Borba se nastavlja

Već dugi niz godina govorkalo se o toj čuvenoj “zatvorenoj Evroligi”. Željko Obradović je u jednom intervjuu pre par godina rekao da je to “budućnost evropske košarke i jedini način da se približimo NBA”, mediji su nešto naslućivali, i eto – posle dugog “krčkanja”, novo takmičenje od 16 klubova postalo je ove jeseni i stvarnost. Podiglo se mnogo dima, ratovalo se sa FIBA, neki su se žalili, neki likovali, ali šta je – tu je. Cirkus je ponovo krenuo, sada lišen Zjelonih Gora, Strazbura i ostalih slučajnih prolaznika, i košarkaška Evropa našla se pred novim velikim raskršćem u svojoj istoriji. Hoće li nova EL biti spas, ili možda propast?

Ako je suditi po ovoj prvoj trećini takmičenja koja je za nama, strahovi su bili bez osnova. Mnoštvo kvalitetnih mečeva obradovalo je ljubitelje igre pod obručima, i sada se već uveliko priča o uspelom eksperimentu iz laboratorije gospodina Bertomeua. Gotovo su svi učesnici shvatili svoj plasman u elitu izuzetno ozbiljno, i novac koji su evropski velikani uložili letos dovoljno svedoči o tome. Kvalitet EL dodatno isplivava na površinu kada se ovo takmičenje uporedi sa svojim FIBA pandanom, koji je Duško Savanović posle meča sa Partizanom ispravno okarakterisao kao “drugu ligu”, iako se na papiru zove “Liga Šampiona”. U ovom momentu, vrlo je jasno gde se igra najbolja košarka u Evropi – ukoliko FIBA želi da stigne do tog nivoa, biće potrebne godine truda (i milioni eura investicija).

Jedan od inicijalnih strahova vezanih za novu EL bio je i taj da će takmičenje krenuti bez prisustva naših klubova. I dobro već sami znate kako to ide kad se posluje sa ULEB-om, prošli smo nekih šest meseci “nagađanja”, pa je usledio neki polu-javni flert sa A licencom, da bi se na kraju utvrdilo da će prvak ABA lige imati svoje mesto među “sweet sixteen” i to po sistemu “godina za godinom”. Za tu jednu vizu izborila se Crvena Zvezda, prošlosezonski učesnik četvrtfinalne faze, pa je ta bojazan koju spominjemo barem privremeno odagnana. Kažem privremeno, jer i sami dobro znate koliko šefovi iz Barselone vole nas balkanske varvare (govoreći iz njihove vizure). Partizan, koji je imao izuzetan kontinuitet u Evroligi, je sklonjen doslovno jednim potezom olovke čim se otvorila mogućnost za to – Zvezda na prvi pogled dobro stoji u Đordijevom ćitapu, ali svi smo svesni činjenice da ćemo leteti glavačke u Evrokup (ili FIBA pod skute) čim se nađe neki veseli šeik sa hrpom zelenih hartija kome se gleda dobar basket u Parizu, Londonu ili Berlinu.

Dok se to ne desi, ostaje nam realnost kao uteha. Zvezda je, na prvi pogled skromno, ušla među sam krem evropske košarke čvrsto rešena da se pokaže kao u najmanju ruku tvrd orah. Posle devet odigranih utakmica, znači na pragu trećine sezone, možemo reći da je ovaj cilj i ispunjen. Danas, nekoliko časova pred desetu utakmicu sa Žalgirisom, aktuelni jadranski šampion ima skor od četiri pobede i pet poraza, što je, kada sve saberemo, sasvim solidan uspeh. Poklekne li večiti litvanski šampion večeras u “Pioniru”, Zvezda će prvu trećinu takmičenja zaokružiti sa ravnim fifti-fifti učinkom, i verujem da nezadovoljnih na ovu temu ne sme biti. Analizirajmo, stoga, kako se to Zvezda snašla u novim, neispitanim evroligaškim vodama, i gde leže temelji ovog mini-podviga.

Zvezda je u ovu sezonu ušla u dosta specifičnim okolnostima. Pre svega, ekonomska svakodnevica umnogome je kumovala tom da bukvalno pola prošlogodišnjeg sastava napusti Mali Kalemegdan – ne zbog toga što su oni to hteli, već prosto, zato što su stigle ponude koje se teško odbijaju. Maik Cirbes, Kvinsi Miler i Tarens Kinsi, trojica igrača koji su izneli enorman teret na svojim leđima, krenuli su put svete zemlje da tamo naplate ono što su lani izreklamirali u crveno-belom dresu, dok su pouzdani rezervisti Vladimir Štimac i Vasa Micić našli uhlebljenje u Turskoj.

