Fever Ray u Beču

Moj je utisak da bi Karin volela da je Hilary Swank udara u sise bokserskim rukavicama. Ali možda nije u redu da svoju najveću impresiju ovim koncertom stavim odmah na početak.

Iako su The Knife poreklom iz Kopenhagena u Švedskoj, od večeras mi deluje da je, ipak, Beč njihova prirodna prapostojbina. Jer gde su se ljudi ranije i stručnije bavili seksualnošću i njenim (pod)svesnim uticajem na naše živote nego ovde. Otuda ne čudi što Fever Ray novu turneju počinju komforno rasprodatim koncertom u tamošnjem Gasometru (koji u mom koncertnom iskustvu figurira kao jedan od najboljih zatvorenih prostora).

Ne znam kakav odnos imate prema Fever Ray, ali ja sam je/ga/ih (u nastavku teksta podrazumevajte sve ove zamenice) zavoleo pre i više od The Knife. Karin Dreijer mi sama sa sobom deluje emotivnije i daleko voljnija da deli svoje, možda ne baš laskave, uzore. Poput Jana Hammera. Iz Majamija. Moj je utisak, također, da sa Fever Ray seks biva mnogo neposrednije i telsnije iskustvo, nego „socijalni projekat“ kao u The Knife. A kad smo kod jebanja, u publici su mahom mlađi od mene, svih mogućih seksualnih opredeljenja i, na moje, a lako moguće i Karinino iznenađenje, više je bata nego seka. I ima ih skoro dve-tri-četiri-koliko god da vi mislite da komforno puni do vrha Gasometer-hiljada. Pretpostavljam da ste sami iskusili ili su vam ljudi pričali da je „bečka publika“ obično uzdržanija i hladnija u svom doprinosu atmosferi bez obzira na to ko nastupa. Međutim, večeras ih je Fever Ray toliko napalila da se koncert završio glasnim ovacijama i bukvalno su svi u publici imali podignute ruke. Mislim da je čak i njima samima bilo čudno. Oslobođenje i inkluzija penetrirali su (ne zamerite mi ovaj ne-inkluzivni izbor reči) duboko u svakoga od nas.

Fever Ray – Vienna 19.02

A post shared by Fever Ray (@feverray) on Feb 20, 2018 at 7:14am PST

Kao što rekoh, The Knife, a naročito Fever Ray, su poslednjih godina u koloni mojih najomiljenijih izvođača, ali ja sam bez pomoći Setliste (i naknadne pameti) nemoćan pred onim što mi se dešava. Ako sam se povremeno i setio kako se neka pesma zove, zaboravio sam da imam čime to da pamtim do kraja pesme. Ali, sve pesme su bile jebeno genijalno (pre-)aranžirane i izvedene! S.v.e!

No, krenimo od početka, od 8 i petnaest, otprilike. Tami T je na sceni. Ova devojka (uzeti uslovno), koja će kasnije zauzeti mesto klavijaturistkinje u Fever Ray bendu, od sinoćnjeg će koncerta biti daleko poznatija kao „umetnica na dildou“, s obzirom da je pri kraju svog nastupa isti montirala oko pasa i potom ga koristila kao električni doboš. Frojd je već tada nabrao obrve u publici. Tami još uvek nije izgubila svoju scensku nevinost, pa se njen nežni glas tek povremeno promajao ispod sint melodija kojima je krčila sebi put u našm Pet Shop Boys srcima. Ne znam da li je Tami potpisala sa etiketom PC Music, ali ako nije, ovi u njoj mogu da pronađu svoju novu pop primadonu.

Nakon nje sledi pola sata pauze i negde oko devet počinje „girlie show“. Članice benda, sve žene (možda to i nije njihova džender odrednica), jedna po jedna izlaze na scenu, sve kostimirane da intrigiraju „predstavu o ženi u modernom društvu“. Pa jedna bekvokalistkinja izgleda mišićavo kao lažna bodibilderka, pomenuta Tami je u plastificiranom/kožnom S&M mantilu, druga bekvokalistkinja izgleda kao da je ispala sa Madonnine Blond Ambition turneje sve sa gotije-evskim autfitom i konjskim repom na vrhu glave. Na kraju dolazi Karin koja izgleda kao da je spremna za novu sezonu Ryan Murphy-jeve American Horror Story. Na sebi ima belu majicu na kojoj piše „I like Swedish girls“, s tim što je ovaj „Swedish“ deo kao precrtan selotejp trakom. Ne toliko „coming out“ koliko trenutna preferenca, ne može biti očiglednije. Ošišana je na keca, oko usta i očiju ima razmazanu šminku, bebeće/babeće gaće navučene preko prastarih ženskih dugačkih gaća. Spremna za nabadanje sa Hilary, drugim rečima.

Karin ima glasčinu, tome su nas albumi već naučili. Ali ta glasčina skoro identično ledi i na koncertu, a dve fenomenalno ukomponovane pevačice maestralno je nadopunjavaju i dobijaju solidnu količinu solo-vremena za sebe. Većina pesama može se podeliti u dve kategorije- elektro-afro protkan psihodeličnim sint pasažima preko koga Karin i curice prave „pop“ atmosferu i isto to samo lišeno elektro-afro perkusija (čak dva seta stoje na sceni!). Iako energiju kroje i nose ove prve, moram priznati da mi se ukazala gospa kada su spojile Red Trails (najbolja pesma uživo ikada?!) i Concrete Walls. Kao da su one tri veštice koje su se ukazale Magbetu kročile ispred vas i raširile noge, pardon, pustile glas da poteku mađije.

Izvesne sličnosti sa pomenutom Blond Ambition turnejom postoje u pogledu rekreaciji seksualnih eksplicitinosti na sceni tj provokativne ironičnosti istih- danas je lakše skinuti se i prepustiti nečemu javno, nego u toplini svoga doma. Jer intima… (a nju su dočarale zlokobne balade poput Keep The Streets Empty For Me). Ali, daleko više na Madonnu me podsetio način na koji Karin rukovodi curama i sa koliko naklonosti limitira i pozdravlja njihovu scensku slobodu. Drugarice smo da, ali zna se koja je glavna i najluđa, i zbog koga smo svi mi večeras tu.

Da je ovaj koncert nekim čudom bio održan krajem šezdesetih verovatno bi se završio orgijama, svi sa svima, sa Karin, kao ljutkastom višnjicom na vrhu. Ako Fever Ray uspeju da jačinu tj masivnost tj glasnost svog nastupa dignu na nivo koji zahteva otvoren prostor (Petrovradinske tvrđave), Fever Ray će vam skinuti gaće na Exitu i uterati užareni muzikalni dildo. Više sam nego spreman da se ponovo naguzim.

NAPOMENA: Hvala porodici Stajić na gostoprimstvu i starijim Vujanovićima na bejbisitovanju. Sve naše fotke u tekstu nastale su gerilskim doprinosom uprkos istaknutoj zabrani.