Da li imate preko 18 godina?

Dorćolsko narodno pozorište: mala kuća retkosti

U Solunskoj ulici pojavilo se nedavno novo mesto susreta stvaralaca i uživalaca pozorišne umetnosti, a čine ga dve scene - Kosmodrom i Manufaktura.

Beogradska nezavisna pozorišna scena konačno cveta. Prošli put smo posetile Akademsko pozorište Branko Krsmanović, primer toga kako mogu da funkcionišu i institucionalna organizacija i poetike off the path. Krsmanac je takođe i dobar primer revitalizacije već afirmisane institucije, sa dugom tradicijom, i to od strane mladih ljudi koje vezuju ne samo isti ideali i estetske ideje, već i prijateljstvo. Ovog puta, u pitanju je jedno novo mesto koje ima pred sobom neizvesnu budućnost, ali koje nosi romantično uzbuđenje, ne samo za tvorce, već i za ceo kraj u kome se nalazi; ono neminovno prati koncept stvaranja ex nihilo.

Lutajući donjim Dorćolom, na mestu gde se malena ulica Sibinjanin Janka sudara sa poprečnom Solunskom, stoje metalna zelena vrata na kojima piše KOSMODROM u stilu sovjetskog plakata (reč izvedena iz starogrčkog: kosmos – svemir, vasiona, univerzum i reči dromos – put). Komšije prekoputa sede na stepenicama i ispijaju kafu držeći na oku tek ispileli podmladak i radoznalo bacaju pogled na svakoga kome oko zbunjeno zastane na ta vrata. Iako se  Dorćolsko narodno pozorište praktično nalazi između automehaničarske i autolimarske zanatske radnje, automobili gotovo da i ne prolaze tuda. Graju dece kontrapunktiraju raspevane ševe.

IMG_1248

KOSMODROM je jedna od dve scene Dorćolskog narodnog pozorišta. Druga scena MANUFAKTURA smeštena je u nekadašnjoj stolarskoj radionici i odiše aurom starih vremena. Tu smo zatekle probu predstave “Prosidba” Antona Čehova, rediteljku Mariju Barna-Lipkovski i  glumce Aleksandra Medu Jovanovića i Mirjanu Jelić, čija premijera je najavljena za 13. maj. To je prva koprodukcija Dorćolskog narodnog pozorišta i trupe Tri  Groša, a lepo iskustvo obećava i buduću saradnju. Dok čekamo Filipa Gajića, reditelja i Janu Milosavljević, glumicu, osnivače Dorćolskog narodnog pozorišta, razgledam predmete zatečene u scenskom prostoru i u meni se budi hiljadu pitanja u vezi s njima. Tako je naš razgovor i počeo.

Filip: Prošlo leto nam se javio čika Kale, Milorad Kalanj, stari filmski radnik, koji je bio angažovan na filmovima Saše Petrovića, Žike Pavlovića, na seriji i filmu “Otpisani” i na mnogim drugim ostvarenjima zlatnog doba jugoslovenskog filma i televizije. Imao je magacin u Borči, s druge strane Dunava, kada je dobio otkaz i suočio se s problemom gde da smesti svoju rekvizitu. Setio se nas i pitao da li možemo da mu pomognemo. Tako je deo stvari iz tog magacina, poput onih tamo kofera, fotografija, lampi, školskih bombi i metalnog posuđa iz Prvog svetskog rata, dva nemačka šlema iz Drugog svetskog rata, stari filmski posteri, stare fotografije, oplemenio ovaj prostor. U ovim vojničkim sanducima ima svega i svačega, ni mi još nismo sve otkrili. U principu, reč je o starinskim stvarima, koje nemaju materijalnu vrednost, ali kako svaki predmet ima priču iza sebe, njihova vrednost je u stvari, neprocenjiva.

Oko mi privlače stare zanatske table – Sajdžija, Pekara, Prodaja Duvana, kao i okačen plakat “Hamleta” iz 1929. Ovaj prostor je u stvari i muzej? 

Filip: Nije muzej, samo je pozorište.

Da li ima i nekih stvari koje su originalno iz ovog prostora ili koje su komšije donirale?

Filip: Ovaj sto smo dobili od komšija. Komšija Dragan nam je doneo nekoliko stolica, zatim govornički pult. Zanatlije čije se radionice nalaze u blizini su nam takođe pomogli, kao i druge komšije, što sa donacijama u vidu stvari, što kroz praktični angažman u sređivanju prostora. Donirali su radio aparate i staru pisaću mašinu. Iza ove zavese je biblioteka, a nijednoj knjizi na  koricama ne odgovara sadržaj. Evo, na primer, ovde piše “Remember to remember” a kada se otvori unutra su Stajnbekovi “Plodovi gneva”. Onaj tamo film (kotur filmske trake 8 mm koji visi na jednom zidu i raspaljuje maštu, prim. aut.) našao sam na ulici, pored kontejnera na uglu Solunske i Tadeuša Košćuška, ispred moje zgrade, pre nekih 8, 9 godina, i to je bio znak da treba da snimim film. Nedugo potom počeo sam i da radim na njemu, a i dalje nemam pojma šta je snimljeno na traci. Neke stvari smo mi kupili, kao što je peć smederevac, koja daje posebnu čar u zimskim danima; zimus smo na njemu pekli kestenje, krompir i hleb. Opremu za muziku smo kupili, tačnije, ja sam prodao svoj auto i on je sada raščlanjen u ovim stvarima. Još uvek nemamo kompletnu tehniku, fali nam osvetljenje, reflektori.