Ipak, situacija nije bila baš toliko crna. Ostanak Stefana Jovića rešio je ključno pitanje prvog organizatora igre, dok su se na dalju vernost Zvezdi zakleli i prošlosezonsko otkrovenje Marko Gudurić, te kapiten-rekonvalescent Luka Mitrović, Branko Lazić, Marko Simonović i Nemanja Dangubić. Na ovu bazu, dodata su tri letnja pojačanja – povratnici Čarls Dženkins i Milko Bjelica, te povremeni reprezentativac Ognjen Kuzmić. Posle njih je posle duge legalne peripetije stigao i Petar Rakićević iz Metalca, iz FMP-a je prekomandovan Ognjen Dobrić, a nešto kasnije se tokom sezone ekipi priključio i američki organizator igre Nejt Volters.

Počnimo pregled prvo od čoveka od kojeg se najmanje očekivalo – Ognjena Kuzmića. Kuzmić je u svojoj dosadašnjoj karijeri ostavio u najmanju ruku mlak utisak. Kada ga je selektor Đorđević iščupao iz relativne opskurnosti, centar iz Republike Srpske delovao je kao prototipno moderno NBA drvo. Visok i mobilan u odbrani, uz dobar rad nogu za tu fazu igre, ali bezgranično statičan i nemušt u napadu, uz šake koje bi pri svakom prijemu lopte delovale kao da prvi put vide tu narandžastu tvorevinu. Prošlogodišnja epizoda u Panatinaikosu učinila je malo da promeni ovu sliku – Kuzmić je, posle slabe sezone, otpušten pre isteka prve godine ugovora, i leto je proveo “po Amerikama” igrajući letnju ligu. Velika većina navijača dočekala je njegov potpis sa ne određenom, nego izrazitom dozom skepse. Kako će ovaj da zameni Cirbesa?

Tri meseca kasnije, bolje pitanje je možda “a ko beše Cirbes?”. Kuzmić je dosadašnji tok sezone odigrao toliko kvalitetno da su navijači zaboravili ne samo Cirbesa, već im se i sećanje na Bobana Marjanovića polako zamagljuje.

Izuzmimo ovde njegovu rolu u odbrani i skoku, gde su svi računali da će ionako biti bolji od svojih prethodnika – u napadu je Kuzmić itekako napredovao, uklopivši se očas posla u Zvezdin ofanzivni sistem koji tradicionalno izvlači maksimum iz svojih visokih igrača. Kuzmić se pokazao kao efektan realizator i iz igre dva na dva i iz solo pozicija pod košem, o čemu svedoči i procenat šuta za dva (66.7%) – za sada, jedina prepreka većim brojkama su njegovi ograničeni minuti (prosekuje oko 20 minuta po meču), a razlog predstavlja verovatno skraćena rotacija, jer je Zvezda upravo najtanja na njegovoj poziciji. Cirbesova statistika stoga može i delovati superiornije, ali „gvozdeni Majk“ je igrao i pet minuta više i imao beneficiju „duže klupe“ za sobom.

Ništa manje skeptično nije bio promatran ni dolazak Milka Bjelice, koji se posle ravno dekade izbivanja po Evropi vratio u staro jato. Nije navijačima trebalo mnogo da shvate da „ovaj“ Bjelica i „onaj“ Bjelica nemaju mnogo sličnosti sem u podacima iz lične karte – ovaj Bjelica v2.0 je iskusan krilni centar sa enormnim iskustvom igranja na najvišem nivou, i njegov učinak se momentalno osetio.

Iako Zvezda sa njime u petorci gubi u skok igri, Milko je igrač koji ima tu sposobnost da “rodi” poene i kada ih niko u hali ne može videti.

Njegov arsenal “basketaških” poteza, kao i odličan dribling i prvi korak za njegovu poziciju čine ga noćnom morom za solidnu većinu evropskih visokih igrača. I on, kao i Kuzmić, pažljivo troši minute (njih dvojica se uglavnom menjaju na poziciji “petice”) iz već opisanih razloga – jedina zamerka ostaje njegova za sada slaba forma u šutu za tri (tek 3/20), i ukoliko to popravi kako sezona bude odmicala biće još opasniji. Da ne govorimo o tome da bi ga dolazak još jednog visokog igrača dodatno rasteretio i omogućio mu da na parketu provodi vreme zajedno sa Kuzmićem, što bi po mom mišljenju bio pun pogodak.

Što se Amerikanaca tiče, za sada je učinak možemo reći polovičan. Čarls Dženkins ponovo ima veću slobodu u igri, što u Milanu nije bio slučaj, i ofanzivno je u solidnom stanju. Pre dve godine, „Đenku“ su navijači čekali sve do plej-ofa jadranske lige – ovoga puta, šuterska forma je podignuta na vreme (47.8% za tri je top 15 skor u celoj EL), a treba ovde spomenuti i njegove minute na poziciji pleja, gde se solidno snalazio u prelaznom period između Rebića i Voltersa. Dženkins nema atletske kapacitete Kinsija, ali zato uvek daje sve od sebe, i generalno važi za zahvalnog igrača. Nejt Volters je došao sa reputacijom vrsnog strelca i „up-tempo“ igrača, međutim zbog opravdanih okolnosti još uvek nije bio u prilici da pokaže šta ume. Plejmejkerima treba malo više vremena da spoznaju novi svet oko sebe, pa ćemo stoga Voltersa moći da ocenimo tek za koji mesec. Do sada, imao je i solidnih partija, ali i momenata u kojima je delovao apsolutno izgubljeno u vremenu i prostoru.

Od „starosedeoca“, ubedljivo najbolji utisak za sada ostavlja veteran Marko Simonović. Doveden lani prvobitno na kratkotrajnom ugovoru, Simon je osvojio srca navijača svojom beskompromisnom paljbom van linije 6.75. Ove sezone, doslovno sve četiri pobede nose njegov potpis – u svakom Zvezdinom trijumfu doprineo je ključnim pogocima za tri poena (trenutno je na 46.7% inače, tek malo iza svog tamnoputog saigrača na statističkoj lestvici).

Ono što je Simonović u napadu – Branko Lazić je u odbrani. Zvezdin „pitbul“ je imao istaknutu rolu u pobedi nad Barselonom u Beogradu, a ni drugi njegovi protivnici se nisu previše naigrali. Marko Gudurić je dobio na ionako već enormnom samopouzdanju, sigurniji je u kontroli lopte, i često nalazi kreativna rešenja u napadu – selekcija šuta, doduše, ostaje mali problem, ali doćiće i to sa vremenom.

Stefan Jović je sezonu otvorio nešto slabije nego inače. Naporna sezona koja je za njime (Evroliga, ABA, olimpijski ciklus) uzela je svoj danak, pa je to sve sigurno i kumovalo nešto lošijim izdanjima reprezentativnog plejmejkera. Između drugog i devetog kola imao je potez od šest utakmica u kojima nije prebacio pet asistencija, a često je ulazio i u problem sa izgubljenim loptama i previše napada završavao forsiranim šutevima sa distance. Ruku na srce, Jović je sezonu počeo bukvalno samo sa Rebićem iza sebe u rotaciji, pa je za očekivati da će se njegove igre stabilizovati otprilike tada kada i Volters postane validna zamena na pleju.

Luka Mitrović je nakon odličnog starta protiv Darušafake u padu forme iz kojeg se kraj još uvek ne nazire, a Nemanja Dangubić, za sada, nije onoliko žestok u odbrani kakav je bio u prethodnoj sezoni. Boriša Simanić, Ognjen Dobrić i Petar Rakićević za sada nemaju dovoljno minuta da bi se pričalo o njima, dok je Nikola Rebić ono malo što je odigrao, odigrao onako kako smo uglavnom i navikli od njega – panično i nesigurno, pa je do dolaska Voltersa šupljinu na pleju popunjavao uglavnom Dženkins.

Na kraju, tu je i trener Dejan Radonjić. Podgoričanin, i posle pune tri sezone na Zvezdinom kormilu koje su obeležili mahom uspesi, i dalje ima oponente među zvezdaškom publikom – i ja ću opet reći, iz samo njima znanih razloga. Ima Radonjić svojih mana, svakako – njegov ritam izmena je do sada verovatno poznat i ljudima koji ne gledaju košarku. Starteri su u 98% slučajeva Jović, Dženkins, Dangubić, Mitrović i Kuzmić – kad zafale poeni, ulaze redom Simonović i Gudurić, kad treba pojačati spoljnu odbranu Lazić, a kad protivnik krene nisko Bjelica zameni Kuzmića i to je, recimo, to. Koliko je ovde do principa, a koliko do trenutnog broja karata u špilu, to je već bolje pitanje. Ipak, Radonjić je i ovako kadrovski limitiranom sastavu usadio sada već svoju tradicionalnu krvožednost u odbrani, i tim je „našpanovan“ da amortizuje i najžešće udare. U napadu, opet, fali nešto kvaliteta da bi sve to teklo baš onako kako on zamišlja, ali realno je reći da je za sada Zvezda realno odigrala verovatno i iznad očekivanja. Ukoliko se centarska rotacija u dogledno vreme proširi za još jednog čoveka (ili Simanić, što bi rekao drug Mrka, pre roka isporuči ono što mu predviđaju), mnogo će se lakše disati na Malom Kalemegdanu.

