Da li imate preko 18 godina?
DaNe

Srbi u Realu – treneri preneli pobednički pelcer, fudbaleri se nisu proslavili

Teško je biti član „kraljevskog kluba“ gde je pritisak kao nigde u svetu fudbala.

Autor:
16
0

Koliko god da je nekim ljudima prilično mrsko da priznaju usled različitih okolnosti vezanih ne samo za teren, već i van njega, činjenica je da je Real Madrid najveći fudbalski klub na svetu. Naravno, postoje i trofejniji klubovi, ali kada se osvrnete na kvalitet trofeja, veličinu kluba i kultni status među ljubiteljima fudbala širom sveta, jasno vam je zbog čega je gotovo svakom fudbaleru vrhunac karijere beli dres kraljevskog kluba. Ukoliko uopšte dođe do njega.

Srbija je nakon 20 godina ponovo dobila fudbalera koji je član Reala, proteklog leta Luka Jović je u transferu vrednom oko 60 miliona evra stigao iz Ajntrahta kao jedan od najtalentovanijih svetskih napadača u tom trenutku. Dete Crvene zvezde je tako postalo tek peti Srbin koji je zadužio opremu na Santijago Bernabeu, dok su privilegiju da Madriđane vode kao treneri imala čak trojica stručnjaka sa naših prostora.

Ovo je priča o Srbima u Realu.

Čičina „kraljevska“ revolucija

Prvi čovek koji je probio led bio je legendarni trener Miljan Miljanić koji je stigao u Real na poziv predsednika kluba Santijaga Bernabeua 1974. godine. „Kraljevski klub“ je iza sebe imao očajnu sezonu koju je završio kao osmoplasirani u Primeri, pa je promena na klupi morala da se dogodi. Tako je stigao čuveni Čiča posle osmogodišnjeg trenerskog mandata u Crvenoj zvezdi gde je osvojio sedam domaćih trofeja i jedan evropski – Mitropa kup. Mnogi su se pitali kako će se srpski stručnjak snaći na klupi Reala, a ubrzo je stigao odgovor u vidu osvajanja duple krune.

Miljan Miljanić i Santjago Bernabeu

Ipak, nisu samo trofeji ono što je ostavilo dubok trag u Miljanićevoj eri, već i ogromne promene kojima je praktično udahnuo novi život španskom poimanju fudbalske igre. Tri treninga dnevno za vreme priprema bila su tada novina, a uz pomoć Srećka Radišića, kondicionog trenera sa kojim je sarađivao u Zvezdi, uspeo je da napravi pravu mašineriju i ponovo donese radost navijačima. Osvojio je još jednu titulu prvaka Španije 1976. godine, a dogurao je i do polufinala Kupa šampiona gde je ispao od Bajerna. Treću sezonu je završio kao deveti i to je uzdrmalo njegov status, a nakon poraza na početku sezone 1977-78 od Salamanke usledio je rastanak sa Realom.

Podjednako je uspešan bio i Vujadin Boškov koji je u Real stigao nakon što se trenerski već afirmisao u španskom fudbalu vodeći Saragosu. Svoju madridsku misiju započeo je 1979. godine i već u prvoj sezoni osvojio duplu krunu, a malo je falilo da se u drugoj sezoni okiti i zvanjem evropskog prvaka pošto je u Kupu evropskih šampiona minimalnim rezultatom poražen od Liverpula. U trećoj godini svog mandata, Boškov je sa Realom podigao Kup kralja, da bi na kraju sezone 1981-82 napustio Real.

Na sličnom putu bio je i Radomir Antić kada je preuzeo kormilo Reala krajem marta 1991. godine od legendarnog Alfreda Di Stefana kojem nisu cvetale ruže. Srbin je uspeo da od 10. mesta u Primeri stigne do trećeg i tako plasira Real u Kup UEFA. Pritom, nekadašnji fudbaler Partizana je u fudbalske visine podigao Fernanda Jera koji je u sezoni 1991-92 postigao 21 ligaški pogodak. Igrao je na poziciji veziste, a po vokaciji je bio štoper. U timu su bili još i vedete poput Butragenja, Sančisa, Hadžija, Prosinečkog… Sve je išlo kao po loju, pa je Real bio na pravom putu da osvoji Primeru i još uvek u igri za trofej u Kupu UEFA. Onda je u januaru 1992. godine usledio šok kada su ga „merengesi“ smenili, bilo je to maslo sportskog direktora kluba Lea Benhakera koji je ovu odluku obrazložio time da „Real ne igra dovoljno atraktivno“ u trenutku kada nakon 19 odigranih kola tim ima sedam poena prednosti na čelu tabele. Da stvar bude još apsurdnija, na klupu je seo upravo Benhaker koji je uspeo da izgubi praktično dobijenu titulu u poslednjem kolu u sezoni.