Da li je poznata istorija ove kuće u kojoj sada smešteno pozorište?

Filip: Postoje dve varijante. Prva je da su Jevreji ovde pravili sapune pre rata, a druga da je da su pravili grnčariju. Mislim da je verovatnije da su pravili tanjire, jer ne postoje ti odvodi koji su potrebni za izbacivanje isparenja do kojih dolaze pri kuvanju sapuna. Onaj prozorčić tamo (iznad budnog pogleda Ljubiše Jovanovića, prim. aut.) je mesto odakle je nadzornik verovatno posmatrao grnčare u poslu. Inače, kada smo došli ovde je svuda bio beton; mi smo stavili daske, ali je i dalje veoma sveže kad se uđe, što je prednost u letnjim danima. Zimi se grejemo na smederevac i kalorifere.

IMG_1260

U aviliji, u koju se prvo uđe kroz zelena vrata, imamo divne komšije Gorance. Njima nije ni na kraj pameti bilo da će im u se avliju useliti pozorište. U početku su, naravno, bili zbunjeni i skeptični, ali kad su shvatili da je tu mogla da bude i kladionica ili kockarnica ili nešto još gore, osetili su da su dobro prošli i mi sa njima gajimo divan odnos.

IMG_1351

Jana: Ja sam odrasla preko puta Dorćolskog narodnog pozorišta i ova kuća je obeležila moje detinjstvo. Često smo se ovde igrali, naročito mi deca koji smo imali hrčke i druge ljubimce, jer je ovde tada bila stolarska radionica, pa bismo dolazili po piljevinu za naše životinje. Moj drug Nikola je ovde napravio svoj prvi drveni mač, a onda je došao kad je saznao da ovde pravimo pozorište i puno nam je pomogao u toj fazi čišćenja i adaptacije.

Iako je Dorćolsko narodno pozorište tek nedavno lansirano, postoji određeni program dešavanja. Šta se sve trenutno događa na ovoj sceni?

Filip: Dorćolsko narodno pozorište polako stvara svoj repertoar. Trenutno se na sceni Manufaktura igra predstava “Sestre braće Baruh”. To je bajka o porodici koja je tragički dala svoj život u borbi protiv fašizma, a njihovo ime je tesno vezano za kraj u kojem smo. Po braći Baruh zove se i škola u blizini, ali i ulica koja preseca ovaj deo Solunske u kome se nalazi pozorište. U subotu, 13. maja imamo premijeru predstave “Prosidba”. Juče sam prisustvovao odličnoj probi i svi se radujemo novoj premijeri. U planu je naše učešće u manifestaciji “Noć muzeja”, kada ćemo postaviti u saradnji sa Terraforrmingom “Priče iz Solunske ulice”, čime ćemo obeležiti i 70 godina od objavljivanja knjige “Dnevnik Ane Frank”. Iako bi se na prvi pogled reklo da se koncept razvija oko lokalne priče, što je i istina, naše pozorište želi da upravo te pojedinačne, lokalizovane priče razvije u širem, opštijem kontekstu. Sudbina porodice Baruh jeste počela u ovom komšiluku, ali je ona istovremeno i sudbina čitavog čovečanstva. Dorćol je naročito interesantan u tom smislu, kao mali Jerusalim, gde se susreću četiri religije – pravoslavno i katoličko hrišćanstvo, judaizam i islam. Do Drugog svetskog rata ovo je bio balkanski lonac, a takvu realnost je zauvek izbrisao rat. Ostao je duh i sećanje na to vreme. Ipak, i danas je ovo multikulturalna zajednica, ima mnogo i Goranaca i Cincara i Cigana i Srba i drugih slovenskih naroda i Turaka, doslovno, nema koga nema ovde. Nostalgični duh ispunjava ovaj sirotinjski kraj, kome, nažalost, preti rušilački bager civilizacije.

Jana i ja želimo da Dorćolsko narodno pozorište ostane jasno profilisano, pre svega kao pozorišna scena. Imamo nameru da izbegnemo bilo kakav programski bućkuriš. Mene lično zanima onakvo pozorište kako ga je Alber Kami video – pozorište koje dovodi u pitanju celokupnu ljudsku sudbinu.

IMG_1313

Ko su ljudi koji čine pozorište Kosmodrom?

Filip: Pored Jane i mene, tu je još i Vahid Džanković, prvak drame, zatim Janine kolege sa klase Jovana Belović i Sunčica Milanović. Osim njih, tu su i Marta Bjelica – koja je radila scenski pokret za ovu predstavu i koja je alternacija Jovani Belović u predstavi “Sestre braće Baruh” – Milica Sužnjević, studenti Gordana Đokić i Aleksandar Stoimenovski. Jamasaki Hisaši Vukelić je predsednik upravnog odbora Fondacije Abarid koja je otvorila ovo pozorište, slikar Nebojša Nikolić je osmislio budući enterijer pozorišta, a sada su tu i Maki Barna-Lipkovski i Aleksandar Meda Jovanović, Mirjana Jelić i Đorđe Živadinović Grgur. Naročita poslastica među svim ljudima okupljenim oko Dorćolskog narodnog pozorišta je i Hayden Chisholm, jedan od najboljih saksofonista na svetu. Njegova porodica, bivša žena i deca, takođe žive u ovom kraju i on često dolazi ovde, ima probe, a sa njim pripremamo jedan muzički festival krajem juna.

Ko je publika Dorćolskog narodnog pozorišta? 

Filip: Razni ljudi dolaze sa raznih strana. Ljudi različitih generacija, socijalnog i obrazovnog miljea. Mi obaveštavamo publiku o našim aktivnostima preko društvenih mreža, a s obzirom na to da smo tek počeli, mi smo u periodu stvaranja publike, što traži vreme. Imali smo zanimljivu situaciju sa jednim starijim bračnim parom iz Borče, koji su se zapanjili kad su videli da ovo nije pozorište kakvo su zamišljali. Muž je rekao kako su rezervisali karte, ali on neće da uđe, za njega to nije pozorište. Njegova supruga nije mogla da obuzda radoznalost, pa je on nekako jedva pristao. Posle predstave su bili jako uzbuđeni i oduševljeni, sa utiskom da su gledali ozbiljnu predstavu, ozbiljnu priču koju izvode odlični glumci. Poželeli su da i oni nekako doprinesu ovom prostoru, pa su ponudili staru tablu na kojoj piše “Primorska kafana”, ali je još nisu doneli, čekaju možda da napravimo more. More ideja.

Namestila se i zgodna situacija da porazgovaram malo sa ekipom predstave “Prosidba”. Moje pitanje bilo je u vezi sa izborom komada, čiji je autor klasičan pisac, mada ovaj komad ne spada u njegov najpoznatiji opus.

Meda: Uzeli smo klasičan komad jer smo se uželeli klasike. U poslednje vreme, sve što imam prilike da radim, sve što mi se nudi, spada u domen postdramskog pozorišta ili tom formom dominiraju elementi postdramskog. Međutim, uzevši klasičan tekst, nismo se obećali i klasičnoj izvedbi, iako smo krenuli od nje. Klasični oblik ovog komada nam je dobar poligon za istraživanje ambijentalnog pozorišta, za šta je scena Manufaktura kao stvorena, jer ima čehovljevsku atmosferu. Osim toga, zanimljivo nam je bilo da radimo jedan komad pisan na lepom književnom jeziku, koji je ipak pomalo arhaičan, i čija tema je, čini se, donekle prevaziđena, a ipak korespondira sa današnjim vremenom, bez nasilne adaptacije.

Marija: Mi smo krenuli od školskih osnova, analize teksta, iznalažanja radnji, pa smo odlučili da fokus stavimo na podtekst, pošto se kod Čehova sve i dešava u tim njegovim čuvenim trima tačkama. Mi te podtekste eksplicitno igramo na sceni, odnosno u prostoru, koji neodoljivo podseća na rusku daču. Istražujući podtekste, dakle ono što je obično tek implicirano u značenju, neočekivano smo došli do ekspresionizma kao stilskog izražaja.

Mirjana: Teme prosidbe i braka jesu nešto što je anahrono našem vremenu. Međutim, ipak je su u suštini toga ljubav i ljudski odnosi koji se remete egoizmom, sujetom i posedničkim mentalitetom ljudi, što je ipak karakteristično za sva vremena. Mi vidimo naše likove kao neprilagođene i infantilne, i zapravo se bavimo time kako reaguju ti takvi ljudi u situaciji koja zahteva poštovanje normi, konvencija i određenih formi, te kako se oni snalaze u tom raskoraku.

IMG_1273

U subotu, 13. maja, održaće se premijera predstave “Prosidba” u koprodukciji sa trupom Tri Groša, a 20. maja, na manifestaciji “Noć muzeja” Dorćolsko narodno pozorište sa Fondacijom Abarid i organizacijom Terraforming učestvuje sa događajem “Priče iz Solunske ulice”, sećanjem na žrtve Holokausta. Glavni program će činiti izvedba detalja iz predstave “Sestre braće Baruh” i promocija edukativne zbirke “Ester”. Događaj je podržan i od strane muzeja Kuća Ane Frank iz Amsterdama. 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Čestitke i podrška! Mnogo uspeha!

    1. Maki says:

      Zahvaljujemo! Nadam se da ćemo Vas uskoro videti u DĆPu

  2. sne\ana says:

    Samo napred.

  3. Snezana says:

    Iznad rudarskog okna na ulazu stoji tabla na kojoj je jedna rec: SRECNO! Kako kupiti karate?

Ostavite komentar:

Slični članci: