Da li imate preko 18 godina?

Prvo je doneo bombe, a onda Adidas i golmansku revoluciju

Nemačka legenda Mančester sitija sa Gvozdenim krstom. Priča o Bertu Trautmanu je priča o čoveku koji je spojivo nespojivo. Barem na prvi pogled.

5
0

Praveći listu filmova sa fudbalskim motivima shvatio sam da bi trebalo da prekinem prokrastinaciju kada je u pitanju jedna od najneverovatnijih priča u ovom sportu. Obično, čovek koji osvoji samo jedan trofej tokom fudbalske karijere igrajući u engleskom „jo-jo“ prvoligašu i nije vredan neke naročite pažnje. Obično. Ali ovo je jedna sasvim neobična priča od koje bismo mogli mnogo da naučimo o upornosti, toleranciji i nepredavanju. Ne znam da li uopšte postoji takva reč i da li je napisana pravopisno ispravno, međutim to je sada u drugom planu.

U prvom je Bernd „Bert“ Trautman.

 

Rođen u Bremenu 22. aprila 1923. godine, sasvim sigurno ni ne sluteći da će veći trag ostaviti u zemlji večitih neprijatelja, nego u svojoj. Bernhard je, zajedno sa mlađim bratom, odrastao u radničkoj porodici koja je živela mirnim i povučenim životom. Kao i mnoga deca toga doba, imao je afinitete prema sportu – konkretno fudbalu, atletici i rukometu, pa je radeći kao šegrt u automehaničarskoj radnji u slobodno vreme sanjao velike sportske snove. Ipak, dolazak izvesnog Adolfa Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933. godine promenio je čitav tok svetske istorije, pa tako i sudbinu mladića iz Bremena. Trautman se pridružio Hitler-jugendu, organizaciji koja je mlade devojčice i dečake od detinjstva indoktrinirala nacističkom ideologijom, pa se ponesen nacionalnom zanosu prijavio da služi vojsku sa svega 18 godina. Bila je to 1941. koja je obećavala ispunjenje svih bolesnih želja i ambicija Firera, a Trautman je za početak postavljen kao radio-operater u Poljskoj koja je tada bila već osvojena. Ubijajući dosadu, spalio je automobil jednog od SS oficira zbog čega je dva meseca proveo u vojnom zatvoru. Kako to obično biva, kazna je bila najsurovija moguća – Istočni front. U direktnim borbama sa Rusima pokazao je veliku vojničku hrabrost kao padobranac, pa je dobio i pet ordena ukljujučujući i čuveni Gvozdeni krst. Ratnička sreća je napustila čitav Treći rajh, pa i Trautmana kojeg su Englezi uhvatili poslali u ratno zarobljeništvo. Nemačke vojnike su smeštali na različita mesta, a Trautman je 1945. godine stigao u okrug Češir u zapadnoj Engleskoj.

Bio je klasifikovan kao „C kategorija“ vojnika u kojoj su spadali oni koji su procenjeni da su od malena indoktrinirani i vodili su se kao „najteži“ zarobljenici. Godinu dana kasnije, junak naše priče je prešao u nešto lakšu „B kategoriju“ radeći kao farmer, ali u slobodno vreme i igrajući fudbal. Detalj koji će mu promeniti život jeste iz zarobljeništva 1947. godine kada je zamenio svog prijatelja i stao na gol pošto je bio povređen. I takav je, dugih ekstremiteta i sjajnih refleksa, bio neprelazna prepreka za protivničku ekipu takođe sastavljenu od zarobljenika. Primetio je to sekretar jednog obližnjeg niželigaša i bio uporan u nameri da u svlačionicu engleskog tima dovede bivšeg nemačkog vojnika koji je odbio povratak u otadžbinu.

Posle mnogo negodovanja okoline, uspeo je u tome, pa je Trautman u sezoni 1948-49 zaigrao za Sent Helens Taun. Nije dugo trebalo 24-godišnjem Nemcu da privuče veliku pažnju navijača, žena, ali i skauta klubova iz engleske Prve divizije (prvi rang takmičenja). Najbrži je bio Mančester siti koji je potpisao prvo amaterski, a ubrzo zatim i profesionalni ugovor sa Trautmanom posle samo jedne godine nastupanja za Sent Helens. Mančester je pobesneo jer je taj grad pretrpeo ogromne ljudske i materijalne gubitke tokom nemačkog bombardovanja, a da sve bude još teže, Nemac je trebalo da nasledi legendarnog golmana „građana“ Frenka Svifta.

Trautmana je u svlačionici čekao kapiten Sitija Erik Vestvud, veteran rata iz Normandije. Upravo je on izašao u javnost i stao na stranu novog saigrača rečima: „U mojoj svlačionici neće biti rata“.

Pomilovanje jednog naciste

Nemac će kasnije tokom života isticati i veliku podršku mančesterskog rabina koji je pozvao građane na oprost uz konstataciju da Trautman nije sam načinio zločine i da je bio „ispranog mozga“ od malih nogu. Trautman je odmah postao prvi golman ekipe, ali početak nije bio sjajan pošto je bio konstantno na meti svojih, ali i protivničkih navijača. Posebno je to osetio tokom meča sa Derbijem u decembru 1949. kada je primio čak sedam golova.  Međutim, mesec dana kasnije uslediće gostovanje Fulamu u Londonu koji se posebno obrušio na čuvara mreže Sitija. I pored toga, Trautman je uspeo da sačuva mrežu svog tima neverovatnim intervencijama, pa je po završetku meča dobio ovacije od čitavog stadiona.

Ono zbog čega je dobio legendardni status u engleskom fudbalu usledilo je šest godina nakon toga. Mančester siti se plasirao u finale FA kupa 1956. godine kada je odmerio snage sa Birmingemom. U sjajnom meču Siti je poveo sa 3:1 u 64. minutu, ali je deset minuta kasnije usledila strašna povreda Trautmana posle duela sa Piterom Marfijem. Čuvar mreže je bukvalno imao iskrivljen vrat, ali je uprkos tome uspeo da sačuva svoju mrežu do kraja meča sa nekoliko vanserijskih odbrana. Nije se Trautman mnogo obazirao na taj bol nakon meča sve dok nije otišao kod lekara koji je ostanovio napuknuće vratnog pršljenja. To ga je odvojilo od terena na nekoliko meseci, ali je nakon povratka nastupao za klub iz Mančestera sve do 1964. godine kada je završio igračku karijeru. Upisao je 545 nastupa za „građane“ čime je postao četvrti fudbaler u istoriji kluba po broju nastupa. Na njegovom oproštaju došlo je preko 50 hiljada ljudi koji su mu odali počast.

Bert, kako su ga nazvali Nemci, bio je inspiracija mnogim golmanima nakon njega. To i ne treba da čudi budući da je bio veliki revolucionar kada su u pitanju čuvari mreža na Ostrvu. Engleski stil igre obilovao je dugačim dodavanjima, pa su tako i golmani gledali da, kada dobiju loptu, istu ispucaju što dalje i što više. Zahvaljujući rukometu, Trautman je, po ugledu na legendarnog Mađara Đulu Grošiča, praktikovao dodavanje rukom i to na stranu igračima na boku što je u Prvog ligi bila novina.

Odbranio je 60 posto penala što ga stavlja u sam svetski vrh kada je u pitanju taj parametar.

Penzija mu nije davala mira, pa je posle Sitija branio za Velington Taun gde je odigrao tek dva meča i bio plaćen 50 funti po utakmici. U drugoj je dobio crveni karton i veliku suspenziju nakon koje se nije vraćao na teren.

Bez obzira na neverovatne partije u jednoj od najjačih liga na svetu, Trautman nikada nije dobio poziv da se priključi nacionalnom timu Nemačke. Selektor „pancera“ Sep Herberger je 1953. godine išao u Mančester kako bi razgovarao o mogućnosti da se golman vrati u Nemačku i zaigra u nekom od tamošnjih klubova. To je bio jedini uslov Herbergera, ali Trautman nije želeo da napusti Mančester, pa od njegovog nastupa na Mundijalu 1954. kada su Nemci osvojili Svetsko prvenstvo nije bilo ništa.

Odlikovanje od Hitlera i engleske kraljice

Bio je prvi sportista u Velikoj Britaniji koji je nosio brend Adidas zahvaljujući svom prijatelju Adiju Dasleru, osnivaču svetskog giganta u proizvodnji sportske opreme. Nakon igračke karijere oprobao se kao trener u nekoliko engleskih i nemačkih niželigaša bez većeg uspeha, da bi pod okriljem Fudbalskog saveza Nemačke promovisao fudbal u Burmi, Tanzaniji, Liberiji i Pakistanu gde je bio selektor. Engleska kraljica Elizabeta ga je odlikovala ordenom Reda Britanskog carstva (OBE), najvišim mogućim odlikovanjem za stranog državljanina, a sve zbog rada na pomirenju i poboljšanju odnosa između Velike Britanije i Nemačke. To ga čini i jedinstvenim na svetu – Trautman je jedini čovek koji je dobio odlikovanje od Adolfa Hitlera i engleske kralijce.

Trautmanov život van terena je takođe bio veoma zanimljiv. Pre nego što se ženio tri puta, Trautman iz jedne vanbračne veze imao ćerku u Nemačkoj. Prvi brak je bila prava romantična priča o „zabranjenoj“ ljubavi između njega i ćerke sekretara Sent Helensa Margaret Frijar 1950. godine. Ljubav koja im je donela troje dece trajala je 22 godine kada su se razveli, a kao razlog za to se često navodi automobilska nesreća u kojoj je stradao njihov prvi sin Džon 1956. godine. Oženjen je bio i Ursulom fon der Hejde od koje se razveo 1982, a 1990. Marlisom sa kojom je bio u braku sve do smrti 19. jula 2013. godine u porodičnom domu blizu Valensije.

Legendarni Lav Jašin je svojevremeno tvrdio da su jedino on i upravo Bert Trautman jedini golmani svetske klase na svetu. Uzevši u obzir da Nemac praktično čitavog života nije mogao da se pomiri sa svojom prošlošću u Drugom svetskom ratu koja ga je ganjala i pored velikih uspeha na fudbalskom terenu, učinio je sve da ga čitav svet pamti po nečemu mnogo boljem.

Zar to nije poenta života?

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: