Da li imate preko 18 godina?

Srbi u NBA: od Žarka Paspalja do Nemanje Bjelice

Pravi je momenat da se ponovo sa više pažnje gleda NBA. Da se ne spava zbog utakmica San Antonija, Minesote i Dalasa. Ali i da vas podsetimo na epizode Miloša Babića i Radisava Ćurčića, kao i na to ko je zaradio laskavi nadimak „James Bond“.

U noći koja je upravo za nama počela je jubilarna 70. sezona takmičenja u NBA ligi, najkvalitetninoj košarkaškoj smotri na planeti. Cleveland, San Antonio, LA Clippersi, Oklahoma i možda još poneko probaće da sa trona skinu šampione iz Oaklanda. Biće ovo prva sezona posle 16 godina u kojoj nećemo gledati dopadljivog bruisera iz upstate New Yorka Eltona Branda, kao ni čoveka-ekipu Shawna Mariona, koji valjda u karijeri samo nije stigao da igra konstrukciju koša. Od nas su se oprostili i popularni AK-47 tj. Andrei Kirilenko, krilni centar Kenyon Martin, te šuteri Jason Richardson i Stephen Jackson, koga neki pamte po epizodnoj ulozi u drugom šampionskom timu SA Spursa, a neki pak po tuči sa navijačem tokom legendarnog „malice in the Palace“ incidenta gde je došlo do opšteg haosa u meču između Detroita i Indiane.

Te momke, eto, više nećemo gledati, ali znate koga hoćemo? Srbe! Po prvi put posle – uh, kad se ono beše povukao Stojaković? – imaćemo igrače preko Atlantika koji neće samo služiti kao fusnota u timskom magazinu na temu „imamo i mi neke strance“ (Kuzmiću i Nedoviću, u vas gledam). U NBA su, ove godine, došla tri naše gore lista. Najmlađi, Nikola Jokić, je bio i najmanje poznat široj javnosti, ali je zato podigao izuzetnu prašinu odličnim partijama kako u letnjoj ligi, tako i u zvaničnoj predsezoni. Profesor Nemanja Bjelica je etablirano ime evropske košarke koji je konačno rešio da se okuša sa najboljima, dok će 221cm visoki Boban Marjanović pokušati da pokaže NBA analitičarima kako možda ipak postoji alternativa danas sve popularnijem „small ball“ pristupu košarci.

Kako je pisanje NBA najava prilično opširan i nezahvalan zadatak, te u krajnju ruku i vrlo neprimeren potrebama ovog portala (jer ovde ipak niko ne dolazi da čita o pick hoardingu Sama Hinkiea u Philadelphiji ili rebuild projectu u Portlandu), rešio sam da vam novu sezonu približim na jedan drugi način. Umesto klasične najave, i u čast gore navedenoj trojici naših zemljaka koji ulaze u zenit svoje karijere, prisetićemo se svih Srba (i ponekog Crnogorca i Bosanca) koji su u minulih sedamdeset leta imali tu čast da među košarkaškom elitom provedu makar i minut. Ovo je, dakle, još jedna nostalgična priča o minulim vremenima – o Paspalju, Đorđeviću, Divcu i Daniloviću, ali isto tako i o Raji Ćurčiću, Milošu Babiću i Miletu Iliću. Pa, da krenemo.

Pre nego što počnemo, da istaknemo jedan podatak – Srbija je, sa dvadeset i četiri igrača, na drugom mestu večite liste zemalja koje su dale neameričke NBA igrače.

Uzmemo li u obzir da je na prvom mestu komšijska Kanada sa 31, možemo reći i da je Srbija istorijski najveći evropski izvoznik NBA talenta. Koga inače zanima, Francuzi su treći sa dvadeset i tri igrača, Australija i Brazil su izrodili po sedamnaest elitnih  košarkaša, a Hrvati, Nigerijci i Španci četrnaest svaki. Ako bi, inače, sabrali sve bivše zemlje SFRJ, došli bi do brojke od ukupno 58 bivših-sadašnjih NBA igrača (tj. 62 ako uračunamo Tuzlaka J.R. Bremera, Cetinjane Quincya Doubya i Omara Cooka i Dariusa Washingtona poreklom iz Bitolja) , skoro pa duplo više od zemlje hokeja i drva javorova. Čisto ako ste zaboravili gde se van Amerika najviše ceni prugasta narandžasta lopta.

Pra-počeci – gasteri, studenti i “green card five”

Pre nego što je iko od Srba iz Srbije uopšte stigao do NBA parketa, to su učinili potomci srpskih emigranata Zdravko Govedarica i Pete Maravich. Zdravko, koga su u porodici zvali „Bato“, bio je solidan igrač univerziteta DePaul tokom svoje četiri godine studija (1947-1951). U NBA su ga draftovali Syracuse Nationalsi (danas poznatiji kao Philadelphia 76ersi), ali mu je karijeru presekao rat u Koreji, gde je učestvovao kao vojnik SAD. Kada se vratio, u NBA je izdržao samo godinu dana – ali ostaje, eto, beleška o prvom Srbinu u NBA. Ni njega, ni Petea, inače ne računamo u onih dvadeset i četiri iz prethodnog pasusa.

„Pistol“ Pete Maravich je već mnogo zvučnije ime od dobrog Hercegovca Bate. Sin košarkaškog trenera Petra Maravicha, koga su u rodnoj Aliquippi, PA prozvali „Press“ jer je voleo da vodi abrove, bio je prava senzacija kada se 1967. pojavio na LSU – u samo tri godine koliko je proveo u Baton Rougeu, Maravich je prosečno ubacivao 44.2 (!?!!) poena po meču, dobrih desetak godina pre nego što je šut za tri poena uveden u košarku. Naknadno su pedantni američki statističari izračunali da bi ovaj prosek iznosio vasionskih 57 poena da je trojka postojala…Maravich je u NBA proveo deset godina i to uglavnom kao član luzerskih timova iz Atlante i New Orleansa tj. kasnije Utah.

nba_accessories_08

Pete Maravich/foto: ESPN

Za ozbiljnu franšizu – preciznije, Boston – stigao je da odigra tek jednu polusezonu, a onda su ga hronične povrede kolena naterale da se penzioniše. Za tih deset odigranih sezona, Pete je prosekovao 24.2 poena, te 5.4 asistencije i 4.2 skoka po meču – prilično jake cifre, i to, ponovićemo – opet bez trojke, koja je uvedena tek u sumrak njegove karijere. Ali hajde da zabeležimo i da je iz petnaest pokušanih pogodio – deset. Danas, dvorana u kojoj LSU igra svoje utakmice u Baton Rougeu zove se „Pete Maravich Assembly Center“.

Negde osamdesetih, Srbi – iz Srbije tj. Jugoslavije – su polako ali sigurno počeli da dolaze na američke radare. Tako je, recimo, legendarni Dražen Dalipagić bio na pragu ugovora sa velikim Boston Celticsima, ali se posao izjalovio jer bi mu ovaj angažman onemogućio da kao NBA profesionalac, po tadašnjim pravilima, nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. NBA je još neko vreme ostao nedokučiv za naše zemljake, ali ne i NCAA, gde su se osamdesetih obreli budući Zvezdaši Zoran Radović (Wichita State), Luka Pavićević (Utah) i Zoran Jovanović (LSU). Na LSU, inače, igrao je i član OKK Beograda Nebojša Bukumirović. Nijedan od ove trojice nije učinio „korak dalje“, pa će tako istorija pamtiti Žarka Paspalja kao prvog „pravog“ (heh) Srbina u NBA.

Popularni Palja je na preporuku tadašnjeg pomoćnika Larrya Browna Grega Popovicha na leto 1989. stigao u San Antonio kao nedraftovani slobodni agent. U toj jednoj nepunoj NBA sezoni, Paspalj nije ostavio bog-zna-kakav utisak – zbog Brownovih rigidnih vizija igre i visoko draftovanog Seana Elliotta kao prve konkurencije jedva je igrao (svega 28 utakmica, 2.6 poena po meču), i Spursi su ga otpustili pred početak plej-ofa. Šest godina kasnije, Žarko je bio na pragu povratka u NBA, ali se predomislio u poslednjem trenutku i završio u Parisu kao član Racinga.

la_lal50divac_800

Vlade Divac

Tog leta 1989, u NBA su u jednom cugu došla petorica Evropljana, koje je prestižni američki časopis Sports Illustrated nazvao „the green card five“. Pored Paspalja, članovi te ad hoc petorke bili su i Dražen Petrović, sovjetski reprezentativci Aleksandar Volkov i Šarunas Marčiulonis, i 216cm visoki centar iz Prijepolja Vlade Divac.

Divac, kojeg su 1989. kao 26. pika prve runde draftovali Los Angeles Lakersi, ostvario je izuzetnu karijeru u američkoj košarci, i godinama je upravo on bio jedan od razloga zašto smo u školu ili na posao dolazili zakrvavljenih očiju.

Nakon šest sezona u Los Angelesu, Vlade je poslat u Charlotte, a zatim je dve godine kasnije ponovo stigao u Kaliforniju – ali ovaj put u Sacramento. U ljubičastom dresu Kingsa Divac je doživeo svoju drugu košarkašku mladost – igrajući zajedno sa Chrisom Webberom, Mikeom Bibbyem, Dougom Christiem i Peđom Stojakovićem (više o njemu kasnije) Vlade je bio jedan od ključnih članova ekipe koja je žarira i palila ligom na početku dvadeset i prvog veka, i koju je samo manjak sportske sreće (da budemo neutralni) sprečio da 2002. dođe do najvišeg odličja.

PhotoSeries_VladeDivac1920x1200

Vlade Divac i Shaquille O’Neal/foto Sacramento Kings

Karijeru je okončao tamo gde je i počeo – u Lakersima, za koje je kasnije i radio kao internacionalni skaut. U svojih šesnaest godina NBA karijere, Divac je često bio više od pukog košarkaša. Početak njegovog staža u Lakersima potrefio se sa godinama rata i sankcija, pa je tako često on bio jedina lepa vest iz sveta u jutarnjim novinskim izveštajima. Njegova statistika pratila se religiozno, a popularnost mu je bila tolika da su mu čak i Deca loših muzičara posvetila pesmu. To što danas Amerikanci znaju gde je Srbija i da se tamo igra košarka umnogome dugujemo ovom čoveku i njegovom ambasadorskom radu.

Devedesete – South Beach Srbija i kralj Peđa

Kraljevčanin Miloš Babić bio je sledeći Srbin u NBA, i do dana današnjeg njegov lik i delo ostao je velika nepoznanica većini ljubitelja košarke u našoj zemlji. Babić (inače visok 213cm i po vokaciji, jasno, centar), koji je do elite stigao „konvencionalnim“ putem – čitaj, koledž (Tennessee Tech) pa draft – odigrao je svega dvadeset i jednu utakmicu za Cleveland, odnosno Miami, 1990-91, dovoljno za spomen u ovom tekstu ali ne i nešto više. Aktivno se bavio košarkom sve do 2002., i nastupao za AEK, Prievidzu (Slovačka), Žalgiris, Antwerpen i Zielonu Goru – u našoj zemlji, odigrao je samo jednu sezonu za Slogu. No, sada barem znate koji je odgovor na pitanje „koji je prvi Srbin koji je zaigrao za Miami Heat“.

Godinu dana nakon Miloševog odlaska iz Amerike, tamo se nekim čudom obreo još jedan Šumadinac. Radisav Ćurčić imao je solidnu karijeru u SFRJ ligi kao član Borca i ljubljanske Olimpije – njega su 1992. na probu pozvali Dallas Mavericksi, i rešili da ga zadrže na godinu dana. Baš kao Babić, i Ćurčić je igrao na poziciji centra. Baš kao Babić, i Ćurčić je jedva dobio priliku da se pokaže u NBA – nije se previše zadržao u Teksasu, ali je po povratku iz Amerike ostvario jako lepu karijeru. Ostvario je odlične uspehe kao član Maccabija, sa kojim je 2001. osvojio FIBA Suproligu (jednu od „dve“ Evrolige koja je odigrana te sezone), a imao je i uspešne epizode u Hapoelu iz Jerusalima, Tuborgu i Fenerbahceu.

Kršni Čačanin je sigurno bio NBA kalibar – prilično sam ubeđen u to – ali eto, nije imao sreće.

Na kraju krajeva, u NBA nije samo talenat ono što će vas ostaviti u ligi – mora tu puno faktora da se pogodi, a možda su i ključni dolazak u pravi klub i brza aklimatizacija na život u Americi.

Ako Miami nije bio pravi klub za Miloša Babića, onda sigurno jeste za Predraga Sašu Danilovića. Danilović je u NBA stigao sa reputacijom kompletnog igrača – osvojio je Evroligu sa Partizanom, bio jedan od najboljih strelaca u italijanskoj ligi, i pred odlazak stigao i da uzme zlato na Evrobasketu 1995. U Heatu su ga čekali Tim Hardaway, Alonzo Mourning, Kurt Thomas i pre svih veliki trener Pat Riley – Saša je odmah dobio šansu da se pokaže i u sezoni koju je umnogome pojela povreda uspeo da upiše respektabilnih 13.4 poena po meču.

Sledeće sezone, Danilović je počeo kao starter – kulminacija njegove NBA karijere desila se u noći trećeg decembra 1996. u Madison Square Gardenu, kada je Knicksima ubacio sedam trojki iz sedam pokušaja, vidno iznervirao prisutnog Spike Leea i pravio sprdnju u post-game intervjuu, kada je Dan Majerle imitirao njegovog prevodioca. Taj meč sa Knicksima ostaje jedna od omiljenih uspomena na srednjoškolske dane NBA fenstva – i dan danas ga se rado sećam, i još radije prepričavam.

Ipak, nije sve proteklo po planu. Sašu je prvo iz startne petorke izbacio Voshon Lenard, a onda je u februaru 1997. trejdovan u Dallas, gde je završio sezonu. Njegove brojke u dresu Mavericksa uopšte nisu bile loše – prosečno je beležio 16.6 poena uz odličnih 33.7 minuta po meča, i imao je posle i brojne ponude da ostane u NBA. Odlučio se ipak da se vrati u Bolognu, a ostalo i sami znate – trofej Evrolige i maestralni potez u finalu plej-ofa sa Teamsystemom. Ako ne znate o čemu pričam, samo zguglajte „il tiro da quattro“ i sve će vam se samo kasti.

Kada sve sagledamo, Danilović je realno mogao da ostvari i mnogo bolji učinak u najboljoj ligi sveta nego što jeste. Svakako nije razočarao – pokazao je da je bio u stanju da se nosi sa najboljima.

Nakon Olimpijade u Atlanti, stopama Danilovića pošao je i njegov bivši saigrač iz Partizana i reprezentacije Aleksandar Đorđević, koji je potpisao za Portland. Popularni „Sale nacionale“ nije uspeo da se nametne kod tadašnjeg trenera Blazersa PJ Carlesima, i nakon svega osam utakmica vratio se u Evropu, gde je zaigrao za Barcelonu. Tvrdoglav kakav jeste, i verovatno nevoljan da se kolje za minute sa Kennyem Andersonom, Đorđević je svoju NBA epizodu završio prilično ekspresno. Prava šteta, reklo bi se. Još anonimnije od Saleta prošao je i bivši Zvezdaš Rastko Cvetković – on je u sezoni 1995-1996 odigrao četrnaest utakmica za Denver, i zauvek zaradio laskavi nadimak „James Bond“ – zbog proseka od 00.7 poena po meču. Do dana današnjeg, mislim da nikome ko je u životu gledao Cvetkovića kako igra košarku nije jasno kako je on uopšte stigao da bude razmatran da igra u NBA – kamoli da zapravo i zaigra tamo. Ali eto, čuda se dešavaju.

Sada je red da malo pažnje posvetimo i već spomenutom Predragu Stojakoviću. Peja, kako su ga zvali Grci i Amerikanci, je izazvao pravu mini-revoluciju u Sacramentu kada ga je generalni menadžer Kingsa Geoff Petrie draftovao sa 14. pozicije na sada već čuvenom draftu 1996. – navijači tima iz prestonice Kalifornije dočekali su ovaj potez uprave na nož, pogotovo jer je njihova želja bio krilni igrač Syracusea John Wallace koji je otišao u New York. Stojaković je u to vreme igrao u grčkom PAOK-u, i već je polako gradio reputaciju jednog od najboljih šutera u Evropi. Nakon drafta, on je ostao još dve sezone o Solunu, a onda je prešao u NBA i čuda su počela da se dešavaju. Posle dve godine aklimatizacije i ulaženja sa klupe, Peja je eksplodirao 2001., kada je ostvario 20.4 poena u proseku uz odličnih 40% za tri.

Njegov stil igre, koji je podsećao na nekadašnju zvezdu Warriorsa Chrisa Mullina, vratio je u modu „pure shootere“ u NBA – Stojaković je cepao mrežicu odakle je god hteo, a protivnici nikako nisu uspevali da se naviknu na njegov opako brz izbačaj lopte koji mu je, zajedno uz visinu (208cm) davao veliku prednost.

Ako se devedesetih nije spavalo zbog Lakersa i Heata, dvehiljaditih su mnogi ostajali do 5-6 ujutru baš zbog Kingsa. Stranice popularnih domaćih portala punile su se komentarima o meču već po poslednjem zvuku sirene, i NBA je ponovo živela među Srbima.

Osam godina proveo je Peđa u Kingsima, da bi onda na smenu, uglavnom bez previše uspeha, igrao za Indianu, New Orleans tj. OKC Hornetse, Toronto i na kraju Dallas. U Dallasu je Stojaković konačno uspeo u onome što mu je izmaklo u Sacramentu – kao epizodista na rosteru Mavericksa osvojio je 2011. NBA prsten, tek na momente podsećajući na igrača zbog koga su odbrane širom lige drhtale kad ostane sam iza linije 7.25. Najočiglednije je to bilo u četvrtoj utakmici serije sa Los Angeles Lakersima – Mavsi su trijumfovali sa čak 36 razlike i kompletirali sweep, a Peđa je pogodio svih 7 šuteva iz igre (6/6 za tri), ubacio 21 poen i tako obrisao ružnu uspomenu iz 2002. Nakon te titule ubrzo je i objavio penziju – leđa i kolena su mu ionako loše podnosili teret NBA sezona još od 2007. U trinaest NBA sezona postigao je 13,647 poena iliti tačno 17 u proseku, a dva puta je trijumfovao i u takmičenju u brzom šutiranju trojki na All-Star vikendu. John Wallace, inače, je karijeru završio 2004, sa jedva 11 hiljada poena manje. „Pučina je stoka jedna grdna“…

21. vek – ljudski tompus, slučaj snowboard i Krletova kolena

Početak dvadeset i prvog veka u NBA ostaće zapamćen po velikoj seobi naroda – tih godina, bilo je strašno „in“ imati barem nekog internacionalca na rosteru, ma kakav god bio. Jasno, mnogima se posrećilo – Dirk Nowitzki, Tony Parker i Manu Ginobili, recimo, i danas igraju košarku na najvišem nivou. Ali, ko se još seća Nikoloza Tskitishvilija i Pavela Podkolzina? Jasno, i sa Srbima je bilo slično. Neki su prošli bolje nego drugi – niko nije baš baš impresionirao, ali je zato razočaranja bilo napretek.

U ligu je 2001. konačno stigao i Željko Rebrača. Bananamen iz Prigrevice, u to vreme bez ikakve sumnje najbolji centar u Evropi i sigurno najbolji centar u istoriji moderne srpske košarke (da, baš on – ne Divac), trebalo je da predstavlja veliko pojačanje za Detroit Pistonse.

Nakon solidne prve sezone u Motor Cityu, gde je kao rezervista ostvario respektabilnih 6.9 poena i 3.9 skokova, nastupilo je nekoliko godina u kojima je popularni „Rebarce“ kuburio sa srčanim problemima, što mu je umnogome ograničilo produktivnost. Detroit ga je 2004. poslao u Atlantu, a odatle je stigao u LA Clipperse, gde je izgurao još dve sezone, boreći se sa zdravstvenim tegobama. U Evropu se vratio 2007., odigrao još malo u Pamesi i onda prekinuo sa aktivnim igranjem. Na moju veliku žalost, nije pokazao ni delić onoga što je umeo. To sve važi i za nekadašnjeg centra Olympiacosa Dragana Tarlaća, jednog od najboljih low post igrača Evrolige devedesetih – on je u Chicagu, u ranim godinama post-Jordan ere, odigrao tek 43 meča, sa tek 2.4 poena i 2.8 skokova proseka.

Iste godine, Seattle Supersonicsi doveli su Vladimira Radmanovića i Predraga Drobnjaka (ovog drugog Wikipedija drži za Crnogorca, al’ što ga ne spomenuti, ipak je igrao onoliko za Partizan i SRJ-SCG). I dok se „Drobber“ zadržao svega četiri sezone, Radmanović je nekako uspeo da izgura čak dvanaest. Kažem „čak“ jer Radman je, generalno, igrao ispod očekivanja gotovo celu svoju karijeru. Naizgled više orjentisan na ko-zna-šta, Radmanović je od lottery prospecta u Seattleu brzo stigao do trojkaša sa klupe u Los Angelesu, prvo u Clippersima a zatim i u Lakersima, gde ga je Phil Jackson odmilja zvao „Marsovcem“ jer je stalno delovao kao da i nije sa ove planete.

radmanovich-1024x669-903x590

Vladimir Radmanović

Danas, navijači Lakersa ga se najverovatnije najviše sećaju po misterioznoj povredi ramena 2007. – Vladimir je prvobitno slagao da se okliznuo i pao, da bi se kasnije saznalo da je u stvari pao sa snowboarda, što je predstavljalo kršenje određenih klauzula u njegovom ugovoru koji mu je zabranjivao takve aktivnosti. Zbog svoje nespretnosti kažnjen je sa čak pola miliona dolara…u svakom slučaju, „Vlad Rad“ je sigurno morao mnogo, mnogo, mnogo bolje – sa svojim fizičkim predispozicijama i mekom šuterskom rukom, samo ga je luda glava sprečila da ga istorija bolje zapamti.

Ako je Radmanović bio razočaranje, kako onda da nazovemo Darka Miličića? Umnogome zahvaljujući kolumnama ESPN-ovog novinara Chada Forda, ceo košarkaški univerzum bio je ubeđen da je mladi Vojvođanin nekakav hibrid Tonija Kukoča i Vlade Divca. Udicu je zagrizao prvi operativac Detroit Pistonsa Joe Dumars, i Darko je na draftu 2003. izabran sa drugog mesta, iza LeBrona Jamesa ali ispred, recimo, Carmela Anthonya, Chrisa Bosha i Dwyanea Wadea. Kako Larry Brown baš i ne voli klince, Darko je igrao vrlo malo u svojoj prvoj sezoni, i mahom je sa klupe ispratio šampionski pohod Pistonsa – tu je i stekao nadimak „the human victory cigar“, budući da je ulazio samo kada je vođstvo njegove ekipe bilo dobrano zagarantovano. Kada je Larrya Browna zamenio Flip Saunders, svi su se ponadali da će Miličić dobiti malo više minuta – to se nije desilo, i brzo je bilo jasno da je strpljenje Pistonsa na izmaku.

Pau-Navarro-Milicic

Pau Gasol, Juan Carlos Navarro i Darko Miličić/foto: Grizzlies

Darko je 2006. trejdovan u Orlando, još je igrao i za Memphis, Knickse i Minnesotu, ali od njegovog raskošnog talenta ostadoše samo lovačke priče raznih skauta. Danas, Darko uživa u pecanju i povremeno i kik-boksu, i svakog leta neko pomisli da bi mogao da ga natera da ponovo zaigra. Ovog leta, recimo, to je bio Metalac iz Valjeva. Sledećeg, ko zna. Kada je hteo da igra, Miličić je bio apsolutno nezaustavljiv na bilo kom nivou – setite se SP 2006 ili Eurobasketa 2007. Problem je samo što i on, kao i Radmanović, nisu baš bili uvek zainteresovani za košarku.

U Americi će ga zauvek pamtiti kao jednog od najvećih promašaja u istoriji NBA drafta. U Detroitu, kao „onog zbog kojeg nismo uzeli Carmela i tako propustili da dominiramo NBA barem 5-6 godina“.

U Srbiji, stariji verovatno kao najveću neostvarenu nadu srpske košarke, a mlađi kao nekog lika koji na Youtubeu pijan peva uz Baju Malog Knindžu i poji svoje tetovaže pivom. Impresivan rezime za nekog ko je tek napunio trideset godina.

U „velikoj seobi naroda“ svoje šanse potražili su i neki oprobani kadrovi iz tadašnje YUBA lige. Veliki Zvezdin talenat Igor Rakočević konačno je ispunio dečački san kada je 2002. došao u Minnesotu – u Wolvesima se zadržao tek jednu sezonu, gde je beležio skromnih 1.9 poena po meču. U Evropu se zato vratio jači i samouvereniji, i onda je godinama dominirao Evroligom, postavši jedan od najubojitijih strelaca u istoriji ovog takmičenja. Godinu dana pre njega u Pistonsima se nekim čudom obreo i bivši centar Partizana Ratko Varda – stigao je da odigra samo jednu utakmicu i u šest minuta upiše pet poena i jedan skok, taman da ga spomenemo (iako Wiki tvrdi da je Bosanac, mada mi znamo bolje). Žarko Čabarkapa je imao blistav start, i delovalo je da u Phoenixu ozbiljno računaju na njega, a onda se desio čuveni grubijan Danny Fortson koji ga je tokom jednog pokušaja odbrane brutalno polomio i ovaj se bukvalno nikad više nije oporavio kako treba – batrgao se još koju godinu, malo u Sunsima malo u Warriorsima, ali su ga povrede uništile – penziju je objavio kao dvadesetpetogodišnjak. Ubedljivo se najduže zadržao Aleksandar Pavlović, koji je u desetogodišnjoj NBA karijeri promenio čak sedam klubova, uz petogodišnji boravak u Clevelandu za vreme prvog LeBronovog mandata.

sasa pavlovic

Saša Pavlović i Kobe Bryant

Iako se brojkama nikad nije previše isticao (sem 2006-07, kada su Cavsi igrali finale a on imao 9 poena po utakmici), barem je dresu Cavsa uvek bio pouzdan slasher sa klupe kada je trebalo malo „stisnuti“. Kasnije je sa uspehom igrao za Partizan, a trenutno je član Panathinaikosa.

Još jedan igrač kojeg su upropastile povrede je Nenad Krstić. Krle je 2004. stigao u New Jersey Netse i odmah se nametnuo kao ozbiljno pojačanje. Nakon fantastične dve i po sezone u državi koja nam je dala i Bon Jovija i Springsteena, Krstić je doživeo tešku povredu kolena i to je, otprilike, bilo to. Posle duge pauze vratio se narušenog samopouzdanja i van forme, zatim je otišao u Rusiju, pa se pokušao opet  u Oklahomi, ali više nikad nije dostigao te visine koje je nagoveštavao da će moći posle prvih par godina u Netsima. Na kraju, ispao je solidan backup centar – a mogao je biti All-Star. I pored toga, sumnjam da je nezadovoljan – još uvek igra na visokom nivou u Efesu, i uvek je davao 100% u dresu reprezentacije. Ali opet…šteta. Još jednom.

Marko Jarić ostvario je nekako solidnu NBA karijeru. Brzo se nametnuo u Clippersima kao pouzdani kombo bek sa nelošim procentima šuta i dobrim dodavačkim statistikama – dobru reputaciju unovčio je kasnije u Minnesoti, gde je tek na momente igrao kako treba. Američku epizodu završio je sezonom u Memphisu, nakon čega se vratio u Evroligu, konkretno, Real iz Madrida. Njegov učinak je nekako sličan Radmanovićevom – veliki talenat koji se nije baš u potpunosti pokazao. Sa druge strane, stigao je da oženi Adrianu Limu i verovatno će do kraja života biti materijalno obezbeđen tako da, koga briga za košarku.

Marko Jarić i Adriana Lima/foto: Getty images

Svoju sreću preko Atlantika potražili su tih godina i centri Kosta Perović i Mile Ilić, ali nijedan nije uspeo da se nametne NBA stručnjacima. Ilić, inače trenutno član litvanskog Lietkabelisa ako nekoga zanima, odigrao je samo pet utakmica za Netse i nije uspeo ni da se upiše u strelce. Perović je u Warriorsima odigrao dva meča više, i ukupno postigao deset poena i uhvatio trinaest skokova.

Sadašnjost – Harley Radule, Beli Rose i godina obnovljene nade

Jasno vam je da od 2002. srpska košarka baš više i nije neki veliki igrač na svetskoj sceni (uz povremeni bljesak), pa zato nije ni čudno što u poslednje vreme baš i ne briljiramo sa ponudom košarkaša na NBA tržistu. Do ove sezone, u ovoj dekadi videli smo tek tri nova Srbina u NBA – i nijedan se nije nešto ’leba najeo.

Miroslav Raduljica bio je proglašavan za izuzetnog talenta otprilike od trenutka kada je prvi put zakoračio na košarkaški teren. Korpulentni centar sa izuzetno istančanim osećajem za napadačku košarku (i potpunim odsustvom želje da igra odbranu) je posle burne evropske karijere nekako stigao do Milwaukeeja na leto 2013., gde je odigrao 48 mečeva i beležio prosečno 3.8 poena. Usledio je odličan nastup na SP u Španiji 2014, a onda i klasičan Raduljica-move – odlazak u Kinu, gde odrtaveli Ameri idu po svoj poslednji ugovor, pa zatim sporazumni raskid i dva desetodnevna ugovora u Minnesoti.

2013_2014_Miroslav_Raduljica_1680x1050

Trenutno je u Panathinaikosu, gde dok vi ovo čitate Aleksandar Đorđević pokušava da ga natera da makar digne ruke kad čuva nekoga. Verovatno sa promenljivim uspehom.

Tog istog leta, Golden State je doveo Nemanju Nedovića i Ognjena Kuzmića. Nedović, atletski sposoban kombo bek, nije uspeo da se probije u rotaciju Warriorsa – što i nije previše čudno ako uzmete u obzir da tamo igraju Steph Curry i Klay Thompson. Brzo se vratio u Evropu, ali će ipak ostati zabeležen u NBA analima kao poslednji pik sa drafta koji je najavio dugogodišnji komesar David Stern. Barem nešto. Kuzmić, 213cm visoki centar rodom iz Doboja, je bolji deo svog dvogodišnjeg ugovora odradio igrajući za filijalu iz Santa Cruza, gde je uspeo i da osvoji titulu razvojne lige. Za tim iz Oaklanda odigrao je ukupno trideset i sedam mečeva. I on je, kao i Raduljica, sada u Panathinaikosu – kad bi nekako mogli da fuzionišemo njih dvojicu, imali bi barem jednog odličnog centra koji igra i napad i odbranu…

I tako stigosmo do one trojke sa početka teksta koja će večeras kasno po našem vremenu upisati prve zvanične NBA minute. Jokićev Denver sezonu otvara u Houstonu, Marjanovićev San Antonio u Oklahomi, a Bjelica avanturu počinje u Staples Centru gde će Wolvesi odmeriti snage sa Lakersima. U minulim godinama, srpska košarka je nagovestila da može ponovo da se vrati tamo gde je godinama obitavala, u sam svetski vrh. Tri NBA igrača su velika stvar za sve nas – kako za nas matore, koji se još sećamo Danilovićevih trojki u MSG-ju i Peđinih rafala, tako i za nadolazeće generacije, kojima ovo može da posluži kao dobra inicijacija u svet vrhunske košarke. Jer, budimo realni, nema ništa bolje od navijanja za naše „tamo negde“. A sada je pravi momenat za to.

@bobimarjanovic13 rockin' #⃣4⃣0⃣ for the first time in Silver & Black

A photo posted by San Antonio Spurs (@spurs) on

Lajkuj:

Komentari:

  1. aivar kuusma says:

    Dve bitne stvari nisu obuhvaćene tekstom –

    Prvo, Đorđevićeva proba u Celticsima sa koje se vratio u SFRJ jer je morao na odsluženje vojnog roka a ona ga je praktično učinila našim NBA pionirom.

    Drugo, ugovor FMPa i Dallasa u vreme najveće euro-ekspanzije u kom se licitiralo imenima kao što su Mladen Šekularac i Ognjen Aškrabić…

  2. aivar kuusma says:

    Kako je guslar opevao u pesmi DRAFTOVANJE DARKA MILIČIĆA

    “Što se bjeli u bubnju kod Sterna/
    Jal je loto, jal su draft pikovi/
    Na loptici sitnim slovom piše/
    Koj gubio da ne gubi više/
    Klivlend prvi birao Lebrona/
    Prodaće ih on za par sezona/
    A na drugom mestu dođe Darko/
    Voli basket kao Jarić Marko/
    A Džo Dumars od stotinu ljeta/
    Bira centra s drugog kraja sveta/
    Leri Braun stade govoriti/
    Predaj meni nejakoga Darka/
    Da mu Rašid Valas bude majka/
    Hamiltona daću mu za oca/
    Ponudite dečku dosta novca/
    Ruki vreme Darko bi na klupi/
    Tu i tamo on bananu lupi/
    Kada dođe kod trenera Flipa/
    Viđe Darko da nije za Klipa/
    I on pođe u Orlando topli/
    U Orlandu lijepo dočekaše/
    On im reket dobrano branjaše/
    Uputi se Darko tad za Memfis/
    Pozvao ga Grizlija front ofis/ T
    amo Gasol poslao je sina/
    Sa njim pošo i Navaro strina/
    Pak su s Darkom košarke igrali/
    Pa kod Flipa on na sjever ode/
    Na sjeveru, gde se lede vode/
    Đe je nekad glavni bio Garnet/
    Usput hteli NIksi da ga kvare/
    Njujork bješe za igrače rende/
    Darko ode kod Volša i Brende/
    Al ni tamo mira on ne nađe/
    Šampionski Kelti tad ga uzmu/
    Đe je Garnet tada stolovao/
    Đe Pol Pirs se trojki nadavao/
    Al zeleno ne prija Srbinu/
    Nije Darku, nije ni Krletu/
    Đe je Rađa koševa davao, tu je Darko na klupi sedeo/
    Pak on nazad u Evropu pođe/
    Da proveri igra li se ođe/
    Ali ne bi on što je igro prije/
    Sad bi u oktagon da se bije/
    I da peca i da slavi sveca”

Ostavite komentar:

Slični članci: