SUPKULTURNI ŠOK

Supkultura je definisana otklonom određene socijalne grupe prema dominantnim vrednostima i načinu života u njenoj široj društvenoj zajednici. Osim buntom prema društvenoj sredini u kojoj nastaje, supkulturna grupa određena je i svojom unutrašnjom povezanošću, koju najčešće izražava zajednički stil govora, ponašanja, oblačenja, srodan muzički ukus, naginjanje ka određenim zajedničkim vrednostima (naročito u slučaju supkultura mladih, youth subcultures).

Iz ovog razloga svaka supkultura funkcioniše po principu dvostruke sprege. Što je jedna grupa snažnija u odbacivanju (ili snažnije odbacivana od strane) dominantne kulture u određenoj društvenoj sredini to su i odnosi unutar nje snažniji i grupa je konkretnije definisana. Kao posledice ovog drugog argumenta, svedoci smo nestajanja youth supkultura u 21. veku.

Mladi ljudi u digitalnom dobu druge dekade 21.veka (naročito pripadnici srednje klase na zapadu ili u zemljama u razvoju) imaju isuviše veliku paletu izbora i dovoljno velik broj opcija za komunikaciju sa širim društvenim okruženjem da bi kohezivni elementi u odnosima grupe došli do izražaja. Umesto supkultura – pripadnici Y generacije iz srednje klase formiraju otvorene digitalne asocijacije, koje funkcionišu kao niz skupova sa brojnim, često neizbrojivim tačkama preseka. Odnosi su dinamični, privremeni, a centralnu ulogu u njihovom formiranju i održavanju imaju digitalni socijalni mediji. Realni prostor na kome supkulture i dalje nastavljaju da postoje u 21. veku jeste društvena margina, prostor socio-ekonomske nestabilnosti koji generiše snažnu potrebu za stvaranjem alternativne zajednice koja na vidljiv način predstavlja svoju povezanost.

Neds

Često se pogrešno smatra da je izraz „ned“ ušao u upotrebu kao akronim za “Non-Educated Delinquent”.  Zapravo, „ned“ kao pogrdan naziv za mladog sitnog uličnog prestupnika korišćen je  u tom konkretnom značenju u Škotskoj još u 19. veku i spominje se u policijskim izveštajima tog razdoblja. Poslednjih godina u lokanom škotskom žargonu živi i alternativni naziv za delinkventa, neda i to je „Tea boy“ ili „T boy“,  izveden iz imena jednog od britanskih telefonskih operatera „T-Mobile“.

Mada za nedse iz pedesetih, postoje priče da su nosili bele šalove i tvid kapute sa čekićima i satarama po džepovima, današnji naslednici imena u svojoj suštini jesu agresivnija varijacija čevsa („chavs“). Kao i njihova engleska duhovna braća, čevs, i neds se oblače u sintetičke trenerke („trackies“), nose kačkete (izgleda da su „Burberry“ kačketi popularniji u Engleskoj nego na severu), povremeno uzgajaju pitbulterijere, i naravno, brze patike se podrazumevaju. Jedan od najboljih metoda separacije dve podvrste jeste na osnovu afiniteta prema specifičnim alkoholnim pićima. Čevsi su prilično svaštarski nastrojeni, dok pravog neda ispunjava posebna ljubav prema jednoj vrsti pića.

Možda su čevsi izumitelji takvih nemogućih koktela kao što su „snakebite“ (mešavina sajdera i piva), „cheeky vimto“ (ne sadrži pomenuti „vimto“; mešavina je vina i plavog „WKD“ alkopopa, dok neds verzija „dirty vimto“ ima „buckie“ umeto vina), „turbo shandy“ (pivo i „breezer“), ali ništa ne inspiriše napade besa britanskih crno-hroničara kao omiljeni napitak nedsa – „Buckfast“, manastirsko tonik vino. Ovaj, danas industrijski proizvedeni alkoholni napitak iz Devona, započeo je kao devetnaestovekovni lekoviti tonik prema receptu francuskih Benediktinaca, a završio na glasanjima lokalnih vlasti o zabrani prodaje. „Buckfast“ ili popularno „Buckie“ je krajnje specifično piće  koje za svoje nalaženje puta do srca i usta novih mladih naraštaja ima da zahvali svojim dvema vrlinama -pristupačnoj ceni i ogromnoj količini kofeina u svom sadržaju. Pravi ned preferira „Bakija“ u odnosu na druga pića, i zelenu bocu sa žutom etiketom nosi svuda sa sobom kao prirodni nastavak svoje fizionomije.

Gopniki

Ako je ideja o akronimu iza naziva u slučaju nedsa najverovatnije pogrešna, u slučaju gopnika ova teorija može se smatrati održivom. Imajući u vidu istorijsku sklonost Rusa da koriste akronime, izraz gopnik, mogao bi da bude izveden iz naziva institucije „Городское общество призора“ (Gradska direkcija za brigu o siromašnima). Gopniki su kao podvrsta marginalaca i bivših zatvorenika postojali i u sovjetska vremena, ali su do punog izražaja došli tek u epohi turbulentnih devedestih nakon raspada SSSR-a, kada je i uobličen njihov legendarni imidž.

Tipičan gopnik prepoznatljiv je po heterogenom modnom izrazu oličenom u nošenju špicastih salonskih cipela na trenerku, i nekoliko ključnih detalja među kojima je na prvom mestu „kepka-tabletka“ ili „regtajm“ kačket u stilu 20-ih godina 20. veka. Gopniki su pored navedenog sa posebnim ponosom nosili i „Adidas“ vindjakne sa tri pruge ili kožne sakoe i, nezaobilazno, zlatni nakit (shodno svom položaju u hijerarhiji). Treba pomenuti da su Gopniki razvili specifičan anatomski položaj za uživanje u vodki iz plastičnih čaša – čučanj. Prirodan položaj, položaj u kome se gopnik oseća rasterećeno u gotovo svim situacijama je neprekidni čučanj. Prisustvo ogromnog broja internet fotografija sa pomenutim motivom čučanja je iznedrilo čitav niz rasističkih, zluradih šala na zapadu i opisani položaj tela sada se kolokvijalno naziva- „slav squat“ („slovenski čučanj“).

Već duže vreme u medijima prisutna je konstatacije da su pravi gopniki neraskidivo vezani za renesansu uličnog kriminala i besprizorništva devedesetih (sa odjecima u ranim dvehiljaditim), i da faktički više i ne postoje u savremenoj Rusiji (makar ne u svom originalnom obliku). Ipak, jedan skorašnji fenomen možda obećava nastavak priče o gopnicima – masovna popularnost uličnog opijanja alkoholno-energetskim pićem „Jaguar“ koje ne jenjava. (Sa više kofeina od „Red bull“-a, uz pristojan procenat vodke u jednoj limenci, „Jaguar“ je idealna pogodba za svakog tinejdžera). Toksični napitak sa fanovima koji se slikaju okruženi prepunim policama „Jaguar“ limenki, postao je svojevrsni potkulturni fenomen i živi kao manifestacija autentičnog ruskog uličnog duha u dvehiljaditim.

Gvidos

U vreme kada je sećanje na Tonija Manera i njegove ortake Bobija i Dabl Džeja iz filma „Groznica subotnje večeri“ počelo da bledi iz kolektivnog sećanja, na kućnim ekranima širom sveta pojavio se junak „Jersey Shore“-a, Michael „Situation“ Sorrentino kako bi nas sve podsetio na neprolaznost gvido fenomena. Daleko od toga da gvido (guido) momci i devojke stoje u mestu i da se mogu svesti na nekoliko bajatih etničkih stereotipa o italoamerikancima. Gvido su sve osim suptilnog i šarmantnog evergrina. Zapravo, gvido supkultura je pokretni karneval koji i dalje putuje subotom trajektima do Nju Jorka u potrazi za ludom zabavom.

Gvido kultura je  principijelno materijalistička, hedonistička i u krajnje specifičnom značenju reči – glamurozna. Posebno interesantan aspekat u razvijanju estetizovane pojave gvidoa i gvideta je takozvani „spray tan look“ – farbanje kože tamnonarandžastim sprejem bez polne diskriminacije. Gvido potkultura za muškarca podrazumeva redovne odlaske u teretanu, nošenje naočara za sunce u enterijeru, status aktivnog vernika oličen u zlatnim medaljonima sa likovima svetaca, kao i neekonomičnu upotrebu sredstava za oblikovanje kose. Među ostalim mikroritulanim praksama, gvidoi imaju specifičan oblik „male bonding“-a koji obuhvata grupno fotografisanje u zagrljaju sa „slanjem“ poljubaca.

Čola devojke

Svaka dobra „west side“ priča osim jakih protagonista mora da ima i jednako nezaboravne protagonistkinje. Koliko god bila satanizovana kao totalno mačistička, meksička čolo (cholo) gangsterska potkultura iznedrila je i primere čisto ženskih bandi. Stil ovih beskompromisnih dama, poznatih kao čolas, (ponegde čolitas) prema nekim izvorima, razvija se autonomno još od četrdesetih godina, da bi svoj konačni izraz dobio u istanjenim „opasnim“ obrvama, bujnim frizurama sa maramama i tamnim uokvirenim usnama. Odeća čola devojaka odražava stil njihovih muških pandana – marame bandane, ispeglane čino pantalone, karirana flanel košulja sa zakopčanim prvim dugmetom, povremena baja jacket i nezaobilazna wife-beater bela majica,  „siledžijka“.

Danas sa fotografijama Rijane kao čola devojke i japanskim klinkama koje fetišiziraju look čola bandi teško je i dalje govoriti o čistim oblicima ove potkulture. Ipak, supkulturni elementi u savremenim družinama latino žena i dalje egzistiraju. Primer čonga (chonga) devojaka kubanskog porekla u Majamiju svakako je posebno živ. Čonga je na određenom nivou uvredljiva referenca kojom se mlada žena kubanskog porekla svodi na seksistički kliše i krajnje sveden rodni model identiteta, ali takođe na drugoj strani i samoodabrani naziv, koji nezavisne zaposlene devojke koriste za sebe i svoje drugarice sa kojima noću krstare smelo odevene u potrazi za zabavom. Kada je interno upotrebljen, izraz „čonga“ prestaje da bude unižavajući i dobija sasvim novo značenje koje postaje lokalni latino pandan pojmu „girls girl“.