Kako je u Belgiji fudbal postao slađi od čokolade

Leta 2014. godine smo dobili novog svetskog prvaka u fudbalu, ekipu Nemačke. Isto tako, bili smo svedoci najvećeg sunovrata potonjeg prvaka sveta, ne toliko zbog dva poraza koliko zbog načina na koji je španska podmazana mašina razbijena u paramparčad. Ipak, stiče se utisak da je Mondijal u Brazilu izbacio još jednu evropsku reprezentaciju koja može da se nadigrava sa svakim protivnikom. U pitanju je selekcija Belgije, reprezentacija koja je propustila prethodnih pet od šest velikih fudbalskih takmičenja došla je do situacije da bude najveći favorit iz senke za osvajanje prošlog Evropskog prvenstva. To im nije uspelo. Poraženi su u četvrtfinalu od Islanda.

Početkom ovog veka belgijski fudbal je pao na najniže grane. Očekivanja nacije na Evropskom šampionatu 2000. godine bila su velika iz prostog razloga jer su bili domaćini turnira zajedno sa Holandijom. Međutim, „Crveni đavoli“ nisu prošli ni grupnu fazu, mada su se našli u vrlo teškoj grupi sa Italijom, Turskom i Švedskom. Stanje u godinama koje su nadolazile bilo je još gore. Belgijanci se nakon SP 2002. godine nisu kvalifikovali ni za jedno veliko takmičenje, a onda su došli do toga da su im mnogi predviđali najviše domete na Mondijalu u Brazilu. To svakako nije došlo preko noći.

Iznenađujuće je to sa kakvom lakoćom se mogu pobrojati ključni igrači belgijske reprezentacije. Imena Azara, Lukakua, Felainija, Vertongena, Vermelena, Minjolea, Kurtoe, Kompanija, De Brajnea, Mertensa dobro su poznata svim ljubiteljima fudbala širom sveta. Mnogi su se zapitali otkud ovakva najezda supertalentovanih fudbalera iz jedne relativno prosečne fudbalske zemlje u tako kratkom vremenskom intervalu.

Univerzitet u službi fudbala

Odgovor leži u jednoj osobi koja je sigurno najzaslužnija za renesansu tamošnjeg fudbala i reformu rada sa mladim igračima. U pitanju je Mihael Sablon, bivši fudbaler i trener, a u periodu od 2002. do 2012. godine tehnički direktor u Fudbalskom savezu Belgije. Bio je član stručnog štaba reprezentacije na svetskoj fudbalskoj smotri u Meksiku 1986. godine, kada su ostvarili najveći uspeh osvojivši čevrto mesto. Takođe, učestvovao je u belgijskim pohodima na Boginju i 1990. u Italiji, kao i četiri godine kasnije u SAD-u.

Mihael Sablon

Sablon je pred sebe postavio jedan plemenit cilj koji je bio popločan trnovitim putem. Kako se belgijski fudbal zasnivao na tekovinama fudbala iz doba Enca Šifa, Kolemansa, Prudoma, Pfafa, Geretsa i ostalih igrača sa kraja 80′ godina prošlog veka, klubovi i reprezentativne selekcije su igrale zastarelim sistemom 3-5-2 i 4-4-2 sa akcentom na defanzivu i kontranapade. Povučen uspehom holandskog „totalnog fudbala“ u formaciji 4-3-3, tehnički direktor je odlučio da pažljivo izuči koncepte rada holandskih, francuskih i nemačkih trenera koji, forsiranjem takve postavke na terenu, podstiču razvoj tehnike, brzine, eksplozivnosti podjednako kao i razvoj fudbalske inteligencije kod mladih igrača. U prvom planu su pas, dribling, igra 1 na 1, kreacija, pravovremeno donošenje ispravnih odluka na terenu , kao i „čitanje“ igre odnosno predviđanje u kom trenutku kako će se odvijati utakmica. Napad se treba graditi iz odbrane, stoga poslednja linija tima takođe mora biti odlično tehnički potkovana kako bi iznela loptu napred bez nepotrebnog izbijanja lopte napamet. Trojka u napadu služi kako bi se protivnička odbrana razvukla što je više moguće i tako napravi prostor saigračima. Ključna stvar je posed lopte, jer kada imate loptu logično je da ne možete primiti gol.
Zajedno sa 30 trenera-instruktora iz saveza napravio je obimnu brošuru i preko stotinu prezentacija na temu izgrađivanja potpuno novog i, do tada, neviđenog fudbalskog sistema u Belgiji. Premda je bilo vrlo teško ubediti 38 profesionalnih klubova u prve dve lige i više od 100 klubova u amaterskim ligama da „slepo“ prate ove instrukcije saveza, godine su pokazale da im je to samo pomoglo u radu kluba razvijanjem mladih igrača i prodajom istih za veliki novac.
– Naši klubovi su propadali sve više. Nismo mogli da se ravnopravno takmičimo sa Špancima i Francuzima. A onda smo 2002. godine imali dva sastanka sa Francuzima kako bi uvideli njihov način rada. Isto smo učinili i sa Holanđanima i Nemcima. Znate, u problemu je najteže priznati ga, posle je sve mnogo lakše. Onda smo okupili sve trenere prve i druge lige i zajedno napravili nacrt rada u mlađim kategorijama. To je, u suštini, jedna knjiga koja sadrži sve o edukaciji mladih osoba koje treniraju fudbal. Cilj je bio da nacionalni timovi, klubovi i škole fudbala imaju isti sistem rada sa igračima koji je dokazano najbolji u Evropi. A onda smo to usaglasili sa karakteristikama domaćih igrača, što i nije bilo previše teško. Trebalo nam je pet, šest godina da svi prihvate sistem 4-3-3 sa tri vezna fudbalera i dva krila. Mnogi su se bunili i žalili, ali su prihvatili plan kada su uvideli da on ima rezultate. Ubrzo smo napravili hiperprodukciju mladih igrača koje će kasnije klubovi prodati za veliki novac i tako obezbediti sebi konkurentnost u Evropi – objašnjavao je u mnogim intervjuima bivši tehnički direktor u Fudbalskom savezu Belgije koji sada radi isti posao u Singapuru.

Kako bi gospodin Sablon detaljno uvideo sve mane dotadašnjeg trenažnog sistema, u saradnji sa Univerzitetom u Briselu i Luvenu izvršeno je obimno istraživanje, na čijem je čelu bio profesor Verner Helsen kome fudbal nije bio strana pojava jer je i sam nekada važio za sasvim pristojnog drugoligaškog fudbalera. Istraživanje je trajalo par godina i sastojalo se od snimanja 1500 utakmica svih mlađh selekcija klubova i reprezentacije. Ono što je direktoru reprezentacije odmah zapalo na oko je podatak da dečaci i devojčice u svojoj osmoj i devetoj godini ostvare samo dva kontakta sa loptom u polučasovnoj aktivnoj igri na utakmicama. U tom slučaju, dete je teško motivisati da nastavi sa treniranjem jer ono fudbal još uvek posmatra kao igru.

Prvi korak je bio smanjenje prostora i broja učesnika u igri za najmlađe, pa se tako u popularnim „cicibanima“ (U6) igra 2 na 2 na veoma malom prostoru kako bi svaki učesnik igre imao dovoljno kontakta sa loptom, a sve u cilju razvijanja tehnike, driblinga, dodavanja i završnice. Ovakvi mečevi više podsećaju na popularne „viktorije“, nego na klasičnu fudbalsku utakmicu u izvornom smislu. Fudbaleri uzrasta od sedam do 10 godina svoje fudbalske veštine ispoljavaju u igri 5 na 5, simulirajući uslove iz futsala i stavljajući igrače u što veći broj pozicija gde će samostalno učiti da donose prave odluke na terenu. Kako su igrači stariji, tako se i broj fudbalera u igri i prostor povećava, te se mečevi U10-U13 uzrasne kategorije igraju 8 na 8, s tim da U10 i U11 igraju na terenu širine 35 metara, a tereni za susrete U12 i U13 široki su 45 metara. Na taj način se broj situacija u kojoj igrač uči da razvija fudbalsku inteligenciju višestruko uvećava. Konačnih 11 na 11 se igra tek od selekcije U14 pošto se osnovna fudbalska tehnika može savladati do tog doba. Isto tako, do 17. godine fudbaleri nemaju tradicionalna dva poluvremena, već četiri kako bi igrači više vremena proveli u komunikaciji sa trenerom. Do kategorije U10 ne postoji ligaški sistem sa rezultatima, već samo turniri i prijateljske utakmice. Tako se pospešuje fudbalski razvoj dece pre rezultata.

Kada je krenula ta fudbalska “revolucija”, mnogi belgijski timovi su igrali defanzivno, često i sa petoricom u odbrani. Ono što je Sablon doneo jeste promena mentaliteta i želja da se konstantno napada i drži lopta u nogama.

Prelaskom iz tradicionalnih sistema (4-4-2, 5-3-2 i 5-4-1) u modernije, poput 4-2-3-1 i 4-3-3 dobili su sijaset brzih i tehnički potkovanih igrača koji mogu da igraju različite pozicije u gotovo svim formacijama. Poznat je i čuveni Korverov metod koji se sada koristi u gotovo svim najjačim evropskim državama. Suština metoda jeste da fudbaler u toku treninga provede sa loptom što više vremena kako bi tehnički napredovao iz dana u dan. Od jedne tradicionalno neefikasne lige, dobili smo najefikasniju u Evropi. Prosek golova u jednom meču Župiler lige (prvi rang) je skoro četiri, što je do samo pre samo jedne decenije bilo nezamislivo.

Ono što je organizacija EP-a 2000. godine dobro donela Belgiji je, naravno, novac. Najveći deo tog novca je izdvojen kako bi se izgradilo sedam trening-centara koji bi, uz već postojeći u Tubizeu, trebalo da postave zdrav temelj razvoja mladih igrača širom zemlje. U tim regionalnim centrima tri puta nedeljno se okupljaju najtalentovaniji fudbaleri iz regiona kako bi se usavršavali na, pre svega, tehničko-taktičkom planu, uz standardna tri treninga nedeljno u sopstvenim klubovima. Tako je omogućeno da igrači koji obećavaju ostvare pun potencijal trenirajući u žestokoj konkurenciji. Jednostavan način da se stvori kvantitet kvaliteta. Za fudbalere do 16 godina ne postoji kondiciona priprema u svom fundamentalnom značenju, već se kapacitet pluća povećava isključivo kroz rad sa loptom. Ako desetogodišnje dete provede čitav dan ganjajući loptu na ulici, za njega jednočasovni napor ne predstavlja naročito veliki problem. Takođe, mladim igračima se preko zime ne zabranjuje da igraju mali fudbal na parketu ili na veštačkoj travi. Štaviše, to se i podstiče. Na ovim prostorima je uvreženo nešto drugačije mišljenje po tom pitanju.

Igrači se okupljaju u regionalne i državne selekcije tek od 14. godine, jer se smatra da je pre toga suviše rano proceniti pravi kvalitet mladog fudbalera. Sam tvorac ove filozofije Mihael Sablon je izjavio da puno igrača fudbalsko sazrevanje doživi kasnije i da pogrešne procene treba da se svedu na minimum.

Naravno da nije cilj preslikati belgijski, holandski, nemački ili bilo koji drugi model, već uzeti najbolje od svega, napraviti jasan plan organizacije klubova i reprezentacije i to uskladiti sa karakteristikama ovdašnjih fudbalera, jer se na Balkanu nekada igrao strašan fudbal. Belgijancima je bilo potrebno deset godina. Nama možda i manje. Pa, hoćemo li?