Biblioteka Pece Popovića

U poslednjoj knjizi Pece Popovića na stih koji asocira na pionira rokenrola šezdesetih Martija Balina „Život je samo kratka prolazna svečanost“, Peca Popović odgovara: „Rokenrol kao vazduh, kao voda, kao zemlja, kao vatra sa slavom koja isparava, havaričnom popularnošću i varljivošću zaborava – ne umire. Odlaze samo njegove zvezde“. Marti Balin možda nije imao cipele za crveni tepih, sluha za slavu, kovčeg za blago. Ali je imao srce i muda za rokenrol da ga zajedno sa Hendriksom, Lenonom, Morisonom, Dženis, Klepotonom, Springstinom, Dilanom, Koenom i mnogim drugima učini večnim. Peca Popović već decenijama piše u ritmu njihove večnosti. Njegove se ispisane stranice mere u voltima, njegove se, muzikom inspirisane rečenice čitaju kao akordi. I svaki put divno zvuče.

Autor fotografije: Nebojša Babić

Peca Popović piše o sebi, svojim idolima, mislima, generaciji koja je odrastala na vrednostima ljubavi, mira, slobode, koja je putovala autostopom, koja se obrazovala na festivalima. Njegovi su likovi jedan mladi Peca sa festivala na ostrvu Vajt, momak koji je gledao poslednji Hendriksov nastup u klubu Ronija Skota u londonskom Sohou, zemljak oduševljen da sazna stvari koje smrtnicima nisu namenjene. Uvek rado čitam dogodovštine iz hotela Amerikana poviše Tajms skvera 1976. godine, intervju sa Ianom Andersonom, razgovor sa Džoan Baez u kojem ona kaže:

„Ne pitaj me ništa o prošlosti. Ja sam zauvek sve zaboravila.“

I dalje ne mogu da poverujem da se družio sa Filom Mejom, Semom Endruom, Koenom. I dalje se iznenadim kada pročitam priče o Kleptonu, Springstinu, Predragu Ivanoviću. A najviše volim kako piše o Martiju Balinu i San Francisku.

„San Francisko je grad u koji se uvek dolazilo i s mora i preko brda da bi se tu, kao u onoj staroj pesmi, ostavilo srce.“

Kada smo se poslednji put videli, Peca mi je rekao da moram da posetim San Francisko, da to dugujem sebi.

A kad idete u San Francisko, ne zaboravite da stavite cveće u kosu.

U kući Pece Popovića ono pravilo „Tišina!“ ne važi. Naročito dok se čita. Kada čita, Peca uvek ima audio ambijent, a sa godinama, kaže da mu je potrebnija muzika koja ga smiruje.

„Ne palim se sada na muziku koja ima više bitova nešto što ja imam pulsa u sebi“, kaže on dok uz Koena, Dilana, kvarteta Predraga Ivanovića ili Endrua Birdaa i Lumunerse ovih dana čita sledeće knjige…

Silvi Simons: „Tvoj sam čovek“

To je biografija Lenarda Koena, izuzetna knjiga o izuzetnom čoveku. Silvi Simons, čuvena novinarka, počela je da piše i objavila je tu biografiju dok je Koen bio živ. Na koricama engleskog izdanja pisalo je „definitivna“, a onda kada uzmete naše izdanje, vi vidite da je ona dopisala poslednje četiri godine, između 2012. i 2016. godine i to je stvarno definitvno. Silvi Simons se studiozno bavila Koenovim životom, istinski je išla njegovim tragovima. Ona piše sa puno strasti, na istom nivou emotivnog naboja koje prepoznajemo u Koenovim pesmama; ne krije da ga voli, ali pokušava da ima distancu i divno je što vidite da poslednjih godina njegovog života ona komunicira sa njim. Ako neko želi da piše nečiju biografiju, ova knjiga može poslužiti kao model u smislu posvećenosti, emocija i istraživanja koja su neophodna. Ako bih tražio neke zamerke, mislim da se tu i tamo nešto prećutalo. Ali sećajmo se Koena onako kako ga je Silvi Simons sačuvala.

Nebojša Jevrić: „Đavolje jaje“,

Nebojša Jevrić je jedan od onih pisaca za kojeg neki misle da je suviše eksplicitan u opisu Beograda. Ali taj Beograd iz njegovih kratkih priča je Beograd kako bi ga opisao Lu Rid – kao grad gubitnika, polu sveta, beskućnika, ali i grad pisaca koji čekaju pravu šansu. To je nad literatura i nad poezija Beograda.

Časopis Gradac: „Sabato, br. 213-215“

Sabatova biografija nije samo argentinska, nije samo južnoamerička, već je svetska. Ako jedan ozbiljan naučnik, ostavi nauku da bi počeo da piše – to je nešto čemu morate da se divite. A onda shvatite da Sabato po majci vuče korene iz Albanije, da je otac bio Italijan i to emotivno nasleđe prepoznaje se u Sabatovom pisanju. U ovom zborniku otkrivam nešto što nema u knjigama i njegovim esejima o književnosti (inače, eseji me uzbuđuju u ovim godinama i mislim da je u eseju Sabato veliki car). Važno je da shvatimo ko je bio Sabato, kao što mislim da je važno sve što gospodin Kukić radi sa izdavačkom kućom „Gradac“. Ta upornost da se ne preda u ovim nevremenima za knjige i časopise jer nešto što uliva nadu da nismo u potpunosti poraženi.

Ana Vučović Denčić: „Jugoslav“

Mi što smo rođeni u Jugoslaviji, knjige sa pogledom na prohujalo vreme, na ubijenu zemlju uvek doživljavamo sa drugačijim emocijama. Mislim da mlada osoba  kao što je Ana Vučković to jako dobro radi. Ne treba da se sekira što nije osvojila NIN-ovu nagradu, njoj to ne može da pobegne. Ona jeste važan glas na našoj književnoj sceni.

Mia Dimšič: „Cesta do sna“

Mija Dimšić rođena je 1992. godine u Osijeku, završila je filozofski fakultet i mislim da je najvažnija kantautorka koju je hrvatska scena dala posle Džibonija. Iako je rođena u najgoroj godini života te zemlje, ona je napravila pesmu „Život nije siv“. Ako smo nešto naučili od Arsena, to je da pevamo u prvom licu jednine, a ona to čini. Dirnut sam načinom kako ona piše o svom životu kao da život nije siv. To je lepo čitati.

Gvido van Hengel: „Vidovnjaci“

To je knjiga o ljudima koji su između dva rata zamišljali bolju Evropu, a među njima je čudesni Bosanac, Dimitrije Mitrinović, mistik, koji je pripadao čudnim tajnim društvima. On govori o tome da je prošlo vreme velikih filozofa, naučnika, proroka, da jedino možemo očekivati iznenađenje od mase. Onda shvatite, da nije prepoznavanja mase, rokenrol nikada ne bi uspeo. Bili su čarobnjaci, ali ne tog kalibra o kojem priča Mitrinović, da nije bilo mase da to razume, ali ne mase što razumeva Staljina i Hitlera, već mase koja je u siromašno, posleratno vreme otkrila rokenrol, mi bismo danas neku drugu pesmu pevali.

Una Čolić Banzić: „FEST: zaveštanje od četiri slova“

Povodom 50 godina FEST-a, Biblioteka grada Beograda je objavila knjigu koju je napisala unuka Milutina Čolića, Una Čolić Banzić koja živi u Australiji. Ona je napisala uvod, okupila je i animirala pedesetak ljudi koji su predstavili svoja sećanja sa FEST-a, a ideja koja lebdi iznad tih pedeset godina jeste lična inicijativa u kulturi. Kao što je Mira Trailović pokrenula BITEF, kao što je Zdravković pokrenuo BEMUS tako je i Čolić pokrenuo FEST. Tako je Živković pokrenuo Beogradski džez festival, tako je Nikola Karaklajić pokrenuo Džuboks. Tako je neki pojedinac u to herojsko vreme pokrenuo nešto što nam je danas važno. Igrom slučaja i ja tu imam jedan tekst, o prvoj godini FEST-a kada sam u gužvi Doma sindikata uz Pitera Fondu prepoznao Mama Mišel iz „Mamas and Papas“. Beograd prošlosti, Beograd velikih ljudi, ljudi sa vizijom, danas mi mnogo nedostaje.