Albanska golgota 2020: Predrasude i istine o letovanju u Albaniji

Na kraju ovog čudnog leta uputili smo se u jednu od (nezasluženo) manje cenjenih jadranskih destinacija, prema kojoj godinama imamo brojne predrasude. Sada, kada je u okruženju to ostala jedina zemlja sa izlazom na more i otvorenim granicama prema Srbiji, mnogi putnici odlučili su se na odlazak ka nepoznatoj obali čija sezona sa visokim temperaturama i blagonaklonim vetrovima traje do kraja oktobra. 

Opšta mesta naših naroda i narodnosti

Naše prvo veče u Albaniji. Tek pristigli posle jedanaestočasovne vožnje kolima, šetamo ulicama starog grada u Dermiju, malom mestu na jugu zemlje, u potrazi za smeštajem. Sumrak je, komarci tek što su krenuli u pohod na moju malenkost. Mimoilazimo se sa dvoje preplanulih, mladih ljudi. Razgovaraju jezikom koji na prvu loptu ne razumemo. Odjednom, među njihovim rečima razaznajemo jednu, dobro poznatu, koja glasi – albanofobija. Samo što smo stigli, i odmah teške teme. Shvatamo da su u pitanju Makedonci, započinjemo razgovor i ubrzo se nadovezujemo na reč koja nam je privukla pažnju.

Konstatujemo kako se među našim malim balkanskim narodima albanofobija odavno zapatila, kao posledica onih dosadnih i upornih stereotipa koje je uveliko pregazilo vreme, ostavivši nas sve u opštem neznanju. Sigurno ste hiljadu puta čuli taj bućkuriš nacionalnih istina i neistina: da su Rumuni do juče bili siromašni i zatucani, a da su Grci srpska braća. Da je SFR Jugoslavija nekad bila deo sveta, za razliku od balkanskih državica danas. Da je Severna Makedonija produžetak antičkog kraljevstva, a da su Srbi u srednjem veku, u vreme dok se na zapadu jelo prstima, koristili escajg. I tako dalje u tom smislu, što bi rekao Duško Radović.

Mit o neprijateljskoj i primitivnoj Albaniji ima dugu i kompleksnu istoriju. Ovde se neću njome baviti. Umesto toga, nagovestiću zašto je letovanje u ovoj zemlji nešto više od alternative Jadranu ili Grčkoj.

Drugim rečima, ovaj tekst baviće se time zbog čega, u doba korone, kada je to jedina primorska zemlja u okruženju (a i šire) u koju građani Srbije imaju slobodan ulaz, odlazak na albansku obalu nije samo utešna nagrada.

Moj put u Albaniju dogodio se neplanirano i stihijski, u skladu sa ovom suludom 2020. godinom. Na njega su me ispratile roditeljske brige o bezbednosti, ne samo zbog tranzita kroz Kosovo i Metohiju, već i zbog nepoznanice o tome šta me u ovoj dalekoj, nepoznatoj i zaostaloj zemlji može sačekati. Nekako smo svarili bauk letovanja u Hrvatskoj, to i dalje zvuči dovoljno mondenski, ali Albanija… hej, pa to je već previše.

Onog trenutka u kom sam prešla granicu na ulasku u Albaniju i odmah ostala šokirana prirodom kroz koju je probijen auto-put, shvatila sam koliko sam malo znala o ovoj, po mnogo čemu bliskoj nam zemlji, s kojom smo se koliko do juče graničili (što je, doduše, formalno i dalje slučaj). Kolektivna predstava koju gajimo o njoj ne seže mnogo dalje od pomenutih stereotipa na koje ni sama nisam imuna. Verujem da se, nakon ovako predugačkog uvoda u nešto što bi trebalo da bude samo putopis, da naslutiti koliko se moje mišljenje preokrenulo.

Albansko primorje za početnike

Albanija ima nešto manje od 400 kilometara obale, od kojih dve trećine pripadaju Jadranskom, a jedna Jonskom moru. Planinski predeli zauzimaju 70% teritorije države, dok je prosečna visina terena 708 metara iznad mora, što je čini jednom od „najplaninskijih“ država na svetu. Za jednu tako malo zemlju, sa manje od 3 miliona stanovnika, ove brojke zvuče dosta impresivno.

Jadranska obala Albanije proteže se od Drimskog zaliva i grada Skadra na severu, preko Svetog Jovana i Drača, do Valone. Jonska obala počinje kod poluostrva Karaburun, obuhvata Himaru i Sarandu, i završava se sa jezerom i nacionalnim parkom Butrint, graničeći se sa vodama Krfa, grčkog giganta koji se već od sredine jonske obale može videti na horizontu.

Izbor za ovo letovanje pao je na jonsku obalu i tu nije bilo greške. Iz svega što sam mogla da čujem i vidim, jadranski deo Albanije nije ni blizu egzotičan i lep. Drač i okolina, makar izdaleka, deluju kao jedno predimenzionirano Sutomore, sa načičkanim predgrađima i gradskim plažama. Istina, tamo se lakše i brže stiže, pa je i gužva veća, ali itekako vredi uložiti još nekoliko sati vožnje preko albanskih gudura i serpentina.

