Davi Pontes: Koreografija samoodbrane deluje kao razuman politički zahtev

U petak 3. novembra u 20h u Bitef Teatru, u okviru programa 16. Kondenza – Festivala savremenog plesa i performansa, biće odigrana predstava “Repertorio No.2” dvojice mladih autora iz Rija de Žaneria, Davija Pontesa i Valasa Fereire. To je koreografski eksperiment koji koncipira ples „kao praksu samoodbrane kroz analizu devijantnih, transgresivnih i neformalnih tehnika“. Pontes i Fereira formulišu ovaj rad oko pojmova pobunjenih tela i njihovih načina pružanja otpora.

Povodom predstojećeg izvođenja razgovarali smo s jednim od dvojice autora predstave, Davijem Pontesom.

Repertório N.2 je deo trilogije. Možete li nam reći nešto više o ideji čitave celine?

Zapravo, razmišljanje o trilogiji bilo je o razmišljanje o posedovanju vremena koje bismo posvetili dugoročnim istraživanjima. Čini mi se da su dela uvek veoma prolazna i da ubrzo moraju biti odbačena kako bismo razmišljali o nečem novom. Uvek smo gledali na Repertoar kao na etiku; razmišljati o samoodbrani nije plesni stil ili samo određeni način kretanja. Samoodbrana je životni projekat; to je prepoznavanje neizbežnog stanja u kome tela kao što su naša moraju da se brane, i da mir nije opcija.”

Kako je sve počelo i kako ste došli do zaokruženog koncepta?

Rad je počeo na državnom univerzitetu u Rio de Žaneiru 2018. godine, u atmosferi nesigurnosti zbog Bolsonarove vladavine. Imali smo pitanje, na koje i danas nastavljamo da odgovaramo: kako stvarati koreografiju samoodbrane? Ovom pitanju se stalno vraćamo, svaki put kad je mlada crna osoba ubijena u Brazilu, SAD-u ili na toliko drugih mesta. Možda nikada nećemo prestati da postavljamo to pitanje. U to vreme smo bili potpuno posvećeni razumevanju kako svako telo uspeva da razvije svoj kapacitet za samoodbranu.

S druge strane, iako nisam baš istoričar plesa (imam master diplomu likovnih umetnosti), veoma me zanima preispitivanje pojma koreografije. U ovom tekstu me zanima da istaknem vezu između koreografije i linearnog vremena, tj. temporalnosti aktivirane iz onto-epistemoloških temelja u kojima su determinisanost i sekvencijalnost odgovorni za održavanje ove direktne, serijske linearnosti, u kojoj takođe participira kinetička modernost. Moj sugestija je da, uklanjanjem izvesnosti iz koreografske kompozicije, možemo da otvorimo prostor za maštovitost i hodamo između intuicije i želje.”

Kako ste stupili u kontakt sa Stanicom i Marijanom Cvetković, odnosno došli do saradnje sa festivalom Kondenz?

Učestvovali smo na događaju koji je organizovala koreografkinja Lia Rodrigues u kulturnom centru Galpão Bela Maré u Rio de Žaneiru. U tom kontekstu, neki mladi umetnici sa scene Rija prikazivali su fragmente svojih radova, gotove ili u procesu stvaranja. Tom prilikom smo predstavili isečak iz našeg dela ‘Repertório N.2’, i od tada smo počeli da maštamo o tome kako bi naše učešće na festivalu bilo moguće.

 Koliko ste kroz ovaj projekat želeli da tematizujete sociopolitičku stvarnost Rio de Žaneira? Ili ste više išli ka tome da lokalni kontekst koristite za univerzalnu poruku?

Pribojavam se da će naš rad biti pogrešno shvaćen kao projekat koji generalizuje nasilje. Naš rad se ne bavi nasiljem i njegovim posledicama; osećam da se nasilje pojavljuje u radu kao trag. To kažem jer nas često pitaju da uspostavimo vezu između nasilja, grada Rio de Žaneira i našeg rada, kao da je to sve o čemu govorimo. U svakom slučaju, pošto se čini da je kritika sve što imamo, ona očigledno adresira svaki umetnički rad koji se eksplicitno bavi prošlim ili savremenim kolonijalnim i rasnim nasiljem; trenutnim oblicima eksploatacije, prisvajanja i izvlačenja globalnog kapitala. Za nas je važno da ljudi shvate da je Repertoar mogućnost za razmišljanje o samoodbrani bez povećavanja oblika globalnog nasilja, mogućnost za razmišljanje o manjim buntovima i gestovima odbijanja.

Valas Fereira (levo) i Davi Pontes (desno), foto: Fe Avila

 Kako vidite vezu između plesa i samoodbrane?

Koreografija i samoodbrana su odraz praktične potrebe za koreografijama “na ivici”, u kojima slika kretanja ne može da izbriše sve ekološke katastrofe, tragedije i kolektivne nesreće izazvane nasiljem. Nema mogućih pregovora ili dogovora, što ukazuje na mogućnost razmišljanja o proširenju sadašnjosti u prošlost i budućnost, njihovom suživotu – jer, suprotno onome što smo do sad videli, ovo ukazuje na obećanje etičkog sećanja koje se oslobađa morbidnih sila melanholične moderne koreografije i donosi mogućnosti na ivici vremenske provalije.

Sečenje, proširenje i stalno umnožavanje sadašnjosti u plesovima i performansima deluje preko vremena i prostora, kojima se pristupa zahvaljujući umoru, ponavljanju i kontemplaciji. Kladiti se ne na ono što se već dogodilo i nestalo u zaboravljenom vremenu, već na intimnost s onim što se uporno dešava svaki put kad se izvodi koreografija. Eksperimentisanje s etikom sećanja bez nasilja, bez melanholije, bez anksioznosti u pogledu budućnosti, eksperimentisanje s proširenjem pojma sadašnjosti izvan njene dosadne sudbine. U svetu opustošenom determinisanošću, kreativnim uništenjem mišljenja, uređenom po meri bele supremacije, nejednakom raspodelom nasilja, genocidom nad rasno određenim populacijama i mnogih drugih. Koreografija samoodbrane u ovom trenutku deluje kao razuman politički zahtebv.

Kako razmišljate o plesu i performansu uopšte uzev, i festivalima poput Kondenza, u kontekstu razmišljanja o važnim socijalnim i političkim pitanjima?

Mislim da je veliki izazov znati kako se baviti političkim i socijalnim pitanjima u kontekstu festivala plesa i performansa. Rasa, rod i društvena pitanja su izuzetno važna i zahtevaju pažnju u načinu na koji se njima bavimo. Istovremeno, bitno je da disidentna tela govore o svom radu i adresiraju ova pitanja, a da se ne svedu samo na pitanja identiteta. Rasa je kategorija koju ne možemo odvojiti od našeg rada, budući da smo oboje crni umetnici. Međutim, nadam se da će svako ko posmatra naš rad moći videti i druge ideje koje istražujemo.

Valas Fereira (levo) i Davi Pontes (desno), foto: Fe Avila