U10

Upravo se navršilo dve godine postojanja nezavisnog umetničkog prostora U10, nastalog na inicijativu mladog beogradskog umetnika Nemanje Nikolića, kako sam kaže “kao reakcija na nemogućnost javne artikulacije i profesionalnog razvoja mladih vizuelnih umetnika u lokalnoj sredini, ali i iz neminovnosti da se kroz samoorganizaciju stvori mogućnost za aktivnijim i vidljivijim delovanjem umetnika u javnosti.”  Sastali smo se Isidorom Krstić i Ninom Ivanović koje, pored Marije Šević, Liije Delić, Ive Kuzmanović, Save Knežević i Nemanje Nikolića, takođe stoje iza ovog projekta, da rezimiramo dosadašnji rad i popričamo o trenutnoj situaciji, kao i daljim planovima.

Od početka insistirate da U10 nije galerija, već umetnički prostor. Šta pod time podrazumevate?

Nina: Za početak mi ne pružamo usluge koje pruža standardna galerija. Ne postoji stručno osoblje koje kači radove, mi to sami radimo i očekujemo od učesnika da sami doprinesu i učestvuju. Mi im pružamo prostor i podršku, putem fejsbuka i mejling liste, prosto sve funkcioniše na našoj dobroj volji.

Isidora: Galerija je komercijalnog tipa, tu se i prodaju radovi. To je prosto njena svrha, postoji svest o tržištu i pozicioniranju na njemu.

Nina: Mi ovde ne prodajemo radove, ali ako je neko zainteresovan, može da kontaktira direktno umetnika.

Da li je to iz nekog pravno-logističkog razloga ili stvar stava?

Nina: Tako je od početka, tako je prostor započet. Čitav projekat finansira jedan čovek koji se ne bavi umetnošću, ali je veliki ljubitelj. Njegova želja je bila da pomogne mladima u Srbiji, upoznao je Nemanju Nikolića koji je inicijator projekta i oni su došli na ovu ideju. Isprva je trebalo da bude kratkoročan projekat, sa jednom ili dve izložbe neafirmisanih umetnika, tako je pronađen ovaj prostor. Dakle, neko plaća ovo mesto i nema nikakav profit od toga. Prodaja radova njega prosto ne zanima, a nama to daje slobodu da se bavimo samo umetnošću kojom želimo i temama koje su nama interesantne.

“Nisam siguran koliko umetnost ima moć da stvari menja na nekom opštijem nivou. Ukoliko budemo ovim projektom uspeli da nešto u kulturnoj ponudi grada ili u vezi sa mladim umetnicima promenimo ili podignemo na viši nivo, to će biti odlično. Čak i ako se nstvari ne promene, mislim da je veoma bitno da smo odličili da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom i uradimo nešto zanimljivo i drugačije.” Nemanja Nikolić, u godišnjem izveštaju U10.

Šta je spojilo vas koji ste srž U10?

Isidora: Znamo se sa studija, tamo smo sarađivali, išli zajedno na radionice i sprijateljili se. Imamo slične ciljeve i interese, ta selekcija nas je došla prirodno.

Nina: Isprva smo želeli da se predstavimo kao umetnici, a onda se desilo da je stvar zaživela, pa smo spontano postali savet i raspodelili uloge – neko preovdi tekstove, neko radi PR, neko radi dizajn. To naravno nije idealno, jer ne možemo u potpunosti da se posvetimo – treba da se bavimo svojom umetnošću i da zarađujemo za život.

Ko izlaže u U10?

Isidora:  Pozivamo ljude koji su nama zanimljivi, ali ljudi mogu da konkurišu sa svojim portfoliom. Nemamo ograničenja, sem da imaju do 35 godina i uglavnom nas zanimaju umetnici koji se bave nekim novim tendencijama, koje nemamo baš često prilike da vidimo u Beogradu.

Ovde izlažu ljudi koji se bave novim medijima, prave eksperimente, istupaju iz nekog klasičnog modusa na koji smo navikli na akademiji. Eksperimenti tamo nisu baš mogući.

Da li to znači da problem sa zvaničnim institucijama nije što je teško probiti njihove zatvorene krugove, već što ne možete da se identifikujete sa vrstom umetnosti koju promovišu?

Isidora: Za početak, institucija jednostavno ima nedovoljno.

Nina: Tako smo zapravo i počeli. Nemanja je rekao da fali izlagačkog prostora i to je bila originalna ideja. Ja ne mogu da kažem da sam pokucala na ne znam koliko vrata, možda dvoja pa sam odbijena. Ali definitvno postoji neki kalup i vrsta stvari koje biraju.

