Romor: „poetsko buncanje“ sa razlogom

Romor je alternativni worldbeat projekat koji je tokom godina razvijan u jedno poprilično fluktuirajućem krugu ljudi.

Sve se okončalo 2022. godine snimanjem albuma „Život nakon jutarnjeg programa“ i okupljanjem sadašnje postave benda koju čine Goran Zekić, Andrej Lukman (A Flute Nomad), Mladen Nedić, Ilija Kovačević (Elijah) i Dragan Đorđević (VMSH) kao osnivač grupe.

U svoj muzici fuzije, Romor se oslanja na hip-hop estetiku semplinga i brejkbitova, dok su  harmonski paterni jednostavni i ojačani neumoljivim arpeđatorima i abijentalnim sint-zvucima. U srcu opisane zvučne slike su orijentalni, tradicionalni instrumenti poput makedonske bas-tambure, kavala, frule, uta – i provokativni haiku-stihovi, koji svedenošću i mantričnim ponavljanjem u potpunosti razaraju klasičnu strofa-refren strukturu pesama.

Narednog meseca nas očekuje beogradska promocija albuma, što je bio povod da popričamo sa momcima iz benda.

Na samom početku ovog razgovora da li nam možete reći kako su izgledali vaši početni koraci u muzici?

To su bili pre koraci neke bangave infekcije koja nas je sve vremenom uvukla u muziku, u nastupe, u druženja, u noć i u znoj. U neograničeno deljenje trenutka. To je ono što nas je, tokom godina, i na kraju krajeva, sve spojilo u Romor. Ono što se zove popularna muzika – u najširem smislu: tipa od jazza do elektra – nije nešto što podrazumeva nekakvo seriozno školsko trasiranje. Tu svako ima pristup, bez obzira na polazišnu tačku. Da li kao izvođač, da li kao učesnik. Muzika danas predstavlja savršenu demokratsku situaciju.

Tako je i sa nama. Naši putevi su u obrazovnom i karijernom smislu sasvim različiti, da ne kažem i udaljeni, dok je muzika ono protiv čega niko od nas nije našao ni razlog ni sredstvo odbrane. Mnogo je tu lepote, koja se u savršenoj oluji života potiskuje gotovo do nevidljivosti. Romor tu lepotu drži transparentnom i nadamo se da ćemo uspeti da je ove godine delimo sa što većim brojem ljudi.

Kako ste došli na ideju da bend nazovete Romor?

To sada svuda ističemo: u pitanju je stara reč koja označava „buncanje“, govor u transu, u ekstazi. Nešto kao veštičji govor. Onako kako to mi vidimo, govor sumanutosti je zapravo jedini govor koji je idejno progresivan, koji je u stanju da proizvede nešto posve novo i da otvori novi horizont razmene. Bili smo iznenađeni da postoji još nekoliko sastava u inostranstvu koji koriste isto ime, ali mislimo da tu nema nikakvog dubljeg značenja, da je u tim slučajevima samo reč o efektnom palindromu. Zato i volimo da kažemo kako smo mi jedini pravi Romor.

U našem slučaju sve se srećno sklopilo: i muzika, i stil, i stihovi, i naziv grupe. Nešto je od toga došlo spontano, a druge stvari su pratile logiku stvaranja – makar ona bila zamišljena kao logika „buncanja“. Prvo se dogodila sama muzika, koju smo – po ugledu na hip-hop i elektro estetiku – oslobodili značajnijih harmonskih progresija. Svaka od naših pesama ima mantrični, tribalni potencijal. Pesme su svesno pojednostavljene kako bi se omogućila ekstenzija u živom izvođenju. I dok tradicionalni instrumenti samo pojačavaju taj efekat, klasičan vokal je takođe morao da pretrpi štetu i redukciju. U našoj muzici glas je sveden na puki sempl, na „haiku“ iskaz, koji ne želi da se razvlači po strofama i refrenima, već samo da saopšti najvažnije: npr. „Kako nas je usralo“, ili „Ko vam je kriv što ste kupili gitare“, „Vremena su teška, ali zato moderna“ itd. Konačno, sa stihovima je učinjena ključna intervencija u klasičnom poimanju world-a i etno muzike – koja najčešće peva o pukim apstrakcijama, religioznim i nacionalnim temama – ukratko: ni o čemu. Sigurni smo da se naše muzičko buncanje neće svima dopasti. Ali držaćemo otvorena vrata i radovati se svakome ko pređe naš prag.

Video za vaš prvi singl „Kupanje“ opisali ste kao veselo putovanje kroz transformativne i traumatične trenutke života. Kako zapravo sve te trenutke iz vaših života pretvarate u muzički izraz. Kako je izgledao rad na snimanju vašeg debi albuma?

Traumatično i veselo. I to ne prestaje. Još uvek je rad u Romoru spoj ogromnog stresa i zadovoljstva, koji zapravo dolazi iz velike želje i svesti da radimo pravu stvar.

I mada su naši tekstovi kratki i stisnuti – put do njih je zapravo dug i ne podrazumeva samo živo iskustvo – susret sa dnevnim, mesečnim, godišnjim i decenijskim neurozama. Taj put zahteva i lišavanje posebnog i pojedinačnog kako bi se izoštrila što univerzalnija spoznaja sveta. Ukratko: stihovi Romora iskazuju samo ono najbitnije, najpipavije, najbolnije i najneprijatnije. Ono što se obično prećutkuje i potiskuje. Kada nam to pođe za rukom, poslednji čin je postavljanje takvih stihova u muzički paspartu, koji je presudan za to da jedno traumatično putovanje postane veselo.

Ni to nije bez razloga. Naša muzika, taj naš „etno-gorillaz“, ne okreće se prošlosti. Isključivo gleda u budućnost. I to sa velikim i neskrivenim uzbuđenjem.

Debi album se zove „Život nakon jutarnjeg programa“. Kako zapravo izgleda život pošto se jutarnji program završi?

Ostaje život takav kakav jeste. Kao vrtlog problema, izazova, nervoza, zbir slučajnosti i lepih trenutaka. Svaka od deset pesama na albumu naglašava ponor između „healthy life“ poruka mnogobrojnih jutarnjih programa i stvarnog životnog iskustva, nakon što se televizor ili radio ugase. Mi smo na albumu semplovali glas zagrebačkog šijacu-majstora Zlatna Pavlinića koji je svoju intrigantnu „metodu iscjeljujućih zvukova“ predstavio u upravo jednoj takvoj emisiji. Zlatkova metoda je, međutim, nešto najbliže veseloj Romor metodi. Njegovi iskazi poput „svi organi vole osmijeh i radost“ i „osjetite kako se pluća smiju“ itd. – pravi su primer „poetskog buncanja“ sa razlogom, kojem smo i sami naklonjeni. U njegovim uputstvima i formulacijama i dalje se oseća težina egzistencije, uprkos tome što se metoda isceljenja iznosi u sklopu programa koji često kruži oko srca društvenih problema, ali tek da bi zamajalo publiku.

Sa našim šijacu-majstorom tek smo nedavno uspostavili kontakt i postoje nagoveštaji da bismo mogli da se sretnemo i zajedno nastupimo. Ne bismo mogli da poželimo boljeg gosta u svojstvu em-sija.

Koji su muzičari i bendovi presudno uticali na stvaranje vašeg muzičkog izraza?

Najdirektniji uticaj na koncept Romora imala je makedonska grupa Anastazija, s tim da naša muzika ne ide u pravcu balkanske arheologije, koliko u pravcu društvenog komentara i detektovanja folklora u savremenosti – kao što je to npr. poltronstvo i slavljenje političkih idola.

U trenutku kada Romor otpočinje svoj život kao projekat, na našem slušalačkom horizontu pojavili su se hibridni sastavi i izvođački poput trija Son Lux i Džejmsa Blejka, koji produkcijski sasvim odgovaraju našim ambicijama. A to ćemo, nadamo se, dokazivati i na sledećim izdanjima.

Vrlo važan segment vašeg rada su produkcija, fotografija, video spotovi… Kako birate saradnike sa kojima sarađujete?

Nije baš da biramo. Srećemo se sa mnogim sjajnim ljudima i međusobno se odabiramo. Logika je ista kao i u bilo kom drugom segmentu života koji favorizuje spontanost. Umetničke kolaboracije su nam važne, ali one su sve došle spontano, iz ljubavi i međusobnog prepoznavanja. Nekoliko bas linija izveo je Vladimir Čukić. Za kaver albuma uzeta je tako fotografija skulpture „Nemir“ hrvatske umetnice Noemi Čotić. Prvi spot za singl „Kupanje“ realizovali smo zajedno sa režiserkom Marijom Olgom i producentkinjom Andreom Premate, uz svesrdnu pomoć Atomic Visual Support. Sledeći video biće rezultat saradnje sa fotografom Nemanjom Marašem i umetnicom Hanom Salom. Sve su to ljudi sa kojima smo se svezali muzikom, idejama, druženjima i razgovorima.

Sa kojim muzičarima sa ovih prostora biste voleli da sarađujete i napravite nešto zajedno i kako vam izgleda regionalna muzička scena. Koje od muzičara/ bendova iz regiona najviše cenite i slušate?

To je interesantno pitanje. Mislim da će drugi album biti u znaku muzičkih kolaboracija, da li sa instrumentalistima, da li sa regionalnim em-sijevima. Možda i sa bendovima. Poput beogradskog kolektiva Vartra. Scena je živa, ima zaista puno interesantnih i autentičnih pojava poput makedonskog dua TI (da li još postoje, pitamo se), Onog Dječaka (Edina Džambića), Davida Maxima Mičića ili pak repera poput Smokea Mardeljana, Bege Fanka ili Stereo Banane. Uz grupu Goribor to su otprilike najradikalniji regionalni primeri kreativnosti i doslednosti u izrazu. Mada je verovatnije da dosta toga sa scene propuštamo. Što opet govori o sjajnoj situaciji „cvetanja hiljadu cvetova“.

Kakvi su vam planovi za 2024? Da li već imate neke ugovorene nastupe?

Pred nama je mastup u UK Parobrod, koji će se u formi koncertne promocije albuma dogoditi 23. februara. Nakon toga u planu je Sofar nastup u Dubrovniku. A u međuvremenu, nadamo se da ćemo naći mesta na nekom od letnjih festivala u regionu.