Luka Jović mora protiv „tradicije“

Za razliku od trenera iz Srbije, fudbaleri se u Realu nisu proslavili. Najblaže rečeno.

Prvi Srbin koji je zadužio beli dres jeste Milan Janković koji je stigao iz Crvene zvezde 1987. godine. Vezista je impresionirao čelnike španskog kluba u četvrtfinalu Kupa šampiona između dva kluba, u pobedi „crveno-belih“ 4:2 u Beogradu postigao je i gol, a kako je već tada imao 27 godina dobio je dozvolu vlasti da na leto 1987. postane član Real Madrida. U njemu se zadržao tek godinu dana, ali je bio standardan u ekipi koja je osvojila titulu prvaka zemlje. Zabeležio je ukupno 38 nastupa u svim takmičenjima i postigao četiri pogotka. Karijeru je dve sezone nakon toga završio u Anderlehtu.

Real je novog Srbina angažovao već 1990. godine kada je na Bernabeu došao Predrag Spasić. Fudbaler Partizana je oduševio svojim igrama u Humskoj, ali i na Svetskom prvenstvu gde je bio stub odbrane selekcije Jugoslavije predvođene Ivicom Osimom. Real ga je doveo za oko 2,5 miliona maraka, međutim ubrzo su u Madridu uvideli da su pogrešili. Rođeni Kragujevčanin je odigrao 22 utakmice i postigao jedan gol. Najgori mogući. Pogodak u sopstvenu mrežu protiv Barselone na Nou Kampu… Već tada je bilo jasno da je njegova karijera u Realu gotova, a u nekoliko anketa je proglašavan kao najgore pojačanje u istoriji kluba. Godinu dana od dolaska, morao je da pakuje kofere pošto je zaigrao za Osasunu gde je proveo tri sezone. Posle sezone u Marbelji, karijeru je završio u beogradskom Radničkom 1996. godine.

Kockao se španski velikan sa još jednim fudbalerom, kockao i – izgubio. Sredinom 1995. godine dogovoren je dolazak Dejana Petkovića, u tom trenutku 23-godišnjeg ofanzivnog veziste Crvene zvezde. U Madrid je stigao tek u decembru zbog evropskih kvalifikacija „crveno-belih“, a debitovao je sredinom meseca protiv Selte kada je ušao u igru umesto Mičela. Bile su to jako teške godine za „kraljevski klub“ koji posle 20 godina nije igrao niti jedno evropsko takmičenje. Skupio je legendarni „Rambo“ tri nastupa za Real uglavnom sa klupe sve do januara 1996. godine kada je otišao na kaljenje u Sevilju. Kada se vratio u matični klub, tamo ga je sačekao potpuno novi Real sa Fabiom Kapelom na klupi i novajlijama poput Roberta Karlosa, Panućija, Sedorfa, Šukera, Mijatovića…  Na početku nove sezone bilo je jasno da neće imati mesta na terenu, posle dva nastupa za polusezonu otišao je na novu pozajmicu, ovoga puta u Rasing Santander. Leta 1997. godine, Srbin je i zvanično napustio „kraljevski klub“ i krenuo put Brazila. Ostatak priče već znate…

Godinu i po dana kasnije, Real je doveo Pericu Ognjenovića. Dugo su trajali pregovori oko dovođenja fudbalera Crvene zvezde, a 21-godišnji reprezentivac Jugoslavije  je postao član „merengesa“ u januaru 1999. godine. Krilni napadač je dobio godišnju platu od 1,2 miliona maraka, a Zvezda na ime obeštećenja pet. Nije naišao na veliko strpljenje Gusa Hidinka, pa je debitovao tek kod novog trenera Džona Tošaka u polufinalu Kupa kralja protiv Valensije. Nakupio je Ognjenović 22 nastupa najčešće ulazeći sa klupe, postigao je tek jedan gol protiv Saragose u Kupu kralja u februaru 2000. godine. Ostao je u Španiji još godinu dana, da bi narednog leta i definitivno napustio Real. Usledila je epizoda u Kajzerslauternu, a sve nakon toga je uglavnom bila egzotika.

Dakle, Luka Jović će morati ne samo protiv ogromnih, najvećih očekivanja svetske javnosti koja će pronaći i najmanju grešku kako bi „razapela“ fudbalera Reala, već i protiv veoma neugodne „tradicije“ srpskih fudbalera koji su uglavnom ostavili negativan utisak u najvećem klubu na svetu.

Nije bilo lako napadaču Srbije od početka sezone, upisao je 19 nastupa u svim takmičenjima najčešće ulazeći sa klupe (675 minuta), a postigao je tek jedan gol protiv Leganjesa i upisao dve asistencije na utakmicama sa Valensijom i Seviljom. Dosta promašenih prilika, ali čini se ne i dovoljno minuta da pojačanje od 60 miliona evra pokaže svoju vrednost.

Hoće li 22-godišnjak uspeti u Realu?

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: