Mambin poslednji ugriz, Steph Curry sa druge planete i Srbi u NBA

U četvrtak rano ujutru po našem vremenu okončana je još jedna regularna NBA sezona. I to kakva, dragi prijatelji. Kad se u oktobru sjate bećari i trening kampovi prerastu u prijateljske, a zatim i u takmičarske mečeve, svi mi imamo nekakva očekivanja od narednih nekoliko meseci najbolje košarke na svetu. Međutim, ova godina je premašila i najluđe snove. Trojkaška rapsodija Golden Statea, ekipe koja pravi revoluciju svaki put kad izađe na parket. Konačno malo efektne Srbadije u ligi. Kolaps ili pauza u “procesu” 76ersa. Mnoge partije za nezaborav…i da, oproštajna turneja omiljenog negativca u modernoj istoriji lige. Sjajna, magična sezona za nama, a plej-of nije ni počeo. Pa, pogledajmo šta se sve to desilo pod američkim obručima od novembra do danas, i koji su to glavni utisci minulog takmičarskog ciklusa.

Zaigrajmo dakle zajedno „Brojke i slova“ – NBA edicija.

60

Februar 1998. godine i mamurno jutro nekog ponedeljka. U pauzi između dva časa svratim do WC-a zarad fiziološke potrebe, u međuvremenu do mene staje lik iz drugog odeljenja. Znamo se onako iz viđenja, ali zakrvavljene zenice odaju sektu ljubitelja NBA. I tako, olakšavamo se mi natenane, a tek će ovaj… nego, jesi gledao All-Star jutros? Pa jesam, jesam. Dobar bre onaj Kobe, a?, odvratim ja njemu. A on će, brate, da prostiš, lupio sam glavom o zid i probudio pola kuće kad je ono zakucao iz kontre. Nasmejemo se, operemo ruke, i produžimo svako u svoju učionicu.

Zašto sam vam ovo sada ispričao? Pa, tek kao neku ilustraciju o relativnosti vremena. Od tog slučajnog susreta u klozetu Treće Beogradske gimnazije ja sam maturirao, pokušao da studiram, otišao u inostranstvo jednom, vratio se, drugi put, vratio se, ostvario razne profesionalne uspehe i neuspehe, oženio se, dobio dete, i šta ti ja znam šta još. A Kobe?

Kobe je do prekjuče igrao košarku za LA Lakerse bez prestanka. Prosto mi je neverovatno da će za pola godine početi nova NBA sezona, i da u zlatno-ljubičastom dresu nećemo gledati poslovično namrštenog swingmana koji je više voleo da šutne nego bilo šta u životu.

Bilo je leto 1996. kada je Jerry West uradio nešto što niko nije mislio da će uraditi – dao Vladeta Divca za prava na golobradog mladića iz grada “bratske ljubavi”. West je i do tada važio za pronicljivog operativca, međutim ovo je bio pravi pravcati šok. Ne samo za Vladeta, koji po sopstvenom priznanju nikad nije ni slutio da će ga Lakersi poslati van Los Angelesa, a kamoli u jedan od “manjih” timova sa istoka, već i za ostatak lige. West je video nešto veliko u Bryantu, koji je četiri godine žario i palio srednjoškolskim terenima rodnog kraja, prosekujući više od trideset poena i igrajući otprilike sve, od konstrukcije do domara. Ipak, dati centra – i to ne bilo kog centra, već jednog od najboljih pasera na toj poziciji u istoriji lige i čoveka sa prilično stabilnim brojkama – za srednjoškolca, pa još u eri u kojoj je dobra “petica” vredela svoju kilažu u zlatu, bio je prilično hrabar potez.

foto: espn.go.com

Ali istoriju pišu upravo hrabri. Bryant je ostvario dvadesetogodišnju karijeru u ligi, osvojio pet titula NBA šampiona, osamnaest All-Star poziva, jedno zvanje MVP-ja i još pregršt priznanja, uz impresivnih 25/5.2/4.7 kao prosek karijere. I sve je to on ostvario igrajući ono što je jedino znao da igra – poziciju koja se među stranim kolegama iz pristojnosti zove “volume shooter”, a koju bi mi onako narodski preveli kao “siledžija”.

Vidite, tih godina kada se Bryant formirao kao igrač, liga je prosto vapila da Michaelu Jordanu nađe naslednika. Jordan, koji je bio definicija “volume shootera”, ali i definicija velikog pobednika, bio je ideal po kojem se košarka uopšte i oblikovala. NBA je tih godina pre svega bila sastavljena od timova koji su podsećali na prosečan metal bend – solo gitara, druga gitara, i ritam sekcija. Michael Jordan je bio i Vai i Satriani i Angus Young, okosnica svakog napada i svake solo tačke kojih je imao dovoljno po utakmicama. Tako je i hteo Kobe, ali je on prvih godina karijere ipak, koliko god se trudio, morao da se lati ritam gitare i tek ponekad uklopi svoju solažu, jer je Zen Masterov trougao isprva bio ipak građen oko dominantnog Shaquille O’Neala.

A onda je došlo do svađe i razlaza. Kobe nije više hteo da drži ritam, smatrao je da je Shaq na izmaku, da on može, treba i valja sam. I upravo će ta njegova težnja za samostalnim uspehom u velikoj meri i obeležiti njegovu karijeru. Trudio se Kobe godinama, prangijao, tukao se, i sve, ali opet…titula je izostala sve dok mu u “gradu anđela” društvo nije počeo praviti španski internacionalac Pau Gasol. Tada se Kobe ponovo uzdigao do prestola, a zli jezici su do kraja karijere samo produžili onu “ne može bez Shaqa” u “…ili Gasola”.

foto: NBA

Da li ga je to tištilo? Možda. Ali do poslednjeg dana, Kobe nije odustajao. A gorenavednim zli jezicima je izmicalo to što bi u pozadini svakog Lakers uspeha bio upravo on. Jeste, trebali su njemu i Gasol i Shaq, ali i Shaqu i Gasolu je trebao divljak koji navlači udvajanja kad god primi loptu i ustremi se ka košu. Sebičan? Naravno da je sebičan, u svojih dvadeset godina karijere samo je sedam puta sišao ispod prosečno 20 šuteva po meču – tu ubrajamo njegove prve četiri sezone, 2003-04 kad je imao i Malonea i Paytona, te dve u sumrak karijere od kojih je u jednoj igrao samo šest mečeva – ali je zato i stigao da u karijeri upiše 6306 asistencija.

Komentator TV Arena Sport Ivan Ognjanović takođe je jedan od Kobeovih savremenika, koji je ispočetka pratio njegovu karijeru. Kako je Ivan još i prirodno naklonjen Lakersima, učinio mi se kao pravi čovek koji bi u jednom kratkom pasusu mogao i definitivno sumirati Bryantovu plodnu karijeru.

“Da si mi tražio da recimo karijeru Tima Duncana stavim u jedan pasus, to bi bilo lako. Ovako, Kobe…ne baš”, počinje Ognjanović. “Kako bi izgledao neki savršeni svet? Da Shaq nije namerno odložio operaciju palca 2002. i da je došao spreman na odbranu three-peata, da je Horry ubacio trojku za pobedu u petoj protiv Spursa 2003, da se Malone nije povredio i da je protiv Detroita 2004. osvojena peta uzastopna titula…da Shaq nije tražio nerazumnu ekstenziju ugovora za nespremnog igrača od 32 godine…da Kobeu u godinama kada je bio najbolji igrač na svetu treći i četvrti igrač ekipe nisu bili Smush Parker i Kwame Brown…pa, onda bi verovatno i ostvario jedan od svojih glavnih ciljeva, da osvoji više titula od MJ-a. Ovako, dok odlazi kao treći strelac svih vremena sa pet titula i (neshvatljivim, ali o tome može da se piše cela kolumna iz par delova) jednim MVP priznanjem, ostao je jedinstvena figura – govoto sigurno top 8 igrač svih vremena, a uz to opet nekako idealna meta za to da bude nazivan egomanijakom, sebičnjakom, čovekom koji je zakopao Lakerse jer im je uzimao 25 miliona godišnje, itd.”

Ognjanović se osvrće i na Kobeov status u medijima, koji je uvek bio sporno pitanje. “Na kraju, kakva je Kobe figura i koliko dva različita vremena je povezao mi pokazuje ovo što primećujem poslednjih dana… Negde do 2011-2012. po mojoj proceni je kod nas uglavnom bilo kul pričati kako je Evropska košarka vrh, a NBA je cirkus gde se ne igraju odbrane do plejofa. Otkrivanje twittera kod nas se uglavnom dešava 2013. godine i odjednom je svim dojučerašnjim pripadnicima prethodno pomenute grupe Kobe postao višegodišnji idol, dok je svojevremeno i on bio divljak koji je forsirao protiv ‘naših’ Kingsa“, podvlači Ivan.

