Da li imate preko 18 godina?

Animirani filmovi iz Japonije: možda niste čuli, a trebalo bi da odgledate

Predstavljamo vam animirane filmove koji su vam možda promakli u moru savremenih produkcija, ali koji će vas nesumnjivo uvući u svoj briljantno nacrtani svet.

1
3

Kao što više ne moramo da delimo igrane i dokumentarne filmove, tako je i kod nas vreme da animirani film ne bude više samo “crtać”. Da preciziram, ovaj tekst je prevashodno za one koji već poznaju japansku animaciju (neka digne ruku onaj koji je barem 3 puta gledao Princezu Mononoke na TV kanalu koji je nekada bio “gradski”), ali je moj tajni (ne više) cilj da privučem nekoga ko voli filmove da obrati pažnju na neko od remek-dela pred nama. Na listi se ne nalaze kod nas već široko poznati filmovi majstora Hajao-a Mijazakija poput Mononoke ili Začaranog grada (Spirited Away), kao ni svetski hitovi kao što su Akira (1988) ili Ghost in the Shell (1995), koji se svi svakako preporučuju.

Igrani film je pre svega iluzija koja dok traje uvlači gledaoca u svoju stvarnost. Naizgled, mana animiranog filma je što na samom početku gledalac jasno shvata da to nije stvarnost. Ali, ako nas pridobije, animacija nas odvodi u sopstveni, sasvim novi svet koji tada doživljavamo snažnije od stvarnosti.

Belladona of Sadness (Kanashimi no Beradonna, 1973)

Sa prvobitnim internacionalnim naslovom knjige po čijim motivima je nastala, La Sorcière francuskog istoričara i romansijera Žula Mišeljea, radnjom pola smeštena u legendarnu srednjevekovnu Francusku, a pola u vizije svoje glavne junakinje, Belladona of Sadness pripada filmovima koji se ili obožavaju ili preziru. Iako je glavni autor Belladona-e Eići Jamamoto (Eiichi Yamamoto), bliski saradnik Osamu Tezuke, “boga” animea, iako je i sam Tezuka učestvovao u osmišljavanju ideje projekta Belladona, ona nije ni blizu tipičnog animea. Pre je kao animirana verzija Sveta planine Hodorovskog, i više erotični i surovi The Devils Kena Rasela. Takva je najviše ručnim crtežom pod uticajem takvih slikara kao što su Šagal i Klimt, ali i psihodeličnim vizijama sa Zapada krajem 60-ih. Ako ikog zanima kako se doživljavao LSD u Japanu, ovaj film bi mogao biti dobro polazište za istraživanje. Mada zbog svoje priče previše podređene slici nije remek, Beladona je i više nego zanimljivo umetničko delo.

Groblje svitaca (Hotaru no Haka, 1988)

Evo već i prvog izuzetka na listi – film je možda i kod nas opšte poznat; drugo, tvorevina je Studija Gibli, koji su osnovali stalni saradnici, Hajao Mijazaki i  Isao Takahata, autor Groblja svitaca. Međutim, Hotaru no Haka jedan je od najdirljivijih filmova koje sam ikada pogledao. Plakao sam kao 4-ogodišnje dete, jedno od dva glavna junaka filma. Drugi junak i narator je njen stariji brat, 14-ogodišnji Seita, koji u leto 1945. pokušava da sačuva svoju sestru od bombardovanja, gladi i bolesti. Nežna a strašna ručna animacija ide od svetla svitaca do ognja napalma. Režija gotovo savršenog ritma, uz zvuk i muziku koji se obraćaju direktno srcu gledaoca. Ipak, najveće dostignuće je narativ – iako na trenutke beskrajno patetičan, on ni u jednom trenutku nije patetičan u pogrdnom smislu tog termina. Ne gledamo prvenstveno Drugi svetski rat u Japanu, već dva lika i njihov odnos.

Upravo zbog ovoga je Groblje svitaca najbolji anti-ratni film u istoriji kinematografije. Posebna preporuka: pazi kada, s kim i uz koliko maramica ga gledaš.

Memories (Memorîzu, 1995)

Sledeći na listi je film-omnibus po ideji i scenariju Kacuhiro Otomoa (Katsuhiro Ôtomo), autora Akire i Steamboy-a (2004),  Memories. Prvi deo, Magnetic Rose, uz ko-scenaristu Satoši Kona (Satoshi Kon), najduži je sa 45 minuta trajanja. Vizuelno fascinantan svojom kompjuterskom animacijom, audio strahovit operskom muzikom u izvođenju Praške filharmonije (!), prva priča delimično predstavlja anime referencu na Odiseju u svemiru: 2001. Pritom, radi se o simulaciji i simulakrumu kao u knjizi Bodrijara, i kao svojevrsna (malo poznata) preteča Matriksa. Stink Bomb je ime drugog filma u trajanju od oko 40 minuta, koji deluje najslabije, ali je najsmešniji i sjajno uklopljen u celinu omnibusa. Smešten u savremeni Japan, Stink Bomb svojim rastućim apsurdom otvara sjajan put trećoj i najkraćoj (oko 20 minuta) priči – Cannon Fodder. U režiji Otomoa, idejnog tvorca celog omnibusa, treća priča je meni lično najefektnija i najimpresivnija. Ne samo što je inspirisana delima Zamjatina, Orvela i Hakslija, već je, uz jeziv zvuk i muziku, snimljena gotovo u jednom neverovatno animiranom kadru.

Ako je potreban jedan sveobuhvatan primer zašto japanska animacija stoji rame uz rame sa igranim filmom, samo treba otvoriti oči i uši uz Uspomene.

Perfect Blue (1997)

Ne znam kako drugačije ovo da kažem, te ću prvi i poslednji put napisati nešto na jeziku koji mi nije maternji: This is when the shit gets really real. Zamislite animirani miks Dana mrmota, Mementa i Rekvijema za snove. Pa onda još luđe, krvavije i po mozak surovije. Perfect Blue je prvi film u režiji nezaobilaznog autora animea, Satoši Kona. Svojim debijem je odmah pokazao da je i svestrani genije i ludak perfekcionista. Najupečatljivije u priči o idol-pevačici iz J-pop grupe koja postaje glumica nije ni upoznavanje sa japanskom kulturom, ni satirična kritika savremenog sveta, niti više nivoa stvarnosti, već pre svega  majstorstvo rediteljskog ritma u pričanju priče. Da, kao svaki pravi fan svakako nisam objektivan, ali njegovo zanatsko umeće je neosporno.

Jedna od najuzbudljivijih i najstrašnijih animiranih priča je sam po sebi nagrada za pogledati, ali i sjajno za pogledati pred sledeće ostvarenje na listi.

Paprika (Satoshi Kon, 2006)

Nakon još jednog master-klasa animirane režije u filmu Millennium Actress (2001) i zanimljive avanture Tokyo Godfathers (2003), 2006-e Kon, na žalost i na sreću, režira Papriku. Na žalost, jer je Satoši Kon umro 2010. i ovo mu je bio poslednji film; na sreću jer je vrhunac njegove karijere. “PapUrika”, kako je Japanci izgovaraju, ne samo klimaks Konovih specifičnih montažnih postupaka i ritma režije, već i klimaks japanske kompjuterske animacije sa početka 2000-ih sa referencama na staru ručnu animaciju koja je bila Konova inspiracija. Priča toliko bizarna i slojevita da je nema smisla prepričavati. Crtež u trenucima izgleda kao fotografija Tokija iz 2006, a u drugim je prebogat i prenabudžen kao snovi svih stanovnika Tokija koji su izašli na ulicu. Ono što bi se u nekom drugom umetničkom delu moglo nazvati kič, u Paprici je upravo poenta – prikazivanje skrivenih ljudskih misli i psiholoških problema usred blede i cenzurisane stvarnosti.

Ako bih morao da ovom filmu dam ocenu od 1 do 10, dao bih mu 100. Uzgred, OPREZ! – u jednom trenutku se pojavljuje i japanski animirana Mira Marković.

Mind Game (2004)

Priča i tema Mind Game-a , unutrašnjost čovekove svesti i njegova podvest, kao i stilsko ludilo slično je stvaralaštvu Satoši Kona, ali ovaj film se posebno izdvaja po najinventivnoj i najeksperimentalnijoj animaciji koju sam ikada video (generalno, ne samo u Japanu). Priča prati večnog luzera kojeg ubijaju tipične jakuze siledžije, što njemu nakon puta do neba daje priliku za pravim životom. U slučaju savremene japanske animacije bi to inače bila zabavna i “luda” avantura. U slučaju Mind Game-a je to zaista sumanuta avantura koja dovodi do preispitivanja nekih od osnovnih i odavno usvojenih postulata života putem nekoliko razlitičih vrsta ručne i kompjuterske animacije, ali i fotografije i CGI-a.

Iako se u opštem mišljenju – da se ne lažemo – uz odrednicu ”eksperimentalno” kao jedna prvih asocijacija javlja ”dosadno”; Mind Game je jedno od najblesavo-zabavnijih životnih putovanja prikazanih na filmu.

Tekkonkinkreet (Tekkon kinkurîto, 2006)

Tekkonkinkreet (ja ga čitam kao ”Tekon-kin-krit”) se kroz ”coming of age” narativ idejno bavi filozofskom temom i shvatanjem samog čoveka i života. Glavni junaci su dva dečaka odrasla na ulici: Kuro (Crni), tinejdž gangster, i mlađi i jurodivi Širo (Beli); savremena i slobodna adaptacija postavke likova Groblja svitaca. Osim od samog početka prisutnom ”jin-jang” temom dobra i zla na nivou čoveka, radnja se odigrava u Treasure Town-u, staroj četvrti koja u toku radnje preti da postane još jedan čelični i bezdušni okrug savremenog megalopolisa. U ”vau” kompjuterskoj animaciji obogaćenoj divnim i detaljnim ručnim crtežom, kao i u mešavini klasične muzike i savremenog zvuka oseća se glavna tema – traženje balansa, ”zlatne sredine”. I u samoj produkciji se – igrom slučaja ili namerno oseća ovaj duh. Čuveni manga-album Taiyô Matsumoto-a u film su pretvorili Amerikanci; scenario Anthony Weintraub-a i maestralna režija Majkla Arijasa (Michael Arias), pre toga producenta Animatriksa.

U 2006. godini, čudno zlatnoj godini za anime, osim Paprike, izašli su i filmovi The Girl Who Leapt Through Time, još jednog majstora Mamorua Hosode, kao i 5 Centimeters Per Second, za one koji više vole filmove sa patetikom. Ipak – uprkos nekoliko rupa u scenariju – zbog prelepog crteža i više nego dinamične režije, posebno sam zahvalan urednici u Before After-u, ali i svakom ko čita ovaj tekst, jer sam u sastavljanju ove liste otkrio remek-delo pod imenom Tekkonkinkreet.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Jenny says:

    Odgledajte i Kimi no na wa, Your name…. Sada je i malo teze naci ga na netu, cas ga negde ima, pa nema itd. …

  2. Vule says:

    super lista, hvala :)

  3. Iva says:

    O la la strava !

Ostavite komentar:

Slični članci: