Da li imate preko 18 godina?

Odbojkaški dresovi, Jugoslavija i moja porodica

Deo drugi: 1990 - 2005.

Dugo sam oklevala sa početkom pisanja drugog dela teksta o dresovima iz porodične kolekcije jer nastavak podrazumeva priču iz lične perspektive i izlazak iz komforne zone oslanjanja na tuđa sećanja. Onda sam u prvoj polovini 2020. godine, eskapizma radi, u jednom danu ogledala The last dance, Netfliksovu dokumentarnu seriju o Majklu Džordanu i Čikago Bulsima i njihovom pokušaju da osvoje šestu NBA titulu za osam godina i pomislila da je dobar momenat za rovarenje po porodičnim artefaktima i uspomenama iz detinjstva.

Moja generacija je seriju izbindžovala s ogromnim apetitom, uglavnom zato što nas je podsetila na dobru stranu devedesetih, na ono što nam je okupiralo pažnju u predadolescentsko doba i na gigantske razmere Džordanove popularnosti.

U našem malom gradu početkom devedesetih sport je bio jedna od stvari koja nas je sprečavala da se kolektivno survamo u deveti krug pakla opterećeni mukom da obezbedimo osnovne potrepštine za egzistenciju (sećam se kad su naši roditelji brodom odlazili u Rumuniju da kupe toalet papir i čokoladu u prahu).

Sportska hala u Velikom Gradištu, izgrađena 1980. godine, čiji kapacitet broji 1000 sedišta, bila je ispunjena do poslednjeg milimetra tokom svake odbojkaške utakmice. Košarkaški klub nismo imali, pa je loženje uglavnom bilo usmereno na odbojku, u kojoj smo tradicionalno imali veoma dobre rezultate za jedan grad od 6000 stanovnika.

Iako sam bila veoma malo dete, nisam propuštala utakmice. Zapravo, nisam propuštala ni treninge VGSK-a[1], s obzirom na to da je moj ćale, Miodrag Mitić (u daljem tekstu Miško) bio istovremeno i igrač i trener tima, kao ozbiljan veteran u prvoj polovini tridesetih godina života. Brat i ja smo svake večeri sa njim odlazili u halu i upoznavali svaki njen pedalj.

Napredak u ligi, gazda Jezda i plavo-beli dresovi

Obe ove funkcije u timu počeo je da obavlja 1990. kada je VGSK bio u srpskoj ligi, što je tada moglo da se okarakteriše kao treći rang takmičenja – igrale su se Prva liga Jugoslavije, Druga liga Jugoslavije i Treća srpska, odnosno republička liga. Sezonu 90/91. prvi put su odigrali bez poraza, što im je naredne godine omogućilo prelaz u Drugu ligu koja je bila sačinjena od istočne i zapadne grupe. U istočnoj su bile Srbija, Makedonija i Crna Gora, a u zapadnoj Hrvatska, Bosna i Slovenija. Glavni sponzor u tom momentu bio im je Jugoskandik, piramidalna štedionica, simbol devedesetih i čuveno čedo Jezdimira Vasiljevića, u narodu poznatijem kao gazda Jezda. Veza između gazde i gradištanskog kluba nije bila nimalo neočekivana ako uzmemo u obzir da je Vasiljević bio iz Topolovnika, obližnjeg sela koje pripada opštini Veliko Gradište. Pored Jugoskandika, sponzori kluba su bile i dve veoma jake lokalne firme. Jedna od njih, na čelu sa Velimirom Marovićem, bila je Moda, preduzeće kožne konfekcije i galanterije, svima poznata po saradnji sa čuvenom kreatorkom Mirjanom Marić, a druga je bila fabrika ulja Dunavka, čiji je rukovodilac bio Milenko Bobić. Tih godina Bobić i Marović su se smenjivali na poziciji predsednika kluba. Sa takvim zaleđem (koje će mnogo godina kasnije biti nezamislivo), dugom odbojkaškom tradicijom  i kvalitetnom igrom klub je imao ono što je potrebno za dobre rezultate.

Dresovi u kojima su igrali te, a i sledeće sezone bili su Pumini, u standardnim bojama kluba, plavo-beli, ali nažalost nemamo ih sačuvane u maloj porodičnoj arhivi iz nepoznatih razloga.

Godine 1992. VGSK osvaja 4. mesto u ligi, ali taj uspeh zasenjen je sunovratom svega, u sportu i van njega: SFRJ postaje SRJ, uvode nam sankcije, izopšteni smo sa svih sportskih takmičenja, oprostili smo se od Olimpijskih igara u Barseloni, a fudbalere vraćaju sa Evropskog prvenstva u Švedskoj. Te godine sam krenula u školu.

Što se odbojke tiče, stari sistem takmičenja je logično prestao da postoji i oformljene su Prva A i Prva B liga “nove” Jugoslavije. Kao i u ostalim sportovima i odbojkaška publika se okreće isključivo praćenju lokalnih timova jer oni postaju jedini sa kojima možemo da se identifikujemo, rascepkani i raslojeni u svakom smislu. Najtrofejniji klub te turbulentne dekade bila je novosadska Vojvodina, koja je osvajala prvenstvo države bez prekida od 1991. do 1999. godine, a Budva i podgorička Budućnost bili su joj najozbiljnija konkurencija. VGSK je 1992. automatski upao u Prvu B ligu, ali ih je upravo tada napustio najveći sponzor, Jugoskandik. Te godine Jezdimir Vasiljević se kandidovao za predsednika države, a početkom sledeće bankrotirao i napustio zemlju, ostavivši štediše Jugoskandika oštećenim za više desetina miliona maraka.

Publika u Velikom Gradištu. Fotografija iz arhive Kiće Čokovića.

VGSK BEMO, Partizan jebemo

Devedeset treće se sećam po restrikcijama struje, praznim rafovima u prodavnicama, entuzijastičnom novogodišnjem refrenu “puno puno sreće devedeset treće”, rekreativnoj nastavi na Tari, ali i povratku VGSK-a u Prvu A ligu (iz ovog, najvišeg ranga takmičenja ispali su 1982. godine). Adekvatnu sponzorsku zamenu za Jezdimira Vasiljevića, pronašli su u Gradištancu, Zoranu Kuzmanoviću Šempi, koji je bio na čelu trgovinske firme Bemo sa sedištem u Beogradu. Tada već brojni i dobro organizovani navijači VGSK-a sa uživanjem su bacali rime koje su sadržale novi naziv kluba i odlično se zabavljali i naredne četiri sezone, koliko je Gradište ostalo u ligi, dočekujući najbolje timove tadašnje države. Utakmice su gledali doslovno svi, od penzionera do sitne dece, a posebnu vrstu kolektivnog ponosa izazivali su povremeni direktni televizijski prenosi iz hale.

Pored klasičnog plavog dresa sa kragnom i belim prugama na rukavima, za druga dva sačuvana dresa iz tog perioda zanimljive su boje, nekarakteristične za klub: jedna garnitura bila je dominantno crvena, sa crnim i belim detaljima, a druga žuto-zeleno-bela, sastava 50% pamuk, 50% poliester. Model je bio isti – dres sa dugačkim rukavima i V-izrezom, nemačkog proizvođača sportske opreme Erima, koji je jedno vreme radio isključivo kao proizvođač tekstila za Adidas. Kako Miško kaže, te dresove je negde nabavio Milan Selić Seki, nekadašnji igrač, a tadašnji pomoćni trener kluba. Brojevi i reklame štampani su naknadno.

Zanimljivo je da je u identičnim crveno-crno-belim dresovima igrao nemački fudbalski klub Kajzerslautern u sezoni 1990-1991. Nije poznato da li je ova serija dresova pravljena specijalno za njih, ali to svakako jesu zvanične boje kluba.

Iako to nije bila namera, već naprosto snalaženje u datim okolnostima, OK VGSK ovim zadire u estetiku fudbalskih dresova koja poslednje dekade dvadesetog veka kao da je bila na esidu – forsirao se poliester, jarke boje i hipnotišući repetitivni printovi – i tako razbija pomalo monoton plavo-beli vizuelni diskurs kome se nešto kasnije ponovo vraća.

Pored glavnog sponzora, na dresovima su stajale i reklame manjih sponzora, ispisane fontovima iz Word-a. Srbija Brka i Tale kafe restoran bila su kultna lokalna ugostiteljska mesta, od kojih prvo i dalje radi punom parom, a drugo je nažalost zatvoreno. U Butik Livia verovatno niko od Gradištanaca nikada nije ni kročio, s obzirom na to da se nalazio u beogradskom Sava Centru, što važi i za M&V shop Kalenić. O njima nisam uspela da pronađem više podataka.

Što se patika tiče, nosili su sasvim solidne Mizuno i Nike patike, koje je nekim svojim kanalima nabavljao Šempa.

Jačanje nacionalnog sporta i ispadanje iz lige

U septembru 1995. godine, neposredno pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u jugoslovenskoj odbojci događa se gotovo magijski momenat: zahvaljujući svom integritetu i poznanstvima, legendarni trener, selektor i brat Laze Grozdanovića, Sava Grozdanović, uspeva da izdejstvuje da reprezentacija SRJ učestvuje na Evropskom prvenstvu u Atini. Ne samo da smo učestvovali, već smo pregazili Bugare u utakmici za treće mesto i nenadano se na pobedničko postolje popeli pored Holandije i Italije, a u samom vrhu ostali sve do danas. Međutim, važno je ne zaboraviti da su novo doba euforije jugoslovenskog sporta dva meseca ranije započeli košarkaši osvojivši Evropsko prvenstvo koje se takođe igralo u Atini, pobedivši Litvaniju u finalu, istorijskom na više nivoa.

Sledećeg leta su u svakom selu u Srbiji počele da se razvlače mreže i postavljaju koševi, nose bandane i sluša Tupac Shakur, a ja, presrećna, konačno počela da treniram. Iako su devedeset šeste i formalno ukinute sankcije i činilo se da sve kreće putem prosperiteta, ta godina je bila pogubna i za 2Paca i za VGSK Bemo. Moj ćale prestaje da igra, ali nastavlja da radi kao trener kluba koji te sezone ispada iz Prve A lige.

Mitić, Stanojčić, Marković, Čoković, Lukić, Milovanović. Iz arhive Kiće Čokovića, 1996. godina.

S druge strane, odbojkaški nacionalni tim iz godine u godinu igra sve bolje i osvaja bronzu na Olimpijadi u Atlanti 1996, srebro na Evropskom prvenstvu u Holandiji 1997, srebro na Svetskom prvenstvu u Japanu 1998, bronzu na Evropskom u Austriji 1999. i zlato na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000.

Sve to vreme VGSK igra u Prvoj B ligi nastupajući kao VGSK Bemo do 1999, a nedugo potom u saobraćajnoj nesreći gine Zoran Kuzmanović Šempa. Od tog momenta Dunavka postaje najveći sponzor kluba koji u najviši rang takmičenja uspeva da se vrati još samo u sezoni 2001/02. i nakon toga ponovo ispada iz lige.

Moj izlet u sport prekida se 2002. kada sam sebi priznala poražavajuću istinu da od mene dobra odbojkašica nikada biti neće. Naredne godine Miško se ponovo vraća na poziciju trenera kluba, a naziv Jugoslavija se zauvek gubi iz praktične upotrebe i počinjemo da živimo u državi koja se zove Srbija i Crna Gora. Na trenerskoj poziciji ostaje do 2005. godine, kada Mihajlo, moj mlađi brat, počinje da igra u prvom timu. Tu se i završava ova faza istraživanja porodične arheologije i započinje treća, najbogatija klubovima i dresovima, ali zato što je vrlo živa i aktuelna biće potrebno da prođe određeno vreme da bi dočekala svoju analizu.

[1] Velikogradištanski sportski klub

VGSK je 1980. godine osvojio titulu prvaka Jugoslavije u odbojci.