Jer odmah tamo negde nakon planine Čika i nacionalnog parka Ljogara, gde počinju vijugavi planinski putevi iznad litica, puca pogled na pučinu sa Krfom u daljini, a začarana planinska sela koja gledaju na najlepše zalaske sunca u našem delu sveta samo se nižu jedno za drugim.

Ovaj region ima oko 300 sunčanih dana godišnje. Leta su vrela, suva i duga, a zime kišne, tople i kratke. Zato kažu da sezona ovde zna da potraje sve do novembra meseca, a kupanje je i u oktobru sasvim redovna pojava. More je toplo, čisto i slano da slanije ne može biti. Boja je uglavnom tirkizna, sa kombinacijom neobičnog kamenja, peska i šljunka. Riba i galebova nema mnogo, i to je otprilike jedina neobičnost u vezi sa ovom obalom. Po svemu ostalom, ona ne odstupa od najlepših plaža sa grčkih razglednica.

Njena prednost u odnosu na Grčku je višestruka. Skoro nigde nije gužva (mada je ova sezona, zbog pandemije, posebno slaba) – lako je naći praznu uvalu ili plažu, kao i smeštaj na licu mesta. Cene su nekoliko puta niže, ne samo od Grčke, nego i od Beograda. Iako može varirati od mesta do mesta, prosečna cena večere za dvoje, sa nekoliko predjela, glavnim jelom, salatom, dezertom i nekoliko pića, iznosi oko 20 evra (sve ispod i iznad toga takođe je dostupno). Dve ležaljke sa suncobranom uglavnom koštaju 5 evra. Odličan privatni meštaj za dvoje može se naći po ceni od 20 evra pa naviše, u jeku sezone. U manjim mestima domaću lozu možete popiti za svega 50 – 100, a tursku kafu za 70-100 dinara. 100 dinara.

Stanovništvo ovog dela Albanije je većinski pravoslavno, pod jakim i viševekovnim uticajem grčke pravoslavne crkve. Stanovnici govore albanski, ali se služe i himarskim dijalektom grčkog jezika koji se uči u lokalnim školama. Veliki broj njih poseduje grčke pasoše i radi ili studira u Grčkoj.

Albanske legende na M: makadam, magarac i mercedes

Ne znam da li je Mirko Alvirović nekada pravio reportažu sa albanskih puteva, ali znam da Rastko Petrović jeste, doduše pre stotinak godina. Kažu da se do nedavno taj prikaz nije mnogo razlikovao od onoga kako su lokalni, a i većina regionalnih albanskih puteva, izgledali. Golgota povlačenja srpskih vojnika preko Albanije u Prvom svetskom ratu, koju je Rastko prikazao u romanu „Dan šesti“, ne može da vam ne bude na pameti kada prvi put prođete ovom zemljom. Ako je danas tako izazovno preći Albaniju automobilom, smrznem se kad pomislim kako je to moglo izgledati 1917. za pešake. Štaviše, ne moramo ići u tako daleko prošlost. Evo ilustrativnog primera: između Valone i Sarande ima oko 120 kilometara razdaljine. Sada je potrebno oko dva i po sata da se taj put pređe kolima. Do 2009. godine, kada je put rekonstruisan, trebalo je između 7 i 9 sati.

Situacija je danas neuporedivo bolja. Izgrađen je auto-put od Drača do Valone i od Tirane do Prištine, a mnogi makadami prošireni su i asfaltirani. Ipak, ko želi da stigne južnije od Valone i Tirane, mora da bude spreman na izazov vožnje najlepšim, ali i najzahtevnijim planinskim putevima. Planina Čika, koja se nalazi na granici između jadranske i jonske obale, visoka je 2044m i ispresecana glavnom primorskom magistralom koja vodi do Sarande. Na mnogim deonicama čine je oštre serpentine, ali je asfalt u dobrom stanju, uprkos tome što je teren nepristupačan. Svuda je, da parafraziramo Alvirovića, signalizacija odlična, što može biti od velike koristi noću, na oštrim krivinama. Putevi su inače dosta dobro održavani – tamo gde su bankine oštećene, stavljene su privremene betonske, a na nekim mestima su očuvani stari kameni zidovi pored puta. Na onim deonicama gde je kolovoz uzak postavljen je semafor.

Jedina sumanuta stvar jeste ograničenje brzine. U većini slučajeva ono ne prelazi 100 kilometara, a uglavnom je 80, da rutu koja izračuna Gugl na svojoj mapi treba uzeti s rezervom. U realnosti se dosta brže stiže od tačke A do tačke B, jer niko ne poštuje ograničenja, a policija retko zaustavlja strance.

Još jedna važna neminovnost vožnje kroz Albaniju jesu konji, krave, magarci i ovce. Bilo da prepreče put, bilo da ga samo pretrče, ili da u stadu spavaju na gomili sa jedne strane kolovoza, nimalo ih ne zanima ni kuda ste pošli ni koliko žurite. Budite spremni da ih malo pogurate da se sklone, ukoliko vam se, kao nama, desi da vas zaglave u koloni automobila na litici iznad mora.

Pre nego što krenete kolima u Albaniju, odvedite auto kod majstora na pregled. Uzbrdice i krivine koje će vas tamo sačekati ozbiljan su vozački izazov, pa je dobro pripremiti auto za njega. Idealno je imati džip, ali, ukoliko vas ne prati sreća jednog Slotera Nika, poslužiće i Citroen C3. Nisam sigurna da postoji alternativni vid prevoza. Za dve nedelje nismo videli nijedan autobus u ovom delu zemlje.

Ono čega smo se nagledali jesu Mercedes vozila u svim mogućim i nemogućim inkarnacijama. Osim tradicionalno omiljenog modela Mercedes Benz 190, na albanskim ulicama danas se najviše može videti onaj buljavi model E220, isključivo u svetlo sivoj-metalik boji. Ako Albanija ikada bude trebalo da dobije svoju maskotu, to jednostavno mora biti ovaj auto. Svaki put me iznova šokira pojava germanofilije na Balkanu, ali je fakat da je die beste parola vazda spontano spajala balkanske narode. Verujem da je pitanje dana kada će Mercedesov znak zameniti orla na nekoj od naših državnih zastava.

Mediteran kakav je nekad bio

Ako ste se naslušali nostalgičnih priča o letovanju u Grčkoj sedamdesetih i osamdesetih godina, o polupraznim ostrvima, ljubaznim domaćinima i jeftinom smeštaju, verovatno mislite da je takva turistička realnost prohujala sa vihorom. Dobra vest za vas je da jonski deo albanske obale ima upravo sve ono što tražimo po grčkim ostrvima, a sve teže ga nalazimo – čisto i tirkizno more, netaknutu prirodu, predusretljive ljude, planinska sela i prazne plaže.

Sa izuzetkom nekoliko popularnih tačaka (Dermi, Himara, Borš, Saranda i Ksamil), ovde ne postoji onaj turizam koji ti diše za vratom, stalno te podsećajući da si na letovanju sa kog treba da doneseš magnet za frižider. Koliko je to loše, jer infrastruktura nije razvijena kao u pomenutoj Grčkoj, toliko je i sjajno, jer ti daje priliku da upoznaš jednu zemlju izbliza, družeći se uglavnom sa lokalcima, umesto sa onima koji su, kao i ti, samo došli da usole svoje pozadine u moru.

Dermi

Za nas skriveni biser, za Albance poznata turistička destinacija, Dermi je malo mesto sa starim gradom uzidanim u brdo. On se ne sme preskočiti. Ima manje od dve hiljade stanovnika i preko 30 pravoslavnih verskih objekata, od kojih su neki izgrađeni još u XII veku. Seoska škola je osnovana početkom XVII veka i u njoj se nastava održava na grčkom jeziku.

Bele kuće u starom gradu podignute su pre nekoliko stotina godina i nedavno su rekonstruisane, u sklopu velikog državnog projekta. Rekonstrukcija je od Dermija napravila još veću atrakciju i podigla cene nekretnina. Pa ipak, iza mnogih zatvorenih žaluzina stoje prazne prostorije sa golim betonom, u iščekivanju pravog kupca. Nakon saznanja da su bele fasade ipak samo kulise, moje oduševljenje je malo splasnulo.

U onim kućama u kojima ljudi i dalje žive moguće je naći odličan smeštaj. Posle tumaranja kamenim ulicama, svratite u tavernu obraslu lozom, sa pogledom na more. Nju drži Andrea, koji će se polomiti da vam pomogne šta god da vam je potrebno. Sa nama je prve večeri dva sata tražio smeštaj, da bi nam posle spremio večeru i ugostio nas u svojoj kafani, dok je u pauzama igrao mice za susednim stolom, sa svojim pajtosima iz sela (što je, inače, redovna kafanska aktivnost u ovim krajevima – tamo gde nema drvene podloge ili čoje, ljudi postave na sto obično ćebe, cirkaju lozu i igraju od sumraka do svitanja).

Sledeće selo ovakvog tipa zove se Vuno. Kamene kuće, vinova loza, pogled na more i starice u crnini (reklo bi se da žene u ruralnim delovima Albanije nose crninu doživotno), deo su tog tipičnog setinga. Glavna primorska magistrala u Vunu postaje uzan kameni prolaz, kroz koji se jedva provuče jedan auto. Zato je tu semafor, instaliran nasred sela, usred ove nedođije. Seoska plaža Jala je, međutim, dosta komercijalna, pa ostanak u Vunu ne bih preporučila u te svrhe. Plaža Đipe, jedna od najpoznatijih u čitavoj Albaniji, takođe se nalazi blizu. I nju smo preskočili, u želji da izbegnemo gužvu.

Zato smo se stacionirali malo južnije, u selu Pićeras. U njemu nema mnogo suvišnih sadržaja – dve taverne, dve kafane, od kojih je jedna napravljena u nečijoj garaži pored puta, mali trg, crkva, dve prodavnice i to bi otprilike bilo to. Samo selo je, kao i mnoga druga tamo, izgrađeno tako da izgleda kao terasa u brdu. To znači pogled na tri ključne stvari u južnoj Albaniji: zalazak sunca na pučini, kristalno jasan Mlečni put na nebu i Krf u daljini.

Iz Pićerasa je zgodno ići na nekoliko plaža – Bunjec, Lukova i Kakome. Svaka od njih izgleda potpuno različito, iako se nastavljaju jedna na drugu. Od tamno sivih stena, preko šljunka, belog kamenja, do belih stena i peska. Svuda je moguće naći mesto na kome neće biti nikoga, a šanse da plivate sami u vodi su sasvim realne.

Strah od mora: tako blizu, a tako daleko

U poslednjoj fazi svoje (straho)vlade, kao i većina diktatora, Enver Hodža je izgubio ideološki i politički kompas. Nakon što je odustao od sovjetskog i kineskog komunističkog modela, svoju zemlju je i konačno gurnuo u potpunu fizičku, političku i kulturološku izolaciju. Posledice takve političke paranoje i danas se mogu videti na mnogim naseljenim i nenaseljenim tačkama širom Albanije.

Bunker

Kažu da je tokom ove vlasti izgrađeno oko 700 000 bunkera od švedskog čelika i betona, u prilog propagandnom strahu od atomskog napada na Albaniju. Za novac koji je u to uložen mogao je biti napravljen po jedan stan za svaku četvoročlanu porodicu u Albaniji. Bunkeri se i dalje nalaze po plažama, u brdima, pored puteva. Neki od njih su pretvoreni u kafiće, većina ih je obrasla žbunjem, a veliki broj njih se koristi kao zgodno mesto za dejt. Kao što su nekada mlade Amerikanke gubile nevinost na zadnjem sedištu automobila, mladi Albanci to čine upravo u bunkerima Envera Hodže. Kakav veličanstven, srednji prst u oko svim ideologijama ovog sveta.

Ostaci sumanute, višedecenijske vladavine ostavili su mučan, ali realističan trag na ovom podneblju. Albanski mediteran zbog toga znači nešto drugačije od onoga na šta smo naviknuti u Grčkoj i Italiji. More je dugo godina za pripadnike vlasti bilo simbol potencijalne izdaje i nacionalne propasti. Naselja su građena u brdu prevashodno kako bi stanovnicima bilo teže da preko mora pobegnu u ostale mediteranske zemlje, a plaže i prostor na samoj obali uglavnom su bili prazni.

To je išlo toliko daleko da smo čuli za slučaj čoveka koji je živeo na spratu zgrade u Himari, negde relativno blizu vode. Imao je običaj da istresa stolnjak kroz prozor, čisteći kuću. Lokalne vlasti su zbog toga posumnjale da on u stvari šalje signale brodovima u daljini i traži pomoć. Zato su ga kaznile tako što su ga premestile u stan u prizemlju. Nakon pada komunizma, u tom prostoru je otvorio prodavnicu od koje se ubrzo obogatio. Ova priča se danas prenosi kao poučna sprdnja na račun kaznene politike iz ove epohe.

Nažalost, većina Albanaca nije bila takve sreće. Mnogo je sela na jugu među kojima je svako po nečemu posebno, ali sva imaju jednu zajedničku stvar – većinski su funckionisala kao radni logori za vreme diktature Envera Hodže. Apsurd te činjenice vidi se i danas dok, prolazeći kroz nedođiju, planinskim stazama, nailazite na višespratne zgrade i solitere. Toga ima i u Pićerasu, i u Njivici, i u Lukovi, i u Šenvasilu, koji se smatrao jednim od najpoznatijih takvih logora.

Ono što njega razlikuje od ostalih je to što je samo selo u kom se logor nalazio okrenuto ka planini i nema izlazak na obalu.

Ljudi su radili na plantažama po okolnim brdima, živeli u zgradama sa rešetkama na prozorima, bez mogućnosti da ikada odu na plažu. Kažu da je tako nastala izreka – čuješ more, osećaš njegov miris, znaš da je odmah tu iza brda, ali ga nikada nisi video.

Ova mesta danas žive neki novi život. Ljudi gaje stoku, uzgajaju masline i razvijaju turizam. Iz osvete su spalili i uništili većinu plantaža. Imaju izlaz na more i praktikuju odlazak na plažu. Pa ipak, njihova sećanja nisu tako daleka, a rešetke na prozorima opstaju kao podsetnik na ovu bizarnu tamnicu, osvetljenu mediteranskim suncem, „sa okusom mora, sa okusom soli“.