I zaista, čovek je u pravu – Bryanta celu karijeru prati nekakva reputacija negativca. Kobe je vrlo rano izlizao svoje non-fan simpatije. Sam sebi je nadenuo nadimak, što je praksa rezervisana uglavnom za zle genije iz holivudskih filmova.

Ugled mu se više puta srozavao, što zbog skandala sa navodnim silovanjem 2003. godine, što zbog percipirane gramzivosti (nije želeo da rekonstruiše ugovor kao npr. Duncan kad je omatorio), što zbog sada već mitskog konflikta sa Shaqom koji je razorio prvu NBA dinastiju dvadeset i prvog veka. Tada je bilo lako stati na stranu gorostasa sa LSU-a, koji je u javnosti uvek važio za čoveka britkog jezika i velikog komedijaša. Bryant je tu ponovo ispao gurav.

Stoga je malo i začudila ova njegova “oproštajna turneja”. Kada je početkom sezone u emotivnom nastupu izrazio svoju spremnost da po završetku 82. meča okači patike o klin, liga je odjednom omekšala i pokazala se u svom najboljem svetlu. Kobe je bio propisno ugošćen na svakom svom poslednjem gostovanju, a to recimo nije promaklo Shaqu koji je, iako izmiren sa svojim starim rivalom, stigao da iskomentariše kako zeleni od zavisti što ta počast nije pripala i njemu kada je odlazio u penziju. A onda, kada smo svi bili uljuljkani tom divnom emocijom rezervisanom za velikane na izmaku, Kobe nas je podsetio ko je on i šta je on sve ovo vreme igrao u stvari – u svom poslednjem ikada nastupu, protiv Jazza u Staples Centru, ubacio je šezdeset poena iz pedeset šuteva (apsolutni rekord lige), i tako stavio tačku na svoju karijeru na najbolji mogući način. Šta kažete, siledžija, negativac, sebičnjak? Evo vam ga na. U maniru Al Pacinovog epskog govora tokom večere pred kraj Scarfacea, Kobe se ispisao sa parketa u samo sebi svojstvenom stilu.

So say goodnight to the bad guy. The last time you gonna see a bad guy like this again, let me tell you.

73

Prošlogodišnja titula Warriorsa je pojedincima bila svojevrsno iznenađenje. Ima ona stara maksima o tome da šuterski timovi ne osvajaju titule, međutim ta floskula očigledno nije poznavala Stepha Currya. Kako drugačije opisati čoveka koji sa bekovske pozicije uteruje više od trijes’ po meču, uz bizarnih 50.4% iz polja i 45.4% za tri (90.8% sa penala ćemo da izignorišemo)? U ligi koja je sa odlaskom Kobea takoreći i zvanično izgurala „volume shootere“ kao kategoriju, Steph opravdava dalje prisustvo istih jer… jednostavno, pa, pogađa. I to u nerealnim procentima. Stephov otac Dell Curry (inače jako dobar šuter) je za svog igračkog vakta, koji je trajao dobrih 16 sezona, pogodio 1245 trojki. Steph je zaključno sa ovom sezonom ubacio jedva 350 više, uz 44.4% uspešnosti naspram očevih 40.2%. O Stephu još malo par pasusa kasnije.

Prošlogodišnja titula bila je takoreći samo upoznavanje sa svim mogućnostima ove ekipe, jer kako drugačije opisati činjenicu da su ove sezone Warriorsi pobedili u 73 (slovima: sedamdeset i tri) utakmice od 82 moguće?!

Kada su Bullsi 1996. završili sezonu sa vanvremenskih 72-10, svi smo to prihvatili kao stanje redovno jer tu je bio nadrndani Jordan, spreman da pokaže ostatku lige da još nije za staro gvožđe, te njegovi redovni pomoćnici Pippen, Rodman i ini. Ovaj put nema ni Jordana, ni Pippena, ni trougla, ni Phila Jacksona, samo gomila dobro usviranih fenomena koji se toliko dobro razumeju na terenu da bi prosečan čovek pomislio da su ih odgajali u istom inkubatoru. Currya ste već upoznali. Klay Thompson je kadar da ubaci trideset poena – u četvrtini. Andrew Bogut je stena pod košem. Draymond Green je…uh, Draymond Green je sve, daje dvojke, trojke, zakucava, grajnduje u odbrani, skače, asistira, blokira i dere se na saigrače kad im ne ide. Da čudo bude veće, pola sezone su Warriorsi igrali bez pomoći prvog trenera Steve Kerra, uz Luke Waltona kao prvu pomoć sa klupe.

