Da li imate preko 18 godina?

Top 10 osvešćujućih dokumentarnih filmova

Lista ostvarenja koja će vas naterati da promenite mišljenje.

3
0

Dokumentarni film poseduje neupitnu sposobnost da promeni ugao gledanja, stav i mišljenje gledalaca. Da ne biste lutali, izabrali smo 10 dokumentarnih filmova od kojih vam sigurno neće biti dobro, ali niste svesni koliko je to korisno za vas.

Podžanrovi i teme dokumentaraca na listi su potpuno različite, čak i nespojive u neku značenjsku celinu, ali reflektuju drugačije poglede na opšte događaje bili oni svakodnevica, veliki istorijski trenuci, političke krize ili kulturno-društveni fenomeni. Zato je ova lista preporuka filmova koji protresaju mišljenje, po izboru autora, a ne promena mišljenja sama po sebi.  To je, ipak, na gledaocima. Kao i izbor filmova koje žele da gledaju.

10. DRUGA STRANA SVEGA (2017)

Film Mire Turajlić, iako premijeru ima tek 29.11. na Feastivalu autorskog filma, dobija mesto na listi pošto je ostvario uspeh na najvećem i najznačajnijem festivalu dokumentarnog filma na svetu – IDFA u Amsterdamu – dobivši nagradu za najbolji film i ostvarivši uspeh kakav nije zabeležen u istoriji domaćeg dokumentarnog filma. “Druga strana svega” govori o rediteljkinoj porodici i majci, građanskoj aktivistkinji, Srbijanki Turajlić i njenoj tridesetogodišnjoj borbi protiv represije. Ta borba kao i sudbina čitave bivše Jugoslavije prelama se kroz priču o jednom stanu. Ukoliko dobijete glavnu nagradu na IDFI i to za politički dokumentarac o Srbiji, onda ste sigurno napravili vredno delo. Ostaje nam da to vidimo na Festivalu autorskog filma.

9.  TRILOGIJA MICHAEL GLAWOGGERA 

Prerano preminuli austrijski reditelj dokumentarnih filmova jedan je od retkih koji su priznali nameštanje situacija u svojim filmovima radi poruke. A to što je namešetao radio je sjajno pošto njegova trilogija filmova “Megacities” (1998),  “Workingman’s death (2005)” i “Whores’ Glory (2011)”, predstavlja najbolji dokumentarni prikaz života u liberalnom kapitalizmu 21. veka. Obrađujući teme života različitih socijalnih i društvenih grupa (prostitutki, manuelnih radnika, umetnika) u megapolisima sa svih meridijana (Mumbai, Njujork, Tajland) Glawogger naracijom i kinestetičnošću  art house  filma pripoveda o pošastima globalizacije, ali ne na način Teše Tešenovića i vedeta “Balkan info” produkcije već na celebralan i osvešćujući način. A pošto ste videli naslov ovog teksta, Glawoggerov opus, zbog koga je i skončao život pokošen Malarijom 2014. snimajući film u Liberiji, je obavezan.

8. MARIUPOLIS (2016)

Mariupol je grad u Ukrajini na samoj granici Istoka i Zapada, odnosno teritorije koju kontrolišu proruske snage. Grad je opkoljen borcima Luganske republike. U Mariupolu se živi uobičajnim gradskim na svetu: deca idu u školu, ljudi na posao, tramvajdžije kreću od 4h na posao i pale mašine, dok ljudi provode dokolicu u pecanju na lokalnoj reci. Nekada se čuje poneki pucanj, a da je rat ne bismo ni znali da litvanski reditelj Mantas Kvedaravicius, autor višestruko nagrađivanog dokumentarca „Barzakh“ o čečenskom ratu, nije snimio segment o borcima na prvoj liniji fronta – prikazujući život bez ikakvih komentara. Paradoksalni pregled čudnog, nama jako dobro poznatog socrealističkog života, bez ulepšavanja i jezivog straha koji se bukvalno može osetiti sa ekrana, „Mariupolis“ pokazuje besmisao ne samo ukrajinskog sukoba već i bilo kog građanskog rata u kome dojučerašnje komšije postaju krvnici. Jedan od retkih subjektivnih i apsolutno fenomelanih kinestetičkih dokaza o ukrajinskoj krizi koji ne biraju stranu i time zadržavaju punu umetničku kompetenciju i vrednost.

7. BOWLING FOR COLUMBINE (2002)

Kada smo kod oružja najpoznatiji (i najbolji) film verovatno jedinog medijski globalno poznatog reditelja dokumentarnih filmova, Michaela Moor-a, govori o američkoj opsesiji vatrenim oružjem istraživajući kroz podžanr esej filma masakr u gradu Columbine kada su dvojica srednjoškolaca uletela u svoju školu i ubila 12 ljudi a ranila 21 osobu. „Bowling for Columbine“, dobitnik Oskara,  se bavi širokom socijalnom i društvenom analizom upotrene oružja u Americi, kultnog pogleda na isto i kulture u kojoj je nasilje veoma često najbolje rešenje za sve kako se ispostavilo i kod dvojice učenika, dugogodišnjih žrtava vršnjačkog nasilja. Voleli ili ne Moor-a i njegovu političku agendu njegova upornost, ironična naracija i pojava ubadaju u centar i  verovatno nema filma koji više otrežnju američko društvo i njegov način života.

6. GRIZZLY MAN (2005)

Remek-delo Wenera Herzoga o Timotyju Treadwellu, aktivisti i borcu za grlizli medvede, koji je živeo sa njima na Aljasci 13 godina snimajući ih svakog dana, dok ga nisu pojeli 2003. godine. Jezovit film, sačinjen od intervjua sa ljudima involviranim u Treadwellov život i njegovih snimaka medveda i života, govori ne samo o potrebi ljudi da budu sa životnjima već i o medijskoj histeriji izazvanoj neutoljivom željom da se bude na televizijskom ekranu. Film koji se aposolutno mora pogledati i koji je veoma teško definisati rečima.

5. UVOZNE VRANE (2004)

Alegorija Gorana Devića o pokolju vrana u Sisku sjajan prikazuje antisemitizam, nacionalnu netrpeljivost, netoleranciju, pa čak i rasizam koji je tokom ratova utkan u hrvatsko društvo. Kroz formu intervju sa građanima Sisak i odgovornima za eliminaciju vrana, Dević govori o korenima mržnje prema bilo kakvom uvezenom elementu u palanačku svakodnevicu, kroz simbolički odnos prema Jugoslaviji i komuzimu izgrađen ratovima na teritoriji Hrvatske. Jednostavno i lako razumljivo u snažnom simboličkom vizelnom smislu, i sa jednostavnom struktorom koja svojom dokumentarističkom građom ledi krv u žilama.

4. THE SALT OF THE EARTH (2014)

Wim Wenders, u jednom od najboljih dokumentaraca poslednjih deset godina, priča o Brazilcu Sebastião Salgadu, jednom od najboljih street i društvenih dokumentarnih fotografa, čoveku koji je obišao 120 zemalja i u svojim projektima prikazao najlepše i najgore delove svih kontinenata kroz prizmu socijalnih i društvenih okolnosti i događaja. „The Solt of the Earth“ oduzima dah vizeulnim stilom, a naracija Salgada i njegovog sina, Juliana Ribeira, zaradila je nagradu na Kanskom festivalu i nominaciju za Oskara i predstavlja obavezno štivo za svakoga koga zanima dokumentarni film.

3. NARCO CULTURA (2013)

Film Shaul Swartza, jednog od najboljih izraelskih dokumentarista (kako bi Rusi rekli), obrađuje temu posebno žanra meksičke folk muzike „narcocorrido“ u kojoj se opevaju poznati kriminalci i njihova herojstva, bitke i spektakularne smrti. Film prati dve isprepletana narativa – jedan u meksičkim pograničnim gradovima gde traje pokolj kroz vizuru kriminalaca i policijskog patologa i drugi u Los Anđelesu sa Edgar Quintero, zvezdom „narcocorrido“-a pošto je žanr i izvođenje istog zabranjeno zakonom u Meksiku. Quinetro, kombinacija Marka Bulate, Ace Lukasa i članova „zemunskog klana“ peva epske uratke brojnoj meksičkoj dijaspori i slavi smrt i sukobe narko bandi u gradovima u kojima nikada nije bio, pošto je rođen i odrastao u Americi dok se u gradovima koje „singalong“-uju njegovi fanovi odvija pokolj. Jukstapozicionirana priča o nasilju i folk muzike posle koje vam više nikada neće pasti na pamet da gledate Marićev „Goli život“ ili, ne daj Bože, „Parove“.

2. THE ACT OF KILLING (2012) i THE LOOK OF SILENCE (2016)

Potpuno stilizovan i na početku komičan film „The Act of Killing“ Joshue Oppenheimera okuplja bivše komandante i i ubice indonežanskih odreda smrti koji su likvidirali oko milion političkih neistomišljenika u vreme Suhartovog lažiranog otpora vojnom puču 1967. godine. Komandanti dobijaju priliku da svoja ubistva –  pošto se smatraju nacionalnim herojima, uglednim veteranima i nisu trpeli nikakve konsekvence za svoje zločine – rekonstruišu uz pomoć profesionalnih glumaca i u žanru i stilu omiljenih holivudskih filmova. Prvo komične, jezive dramatizacije najsurovijih ubistava izazivaju osećaj krivice i fizičke mučnine kod ubica koji se po prvi put suočavaju sa svojim zločinima.

Drugi film, „The look of silence“, prati mladića koji dolazi u svoje rodno selo gde mu majka živi okružena ubicama njegovog oca već godinama. Ta razliku od prvog filma u drugom Oppenheimer direktno suočava žrtvu sa ubicom i pokušava da pronikne u sistem trpljenja i oprosta. Oppenhaimerovi filmovi su polarizovali mišljenja – od toga da su oba (a i jedan i drugi su ovenčani Oskarom) nameštene i konstruisane priče koje zloupotrebljevaju tragične sudbine žrtava građanskog rata dokazujućih ih tvrdnjama da je glavni protagonista „Act of killing“, vođa voda smrti, Anwar Congo, kao glavni narator filma sramotan kao i njegovo odglumljeno pokajanje, do tvrdnje kako je hrabrim, smelim i beskompromisnim stavom reditelj neverovatno originalno prišao temi građanskog rata. Ipak, ova ostvarenja su pravi primer dokumentaraca koji osvešćuju, tako da im je mesto na listi više nego zasluženo.

1. TITICUT FOLIES (1967)

Prvi dokumentarni film snimljen u psihijatrijskoj bolnici prati živote bolesnika u ustanovi Bridgewater u Massachusettsu i odnos osoblja prema njima. Film Fredericka Wisemana, jednog od najvećih živih američkih dokumentarista, predstavlja prekretnicu u vizuelnom prikazivanju mentalno obolelih i surovih uslova u kojima žive. Jedan od najstrašnjih i najbolnijih, a, ujedno i najautentičnijih dokumentaraca ikada, snimljenih sa namerom da promene usiljeno mišljenje i prodrmaju tadašnje američko društvo u vreme velikih građanskih nemira. Neke od scena iz ovog filma mogu se videti i u našim psihijatrijskim ustanovama i dan danas, ukoliko imate nesreću da ih posetite. Remek-delo u svakog pogledu svoje strahote.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: