Da li imate preko 18 godina?

Dani poraza i slave

The Man in the High Castle, serija koja je smeštena u svet vojne diktature, smutnog nacionalsocijalizma i rasističkog imperijalizma i gotovo svi likovi su motivisani visokim političkim ulozima i krupnim ličnim gubicima.

3
0

Philip K. Dick je ove sezone dobio dve televizijske adaptacije starog kova. U potcenjenoj i nedovoljno gledanoj seriji Minority Report, Max Borenstein napravio je vrlo dinamičan i duhovit procedural baziran na dobro oprobanoj premisi o detektivu sa parapsihološkim moćima ali obogaćen vrlo zabavnom vizijom budućnosti. Doduše, sam minority report kao osnov zapleta izvorne Dickove priče, pa i Spielbergovog filma, zaigra tek u završnoj epizodi, verovatno da ne bi remetio jednostavnu i propulzivnu strukturu koja je postavljena.

Sličan slučaj imamo i u seriji The Man in the High Castle. Dickov kultni, ali iz današnje vizure više značajan nego istinski dobar roman, dobio je skrupuloznu adaptaciju. Scenarista Frank Spotnitz, veteran X-Filesa, pokušao je da skupi rasute Dikove ideje u koliko-toliko konzistentan narativ, praveći krupne intervencije na tekstu ali čuvajući izvornu nameru. Rezultat je serija čiji je scenaristički i rediteljski postupak izrazito old school, sa likovima koji se relativno efikasno izlažu za današnje standarde, gotovo stripovskom stilizacijom i većim akcentom na zaplet nego na unutrašnje lomove u karakterima; ali je plasman tog proizvoda izrazito nu school – Amazon je strimovao sve epizode u jednom danu i omogućio binge watching.

Ovakvim kreativnim odlukama The Man in the High Castle se odmakao od dominantnih trendova detaljnog i postepenog izlaganja karaktera i priče svojstvenog novim HBO i AMC serijama, i zbog toga deluje vrlo sveže u aktuelnom televizijskom trenutku. Kada se tome doda vrlo lucidan i ambiciozan produkcioni dizajn, ova serija se nameće kao event u pravom smislu te reči.

Međutim, ono što je najveća vrlina ove serije nameće se i kao njena najveća mana. Naime, opredelivši se za efikasno pripovedanje, ona neumitno infantilizuje temu kojom se bavi. Nacistička okupacija Amerike, odnosno podela SAD na deo koji drže Nemci i imperijalni Japan, svodi se zapravo na pokušaj pravljenja Otpisanih smeštenih u šezdesete i dizajnerski tour de force. Doduše, prirodno je da Amerikanci žele da nadoknade gradivo i naprave svoje Otpisane kada za to nisu imali priliku ranije (premda je bilo filmova i serija o sovjetskoj okupaciji) ali postavlja se pitanje da li u tom domenu Spotnitz ipak izneverava jednu od ključnih Dickovih premisa.

Man-In-the-High-Castle1

Naime, Dickovi romani su značajno svedočanstvo ne samo o jednoj nesputanoj mašti već i o psihozama američkih disidenata, levičara, kontrakulturnih poslenika i ostalih antiestablišmentskih figura. Otud je priča o tome kako su Ameriku okupirali Nemci i Japanci zapravo i metafora o odustajanju SAD od principa koji su joj doneli moralnu prevagu u Drugom svetskom ratu.

U seriji The Man in the High Castle međutim nema pravih dilema pred junacima jer okupacione sile izgledaju kao posetioci maskenbala koji su malo unapredili svoje kostime.

Naravno, Dickov narativ nije ni koncipiran da izdrži bilo kakvu realističku proveru, pa samim tim ni ne treba mu prilaziti iz vizura mogućeg i verovatnog. Sasvim je jasno da ovakvo pokoravanje Amerike nije ni moguće ni verovatno, niti da bi u takvoj formi trajalo dvadesetak godina. Međutim, ono što je i unutar nemogućeg i neverovatnog trebalo postaviti kao pitanje jeste reakcija pojedinca na monstruozni sistem koji mu zapravo direktno ne preti.

Slavoj Žižek kaže, Pod fašizmom je, čak i u nacističkoj Nemačkoj, bilo moguće preživeti, održati privid “normalnog” svakodnevnog života, ukoliko se neko nije bavio opozicionim aktivnostima (i, naravno, ukoliko nije bio Jevrejin). S druge strane, pod Staljinom kasnih 1930-ih niko nije bio bezbedan: bilo ko je u svakom trenutku mogao da bude optužen, uhapšen i streljan kao izdajnik.

Problem serije The Man in the High Castle je upravo u tome što se nedovoljno bavi onima kojima je bilo moguće da prežive ali su odlučili da se bore. Umesto toga, serija je smeštena u svet vojne diktature, smutnog nacionalsocijalizma s jedne i rasističkog imperijalizma sa druge strane, i gotovo svi likovi su motivisani visokim političkim ulozima i krupnim ličnim gubicima. Baš zbog toga što se nedovoljno bavi moralnim dilemama onih koji mogu da prežive ona se nalazi u sferama petparačke zabave, realizovane na vrhunski način.

the-man-in-the-high-castle-titles

Da li je moguće napraviti delo u kome su Sile Osovine pobedile u Drugom svetskom ratu a da iz same premise ne proizađe nešto petparački? Kad je reč o književnosti ispostavilo se da jeste, a ima romana kao što je Stvaranje istorije Stephena Frya koji uspešno kombinuju ortodoksne žanrovske miteme naučne fantastike sa vrlo promišljenim prikazom tog sveta koji se srećom nikada nije desio.

Kad je reč o ekranizacijama, Britanci su u nekoliko navrata uspeli u tome. Dok je američka televizija imala nekoliko pokušaja, recimo dva puta sa putovanjem kroz vreme u seriji Star Trek ili sa HBO ekranizacijom romana Roberta Harrisa Fatherland, i svaki je završavao u polju pulpa (čak i Fatherland koji u literarnoj formi nije čisti pulp), Britanci su vrlo rano shvatili šta je zapravo ključna tema i obradili je na pravi način.

U klasiku niskobudžetnog filma It Happened Here iz 1964. koji potpisuju Kevin Brownlow i Andrew Mollo prikazan je ulazak jedne Britanke u kvislinške snage i nacizam koji zbog nemačke zauzetosti na istočnom frontu održavaju lokalni fašisti. Ovaj film karakteriše sirov izraz, integracija dokumentarnih snimaka i igrane deonice snimane u dokumentarnom stilu, sve to u veštoj realizaciji Petera Suschitskog, kasnijeg direktora fotografije Davida Cronenberga.

Iste godine, ITV je u svom formatu Play of the Week napravio vrlo interesantan televizijski film The Other Man, sa Michaelom Caineom. U ovom ostvarenju, jedan britanski oficir kontemplira o svojoj alternativnu biografiju, odnosno, kako bi mu život izgledao da je Nemačka pobedila a on ostao u vojnoj službi. Kraj je ambivalentan i ostavlja gledaocu da odluči da li je prikazana priča možda zapravo alternativna stvarnost.

Najznačajnije delo o eventualnoj pobedi Nemačke u Dugom svetskom ratu, snimio je ipak BBC – Peter Mackie napisao je seriju An Englishman’s Castle, slobodno mogu reći televizijsko remek-delo iz 1978. godine. Ovom prilikom, alternativna istorija bila je upotrebljena da prokomentariše (tada) savremene teme, u konkretnom slučaju pitanje velike ekonomske pa i političke nestabilnosti u Britaniji. Međutim, isto tako reč je o jako dobro zamišljenoj viziji Britanije koju su nacisti okupirali.

Smatram da je lakše krenuti od toga kako je okupacija prikazana, pošto su implikacije nekih drugih elemenata serije višestruke. Okupacija je prikazana kao stanje vrlo slično tadašnjoj Britaniji. Na vlasti je premijer sa svojom Vladom koja je deklarativno britanska, nema nacista po ulici, mada ima nešto više nemačkih kola nego inače, dogodio se Holokaust prema kome su Britanci kritični ali nisu učinili mnogo da mu se suprotstave i vremenom je zaboravljen, a Berlin suptilno preko lokalnih kvislinga diktira politiku. Praktično nema ništa od kukastih krstova, uniformi, sve je nategnut, cenzurisan, represivan građanski život. Već su sedamdesete i u odnosu na rat izgubljen 1940. godine zavladao je već realni nacionalsocijalizam.

Tu se možemo vratiti Žižeku koji kaže, U nacizmu ne postoji ekvivalent komunističkim disidentima koji su rizikovali živote boreći se protiv onoga što su smatrali “birokratskom deformacijom” socijalizma u SSSR-u i njegovoj imperiji; niko se u nacističkoj Nemačkoj nije zalagao za “nacizam sa ljudskim licem”. Pitanje je ipak da li je to sasvim tačno. Setimo se recimo reformisanog nacizma koji je zastupao Von Stauffenberg, atentator na Hitlera i planirao da ga ponudi zapadnim Saveznicima ali ne i Sovjetima. Serija An Englishman’s Castle sasvim logično pretpostavlja da bi posle pobede u ratu nacizam izašao iz svoje ratne faze i ušao u mirnodopsku u kojoj se stubovi režima ne bi dovodili u pitanje ali bi marionetski službenici zauzeli mesto naoružanih okupatora.

Glavni junak je scenarista istoimene televizijske serije smeštene u 1940. godinu koja govori o slavnim danima otpora, ne bez romantike, samo nekako zgodno bez Jevreja, i urednici kvislinškog BBCa se dive kako ta serija budi jeftin romantični patriotizam a opet ga čvrsto vezuje za prošlost i drži građane u miru.

U jednom trenutku, scenarista postaje zanimljiv vođama otpora, a srećom priča je sve vreme vođena vrlo diskretno bez iskliznuća u nekakve agresivne špijunske, trilerske ili akcione zaplete.

I zbilja, ta okupirana Engleska ponajviše liči na ono kako su Nemci zamišljali okupirane zemlje posle svoje pobede, sa dostojanstvom koje je pretvoreno u muzejsku formu i rado izvlačeno iz naftalina upravo kako bi se ojačao narativ o sunovratu iz kog su ih Nemci spasili, sa korumpiranom elitom i narodom koji je shvatio šta sme a šta ne sme da se radi, odnosno kako treba da se ponaša ako ne misli da strada.

Ova serija snažno reflektuje društvene tenzije u Velikoj Britaniji svog vremena, pre svega tenziju na ivici eksplozije u ekonomiji i Severnoj Irskoj, i represivni aparat koji to sve drži pod kontrolom.

Zaključak o karakteru televizijskog programa koji nudi ova serija je još zanimljiviji – što je slavne sadašnjosti manje u stvarnosti, to je više slavne prošlosti na televiziji.

Ipak, ono što je najsubverzivije u ovoj seriji jeste taj prikaz Britanije koju su okupirali nacisti tako što se ona uplašila i zarobila iznutra, pretvorivši svoju svakodnevicu u jedno mračno naličje one kada je bila sila pobednica.

Ključni doprnios ove serije je zaključak da apokaliptični scenario kakav je nacistička okupacija nije nešto što podrazumeva neki bitno drugačiji život i nemačke šlemove na svakom koraku, već samo jedan niz gotovo neprimetnih intervencija u polju informisanja i kulture.

Šteta je što ova televizijska serija, uprkos tome što je klasik nije šire dostupna.

Za iduću sezonu BBC priprema ekranizaciju vrhunskog romana Lena Deightona SS-GB koji govori o okupiranom Londonu, Nemačkoj koja je pobedila i SAD koje nisu ušle u rat, i istrazi ubistva koja bi sve to mogla da preokrene. Što se romana tiče, višeslojan materijal je tu, videćemo da li adaptatori – Purvis & Wade, poznati kao pisci skorašnjih Bondova – mogu da dobace do vrhunskog nivoa koji je postigao Peter Mackie.

ss-gb

Postepenim udaljavanjem od istorijskih događaja nacisti su počeli da se pretvaraju u briljantno dizajnirane filmske negativce. Otud ne čudi i da se eventualna pobeda nacizma sve češće tretira kao alternativni put u retorici i dizajnu a ne kao suštinski sumrak civilizacije koji treba da nas podstakne na razmišljanje.

To naravno ne znači da nacisti kao negativci nemaju svoje mesto u popularnoj kulturi. Ali, iza svakih Otpisanih mora postojati neki film Lordana Zafranovića. Da li se iza The Man in the High Castle krije neki novi Schindler’s List ili barem Fury tek treba da otkrijemo…

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: