Najomraženiji kapiten Francuske svih vremena

Kapitenska traka u ozbiljnim fudbalskim institucijama nije samo obeležje koje omogućava raspravu sa sudijom u spornim situacijama, bez (pre)velikog rizika da se dobije karton. Biti kapiten znači biti vođa i to ne mora biti nužno zasluženo striktno fudbalskim kvalitetima jer ova igra zahteva kvalitete na mnogo više nivoa nego što se na prvi pogled čini. A biti vođa reprezentacije Francuske, jednom prvaka sveta i dva puta prvaka Evrope, jedinstveno je iskustvo koje su doživeli listom najbolji fudbaleri koje su Galski petlovi imali kroz istoriju. Zinedin Zidan, Mišel Platini, Erik Kantona, Patrik Vijera, Didije Dešan, Marsel Desai, Tijeri Anri…

Ali, kada je u društvu Erika Kantone i na primer Samira Nasrija najkontroverzniji kapiten zapravo bio Aleks Vilaplan (Alexandre Villaplane), potporučnik SS jedinice u Drugom svetskom ratu, onda vam je jasno o kakvom se čoveku zapravo radi.

Njegova fudbalska karijera bila je sasvim uobičajena. Barem je tako počela. Vilaplan je rođen 1905. godine u Alžirsu, glavnom gradu tada Francuskog Alžira, ali je već sa 16 godina došao u Francusku kod ujaka. Ubrzo je postao prvotimac lokalnog Seta, tada vrlo respektabilnog kluba čak i u evropskim okvirima. Ipak, 1927. godine je odjeknuo njegov transfer u Nim, velikog rivala Seta za ogroman novac. Kako je bilo doba amaterskog igranja fudbala, nikome u njemu glavni motiv nije bio novac, ali Vilaplan je mislio drugačije. Sistem je bio izvrgnut ruglu tako što ga je klub zaposlio na izmišljeno radno mesto, pritom mu davajući veliku platu kojom je mogao da zadovolji sve svoje potrebe. A trke konja, barovi, javne kuće i kabarei nisu bili tako jeftin hobi u to vreme. On nije činio mnogo toga da barem zamaskira za to vreme sramotno ogromne pare koje je zarađivao od fudbala, pa se to itekako pročulo i po nefudbalskim krugovima.

Svoje ime jeste napravio u Nimu, ali će još u Setu 1926. godine postati reprezentativac Francuske, prvi koji je rođen u severnoj Africi. Izgradio je reputaciju kao stameni i pouzdani vezni fudbaler sa odličnim smislom za dodavanje, kao i sjajnom igrom glavom. Igrao je i na poziciji štopera što mu je pomagalo da usavrši veštinu oduzimanja lopte, te kako je bio i izuzetno borben na terenu publika ga je volela. Ista ona koju će kasnije surovo mučiti i ubijati. Da je njegova potreba za novcem neprestana i nezajažljiva pokazao je još jedan prelazak u drugi klub. Ovoga puta je 1929. godine došao u Pariz gde je igrao za Rasing, tada klub koji je hteo da napravi najmoćniji tim u zemlji i da za to itekako dobro plati. U to vreme bilo je čudno kada igrač promeni dosta klubova, a da to nije bilo silom prilka (posao, izbeglištvo…), ali Aleks za to nije mario.

Vrhunac njegove karijere bilo je svakako učešće na prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine. Čast da postane prvi kapiten Francuske na Mondijalima je pripala u pravo Vilaplanu. Francuska jeste pobedila Meksiko, ali je poražena od Argentine i Čilea, pa je morala kući odmah nakon grupne faze.

Kada je profesionalni fudbal i zvanično legalizovan 1932. godine, (anti)junak naše priče prelazi u Antib, maleni ali enormno bogati klub u južnoj Francuskoj. Prvenstvo je tada bilo podeljeno na severno i južno, pa su se pobednici dve grupe sastajali u meču koji odlučuje prvaka države. Antib je osvojio južno prvenstvo i sastao se sa Fiv Lilom, kojeg je i porazio. Međutim, ogromna korupcionaška afera je izašla na videlo, te je Antibu skinuta titula, a njegov trener doživotno izbačen iz fudbala. Ipak, svi su znali da je to delo Aleksa Vilaplana i još dvojice saigrača, pa su oni otpušteni iz kluba.

Godinu dana kasnije ga je angažovala Nica, ali ubrzo su se pokajali pošto je nekada borbeni i pouzdani fudbaler izgledao sve samo ne zainteresovano za fudbal. Ubrzo su ga otpustili, pa je on došao u drugoligaški klub iz Bordoa gde se čak nije ni pojavljivao na treninzima. Rastanak je bio logičan splet okolnosti.

Od lopte do metka put je vrlo kratak

Njegova „karijera“ posle fudbalske je bila mnogo intrigantnija, ali i svirepija. Već 1935. godine završava u zatvoru zbog nameštanja konjskih trka u Parizu i Azurnoj obali. Drugi svetski rat je dočekao baveći se sitnim krađama, prevarama i reketiranjem, a dolazak Nemaca video je kao jedinstvenu priliku da se obogati. Reketirao je crnce i Jevreje, švercovao i bavio se krađama. Toliko da ni Nemci nisu postali imuni na to, već su zatvorili zbog kradene robe na dva meseca. Kako su njegov fudbalski talenat zapazili brojni treneri i fudbalski radnici, tako je i njegov kriminalni dosije zapao za oko takozvanom Karlingu (francuskom Gestapou) – jedinici koju su vodila dva najpoznatija pariška kriminalca Anri Lafon i Pjer Boni. Oni su regrutovali najokorelije kriminalce i oportuniste kako bi se zajedno borili za interese Nemačke protiv Pokreta otpora i svih nemačkih neprijatelja na tlu Francuske. I da se razumemo, nije tu bila nikakva ideologija. Zapravo jeste, novac. A na njemu je Aleks Vilaplan bio posebno ranjiv, zato se i specijalizovao u reketiranju zlatara koje su na početku rata vodili uglavnom Jevreji. Kako bi se pripadnici ove jedinice dodvorili Nemcima stalno su pljačkali, mučili i ubijali Jevreje i ljude koje su im pomagali. Jedini spas je bio, pogađate, novac. Vilaplan je nudio svojim žrtvama da mu plate više stotina hiljada franaka kako bi ih sačuvao u životu, ali mnogi nisu imali te sreće. Nemci su pojedinim pripadnicima Karlinga davali i prave SS uniforme, kao i činove, te je tako bivši kapiten Francuske postao potporučnik SS jedinice.

U jednom trenutku (1942) je čak i bežao od nacista jer je počeo da previše obilato koristi beneficije koje su mu oni dali. Uhapšen je ponovo od strane Rajha godinu dana kasnije zbog pljačke dragog kamenja i bio poslat u zatvor. Odatle ga je izvukao Lafon, pa je postao šofer drugog osnivača Karlinga Bonija. Napustio ih je i 1944. pridružio se još jednoj pro-nacističkoj organizaciji na tlu Francuske – Severno-afričkoj brigadi. Imala je isti cilj kao i francuski Gestapo, samo je bila sastavljena od Francuza rođenih u severnom delu Afrike. Vilaplan se probio jako brzo i postao komandant jedne od pet jedinica. Koliko je bio surov pokazuje i da su mu nadenuli nadimak SS Muhamed, kao i odeljak iz knjige Filipa Azisa „Tu Trahiras Sans Vergogne“: „Aleks i još trojica saboraca ušli su u kuću Ženeviv Leonard, koja je optužena da je krila Jevreje. Pretražili su celu kući i kako nisu našli ništa, Vilaplan je besno uhvatio 59-godišnju majku šestoro dece i upitao gde su Jevreji. Ona je ćutala. Zatim je ušao u susednu seosku kuću, zarobio dva seljaka i primorao da ih gleda dok ih njegovi momci muče. Zatim su oni izrešetani iz blizine, dok se on bolesno smejao“.

Kako se rati bližio kraju, Aleks je shvatio da mora učiniti nešto kako bi se „oprao“, te je planski postepeno smanjivao intenzitet i broj mučenja. Brojni svedoci govore o tome kako je na kraju rekao da je bio primoran da radi za Nemce, ali da on zapravo pokušava da spasi svoj narod. Naravno da to nije moglo da prođe, pa je osuđen na smrtnu kaznu 1944. godine kada je i streljan.

Zato se sledeći put zapitajte kada nekom fudbaleru udelite pridev „plaćenik“. Barem su plaćeni da igraju fudbal, a ne da ubijaju.