foto: euroleague.net

Bacimo li malo pogled na timske performanse Crvene Zvezde, videćemo da je srpski prvak retko kada potpuno nadigran. Jedini „teži“ porazi stigli su od Panatinaikosa i Efesa – ovaj prvi je poslužio kao svojevrsna dobrodošlica u novi evroligaški kalendar i njegovih pet nedelja „duple doze“, a ovaj drugi se tek pred kraj razgranao u kolaps, budući da su crveno-beli bili u igri sve do pet minuta pred kraj meča. Darušafaka i Uniks slavili su u neizvesnim završnicama, dok je Baskonija u jednom tvrdom meču nadigrala Beograđane na njihovom terenu zahvaljujući pre svega kvalitetnoj realizaciji i prisebnosti tokom svih četrdeset minuta.

Što se pobeda tiče, najvrednije su one dve koje su stigle na gostovanjima. Protiv Galatasaraja, Zvezda je okrenula ubedljivi rani deficit i na kraju slavila posle ne malo drame, a slično je bilo i u Bavarskoj protiv Brozea. U dva domaća trijumfa, Barselona i Armani su poraženi sa solidnim razlikama –oba puta, Radonjićeve trupe su manje-više ceo tok meča kontrolisale rezultat i na krilima čvrste odbrane slomile renomiranu opoziciju.

Pobeda protiv Barselone jedan je od bitnijih momenata sezone za sada, pre svega sa stanovišta ostvarenog kulturnog kapitala.

Taj meč nosio je epitet „utakmice nedelje“ od strane Evrolige i odigran je pred skoro punom Arenom, kao i gospodinom Bertomeuom u loži (koliko mu se svidelo ono besomučno „puta Barca puta Barca ale, ale“ je neka druga tema doduše). Ništa manje bitna nije ni utakmica sa Milanezima, gde su igrači pokazali pre svega sebi, pa i drugima, da su (za sada) fizički dovoljno spremni da izguraju žestok ritam koji im je nametnut. Podsetimo, Zvezda je u sedam dana odigrala četiri utakmice – prvo se desio poraz u Kazanju, zatim je usledila avantura sa povratkom u Beograd koji je trajao kao gladna godina, pa vezani trijumfi protiv Cibone, Bamberga i Armanija sa po tek „dan“ lufta između podbacivanja.

Šta možemo očekivati do kraja zavisi od nekoliko faktora. Pre svega, trener Radonjić od samog početka sezone ističe činjenicu da je prioritet kluba odbrana jadranske krune, što bi njemu i njegovim igračima obezbedilo još jednu sezonu u evropskoj eliti. Ovo, naravno, ne znači da će Evroliga biti zapostavljena, ali takođe ne znači i da će se po svaku cenu juriti “repete” prošlogodišnjeg plasmana u plej-of fazu. Radonjić ovde pametno rezonuje da se imidž i reputacija grade na svom bunjištu, te da je Evropa, barem za sada, samo gladijatorska arena za dokazivanje pred širim auditorijumom.

Uzevši u obzir već puno puta spomenute kadrovske deficijencije, teško je očekivati da klub pod punim gasom uleti u “mesece raspleta” u martu i aprilu sa aktivnim učešćem na obe linije fronta.

Kada sve ovo saberemo, dolazimo do zaključka da će ova evroligaška sezona crveno-belih najverovatnije biti ocenjena kao “umereno uspešna”. U ovih prvih devet utakmica, videli smo da Zvezda neće biti džak sa peskom, i da je njeno prisustvo među najboljima sasvim opravdano. Do kraja regularnog dela takmičenja, nije nerealno očekivati da crveno-beli upišu skor od deset do dvanaest pobeda, što bi u debitantskoj sezoni novog formata predstavljao itekakav uspeh. Konačnu ocenu biće moguće dati tek negde za pet-šest meseci, jer izostanak jadranskog trofeja značio bi i prekid teško stečenog EL kontinuiteta, a posledice bi bile u najmanju ruku fatalne. Ali to su neke druge teme, i sada već gledamo previše u daljinu.

Za početak, treba pobediti Litvance. A ostalo će već doći na svoje. Ko zna, možda nam nekim čudom konačno doleti i ta famozna A licenca, pa dva prethodna pasusa bacimo u đubre i bez stresa gledamo košarku do kraja sezone. Ali znate i sami da do toga vrlo verovatno neće doći. Zato, “u se i u svoje kljuse”, pa i ako depeša iz Katalonije stigne u toku sezone – neka je uprava kluba dočeka sa “čistim papirima”.

cover photo: euroleague.net