Isidora: Mislim da je veći problem što se oni orijentišu na umetnike koji su već afirmisani, koji imaju neki staž i razvijenije karijere. Postoji ta rupa, kada su ljudi na početku i i dalje su u fazi eksperimentisanja i isprobavanja, a imaju itekako kvalitetne radove koje nemaju gde da predstave. Mora se raditi na tome da se podstiče da kupovina radova mladih slikara, po pravilima tržišta. To je prosto matematički logično, ti ulažeš u nešto što će za deset godina biti vredno.

Koliko je to izlaganje važno? Da li reakcije koje umetnik dobija oblikuju njegov budući rad?

Nina: Bitni su i podrška i kritika. Bitno je da neko ima nešto da ti kaže ili želi nešto da te pita. Ta povratna informacija je dragocena.

Isidora: Važno je da se ovaj prostor gleda kao mesto otvaranja komunikacije i dijaloga. Pozivali smo i mlade kustoste, kritičare i pisce da nešto napišu. Da se razgovara i da se pokreću teme. Simptomatično je da se grupa umetnika udružuje da radi posao kustosa. Postavlja se pitanje zašto? Čini se da se promene koje se dešavaju zapravo dolaze od frustracije umetnika.

Nina: Upravo zbog toga imamo projekte koje pokreću istoričari umetnosti i kustosi. Oni takođe dobijaju priliku da se zapravo bave svojim poslom. I to je jako važno – ostvaruje se komunikacija između radnika u kulturi.

Ljudi se ovde osećaju da to za šta su se školovali imaju gde da ispolje.

Isidora: Mislim da smo nekako osakaćeni, jer se na akademiji insistiralo na tome da se o umetnosti ne priča, da ona govori za sebe. Kao da je pričanje o umetnosti neka demistifikacija, a mislim da što više pričaš o tome dobijaš veću publiku. To je posebno važno za konceptualnu umetnost, koja nije jasno čitljiva kao slikarstvo. Ljudi koji nisu upućeni se uplaše, osete se nekompetentno, kao da to nije za njih.

Da se nije pojavio čovek voljan da to finansira, koja bi bila vaša realnost? Da li postoji model koji nije prepušten slučaju?

Nina: Postoji model udurživanja, koji svakako pomaže ljudima. To udruživanje i delovanje zajedno te jača. Dakle, predstavili bismo kao grupa koja ima nešto da pokaže i konkurisali za neke prostore za izlaganje. Grupno delovanje lakše ispliva u masi.

Isidora: Čini mi se da postoji mnogo više prilika da se konkuriše na evropske fondove, ali ljudi prosto nisu obavešteni. Informacija nije transparentna, ne može se lako doći do nje. Potrebni su kanali i ustaljeni načini obaveštavanja, zato su važna ovakva povezivanja. Postoje fondovi koji su otovreni za nas, ali se niko odavde nije prijavio, pa su sredstva otišla u druge jugoistočne zemlje.

Šta se sad dešava u U10?

Trenutno je u toku radionica sito štampe, koju je predložila Bojana Petković. Učinilo nam se kao dobra ideja za letnji period – postoje tri radionice, u svakoj je jedan mentor sa po petoro učesnika. Radionica je otvorena za posetioce koji imaju priliku da vide sam proces sito štampe, a oni konkretno razvijaju različite vizuelne identitete i mislim da je kranja ideja – papir za uvijanje! Na kraju će biti izložba tih radova, 4. i 5. jula. Dođite!

U10 se nalazi u Kosovke devojke 4. Radi svakim danom od utorka do subote, od 1pm do 9pm. Za više informacija o postavkama, posetite njihov sajt ili fejsbuk stranicu.

Poziv za umetnike, do 35. godina starosti

Predloge za izložbe, projekte i prateće programe možete slati na u10@u10.rs sa sledećim podacima:
– Kratka umetnička biografija
– Osnovne informacije o projektu (ime rada/projekta, autor/lista autora, godina nastanka i kratak opis rada/projekta max 300 reči)
– Vizuelni material u formi pdf-a
– Detaljna tehnička lista neophodna za realizaciju izložbe/projekta u prostoru.

Prihvatamo predloge za samostalne i grupne izložbe i kustoske projekte bez ograničenja u vidu forme ili medija. Otvoreni smo za prateće programe ili nezavisne događaje u vidu tribina, predavanja, radionica kao i za predloge umetnika i umetničkih grupa koje rade sa zvukom kao posebne, paralelne događaje koji se mogu održavati i za vreme trajanja izložbi.