Mundijal na Tviteru

Tokom poslednjeg vikenda Svetskog prvenstva, kada je pomama zbog ogromne količine fudbala u prethodnih mesec dana zamenjena anticipacijom finalnog meča i anksioznošću zbog suočavanja sa činjenicom da je prvenstvo skoro gotovo, socijalnim mrežama se kao plamen proširila vest da je državna televizija Severne Koreje svojim građanima saopštila da se nacionalni tim plasirao u finale Svetskog prvenstva. To se proširilo i na sajtove sa značajnom reputacijom i par dana ta vest je strujala zatvorenim kolom Interneta: tvitovi su davali izgovor za objavljivanje vesti, koje su onda hranile nove tvitove i tako u krug.

Naravno, ispostavilo se da je vest u potpunosti izmišljena i da je u stvari, ono što se dešava u Severnoj Koreji povodom prvenstva u Brazilu mnogo manje ludo i poprilično poznato svakome ko je u Srbiji gledao fudbal tokom devedesetih: državna televizija je emitovala prenose iz Brazila, ljudi su se okupljali na trgovima da bi gledali utakmice, ali pošto prava na prenos nisu kupljena, kraden je signal televizije iz Južne Koreje čiji je logo u uglu reklama zamagljen.

Ova vest, čak i prilog sa ulica Pjongjanga, bili su podjednako dostupni kao i, kako se na kraju ispostavilo, parodična vest o „plasmanu u finale“, ali je „viralni“ potencijal bio mnogo, mnogo manji. I sad, nedelju dana nakon finala, na Twitteru je moguće naći nove pošalice i komentare na račun Severne Koreje.

Naravno, sve ovo nije toliko bitno, niti je preterano važno šta se dešava u Severnoj Koreji povodom fudbala. Ta zemlja i njen državni vrh su do te mere represivni da je to jedan od dva glavna razloga zašto je ovaj „spoof“ bio toliko uspešan – nikoga ne iznenađuje bilo kakva ludačka vest iz ove zemlje koja, kada se gleda spolja, izgleda kao jedan veliki, izolovani zatvor, ali drugi razlog je mnogo zanimljiviji i mnogo značajniji za razumevanje kako socijalne mreže funkcionišu: Šta može da postane viral, kako „hešteg“ postaje popularan, šta je vredno tvita i klika koji sa Twittera vodi na veb-sajt.

„Brazil 2014“ je najispraćeniji događaj na Twitteru od njegovog osnivanja. Kompanija je svojski radila na tome tako što je utakmice promovisala na svaki mogući način, ali razlog je to što je svetsko prvenstvo uvek period kada se svet globalno okrene ka fudbalu. Twitter nije generisao dodatno interesovanje za utakmice kod fanova, već se izborio da bude globalni kanal komunikacije – da fanovi o utakmicama pre svega pričaju na toj socijalnoj mreži.

Rekordi su obarani, finale je bilo popularnije od Superbola, a „razgovor“ nije bio na svom vrhuncu tokom poluvremena ili između utakmica, već su ljudi pre svega razgovarali i tvitovali tokom samog fudbala.  Između utakmica, i tokom slobodnih dana korisnici su praktično tragali za stvarima kojima će ispuniti vreme, kojima će popuniti „rupu“ koja je nastala zbog manjka fudbala, što je i objašnjenje kako je priča o Severnoj Koreji i nastala. Kako su dani prolazili i kako je prvenstvo trajalo, intenzitet je bivao sve veći i jači, i analizom podataka se došlo do činjenice da je jedini trenutak kada su ljudi na Twitteru prestajali da pričaju o fudbalu bio tokom penala. I to ne tokom serija penala koje odlučuju ko će proći dalje, tada je saobraćaj bio u svom vrhuncu, već tokom tri sekunde od trenutka kada sudija da znak da penal može da se izvede do trenutka kada se lopta nađe u mreži ili bude odbranjena. Samo tad je Twitter mogao da ućuti.

Penal, najnapetiji mogući trenutak tokom fudbalskog meča, kada je šansa za postizanje gola najveća, jedini je bio dovoljno bitan da ljudi prestanu da gledaju u ekrane svojih uređaja sa pristupom Internetu dok utakmica ide u pozadini na televizoru.

Fudbal je najpopularniji sport ne zbog onoga što jeste, nego zbog onoga što može da bude. Nada je sastavni deo srži ovog sporta, nada kod navijača da će se desiti ono što oni žele da se desi. Zbog toga svaki klub i reprezentacija imaju navijače, a ne samo pobednici. U svakoj od 32 zemlje koje su imale timove u Brazilu ljudi su verovali, maštali i sanjali da će baš njihova zemlja podići pehar. Svakako, doza realnosti je uvek prisutna, i tradicionalno, jako malo zemalja ozbiljno konkuriše za pobedu, dok većina može samo da se nada i veruje, ali fudbal je postavljen baš tako, da se uvek počinje od nule, da uvek postoji šansa i da uvek postoji prostor za verovanje da je „moguće“ iako nije baš verovatno.

I o tome su razgovori na Twitteru. Zbog toga su utakmice u „pozadini“, pogotovu ako se u njima dešava ono što je nepoželjno, ili nedovoljno zanimljivo. Reč „Nazi“ se pojavljivala na Twitteru tokom poslednjih mesec dana više nego ikada ranije, jer najveći deo korisnika Twittera nije iz Nemačke, i ne želi da Nemačka pobedi, a kada se to desi, kao što se dešavalo, to izazove emocije, jako negativne emocije koje moraju da se isprazne, i onda je logično da se to desi tako što se pomene nešto što nema veze sa fudbalom, nemačkim timom ili savremenim svetom uopšte.

I to ne važi samo za fudbal. Važi za sve. Socijalne mreže su prostor na kome možete da se čujete do kraja sveta i nazad, a da pritom nemate iste odgovornosti kao novinari i zvaničnici koji su oduvek imali toliko prostora preko „tradicionalnih“ kanala komunikacije. Stepen dezinformacija, laži, provokacija i poluistina koji je na socijalnim mrežama prisutan povodom svakog konflikta koji trenutno traje u svetu, sa svih zaraćenih strana, bilo da se radi o Gazi, Ukrajini ili Siriji je zastrašujuć. Jer socijalne mreže polaze od korisnika, od njegovih/njenih pristrasnosti, osećanja, sklonosti i ubeđenja. Korisnik je u centru, a ne događaj, događaj je tu da bi ga korisnik tumačio, i onda je tvit refleksija događaja kroz njegov već utvrđeni stav. A opet, taj događaj do njega i dolazi već filtriran, kroz stavove ljudi koje „prati“, a uglavnom, svako prati ljude koji imaju slična interesovanja, stavove i poglede na svet. Ono što daje legitimitet na socijalnim mrežama nije tačnost nego masovnost, potvrda, slaganje, zajednica. Zajedničko verovanje u istu stvar. I to je ono što u suštini objašnjava priču o „Severna Koreja je objavila da se plasirala u finale Svetskog prvenstva“. Severna Koreja je ovde samo obeleživač. Ono što je obeleženo je da svako želi i da se svako nada da će biti objavljena vest da se njegov tim plasirao u finale, i da je ona tačna.