Bitlsi u interpretaciji Miloša Karadaglića

Jednog kasnog popodneva ukazala nam se retka prilika da uradimo telefonski intervju sa jednim od najpoznatijih klasičnih gitarista na svetu. U nizu intervjua koje je Miloš Karadaglić tog dana davao za najrazličitije muzičke publikacije imali smo desetak minuta da porazgovaramo s njim o njegovom poslednjem albumu “Blackbird” u izdanju Universal Music koji je dostupan digitalno u Srbiji na servisima Google Play i Deezer. Ovaj intervju predstavlja ono što smo za to kratko vreme uspeli da saznamo od Miloša o samom albumu, kao i njemu i njegovoj karijeri uopšte.

Hvala ti što si odvojio vreme da porazgovaramo. Rečeno mi je da si vrlo zauzet. Je li ovo samo jedan u nizu intervjua koje radiš danas?

Jeste, danas je dan za razgovore. Raspričao sam se. Ali kad završim sa vama ima da ćutim barem dva sata.

Koliko si prisutan  u regionu? Koliko si ovde puta nastupao i kakav kontakt imaš sa scenom na Balkanu?

Otišao sam u London sa sedamnaest godina na studije na Kraljevsku muzičku akademiju, ali uvijek sam se trudio da održim kontakt sa svojom publikom. Crnogorska publika me je stvorila i dala mi osećaj suštine svega onoga što znači biti muzičar, izvođač na sceni. Kad god mi se ukaže prilika, jedva čekam da nastupim i u Crnoj Gori, i na Balkanu. U Srbiji još uvijek nijesam svirao, ali doći će i za to pravo vreme.

Čekaš pravu priliku ili još nije bilo takvih ponuda?

Treba da se spoje kockice i da to bude prava stvar. A publika postoji i mnogo volim da dolazim u Beograd. Tamo imam puno prijatelja i porodicu. Biće prilike, ali sve u svoje vrijeme. Ima toliko koncerata i nekad bih volio da mogu se kloniram da ispratim sve svoje želje.

Kada si počeo da nastupaš i kako se taj odnos sa publikom razvijao pre studija, tokom studija i sada kada si profesionalni muzičar i imaš ogromne turneje?

To su sve različiti nivoi koje čovjek mora da prođe da bi došao do cilja. Cilj je uvijek sama muzika, a one se menja u zavisnosti u kojem stadijumu razvoja se nalaziš. Kao klinac u Crnoj Gori svirao sam iz te najčistije i najlepše potrebe da budem ispred ljudi, da sviram instrument koji volim i da sa njima dijelim svoj doživljaj. Kao student morao sam puno da učim, da se dajem do kraja, da se posvetim do apsolutnog maksimuma i do samog kraja izdržljivosti. Onda dolazi period poslije studija kada se suočiš sa svijetom u kojem živiš, kada shvatiš da ima puno muzičara i da moraš da pronađeš svoj sopstveni jezik koji će biti prepoznatljiv i koji će ti dati odskočnu dasku za karijeru i za sve ono što slijedi dalje. A tek kada ta karijera napokon dođe onda sve počinje ispočetka. Sve postaje mnogo ozbiljnije i sve se podiže na jedan sasvim drugi nivo. Recimo sada svaka nota koju odsviram je nota koja se čuje, prije nije bilo tako. Tu nema prostora za improvizaciju, ali ipak najvažnije je vjerovati u sebe i ono što kao umetnik nosiš, opustiti se i pustiti da muzika iz tebe izađe na jedan prirodan način.

Kako je došlo do toga da snimiš album obrada Bitlsa? Spontano ili je to nešto što si duže planirao?

Muzika Bitlsa u određenim kompozicijama postoji u repertoaru za klasičnu gitaru još odavno, međutim kada sam snimio svoja prva tri albuma koja su se fokusirala na špansku i latino američku muziku za klasičnu gitaru, došlo je pravo vreme da se proba nešto novo. Bitlsi su pravi izbor za to, jer oni su sami po sebi klasici, oni traju decenijama i povezuju ljude svih profila. Gitara kao najpopularniji instrument na svetu na jedan potpuno prirodan način ulazi u sve to. Moja ideja je bila da svoj zvuk i ono što ja radim najbolje približim publici. A muziku Bitlsa obožavam i ne bih se bavio njome da nije tako.

Kakav odnos imaš prema njima kao muzičarima ili gitaristima? Da li posebno ceniš nekog od njih i kakav je to izazov bio za tebe?

Oni su svi deo jedne cjeline. Mislim da je, kad su u pitanju bendovi jako teško izdvojiti pojedinačne članove. Interesantno je dok sam slušao repertoar i kompozicije koje sam dovodio u opticaj za album uvijek su mi se najviše sviđale Harisonove kompozicije. To je prirodno zato što je on bio gitarista. Njegove kompozicije su nekako najprirodnije išle kroz prste. Bitlsi su jako bitni, jer su promenili istoriju zapadne muzike i unijeli neku potpuno novu energiju u sve to.

Kako je došlo do saradnji na albumu?

Ovo je za mene bila prava prilika da sarađujem sa muzičarima koje volim i cijenim. Koga god da sam kontaktirao da mi se pridruži na projektu svi su rekli DA jer svi vole Bitlse. To mi je pomoglo da se oprobam na različite načine i pronađem neki novi zvuk u samom sebi. Postoji toliko toga što čovjek nosi unutra, a da nije ni svestan. Sarađivao sam sa džez gitaristom, sa pop pevačicom, sa zvijezdom world music na citri, Anuškom Šankar. Otvorio sam se na svim poljima. To mi je bilo na prvom mestu zabavno i umetnički interesantno.

Kako je izgledala saradnja sa Anuškom Šankar, budući da je njen otac, Ravi Šankar, toliko uticao na muziku Bitlsa?

To je bila jedna jako prirodna saradnja upravo zbog istorije Bitlsa i Ravi Šankara. Anuška i ja smo se sretali na tolikim putovanjima, turnejama, krstili su nam se putevi često i uvek smo imali ideju da sarađujemo. Ona je stvarno posebna, ima neku svoju energiju i osećaj koji je neverovatan. “Lucy In The Sky With Diamonds” je bila kompozicija perfektna za našu saradnju zbog toga što je apstraktna, a taj egzotični zvuk citre savršen je da dočara atmosferu tih godina.

Čime si se vodio kroz odabir pesama?

Kroz instrument. Najbitnije mi je bilo da u svakoj kompozicijita zlatna nit melodije i emocije koju ona nosi ostane očuvana. Bitlsi imaju toliko pjesama da sam bio potpuno “spoilt for choice”, zbog toga je tracklist na albumu takav. Nije očigledan. Ima kompozicija koje su više poznate nego one druge, ali su sve izabrane kroz potpunu prirodnu, organsku selekciju onoga što zaista odgovara mom instrumentu.

Fotografije: UniversalMusic.rs / David Strindberg