Dok se Kobe ispisivao iz knjige aktivnih u Salt Lake Cityu, Warriorsi su se kod kuće u rutinskom odrađivanju Memphis Grizzliesa upisivali u knjigu slavnih. 73-9, po prvi put u istoriji NBA lige jedan tim ima jednocifren broj poraza u regularnoj sezoni. Samo, znate šta – sa tim rekordom će moći da se ubrišu ako se sve to ne valorizuje kroz plej-of…

foto: NBA

402

Već sam vam rekao da je Steph Curry vanzemaljac, ali zašto ne podebljati to sa još jednom bizarnom statistikom? Bek Warriorsa je prvi čovek u istoriji lige koji je pogodio više od 400 trojki u sezoni – brojač je stao na 402. Zapravo, on je prvi čovek u ligi koji je pogodio više od 300 trojki u sezoni – što se desilo pre mesec i kusur. Pre dvadeset godina, u eri eksperimentalne skraćene linije za tri poena, Reggie Miller je pogodio 229, a Glen Rice 207 za sezonu. Klay Thompson, ritam gitarista tima iz Oaklanda, je ove godine pogodio 276.

U stvari, evo vam bolje poređenje. Ceo tim Minnesote je ukupno pogodio 455 trojki. Ligaški prosek je 698 trojki – dvadeset više nego Curry i Thompson. I da se još malo vratimo u prošlost ilustracije radi – ’96 je ligaški prosek bio 483 pogođena šuta za tri, a Chicago Bullsi – oni 72-10 Bullsi – ukupno pogodiše 544 puta.

Curry trenutno u karijeri ima 1593 realizovana dalekometna hica – Ray Allen, koji je gulio osamnaest godina, je važeći rekorder lige sa 2973. Što će reći da ga ovim tempom Steph stiže za nepune četiri godine otprilike. Možda vam ovo sve izgleda normalno, jer ste navikli na “pace and space” košarku, ali kad se stanje stvari ponovo obrne, i centri ponovo uđu u modu, setićete se Stepha i reći “sunce ti, ne beše niko kao on”.

#H73TORY

A photo posted by Golden State Warriors (@warriors) on Apr 13, 2016 at 10:37pm PDT

72

Na drugoj strani NBA karavana, imamo Philadelphia 76erse koji su cele sezone sa puno žara jurili svoj lični rekord od 73 poraza u sezoni, međutim on se ispostavio kao teže dostižna rabota. Sedamdeset i dva poraza, te pišljivih deset pobeda, mršav su saldo ove ekipe koja već nekoliko godina sprovodi pakleni plan koji će ih za pet do deset godina katapultirati u sam krem svetske košarke. Ili možda ipak ne?

Ako zaista postoji plan koji treba da se sprovede, recimo da ga za sada baš i ne detektujemo. Generalni menadžer Sam  Hinkie je izgleda preterao u svom pristupu, do te mere da su ga vlasnici Sixersa nežno primorali na ostavku pošto mu je „iznad glave“ tokom sezone doveden Jerry Colangelo u nekakvoj tobož “savetodavnoj” funkciji. Hinkiea će na mestu prvog operativca sada odmeniti – gle čuda – Jerryev sin Bryan, što će reći da u gradu koji nam je podario cheesesteak, Willa Smitha i Rocky Balbou računaju na malo magije koju su otac i sin proizveli u Arizoni.

Ne mogu reći da ne razumem upravu Sixersa. Biti luzer je jedna stvar, ali Philadelphia je ove godine izgledala kao neka malko jača ekipa iz Evrokupa.

Da zlo bude gore, dvojica igrača na koje Sixersi ozbiljno računaju u budućnosti – Nerlens Noel i Jahlil Okafor – su imali par problematičnih situacija koje su rezultovale policijskim dosijeima, što je još dublje razorilo Hinkiejevu ideju da treba raditi samo sa klincima. A šta ste pa očekivali? Gomila dečurlije u svlačionici od kojih neki imaju milionske ugovore…nije tu bilo preteško zalutati sa pravog puta.

foto: NBA

Bryan je u jednom od prvih intervjua za medije naglasio kao će ubrzati famozni Hinkieov “proces”, što valjda može značiti i da će Sixersi preko leta pokušati da ojačaju kostur tima i nekim veteranima. Delovi buduće dinastije (heh heh) su još uvek na mestu, stižu ubrzo i Joel Embiid (ako ikada prohoda) i Dario Šarić, a odlazeći GM je kao poklon ostavio svoju kamaru pikova stečenu tokom tri sezone prakse koju u stranoj štampi nazivaju „tankovanjem“. Pune ruke posla za Colangela mlađeg.

3

Pređimo sad malo i na prostije brojeve. Trojica Srba koji su se ove godine obreli među najboljima su u nekim slučajevima ispunili, a u nekima i nadmašili naša očekivanja. O Nikoli Jokiću sam vam već sve rekao – ali da dodamo i da je sezonu završio u odličnom ritmu, te da je solidan kandidat za visoke rookie počasti. Boban Marjanović je odigrao izuzetno dobro kad god bi mu pružili priliku – govorio je i radio sve prave stvari, nije lelekao kada bi ga slali u razvojnu već je grizao obruče, i u 54 nastupa upisao 5.5 poena i 3.6 skokova u svega 9.4 minuta prosečnog loptanja. Nisu to neke svemirske brojke, ali je cela liga saznala ko je Bobi – strani kolumnisti već navode da će obnavljanje njegovog ugovora biti prioritet za Spurse, a ako Spursi neće, biće red onih koji bi hteli. Miško već zadovoljno trlja ruke…

It's not a playoff ticket clue, but it's still pretty awesome!

A video posted by San Antonio Spurs (@spurs) on Apr 14, 2016 at 9:50am PDT

Nemanja Bjelica je ispraćen sa najvećim očekivanjima, koje je u početku sezone stigao i da opravda. Usledio je pad forme, pa povreda, pa oporavak, ali je pred kraj popularni “Beli” ponovo demonstrirao da ume košarke, dovoljno da se i dogodine zadrži na nečijem rosteru. Situacija u Minnesoti je prilično komplikovana, tim je odigrao ispod očekivanja i treneru Samu Mitchellu se drma stolica – šta će Beli uraditi u svojoj drugoj sezoni, zavisiće umnogome i od potencijalnihi promena u stručnom štabu “vukova”.

18

Možda je Kobe otišao, i možda je sa njime otišla era volume shootera, ali nemojte to reći Russellu Westbrooku. Pričao sam vam već o metal bendovima-NBA timovima, OKC Thunder vam je u toj kategoriji Judas Priest – dve solo gitare na smenu, a ostali se bakću ritmom. Dobri je Russell ove godine stigao da isprosekuje 23.5 poena, 10.4 asistencija i 7.8 skokova, a poslednji igrač koji je dobacio do nečeg sličnog je…Oscar Robertson, pre jedva pedeset godina. Durant, inače, 28.1/8.2/5.0 – poslednji laureat ovakve lajne je Michael Jordan 1989.

foto: NBA

Ništa, međutim, nije toliko impresivno koliko Russovih osamnaest triple-doubleova u sezoni, što znači da je čovek otprilike svaku četvrtu-petu utakmicu beležio ovaj statistički fenomen. Poslednji koji je postigao 18 triple-doubleova u sezoni, btw? Magic Johnson, 1982. Jedini bolji od njih dvojice je Wilt Chamberlain, koji je od 1966. do 1968. utefterio 22, pa 31.

Svoj poslednji ovosezonski T-D Russel je ostvario u svega osamnaest minuta prvog poluvremena. U minulih dvadeset leta, samo tri igrača su ikada postigli po deset nečega triput u jednom poluvremenu. Jason Kidd 2010., i Kevin Johnson 1997. Prilično elitno društvo za Russella, koji će morati pošteno da se preznoji kako bi u doigravanju pokušao da izbori nešto više protiv Warriorsa i Spursa.

1

Tri Srbina igraju košarku u NBA, ali samo je jedan generalni menadžer. Reč je naravno o Vladi Divcu, koji trenutno pokušava da u neigračkoj funkciji oporavi svoje dobrano posrnule Sacramento Kingse. I kako da vam kažem, i ide mu i ne ide mu.

Kada je doveden da bude direktor košarke ovog kluba, Divac je toliko malo bio upućen u dnevne NBA poslove da su mu tokom leta Kingsi dodelili asistenta koji bi mu redovno objašnjavao rutinske stvari kakve su „šta je to salary cap i kako ga ne probiti“ i tome slično. Isprva je delovalo da su Divac i novi vlasnik Kingsa Vivek Ranadive izvanredan par – jedan neiskusan, drugi nestrpljiv. Tako je leto u Sacramentu izgledalo kao neka kvalitetna komedija. Kingsi su se razbacivali pickovima i igračima u pokušaju da stvore „cap space“ i dovuku neke zanimljive slobodnjake, a sve se završilo na preplaćivanju trećepozivaca kakvi su Marco Belinelli i Kostas Koufos. Wesley Matthews i Andre Bargnani su se samo zahvalili kad ih je Vlade zvao u severnu Kaliforniju, a Rajon Rondo je potpisao jednogodišnji ugovor za ogromnih deset miliona i tako iskoristio “kraljeve” da se ponovo stavi na mapu atraktivnih košarkaša.

foto: USA TODAY Sports

Mimo svega toga, tinjao je i sukob između (skupo plaćenog) trenera Georgea Karla i prve zvezde tima Demarcusa Cousinsa, čoveka koji važi za nekog ko ima ekstremno kratak fitilj i ekstremno malo sivih ćelija na pravom mestu. Cousins je jedan od retkih starovremskih centara, vrsnih strelaca pod košem koji pritom ume dobro i da asistira, i Kingsi već neko vreme manično pokušavaju da ga zadrže – ovaj sukob mogao je da ima samo jedan ishod, koji je i ozvaničen otkazom Karlu pre neki dan. Tako je klub i zvanično stao iza svoje prve zvezde i uradio barem jedan konkretan korak ove godine – možda ispravan, možda i ne, ali barem konkretan i jasan.

Kingsima je ovo jubilarna deseta gubitnička sezona u nizu – sa vedrije strane, po prvi put posle 2008. probili su trideset pobeda u sezoni. Pred Vladetom je velik posao, a uprava, ako je suditi po produžetku ugovora, barem veruje u njega. Lani je Divac na draftu izvukao možda i prvi čestit Sacramentov pick još od samog Cousinsa – centra Kentuckya Willie Cauley-Steina – i mnogi apostrofiraju ovo kao njegov redak uspešan potez otkako je na svojoj poziciji. Još jedan dobar draft, i nešto smireniji prelazni rok, tj. bez šizofrenog razbacivanja novca na veterane, stabilisaće poziciju nekadašnjeg asa Partizana i Lakersa.

16

I dok donji dom lige natenane razvija svoje draft strategije, po osam najboljih sa istoka i zapada uživa u kratkom odmoru pre nego što u subotu krene bitka za novi šampionski prsten.

Na zapadu, parovi su Warriors – Rockets, Clippers – Blazers, Thunder – Mavericks i Spurs – Grizzlies. Prva runda možda i nije previše zanimljiva (mada mislim da rekonstruisani Blazersi imaju šansu protiv oronulih Clippersa), ali će zato potencijalno polufinale Spurs – Thunder biti serija za sladokusce, a tek potencijalno finale Warriors – Spurs…ta serija između Golden Statea i San Antonia biće možda i nešto najbolje što ćemo gledati u NBA ove godine, i ne samo ove godine.

A na istoku…Cleveland – Detroit, Atlanta – Boston, Miami – Charlotte i Toronto – Indiana. Drastično manje zabavan “bracket”, gde ćemo gledati trku “svi protiv LeBrona” – Cavaliersi su konsenzusni finalisti u gotovo svačijoj prognozi, a po meni najbolje šanse da ih osujete imaju Miami i Boston. Možda, inače, ovo bude godina u kojoj Toronto konačno ostvari zapaženu plej-of ulogu nakon dobre regularne sezone.

132093214

Ne, ovo nije brojka vezana za NBA, ovo je broj puta koliko sam juče psovao kada je Jović proklizao u poslednjem napadu.

5142109

A ova brojka predstavlja broj puta koliko ste se ponadali da ću završiti tekst o košarci bez spomena voljenog kluba. Moša…vidimo se sledeće nedelje.