Ćeparo – Cinema Paradiso Revisited

Nešto sasvim drugačije od ovog Golog otoka može se naći dvadesetak kilometara ka severu. To je, bez ikakvih stilskih tehnika preuveličavanja, najlepši stari grad koji sam imala prilike da vidim na svim dosadašnjim putovanjima. Možda i najveći biser albanskog primorja, koji je blago potamneo usled zaborava. On pripada mestu Ćeparo i nalazi se u jednom od brda iznad mora. Moderni Ćeparo je izgrađen oko jednog ogromnog maslinjaka, malo na brdu, malo u ravnici, sa izlaskom na jedinu plažu u južnoj Albaniji koja ima dugačak plićak.

Ono gde je, međutim, vreme stalo tamo negde krajem pretprošlog veka, nalazi se na visini od 450 metara iznad mora. Tu se stiže kozijom stazom, doduše asfaltiranom. Kad se jednom stigne, povratka nazad nema. Parkirali smo se na ulazu u grad i dalje morali da nastavimo peške. Tada kao da smo upali u zečiju rupu. Iznenada su se otvorila vrata nekog izmaštanog bioskopa i kročili smo pravo na filmsko platno. Orkestar kojim diriguje Enjo Morikone krenuo je da svira samo za naše uši, a prva žena Majkla Korleonea, lepa Apolonija, plesala je tarantelu samo za naše oči. Svi Felinijevi, Kopolini i Tornatoreovi manirizmi našli su se na jednom mestu.

Možda sve to u stvarnosti i nije bilo baš tako, ali realnost koja nas je sačekala u Ćeparu ionako nije sa ovoga sveta. Kuće i ulice su od kamena. Mnoge su razrušene, prepuštene rastinju i prirodnom procesu dezintegracije, a samo je poneka među njima renovirana. Crkva potiče iz XVIII veka. Selo je polu-napušteno, jer je većina stanovnika nakon pada komunizma pobegla iz njega u želji da preživi. Nema mnogo osvetljenja, privatnog smeštaja i postoje samo dve male kafane. Život u Ćeparu ipak i dalje teče, a u to nas je uverila ekipa žustrih bakica koje su, naravno, bile u crnini. Krišom smo ih fotkali, a one su zasedale ispred nečije kapije i bistrile tračeve, kao da izvode rokernol za kućni savet.

Dok se šetate Salcburgom, sa zvučnika na pešačkom mostu možete slušati Mocartove kompozicije. Na firentinskim ulicama zabavljaće vas animatori. U Taormini i Sigišoari moguće je kupiti suvenir na svakom ćošku. U Ćeparu takvih ugođaja jednostavno nema. Ovaj stari grad pruža drugačije iskustvo. Tu vam se samo mogu priviđati likovi, zvuci i predeli sa različitih holivudskih i evropskih nitratnih traka.

Čas ćete misliti da je „Ćinema Paradizo“ nastao baš na ovom mestu, čas će vam se učiniti da ste negde iza ćoška ugledali jednu od onih Felinijevih džinovskih žena.  Takav „amarkord“ uspomena u modernim primorskim mestima uglavnom je izbledeo, ali je zato u skrivenim kutcima kao što je Ćeparo snažniji nego ikad.

Đirokastra – Kamena hronika

Glavni razlog za odlazak sa ove i ovakve obale nije bio povratak kući. Razlog je ležao na pedesetak kilometara ka unutrašnjosti, između planina Đere i Drino. U XII veku tu je osnovan grad burne istorije, koju je u međuvremenu zaštitio UNESCO, kao kulturno nasleđe svetskog značaja. Đirokastra je danas veliko mesto sa oko 30 000 stanovnika i predstavlja jedan od najvažnjih spomenika kulture u čitavoj zemlji. Po veličini i istorijskom značaju, na crtu mu donekle može stati još samo Berat, gradić u centralnoj Albaniji.

Đirokastra se smatra retkim i živim primerkom osmanske arhitekture. Zovu je kamenim gradom, ali ne toliko zbog kamenih zidina i zidova kuća (koji jesu napravljeni mahom od krečnjaka), koliko zbog kamenih krovova. Sistem njihove gradnje je specifičan – imala sam priliku da posmatram čoveka kako rekonstruiše jedan od njih na licu mesta. Kamene ploče od krečnjaka vrlo pažljivo i sporo se ređaju i slažu jedna oko druge, ali ne tako da se bilo čime fiksiraju. Umeće ovog zanata jedna je od misterija ovog grada. I dalje mi nije jasno kako sa krovova ne otpada kamenje, ali je fakat da ga majstori koji rade na tome konstruišu tako vešto i pažljivo kao da rade na slagalici od nekoliko hiljada delova.

Na brdu se nalazi ogromna tvrđava. Na njoj se svakih pet godina održava Nacionalni festival folklora, najznačajniji kulturni događaj u Albaniji, lokalne olimpijske igre u oblasti kulture, umetnosti i narodne baštine. On se odvija na bini podignutoj u okviru kompleksa tvrđave, i odatle se vidi čitav grad i planine koje ga okružuju. Naravno da sam odmah krenula da zamišljam kako bi spektakularan bio koncert omiljenog benda na ovoj lokaciji. Opet, onaj isti Morikone odjekuje i ovde, iako u tvrđavi vlada mrtva tišina.

Ispod tvrđave se prostire istorijsko jezgro starog grada, po brdovitim ulicama, sa bazarom i verskim objektima (crkvama, džamijama i tekijama). Ono nije očuvano u potpunosti i njegov izgled jeste narušen okolnim soliterima koji su nikli bez mnogo urbanističke svesti, ali je i dalje jedan od najautentičnijih gradova-muzeja u Evropi. Tome najviše doprinose kuće veleposednika koji su izgradili Đirokastru kakvu danas znamo. One su podignute kao mini-utvrđenja: donji deo je od kamena i izgleda kao početak kule, na koju se potom nastavlja regularna kuća, sa drvenom i malterisanom fasadom. To znači mnogo stepenica spolja i iznutra, ali i bajkovit izgled. Samo čekaš kad će se otvori prozor pa da ugledaš Zlatokosinu pletenicu kako se spušta do zemlje.

Đirokastra je važno mesto za albansku kulturu, a njena sudbina kroz različite epohe pokazuje koliko tok istorije ume da bude nasumičan, nepredvidiv i pomalo ironičan. U ovom gradu nastao je albanski nacionalni pokret i smatran je centrom otpora osmanskoj vlasti. Osvajan je nekoliko puta, da bi, tokom komunizma, konačno ustoličen kao grad-muzej, pre svega zahvaljujući činjenici da je u njemu bio rođen Enver Hodža. Nakon pada komunizma, Đirokastra je doživela sudbinu sličnoj većini balkanskih društava – finansijsku i privrednu propast u loše izvedenoj postkomunističkoj tranziciji. Korupcija i piramidalne šeme ni nju nisu zaobišli, ali je grad ipak nadrastao ove tegobe i očuvao svoj kult(ur)ni status. Na mestu rodne kuće nekadašnjeg diktatora izgrađen je Etnografski muzej, bez obeležja mračne prošlosti. Još se samo po antikvarnicama može pronaći poneka zalutala memorabilija iz ovog doba.

Na kraju, u Đirokastri je rođen i najveći albanski pisac, Ismail Kadare. Ironija je htela da se njegova rodna kuća nalazi na svega nekoliko ulica od kuće Envera Hodže, zbog čije je diktature Kadare svojevremeno dobio azil i emigrirao u Francusku. Njegova „Hronika na kamenu“, za neke magični a za neke surovi realizam, verovatno je najpoznatiji roman sa albanskog govornog područja.

Đirokastru prate legende poput onih iz naše usmene i pisane tradicije. Najpoznatiji je mit o vizantijskoj princezi Arđiro, koja je živela u XV veku. Izvršila je samoubistvo skokom sa tvrđave, držeći bebu u naručju, jer nije želela da se preda Osmanlijama. Iz njenog mleka nastao je krečnjak, sedimentna stena po kojoj je čitav ovaj kraj poznat. I Albanci Andrića za trku imaju, pa je Kadare svoju potresnu poemu „Princeza Arđiro“ napisao krajem pedesetih, služeći se upravo ovim motivom.

Računajte da su vam za điranje kroz Đirokastru potrebna barem dva dana. Cene su za oko 20% niže nego na primorju, a noćenje sa doručkom za dvoje (u najautentičnijem smeštaju koji se da zamisliti) lako se nalazi za 1600 dinara. Nije neophodno tražiti smeštaj daleko u brdu, jer je uspon veliki, a i donji deo starog grada je podjednako lep i očuvan. Jedino što sa visine pogled puca baš daleko.

U Đirokastri ima mnogo pasa lutalica. Budite spremni da vas prate do iznemoglosti, ukoliko im samo na sekundu poklonite pažnju. Ne dajte se prevariti: komšije se redovno smenjuju hraneći ih, tako da nisu ni gladni ni žedni, samo su beskrupulozno i neodoljivo razmaženi.

Najlepše mesto za ispijanje domaće loze  u Đirokastri nalazi se na jednoj od glavnih džada, u hladu platan, i zove se „Đuetareva“. Izgleda kao izrazito stara kafana koja podseća na naše beogradske kojih više nema, pa će vam malo probuditi nostalgiju za „Oračem“ i „Tri lista duvana“. Dvojica deka sedeli su za susednim stolom, ispijali vino i večerali. Nosalgija je bila toliko jaka, da mi se na trenutak učinilo da su to Branko Ćopić i Milan Milutinović glavama i bradama. U Đirokastri je, izgleda, sve moguće.

