Odbojkaški dresovi, Jugoslavija i moja porodica

Moj ćale, Miodrag Mitić, odbojku je počeo da trenira 1972. godine u Velikom Gradištu, gradu u kome je odrastao, a kako je vreme pokazalo – i ostario. Šta se sa njegovom odbojkaškom karijerom dešavalo u međuvremenu, u mogućnosti sam da rekonstruišem zahvaljujući njegovoj sistematičnosti, suludoj memoriji i neverovatnoj navici da stvari skladišti kao muzejske eksponate. Sačuvavši veliki broj dresova iz svoje igračke karijere, sačuvao je i fragmente klupske i nacionalne odbojkaške istorije, kao i one naše lične, porodične.

Odbojkaški dresovi nikada nisu postali deo popularne kulture (kao što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, bejzbolom, američkim fudbalom), iako u mojoj porodici imaju veliku, gotovo ikoničnu ulogu. Međutim, fotografišući jedan po jedan deo sačuvane opreme, počela sam da primećujem elemente koji su aktuelni, estetski u savršenoj ravnoteži sa drugom decenijom 21. veka i zbog kojih sam u ozbiljnoj nedoumici da li da od ovih dresova napravim porodični muzej ili ih jednostavno preselim u sopstveni ormar.

Istorija dresova kao odevnih predmeta koje nose svi, nezavisno od toga da li se bave sportom ili ne, relativno je nov fenomen koji se javlja tek sedamdesetih godina dvadesetog veka i kao takav poklapa se donekle sa sportskom karijerom mog ćaleta. S druge strane, njegov stav prema sportskoj opremi kao odeći koja se koristi isključivo za sportske aktivnosti je u potpunoj suprotnosti sa savremenim tendencijama u modi i popularnoj kulturi, kada trenerka dobija status odela, a dresovi postaju centralni elementi modnih kolekcija, kao što je bio slučaj sa prošlogodišnjom saradnjom Goše Rubčinskog i Adidasa.

Uglavnom, sledećih nekoliko komada je dobilo priliku da iz vakuum kese uđe u tekst:

1) VGSK, Veliko Gradište, belo-plavi dres sa dugim rukavima
Sezona: 1979/80.
Sponzor: INA

U aprilu 1980. VGSK iz Velikog Gradišta osvaja prvenstvo Jugoslavije u odbojci, igrajući baš u ovim dresovima. Za mali klub iz grada sa 6000 stanovnika to predstavlja uspeh neviđenih razmera i izuzetno važan događaj za svakoga ko je iole imao veze sa klubom.

Proizvođač opreme bila je Puma, materijal 55% poliamid, 45% pamuk, a kombinacija plave i bele nastaviće da bude prepoznatljiva za klub i u budućnosti. Logo sponzora, najveće naftne kompanije u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da je potpuno nestao sa dresa, kao i njeno prisustvo na teritoriji Srbije nakon rata devedesetih.

2) Reprezentacija Jugoslavije, teget Asics trenerka s crvenom štraftom, belim slovima i grbom
Evropsko prvenstvo i juniorska Balkanijada 1979.

Ova trenerka je od velike važnosti za moju porodicu, počevši od toga što smo je svi redom nosili po kući, a ona je zahvaljujući svom kvalitetu istrajala sve do danas, kada konačno počinjem da je doživljavam kao relikviju. Ono što je Bruce Lee učinio za svest prosečnog televizijskog gledaoca pojavivši se u crvenoj trenerci u Longstreet-u početkom sedamdesetih, to su ćaletove fotografije sa Olimpijade i ostalih takmičenja tih godina učinile meni. Bilo je nečeg herojskog u toj trenerci i obožavala sam da je nosim.

Na fotografiji: ćale kao kapiten juniorske reprezentacije na Balkanijadi 79. u Vukovaru – takmičenje smo završili na drugoj, Rumunija na trećoj, a Bugarska na prvoj poziciji.

3) Reprezentacija Jugoslavije, teget i bela garnitura dresova
Olimpijada u Moskvi, 1980.

Našoj odbojkaškoj reprezentaciji Asics izrađuje dresove za Evropsko prvenstvo 1979, kada smo u Parizu osvojili 3. mesto izgubivši od Poljaka koji su bili drugi i Rusa koji su uzeli zlato. Saradnja se nastavlja i tokom Olimpijade u Moskvi naredne godine za koju dobijamo fantastičnu opremu koja se sastoji od trenerke i dve garniture dresova – glavna je imala teget osnovu, a rezervna belu. U kombinaciji su teget, bela i crvena koja je upotrebljena na istovremeno suptilan i efektivan način – za izradu linija koje se pružaju sa bočnih strana i gornjeg i donjeg dela opreme, kao i za našivene brojeve i slova.

Na toj Olimpijadi osvojili smo šesto mesto, izgubivši od Rumunije meč za plasman u polufinale sa 3:1, a potom i od Brazila za peto mesto sa 3:2 u setovima.

Za ćaleta je učešće na Olimpijskim igrama doslovno značilo ostvarenje svega što jedan sportista može da poželi. Učesnici Olimpijade bili su smešteni u stanovima unutar velikih zgrada nalik našim novobeogradskim, a tim tadašnje Jugoslavije (uključujući, naravno, i našu košarkašku reprezentaciju koja je tada osvojila zlato) delio je zgradu sa kubanskim sportistima. Činjenica da su mu tih dana komšije bili velikani poput Teofila Stivensona i Alberta Huantorene, kao i da se svakodnevno susretao i družio i s ostalim najboljim sportistima sveta u tom trenutku, ozbiljno je uticala na njegovo formiranje.

4) Reprezentacija Jugoslavije, crveni šuškavac
Sezona: 1981.

Japanci nam nakon Olimpijade prave i dodatnu opremu za treniranje, preciznije tri serije šuškavaca: teget, belu i crvenu. Na gornjem delu crvenog šuškavca prave grešku u štampanju: umesto Jugoslavija ispisano je Jugoslavije. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog koga sam ga pronašla očuvanog u savršenom stanju. Kao i ozbiljan kvalitet materijala i izrade. Teget šuškavac je pohaban, godinama smo ga nosili na pecanje, a beli je ćale zamenio za najbolju na svetu plavo-žutu Jofa hokejašu jaknu u kojoj me je jednom vodio u zoološki vrt.

5) Ženski dresovi, Radnički Beograd

Na otvorenom prijateljskom turniru u Parizu 1982. na koji je išao sa ekipom Partizana, tata upoznaje Jadranku Kadijević, odbojkašicu Radničkog iz Beograda, kluba koji je bio prvi u Jugoslaviji 1980. i 1981. Četiri godine kasnije dobili su mene.

Na fotografiji: ekipa Radničkog 1980, mama je četvrta zdesna

Njene dresove, nažalost, ne mogu da pronađem, ali je na priloženim fotografijama vidljivo da su se, ako ih uporedimo sa današnjim, nogavice na ženskim odbojkaškim šortsevima dijametralno produžavale kako su se rukavi skraćivali. Za izradu ovih dresova još uvek se nisu koristili veštački rastegljivi materijali poput spandeksa, tako da je sve bilo od pamuka, pa i ovi minimalni šortsevi. Moj utisak je da je takva forma ipak više imala veze sa tadašnjom estetikom i modom nego s praktičnošću, iako moja mama tvrdi suprotno, tj. da je to nešto najudobnije u čemu je igrala odbojku i da najmanje ograničava pokret. Zanimljivo je i da je u jednom momentu Svetska odbojkaška federacija zahtevala da zvanična forma donjeg dela ženskih odbojkaških dresova bude upravo ovog tipa, nalik kupaćim kostimima, ali se Ženska sportska fondacija pobunila s argumentom da bi dresovi trebalo da se prave u odnosu na tip performansa (uska i kratka odeća je prikladna ako postoji potreba za smanjenjem otpora vode ili vazduha, ali to u odbojci nije slučaj).

Na fotografiji: ekipa Radničkog u klupskim trenerkama; mama: druga sleva

6) Crvena Zvezda, Beograd, beli dres sa dugim rukavima
Sezona: 1985.

Ovaj pamučni dres koji takođe izrađuje Asics se gotovo raspao, belo više nije belo, a crveni plišani broj 11 je otpao i sada se na poleđini dresa vide samo njegovi tragovi. Međutim, stari žuto-crveno-beli grb Sportskog društva Crvena Zvezda se i dalje dobro drži i podseća da su u ovom dresu odbojkaši 1985. vratili klub u prvu ligu.

7) VT Herentals, Herentals, Belgija
Sezona: 88/89/90.
Ssponzori: Ijsboerke, Bento, Royal Canin, Cécémel,
Materijal: pamuk

Godine 1988. ćale potpisuje za belgijski klub Herentals i ubrzo se naša tročlana porodica seli u ovaj mali grad, nedaleko od Antverpena.

Crni dres je zanimljiv ne samo zbog magenta plišanih brojeva na prednjoj i zadnjoj strani, geometrijskih detalja, kontrasta i šarenila karakterističnih za dizajn na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, već i zbog toga što se u njegovoj karijeri ovde prvi put javljaja veliki broj sponzorskih reklama na samom dresu, praksa sa kojom su u odbojci prvi započeli Italijani sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Klub je, nažalost, prestao da postoji 2006. godine, ali na moju ogromnu radost na YouTube-u pronalazim pregled utakmice iz sezone 1989/90, gde je razlika u odnosu na današnju dinamiku igre očigledna, a opisani crni dresovi s dugim rukavima i kragnom se lepo vide.

Drugi sačuvani dres iz Herentalsaima belu osnovu i još veći broj reklama.

8) Asics Tiger patike, plavo-bele

Jedine sačuvane patike iz tog perioda inspirisale su me da istražim istoriju ovog modela: Kihachiro Onitsuka 1949. godine osniva firmu sportske obuće Co. Ltd, sa idejom da vrati elan bezvoljnoj omladini u posleratnom Japanu tako što će ih inspirisati da se bave sportom. Dok je jedne večeri jeo hobotnicu i zamišljeno posmatrao prijanjaljke na njenim kracima koje stvaraju vakuum pri kontaktu sa površinom, sinula mu je genijalna ideja da bi isti taj sistem trebalo reprodukovati na đonovima patika. Onitsukin dizajn doživeo je ogroman uspeh. Šezdesetih godina se kompanija širi i rebrendira kao Onitsuka Tiger i patike dobijaju svoje prepoznatljive linije. Onitsuka Tiger 1977. postaje Asics (akronim od latinskog mens sana in corpore sano; u zdravom telu zdrav duh) udružujući se sa još dve firme: GTO i Jelenk. Ljubav između Tiger patika i odbojke rodila se još 1964. kada japanska ženska odbojkaška reprezentacija igrajući u njima osvaja zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tokom narednih godina nižu se sportski uspesi u Asics Tiger patikama i njihova popularnost vrtoglavo raste, pa ne zaobilazi ni naše odbojkaše i odbojkašice.

Čini mi se da su moji roditelji čitav svoj sportski vek proveli igrajući u ovim patikama (na gornjoj fotografiji ekipe Radničkog iz Beograda, sve devojke nose Tiger patike). Zvali su ih Tajgerice i tako ih zovu još uvek. Ove ćaletove plave sa belim linijama i dalje stoje u tamno-žutoj platnenoj vrećici na kojoj je crnim slovima ispisano ASICS TIGER. Kupljene su 1980. u Atini za 20 dolara. U Beogradu to tada nije bilo moguće.

Na posebnost ovih patika podsetio nas je Kill Bill 2003. godine, film u kome Uma Turman nosi legendarni žuti model s crnim znakom i zauvek ih vraća na police sportskih radnji.

9) Bonus: menjaža

Odbojkaška reprezentacija Japana je 1979. bila na turneji po Evropi, a do Jugoslavije je svratila da bi sa nama odigrala četiri prijateljske utakmice. Tom prilikom ćale je menjao svoj dres za dres Japanca kome nažalost ne može da se seti imena. Na Olimpijadi u Moskvi sledeće godine Japan nije učestvovao zbog bojkota koji su predvodile Sjedinjene Američke Države, a ticao se napada Sovjetskog Saveza na Avganistan.

Dres reprezentacije Belgije prisvojio je dok je igrao u Herentalsu, a hokejaški dres Partizana dobio je od svog brata od ujaka, Andreja Jovanovića, menjajući ga za već pomenuti beli šuškavac reprezentacije.

Iz Belgije smo se u Srbiju vratili 1990. godine, ne sluteći da se priprema raspad Jugoslavije. Iste godine rodio se moj brat, sa kojim se priča o dresovima nastavlja i proširuje u novo poglavlje.

U nastavku ove priče vraćamo se u Veliko Gradište i period od 1990. do 2005. godine.