Frank Ocean | R’n’B za bling bling generaciju

Frenk Oušn, najveća enigma savremene r’nb produkcije, uprkos velikoj popularnosti i priznanja najvećih zvezda na sceni izbegava sve zamke koje bi industrija da mu nametne. Nedavno je odbio da prijavi svoja poslednja dva albuma za naredne Gremije, još jednom potvrđujući svoj animozitet prema stanju u savremenoj muzičkoj industriji koja sve više liči na neku vrstu olimpijade u kojoj su reflektori uprti na Bilbordove liste najprodavanijih singlova i albuma, dok su trke na duže staze u nekom petom planu, sve dok se ne ispostave dovoljno isplativim. Frenk je jedan od retkih muzičara tog kalibra za koga imate utisak da ga slušate tek vi i još par ljudi. To je na prvom mestu stvar njegovog senzibiliteta koji se kroz muziku odražava u baladama i gotovo nedorečenim minijaturama i čini jedan od najintimnijih opusa današnjice.

Zagledan u prošlost i lišen pretencioznosti, Frenk Oušn pravi savremenu, uzbudljivu i komunikativnu muziku pritom svakim albumom pomerajući granice žanra. Pokušaćemo da odgonetnemo šta je to što Frenka čini jednim od najkvalitetnijih i najuzbudljivijih savremenih autora i pored njegove nezainteresovanosti da nam iskače iz frižidera, što je danas, ironično, vrlo upadljiva stvar.

Počeci

Kristofer Edvin Bro (Breaux) je rođen oktobra 1987. u Long Biču. Prvih pet godina u Kaliforniji će ostaviti neizbrisiv trag na njegov život, iako će se početkom devedesetih  sa majkom preseliti u Nju Orleans i izgubiti kontakt sa svojim ocem budući da se njegova majka Katonja razvela ne bi li sačuvala dečaka od negativnog uticaja labilnog oca. Kraj u kom su živeli je bio žarište lokalne džez scene, a sam Nju Orleans sa svojom raskošnom muzičkom tradicijom je bez sumnje uticao blagotvorno na mladog Frenka koji je radio sve tipične tinejdžerske poslove (pranje kola, košenje travnjaka, šetanje pasa) ne bi li skupio novac za termine u studiju.

Uragan Katrina je zatekao Frenka kao brucoša i pritom uništio njegove demo snimke što kroz poplave, što kroz krađe koje su ubrzo usledile. Gubitak kućnog studija i mučenje sa zahtevima za naplatu osiguranja naveli su ga da se otisne na put u rodnu Kaliforniju. Prvobitan plan je bio da se zadrži nešto duže od mesec dana, ali je ubrzo shvatio da će mu trebati više vremena ne bi li uspostavio kontakte sa ljudima koji će mu omogućiti da radi. Posle izvesnog vremena uspešno je svoj akademski život zamenio pisanjem muzike za velike zvezde poput Džastina Bibera i Džona Ledženda kao ghostwriter. Naknadno je izjavio da je u tom momentu komponovanja za velike zvezde lako mogao da se uljuljka u komforu anonimnosti i velikih honorara, ali da to nije bio razlog zbog kog je napustio školovanje i porodicu.

Sa Odd Future ekipom je počeo da se druži 2009. godine, a prijateljstvo sa Tajlerom (Tyler The Creator) ga je inspirisalo da radi i dodatno eksponiralo te je na nagovor daleko iskusnijeg kolege, kompozitora Triki Stjuarta, potpisao ugovor za solo album. Frenk se prvi put pojavio na jednoj traci “SteamRoller” kao gostujući izvođač na tejpu Domo Genesis-a Rollin Papers uz ostalu ekipu iz Odd Future-a, a drugi ovakav feat koji je uradio pre nego što je krenuo hajp je gostovanje na tejpu Kent Money-a Becoming. Uglavnom je bio zadužen za zarazne hook-ove pesama, što će naročito biti eksploatisano posle njegovog uspeha sa prvim tejpom.

U strahu da gigant kao što je Def Jam ne počne da mu mrsi račune, Frenk svoj mikstejp besplatno deli na svom tumblr profilu februara 2011. i tada počinje priča o ćudljivom genijalcu koja ni danas na jenjava. Iako je tejp Nostalgia, Ultra plasiran bez ikakve promocije, neverovatno brzo je privukao pažnju najvećih zvezda na sceni i mistifikacija u javnosti je uzela maha. Sa ove distance to ni malo ne iznenađuje s obzirom da je ovaj nezvanični debi pokazao Frenkov raskošan talenat kako kao autora, tako i kao izvođača. Ono što izdvaja Frenka na ovom tejpu su kompleksni i provokativni narativi koji u spoju sa hrabro i pronicljivo odabranim semplovima i sjajnom vokalnom izvedbom svojim bogatstvom i kvalitetom prevazilaze sve što je do tada format mikstejpa mogao da ponudi.

Frenk će svoj pripovedački pristup braniti prilikom prvih reakcija muzičke javnosti koja je po običaju u ovim duboko emotivnim pesmama tražila autobiografske elemente. Iako su ovakvi elementi sasvim sigurno prisutni na tejpu, Frenk je poricanjem takvih tvrdnji pre težio da naglasi pripovedačke porive i ambicije kojima je pristupio pisanju nego da zaštiti detalje iz svog privatnog života. Priče koje čine album su osvrti na njegov dotadašnji život, ali i satirični društveni komentari inspirisani svežim iskustvima koja je stekao po dolasku u Los Anđeles i posrednim uvidom u realnost mistifikovanog američkog sna.

Meta-tejp

Eklektičan pristup odabiru semplova među kojima su Coldplay, MGMT i The Eagles, ukazuje jednako na Frenkov senzibilitet kao i na njegovu sposobnost da od pozajmljenih motiva napravi potpuno nova dela. Pored kompletnih pesama, album obiluje referencama koje potcrtavaju nostalgični osećaj koji provejava celim tejpom. Tu je nekoliko skitova nazvanih po imenima video igara iz devedesetih godina (Street Fighter, GoldenEye 007, Soulcalibur) preko kojih se čuje premotavanje i nasnimavanje kaseta i klepetanje kasetofonskih dekova. Ovako, pored reference originalnom mikstejpu (gde bi se na prazne kasete nasnimavale kompilacije omiljenih pesama), on stvara i osećaj neposrednosti između sebe i slušalaca.

Uvodna traka “Strawberry Swing” najtransparentnije predstavlja nostalgiju kao osnovni motiv albuma, s tim što Frenk ovaj Coldplay sentiment produbljuje apokaliptičnom vizurom. Traku naprasno prekida zvuk alarma koji može da se shvati kao otkucavanje zemaljskog sata, ali i kao nagli povratak u stvarnost iz ove nostalgične eskapade u “Novocane” i suočavanje sa nemogućnošću ostvarivanja emocionalne bliskosti sa studentkinjom stomatologije zbog njene ekscesivne zloupotrebe droga, između ostalog i jakog anestetika Novocain koji se koristi pri bolnim stomatološkim operacijama. Posle osujećene romanse i motiva otuđenja na “Novocane”, “We All Try” predstavlja veru u čovečanstvo i njegovu odu u kojoj pored eksplicitno religioznih momenata (I believe Jehovah Jireh) Frenk podržava istopolne brakove, kao i abortus, pritom sarkastično (ili ne) podržavajući popularnu teoriju zavere po kojoj američki astronauti nisu sleteli na mesec, već je ceo taj snimak režiran od strane Stenlija Kubrika čije ime se pominje na nekoliko traka sa albuma.

Ovu dirljivu odu prekida skit u kom devojke zameraju Frenku što sluša za njih opskurni Radiohead, što predstavlja savršen uvod u pesmu “Songs for women” u kojoj Frenk satirično razgrađuje stari kliše po kom (r’n’b) muzičari sviraju samo zbog žena, dok u paralelnoj radnji njegova devojka preferira da sluša Drejka od njega. U “Lovecrimes” protagonista želi da na prevaru oplodi svoju devojku, a ova igra muškog i ženskog principa je potcrtana histeričnim monologom Nikol Kidman iz Kubrikovog “Eyes Wide Shut” koji se provlači kroz celu traku i daje oštricu te produbljuje ideju pesme, odnosno konzervativnih polnih uloga.

Ovu traku sledi najdirljivija balada na albumu “There Will Be Tears” u kojoj se Frenk razračunava sa svojim otuđenim ocem. Za razliku od ostalih pesama na tejpu koje imaju zavidne konceptualne premise, čak i kada se tako ne čini, ovo je jedina pesma koja kao srceparajuća balada podržana jakim 808 bitovima predstavlja Frenka potpuno ogoljenog i vraća ga u nesrećne okolnosti iz ranog detinjstva. Posle ovog kraha Frenk se pakuje u kola da izvrši samoubistvo letom preko litice. Lajna I’m about to drive in the ocean, I’ma try to swim from somethin’ bigger than me dovoljno govori, a tu su i reference na prvi od mračnijih albuma Kanje Vesta (808s & Heartbreaks). “American Weeding” je pesma koja je podigla najviše prašine budući da je Frenk semplovao čitavu “Hotel California” od Eagles-a i preko nje ispičao priču o srljanju u brak koje postavlja kao arhetip savremenog američkog braka a onda i razvoda koji je ovde takođe institucija za sebe. Savršen opis jednog shotgun venčanja gde prve sumnje dolaze i pre potpisivanja zaveta, a pomisli na razvod neposredno po samom venčanju ili posle prvog mamurluka. Članovi Eagles-a nisu imali razumevanja za ovakav potez te su zabranili Frenku da pesmu izvodi uživo i pritom ga otpisali kao netalentovanog. Još jedan lep preobražaj Frenk je sačuvao za kraj tejpa gde je zarazan bit iz najvećeg hita MGMT-a “Electric Feel” iskoristio da ispriča priču o prvom seksu, onom između Adama i Eve u Rajskom vrtu.

Hajp!

Iako izdat bez prethodne promocije tejp je brzo postao jedno od najzapaženijih izdanja godine, prevashodno zahvaljujući tome što je privukao pažnju velikih zvezda poput Kanje Vesta, Džej-Zija i Bijonse koji su angažovali Frenka da piše i sarađuje sa njima. Tako je on prvi put dobio priliku da bude potpisan kao autor na tuđim pesmama. Jedna od njih je balada “I Miss You” sa četvrtog albuma Bijonse, a na odličnom zajedničkom albumu Kanjea i Džej-Zija Watch The Throne je potpisan na trakama “No Church In the Wild” i “Made in America”. Nas se takođe izjasnio kao veliki fan tejpa, mada njegova saradnja sa Frenkom nikada nije ugledala svetlost dana. U svom tumblr postu u kom se obraća pet godina mlađem sebi Frenk je najbolje izrazio uzbuđenje situacijom u kojoj se iznenada našao.

Kanje je, oduševljen njegovim talentom, želeo da se pojavi kao gost na Frenkovom prvom zvaničnom albumu, ali je bio ljubazno odbijen. Def Jam je brzo najavio da sprema reizdanje tejpa pod nazivom “Nostalgia Lite” ali zbog različitih problema sa autorskim pravima do ovoga nikada nije došlo. Umesto toga kao singlovi su plasirani odlični spotovi za “Novocane” i “Swim Good”. Još jedan prilog tome koliko je velik hajp pratio ovaj tejp je butleg The Lonny Breaux Collection od čak šezdesetšest traka koje su hakeri skinuli sa mejlova Frenkovih izdavača, a koji je izašao več dva meseca posle tejpa.

Frenk se brzo ogradio od ovog butlega i izjavio kako su jedine dve njegove regularne trake na njemu “Pyrite” i “Acura integurl”, dok ostatak izdanja čine nezavršene ideje, pesme koje je napisao za potrebe drugih umetnika, i neke trake kojima je samo posudio svoj vokal zato što je bio plaćen za to. Sve u svemu, ova kompilacija može da posluži kao veći uvid u Frenkov rad bilo kroz njegovu vokalnu izvedbu, kompoziciju i slično. Pre nego što se upustimo u priču o zvaničnom debiju, valja istaći i gostovanje Frenka na Tajlerovoj traci “She” gde mu je Frenk svojim odličnim refrenom praktično ukrao šou.

Spekulacije o Frenkovoj seksualnosti su izašle u javnost pre debija, a Frenk je na njih blagovremeno odgovorio putem otvorenog pisma na svom blogu, iako je prvobitno planirao da svoj coming out sačuva za buklet albuma. Tu je napisao da je prva osoba u koju je bio zaljubljen bio muškarac, iako je to bila neuzvraćena ljubav. Tajler, koji je poznat po homofobičnim ispadima, je ubrzo podržao svog brata iz kolektiva na tviteru.

Činjenica da je Frenk ovo pismo hteo da uvrsti u buklet albuma je dovoljan znak da je nekoliko pesama sa njega upravo posvećeno njegovoj prvoj muškoj ljubavi. Na sličan način na koji je njegov tejp inspirisao bolan raskid sa dugogodišnjom devojkom, ovaj album je inspirisan neuzvraćenim osećanjima koja je gajio prema svom ortaku iz Nju Orleansa. Tako su na oba albuma nostalgični sentimenti suprotstavljeni novim iskustvima života u Beverli Hilsu.

Debitant

Po mom skromnom mišljenju Channel Orange je nešto slabiji od tejpa koji mu je prethodio, ali je svakako, gotovo lišen semplova, mnogo bolji reprezent Frenka kao umetnika i izvođača. Svestan svojih manjkavosti kao aranžera i producenta, Frenk je uposlio niz saradnika. Muziku je uglavnom radio u paru sa nekim od iskusnijih kompozitora, dok je za singlove koristio i do sedam saradnika, među kojima su se našli Andre 3000, Džon Mejer i Farel Vilijams, koji je potpisan i kao producent. Uz ovakvu ekipu i odlične pesme album je brzo prihvaćen kao jedan od najboljih R’n’B albuma XXI veka.

Iako skit koji otvara album sadrži Sony Playstation intro i time asocira na prethodni tejp, većina skitova je ovde korišćena u vidu intermeca koji čine album kompaktnijim uz još jedan izuzetak “Not Just Money” (snimak majke koja ukorava svoje dete za raskalašno ponašanje) koji je savršen uvod za singl “Super Rich Kids” o razmaženim klincima dekadentne Holivudske buržoazije koji više vremena provode sa kućnom poslugom nego roditeljima. Pesma koja otvara album “Thinkin Bout You” je jedna od njegovih najlepših ljubavnih pesama i oscilira na protivrečnosti između prave ljubave i sebičnog posedovanja. Istraživanje novog okruženja u kom se Frenk našao, a u kom se i sam prilično izgubio, najbolje ilustruje lajna sa sjajne “Sweet Life” So why see the world, when you got the beach. Frenk je i sam u svojim dnevničkim tumblr unosima više puta sanjario o putovanjima u “rodnu” Afriku, ali se lagodan život uglavnom ispostavljao kao dovoljno realna prepreka.

Dok dobar deo prve polovine albuma čine pesme u slice of life maniru gde Frenk oslikava pomenut društveni sloj, od pesme “Pilot Jones” o ljubavi dva stonera album naginje mračnijim temama (zavisnost od krek kokaina u “Crack Rock”) i uspostavlja deset minuta dugu elegiju o neverstvu “Pyramids” kao centralnu numeru albuma koju Frenk uz biblijske i istorijske reference postavlja kao paradigmu crnog iskustva u Americi. Priča o kraljici Kleopatri koja napušta svoje carstvo da bi radila kao striptizeta (u Piramidi) tek da otplati račune svog makroa predstavlja vrhunac Frenkovog pripovedačkog dara.

Zavodljiva “Lost” nastavlja ovaj mračan narativ pričom o devojci izgubljenoj švercujuću drogu kao mula na beskrajnim letovima širom sveta. Posle “Monks” o ekstatičnim momentima života na turneji, album kraju privode sentimentalni momenti (“Bad Religion”, “Forrest Gump”) posvećeni Frenkovom prvom platonskom homoseksualnom iskustvu, koje razdvaja kontemplativni dijalog Frenka sa svojim Senseijem u “Pink Matter”. Ovim albumom Oušn se nametnuo kao autentični savremeni R’n’B umetnik upravo bavljenjem ljubavlju u kontekstu savremenog potrošačkog društva i to njegovih najviših slojeva.

Pitanje o (ne)mogućstvu ljubavi (bliskosti) u materijalnom izobilju je teren koji je u R’n’B muzici pre Frenka bio neistražen.

R’n’B izvođači su se kanonski držali tema o ljubavi i neverstvu, zanemarujući to da ona ima drugačiji karakter za bling bling generaciju. Kao neko ko je istovremeno opsednut skupocenim sportskim automobilima i entuzijasta Zen Budizma, ne iznenađuje što je baš ova protivrečnost najčešća tema njegovih pesama.

Hiatus

Channel Orange je bio prejak rovac za fanove koji je utemeljio Frenka kao jednog od najuzbudljivijih pop zvezda na svetu, pa je pauza od četiri godine koliko smo čekali na drugi album bila itekako jaka suša. Naročito kada se uzme u obzir da je rad na novom albumu bio u toku već početkom 2013. i da je datum izlaska odlagan petnaest puta. Svestan da neće uspeti da završi album u kratkom roku, Frenk iste godine gasi svoj twitter i instagram nalog i povlači se na svoj blog sa sporadičnim unosima od kojih je jedan vrlo indikativan za njegov odnos prema poslu.

Dvehiljadečetrnaeste je prvi put uhapšen zbog posedovanja marihuane, a dobar deo godine je proveo kako sarađujući sa različitim muzičarima poput Dipla, Mik Džonsa (The Clash), Nas-a, Lil B-a i YG-a. Pored ovih saradnji mnogo značajnija stvar je to što je Frenk ovu pauzu iskoristio za razna putovanja i sticanje novih iskustava koja će doprineti njegovom novom albumu. Slava koja je usledila za zvaničnim debijem je prilično uzdrmala njegov Holivudski kavez i inertni stoner je ubrzo morao da se preseli iz voljene Kalifornije delom zbog učestalih pljački i sličnih neprilika, a delom što se tamo više nije osećao kao kod kuće. Preselio se u London, a na svojim putovanjima je posetio i Japan, Meksiko i Senegal, te ostvario svoju dugogodišnju želju da dodirne afričko tlo. Usput je snimao novu muziku gde god bi našao dobar studio.

Ipak, ono što je najvažnije za ovaj tranzitni period između dva albuma je pokušaj Frenka da preuzme potpunu kontrolu nad svojim radom i muzikom te ostvari potpunu autonomiju kao umetnik. Postići ovo u 21. veku i pritom ostati relevantan i medijski prisutan izvođač je ništa manje nego podvig. Naravno, u slučaju ovakve zvezde to je značilo angažovanje tima advokata koji bi se suprotstavio pravnim zastupnicima Def Jam-a i izborio za svaki master svake Frenkove pesme, ne bi li onda onda vizuelni album Endless bio “uvaljen” izdavaču kao zvanično izdanje i tako okončao Frenkov ugovor i omogućio mu da Blonde izbaci i distribuira kao nezavisni umetnik.

Boys Don’t Cry

Godinu dana pre nego što je na prepad plasirao oba albuma, Frenk je uz magazin najavio album Boys Don’t Cry koji bi trebalo da ima dve verzije. Pošto je ovaj plan privremeno osujećen tj. nije ostvaren u planiranom roku a posle godina spekulacija o novom albumu muzički mediji su bili zatečeni kada se 18. avgusta vizuelni album Endless pojavio na strimingu Apple music-a.

Iako Endless predstavlja svojevrsni srednji prst upućen Def Jam-u, ili muzičkoj industriji u globalu, te se više od polovine sastoji od minijatura i skica kraćih od dva minuta to ne znači da je lišen dobrih momenata. Frenk je između ostalih ovde sarađivao sa Džonijem Grinvudom (Radiohead), Džejmsom Blejkom, venecuelanskim producentom Arca-om i SebastiAn-om koji su učinili ovaj album zvučno zanimljivim. Problem je što je Frenk albumu pristupio prilično samodovoljno i jedina pesma koji bi izdvojio kao vrednu pažnje je balada “Rushes To” u maniru Nik Drejka.

Sa druge strane album je interesantan zbog niza semplova i referenci te bi bilo najbolje reći da ovaj album muzički materijalizuje formu Frenkovih tumblr postova. Tako se može i shvatiti kao posveta njegovim vernim pratiocima iako on ovde u više navrata napada da li fanove da li kolege koji su na prethodnu pauzu gledali kao na početak kraja njegove karijere. Što se samog videa tiče on predstavlja Frenka kako uz par pomoćnika, praktično dvojnika, pravi drvene spiralne stepenice koje ne vode nikuda.

Dan posle Endless-a izašlo je obaveštenje da se njegov novi magazin Boys Don’t Cry može preuzeti besplatno u četiri radnje u Los Anđelesu, Čikagu, Njujorku i Londonu. Verzija albuma u magazinu se za dve trake razlikovala od zvanične, ali mi ćemo se ovde baviti zvaničnim naslednikom Channel Orange-a.

Blonde/blond

Blonde je izuzetan album i zahteva višestruka preslušavanja ne bi li se poniklo u njegovu kompleksnost i vrlinu. Ujedno najsiroviji i najkompleksniji album koji je Oušn izdao čini savršenu r’n’b sintezu organske i elektronske muzike. Prelepi gitarski rifovi i klavirske melodije protkane gospelom skladno se prepliću sa elektro elementima bili to dronovi, ritam mašine ili različiti efekti na vokalu.

Album otvara onirična “Nikes” koja je i prvi singl albuma. Iako ne predstavlja najbolji reprezent albuma, ona nagoveštava razruđen, disperzivan stil koji ne robuje ustaljenim pop strukturama ali uspeva da održi pažnju celom dužinom albuma. Posle posvete Asap Yamu, Pimp C-ju i nesrećnom Martinu Trejvonu (žrtvi policijske brutalnosti), Frenk se još jednom obraća dušmanima koji su sumnjičili njegov rad, a onda sint loop-ove zamenjuju gitare razmazane reverbom na baladi “Ivy” koja predstavlja Frenkov pogled preko ramena na dane sa početka njegove karijere i prve ljubavne veze. “Pink + White” je takođe pogled unazad na vezu čiji turbulentni momenti su potcrtani referencama na uragan Katrinu, jedan od formativnih momenata u Frenkovom životu. Pošto mu Bijonse pomogne da privede pesmu kraju, cvrkut ptica nagoveštava buđenje prirode posle katastrofe i ubrzo zatim čujemo govornu poruku njegove majke koja ga upozora na opasnosti od stvaranja tolerancije na droge na koledžu (“Be Yourself”).

Iako narativ ovih reminescencija nije čvrst kao na prethodnim albumima Frenk i dalje voli da se poigrava sa takvim elementima pa ovo majčino zabrinuto i dirljivo upozorenje seče sa scenom gde baca eside na haubi automobila u jednoj od najemotivnijh traka “Solo”. Na skitu “Good Guy” Frenk jeca nad klavirom razočaran dejtom, dok se sint tema iz prethodno pomenutog voicemail-a ponavlja kao i na još nekoliko mesta na albumu (“Facebook Story”, “Futura Free”) i daje mu konceptulnu notu.

Blond je i pre izlaska najavljen kao konceptualni album, ali je ovo prilično teško prihvatiti zbog mora buke koja ga čini. U intervjuu za Njujork Tajms Frenk je izjavio da iako bi se ritam albuma teško mogao nazvati frenetičnim, ritam ideja jeste frenetičan i u tom smislu on ne pravi nikakve kompromise. Ono što bi se moglo izdvojiti kao kohezivna nit pored ove muzičke teme koja se provlači su lirske teme koje za razliku od prvog tejpa i albuma gde je Frenk pisao pod jakim utiscima nove buržoaske sredine čine reminiscencije na njegovo odrastanje i veze te samim tim ljubavne pesme dominiraju albumom više nego na bilo kom prethodnom izdanju.

Pošto se na “Solo (reprise)” Andre 3000 razračunava sa reperima koji nose haljine (Young Thug) i angažuju ghostwritere (Drejk) album kraju privode balada o vožnji u belom Ferariju i najmračnija pesma na albumu sa citatom Eliota Smita ironično nazvana “Siegfried”. Za ispis je sačuvana dirljiva i vedra “Futura Free” gde se Frenk obraća svojoj majci (centralnoj figuri u njegovom životu) i iskazuje zahvalnost za privilegovan život koji vodi lajnama Play these songs, it’s therapy momma, They paying me momma, I should be paying them, I should be paying y’all honest to God.

Iako predstavlja najeksperimentalniji album koji je objavio do sada (ako ne računamo Endless), Blonde je prilično prijemčljivo izdanje kada vam jednom uđe u uši. Ipak ostaje pitanje kako će se na Frenkovu karijeru odraziti to što je konačno postao potpuno samostalan. Iako je Blonde njegovo prvo ostvarenje koje je debitovalo na vrhu Bilbordove liste albuma, jasno je da neće praviti hitove i juriti mesta na top listama, ali koliko će njegov budući rad korespondirati sa publikom ostaje da vidimo.