Biblioteka Ljiljane Maletin Vojvodić

Bestelesni postajemo kada čitamo pravi putopis i kada nas istinski nomad odvede do udaljenih plemena. Putopis, putopisni roman ili intimni vodič bi trebalo da ima svaka biblioteka, jer se čita kao što se piše ljubavni sms. Ljiljana Maletin Vojvodić već godinama piše u dobrovoljnom izgnanstvu. U poslednjoj knjizi „Skrik“, kao slika Edvarda Munka, ona upućuje svoj krik umetnosti koja bi je izbavila od svakodnevnice u kojoj se oseća kao stranac. Ljiljana zna da se ono suštinsko u piscu javlja najpre kao želja za begom. Zato se putnik nikad ne zadržava na jednom mestu duže od jedne knjige.

Vodila nas je na Mediteran sa intimnim vodičem kroz Portugaliju, Kataloniju i Amsterdam „U egzilu“, na Istok, najviše na Sever, sa delima „Finska, zemlja Kalevale, jezera i sauna“, „Patuljci i Hiperboreja“ i „Oni koji jedu sirovo meso“ i mnogim drugim. Nju je pak na Sever odvela umetnost poput Ibzenovih drama, Strindbergove „Gospođice Julije“, filmova Ingmara Bergmana, Larsa fon Trira, muzike Bjork i Sigur Ros.

Uslovni refleks pisanja za nju je odlazak – piše na aerodromu, u avionu, kafiću, obožava da piše u bibliotekama. Žanrovi joj se prirodno nameću, od romana do kulturoloških ogleda. Kaže da je svaka njena knjiga povezana sa odlaskom u umetničke rezidencije. „Zato za sebe poluironično govorimda sam ’kulturni gastajbajter’, književnica na privremenom radu u inostranstvu“. Boravila je u Norveškoj, Finskoj, Estoniji, Latviji, na Grenlandu gde je napisala putopis/antropološku studiju „Oni koji jedu sirovo meso“.

Ljiljana Maletin Vojvodić piše ujutru, a čita uveče. Između pisca i čitaoca u sebi ne pravi razliku.

Kaže da su čitanje i pisanje vid psihoterapije, samo su ”bolesti” koje ”leči” drugačije. „Volim prozu koja ima, ispovedno-memoarski diskurs, različite interpretativne nivoe, najčešće biram savremene autore i teme, teme u vezi sa umetnošću, drugim kulturama, rodnom problematikom“. Kao što bira teme o kojima piše, ova književnica u svojoj biblioteci ima naslove koji joj pomažu da se u svakoj prilici „nađe i snađe“. Svi mi želimo da pobegnemo negde, pa makar da se sakrijemo od svakodnevne rutine, a možda i pročitamo neke od naslova koje nam Ljiljana Maletin Vojvodić preporučuje.

Karl Uve Knausgor – „Moja borba“

Knausgora sam otkrila u biblioteci u Bergenu, gradu ukojem sam imala studio baš pored Akademije kreativnog pisanja u kojoj je Knausgor učio da piše. Tada još nije bio prevođen na srpski, ali u Norveškoj su svi pričali o njemu. Najpre sam svih 6 tomova „Moje borbe“ pročitala na engleskom, potom sa istom pažnjom na srpskom. Pre poslednjeg toma sam pročitala i njegovu knjigu „Spring“ (deo ciklusa „Jesen“, „Zima“, „Proleće“ i „Leto“), takođe u prevodu na engleski, ali uskoro će se čitati i na srpskom. „Moja borba“je i autofikcija i memoarska proza, bildungsroman i roman o umetniku koji se opire da bude ”građanin”. Protagonista, koji je ujedno i pisac, svedoči o banalnostima svakodnevnog života, “boreći” se sa sopstvenim reakcijama i (ne)mogućom potragom za smislom. Ne mislim da je Knausgor ”novi Prust” ili Hamsun, ali sebe pronalazim u (ne)suočavanju glavnog junaka sa svetom; prepoznajemu epizodama iz romana scene iz sopstvenog života, misli koje sam i sama poželela da artikulišem, osećanja koja sam sakrila od drugih.

Bekim Sejranović – „Tvoj sin Haklberi Fin“

Bekimovu knjigu „Nigdje, niotkuda“ sam pročitala čim je izašla iz štampe, kao i „Ljepši kraj“. Ali, tek sam nedavno pročitala njegov roman „Tvoj sin, Haklberi Fin“. ”Shvatio sam napokon, jednom za svagda, da je moj identitet upravo kriza identiteta, da je bit moje osobe upravo to da ne znam ni tko sam ni što sam…”, napisao je Bekim, a ja sam pomislila da piše o meni.

Mirko Kovač – „Vrijeme koje se udaljava“

U podnaslovu ove knjige piše: roman-memoari. O žanrovskom određenju nisam razmišljala dok sam je čitala, ali jesam o bivšoj Jugoslaviji, nekadašnjem književnom miljeu, o Kišu, Pekiću, Crnjanskom… o kulturološkom identitetu i nasleđu, o izgubljenom vremenu i nestaloj zemlji.

Joko Ono (Yoko Ono) – „Grapefruit“

Knjigu sam kupila u Muzeju savremene umetnosti u Rejkjavikušto nije slučajno jer je Joko Ono, u Lenonovu čast, na ostrvu Videy, u blizini Rejkjavika, postavila svetlosnu instalaciju Toranj mira – Imagine. U pitanju je konceptualna književnost, knjiga umetnika koja sadrži tekstove – instrukcije. Izdanje koje imam započinje Lenonovom rečenicom: ”Hi! My name is John Lennon. I’d like you to meet Yoko Ono …”

Jajoi Kusama (Yayoi Kusama) – „Infinity net“

„Strangeland“ Trejsi Emin (Tracy Emin) je prva u nizu autobiografija umetnica, a „Infinity“netposlednja koju čitam. Jajoi Kusama je japanska vizuelna umetnica instagram generaciji privlačna zbog tačkica, ogledala i žute bundeve sa crnim tufnama. Njenu autobiografijusam pronašla u bečkoj knjižari Walther König koja ima fantastičan izbor knjiga  iz umetnosti. Tokom dvomesečne rezidencije u Kvartu muzeja u Beču, bavila sam se vizuelnim umetnicama ”post Norinog” doba, sate provodila u tojknjižari i čitala. I, pomalo, uspevala da radim i na svom poslednjem romanu, koji se zove „Skrik“. Za Kusamin rad sam se zainteresovala nakon što sam posetila njen muzej u Tokiju, a privukla me je i priča o Japanki koja u Njujorku učestvuje u umetničkim hepeninzima, bavi se performansom, upoznaje Vorhola i Džordžiju O’ Kif (Georgia O’Keeffe),  potom se vraća u Japan – počinje da živi u psihijatrijskoj ustanovi, uprkos tome intenzivno svara čak i u svojoj 91. godini… Jajoi Kusama je jedna od umetnica koja mi je poslužila kao inspiracija za projekat „O Dorijanu Greju ili o ejdžizmu“ kojim se trenutno bavim.