Ljudi govore

Tokom celog putovanja, bez ijednog izuzetka, imali smo nezaboravna iskustva sa ljudima koje smo usput sretali. Bilo da su držali smeštaj, kafanu ili da smo ih samo upoznali negde usput, svaki put su bili prijateljski nastrojeni i raspoloženi za razgovor.

Nije ih bilo briga da li smo iz Srbije, Bosne ili Nemačke. Neko će reći „pa da, zato što im je samo bitno da uzmu pare“, ali nije tako. Ovde je pre reč o usmenoj kulturi pričanja priče i širini koju je ona ovim ljudima spontano pružila.

Kod Ane u Dermiju smo nekoliko puta dobili krastavce iz bašte i sveže opranu pidžamu. Mina u Đirokastri nam je u suzama ispričala kako joj je pre dve godine stradao sin dok je renovirao kuću, u istom dvorištu gde smo tog jutra sedeli sa njom i uz doručak slušali ovu potresnu ispovest. Sa Argonom smo se nekoliko puta zapili, slušajući priču o odrastanju u privilegovanoj porodici u centru Prištine, zajedno sa Aleksandrom Tijanićem i ostalim pripadnicima elite iz tog doba. U Pićerasu smo od Švajcarca Dejvida – dok su neki među nama jeli sveže zaklano i ispečeno jagnje – slušali o lokalnoj zajednici stranaca u Sarandi, koji su došli iz svih krajeva sveta da baš tu žive i rade.

I onda kada smo pričali na engleskom i srpskom, i kada smo se sporazumevali uz pomoć grčkog i italijanskog, svaki put smo se odlično razumeli. Mininu priču smo u celosti čuli na albanskom jeziku i još uvek mi nije jasno kako, ali do kraja smo je razumeli. Sa druge strane, ne znam da li mogu dovoljno da dočaram u kojoj meri klinci dobro govore engleski. Pretpostavljam da je to posledica masovnog loženja na američku popularnu kulturu (američke zastave smo viđali češće od albanskih). Šta god da je razlog, takav American English se ne može čuti apsolutno ni u jednom mestu van Beograda (a možda ni u njemu), dok je redovna pojava među albanskim tinejdžerima.

Kratak vodič 

Smeštaj na albanskom primorju uvek je mudrije tražiti u brdu umesto na samoj obali, ne samo zbog nižih cena, nego i zbog pogleda na pučinu koji se pruža iz svakog dvorišta. Na kraju, za sve one koji žele da izbegnu hotelski smeštaj i turističku gužvu, selo u brdu je uvek bolja opcija.

Nakon što sipate gorivo na Kosovu, gde košta 90 centi, krenite ka jonskoj obali. Ukoliko vozite auto na plin, strpite se da ga dopunite u Albaniji, jer je tamo duplo jeftiniji nego u Srbiji. Tu će vas put voditi preko brda, preko brega  (tj. planine Čika). Ukoliko odlučite da idete što južnije, ka Sarandi i još dalje, onda je lakše putovati preko Đirokastre, buduću da je većina tog puta vrlo lagana za vožnju. U ova slučaja, dva mesta su idealna za pauzu i odmorište: Prizren i Ljogara.

Dermi

Albanska valuta lek ima skoro istu vrednost kao dinar, što značajno olakšava prebrojavanje na kasi. Opskrbite se kešom – kreditna kartica tamo ne vredi ni pišljiva boba, jer je retko gde primaju. Statistike su pokazale da ovaj vid plaćanja među Evropljanima najmanje koriste upravo Albanci. S druge strane, menjačnica vam uopšte neće biti potrebna – svuda primaju evre, a kusur vraćaju kako poželite (bilo u evrima, bilo u lecima, po sasvim dobrom kursu).

Kažu da je Albanija zemlja najbogatija prirodnim izvorima vode posle Švajcarske. I zaista nije retkost naići na potok koji se probija kroz maslinjake i vrleti. Uprkos tome, voda iz vodovoda teče svega dva sata dnevno (izuzev Tirane, gde ove vode ima četiri sata). Ostatak dana ćete moći da koristite tehničku vodu iz rezervoara koji ima svaka zgrada, kuća, hotel i lokal („Hilton“ i „Šeraton“ u Tirani takođe imaju svoje rezervoare). U nekim mestima se planinski izvori vode nalaze odmah pored puteva, gde možete natočiti svežu vodu za piće, umesto da je kupujete u prodavnici.

Dobar način da se uverite u vodena bogatstva Albanije jeste da obiđete Plavo oko. To je smaragdni izvor planinske vode, dubine od oko 50 metara, koji se nalazi na putu između Sarande i Đirokastre. Utisak pomalo kvare ogromne gužve posetilaca, ali se možete bućnuti u ovoj hladnoj vodi zajedno sa nekima od njih, ukoliko to poželite, ili samo popiti kafu u hladu javora, na obali reke. Usput možete da svratite i u Lazarat, nacionalnu prestonicu proizvodnje kanabisa, te da se opskrbite zalihama na licu mesta. Nismo isprobali, pa nemam smernice za ovaj šoping.

Kada se spustite na bilo koju plažu, nemojte da vas mrzi da je istražite. Često se iza prve uvale krije još nekoliko sledećih, uglavnom divljih. To je, recimo, slučaj sa plažama Drimades, Lukova i Bunjec. Svaka sledeća uvala na njima lepša je od prethodne: smenjuju se pesak, šljunak i stene, a ljudi bude sve manje i manje. Na divljim plažama je poželjno imati platneni suncobran, jer vetar nekad zna da bude veoma jak, kao što to biva na Jonskom moru.

Na plažu Filikuri stiže se brodićem sa gradske plaže Potam u Himari, nakon desetak minuta plovidbe. Međutim, na nju idite samo ukoliko je more mirno. Mi u povratku nismo imali sreće, pa se vožnja pretvorila u pravi mali pakao. Mesec dana pre toga talasi su bili toliko veliki da je spasilačka služba izvlačila kupače odande. Iako nemam nijednu fotografiju da to i potvrdim (znam, drama tokom plovidbe nije opravdanje), ali Filikuri je možda i najlepša plaža na kojoj smo bili. Moraćete da mi verujete na reč da izgleda kao jedna blistava kutijica od belog kamena, u koju je spakovana tirkizna, slana voda.

U mnoge restorane i taverne vraćali smo se po nekoliko puta. To su „Horizon“ u Dermiju, „Veranda“ u novom delu sela Ćeparo, „Viktorija“ u Pićerasu i „Kodra“ u Đirokastri. Restoran hotela „Horizon“ ima veliku terasu ispod bršljana, koja odaje onaj starinski hotelski šmek jugoslovenske rivijere, otprilike kao da ste negde u Opatiji pre 30 godina. Griluju svežu oradu i spremaju najukusnije krompiriće. U „Verandi“ obavezno treba jesti pitu sa tikvicama, pasticio – zapečenu pastu sa mlevenim mesom i trileće, jedan spektakl od kolača. U „Viktoriji“ se mora probati grilovano povrće, musaka, saganaki, parfe sa pečenim bademima i zalazak sunca na terasi. Najbolje ćufte, zapečeni sir, rižoto i crno vino probali smo u „Kodri“.

U svim ovim restoranima dve osobe se mogu najesti i nacirkati za 2000 dinara. To znači – dva predjela, dva glavna jela, velika grčka sala sa redovno loše isečenim, ali slatkim paradajzom, dezert i nekoliko pića.

Povoljan i dobar privatni pansion moguće je naći i rezervisati onlajn (Booking, Airbnb). Ukoliko vam se više dopada da lutate i tražite smeštaj na licu mesta, i to je izvodljivo. Još uvek ima onih porodica koje se ne reklamiraju preko interneta, pa je njihov smeštaj često i jeftiniji, u čemu cenjkanje uvek može pomoći. To posebno važi za mesta koja ne vrve od turističkih sadržaja.

Više od letovanja: put kojim se ređe ide

Negde pred kraj letovanja, tokom jedne od poslednjih večeri, šefica kuhinje i vlasnica restorana „Veranda“ u Ćeparu – prelepa, tamnoputa Albanka – pozvala je medicinsku sestru iz komšiluka da mi izmeri pritisak, nakon što sam uspela da kolabiram za stolom nasred kafane. Pomogla mi je da legnem, pa sam vrlo brzo došla k sebi. Kada joj je postalo neprijatno što joj se po hiljaditi put zahvaljujem, uz osmeh mi je rekla: „It’s OK, we are all humans“. Ubila me ova prejaka reč u trenutku. Ostala sam bez poslednjeg protivargumenta. U tu rečenicu mogu se sažeti lekcije sa mog letovanja.

Nakon odlaska u Albaniju, svi klišei orijentalizma, balkanizma, figure vekovnog albanskog neprijatelja i ostale predrasude iz kulture i retorike „drugosti“ – koju na ovim prostorima tako revnosno zalivamo – pali su u vodu. Od albanofobije do ljudskosti, to je put koji neminovno pređeš na proputovanju kroz ovu zemlju.

Ne znam da li ćemo ikada biti u stanju da svi zajedno krenemo tim putem, napravimo od njega supersoničnu magistralu i  da jezdimo balkanskim prostranstvima, učeći jedni od drugih i jedni o drugima. Ono u šta sam sigurna je da nam, u tom slučaju, više neće biti potrebna nikakva mirovna misija da nas podučava identitetu, toleranciji, multietničnosti i ostalim jalovim opštim mestima našeg doba, niti ćemo slobodu osvajati uprkos Drugome, već isključivo zajedno sa njim. Čista fikcija, znam, ali samo ako krenemo od utopije, možda nekuda i stignemo.