Da li imate preko 18 godina?

Aca Lukas – naša lična karta

A moglo je bolje... ili možda i nije? Saznajte više u bezobzirnoj vožnji grand čirokijem 4.2 od Karaburme do Hajdelberga.

Preambula

Marija Ratković

Moj uvod priče, odnosno neka vrsta preambule o Aci Lukasu biće specifično lična. Počinje, nalik špici “Grlom u jagode” –  te godine kad sam prvi put čula Pesmu od bola. Za razliku od generacije iz opusa Điđe Karanovića, nikad nisam bila u Grčkoj, ni Bugarskoj, a bogami ni u Turskoj, pa mi je muzika Balkana doneta kroz lik i delo Aleksandra Vuksanovića.

Prekasno sam rođena za legendarne igranke na Tašu, tamo sam mogla samo da popijem đus votku, obučem mini suknju i pretvorim se u “ženu pred kojom kleče svi” u kafani, te godine kad je izašla famozna Lična karta. Poput mene, bele devojčice iz srednje klase ili čak kruga dvojke, odrasle uz slatki pop dobrih devojčica, Zdravka Čolića ili eksperimentalnu muziku velikih autora, bile su na pragu da u restoranu sa živom muzikom, puno luka i lošeg vina prekorače svoja skromna maloletnička ovlašćenja i krenu stazom narodnjaka bez povratka.

Aca Lukas je samo bio tu da kolebljive klince gurne preko ivice i dočeka dijaboličnim smehom sve koji se valjaju na tom mračnom dnu poroka, minuciozno i dosledno uvek “s one strane” pravih vrednosti.

Deset godina posle lične karte, dok sam se u Lisabonu vraćala sa rejva i sa drugaricom iz Niša teturala po vrelom avgustovskom danu u najboljoj tradiciji Petsi i Edine, samo jedna sintagma mi je parala um dobrano načet ostacima burgmansije u prošloj noći – “Naočare crne, u džepu beli cvet” – i osetila sam taj duh poetične, skore ili bivše smrti, ponosa i kajanja, duh Ace Lukasa.

Amnezija mi je uzela sve, ali nekako je na dnu mozga ostalo “Neko mi je umro taj neko sam ja” i tačno tog trenutka postalo mi je jasno da je Lukasova muzika subliminalno ušla u sve pore moga bića jer nudi odgovore na sva pitanja koja muče savremenog čoveka, daleko od palamuđenja nežnih sublimiranih malokrvnih emocija. Postoji samo nekoliko autora u čijem je opusu smrt tako izvesna i bliska, ali garantujem da niko od njih ne voli život i sve njegove udarce, tako jako istrajno i okrepljujuće kao Aca Lukas. Zato ga i volimo.

U ovoj predugoj preambuli koja sažima uticaj rođaka Lukasa na moj životni put, marketing svakako zauzima važno mesto. Po svemu onome što sam naučila u skoro 10 godina rada, Aca Lukas je savršen brend. Ni jedan proizvod ili glupost koju može smisliti tim stručnjaka i sabiti u jednoj kampanji kako bi povećao tiraž ne može umanjiti auru kulnesa Ace Lukasa. Mnogo pre nego što sam patentirala “kopirajtere na kreku” postojala je prodajna akcija “Aca i prašak”. To je bilo 2012, kada se album “Stil života” prodavao uz prašak za veš pa je planulo neverovatnih 200.000 primeraka, što predstavlja apsolutni rekord u doba daunloda, iako su se i Brega, Miligram, Željko Joksimović, Van Gog i Zdravko Čolić “prodavali uz hemiju”, odnosno mobilne telefone, toalet papir i ostale neophodnosti (prim. aut. Čola je razume se, prodavan uz “deterdžent” dok je Aca narodski išao uz “prašak”).

Aca-Lukas-02

To se nije promenilo ni danas. Aca Lukas u novom spotu stoji na kurirskim kombi vozilima i spot obrne igricu. Prošle godine, posle svađe sa menadžerom Sašom Mirkovićem, Lukas otkazuje tradicionalni rođendanski koncert, a u trajanju spora skida se spot sa jutjuba. Poslednji put kad sam pogledala bilo je oko 30 miliona pregleda, što je priznaćemo mnogo više od svih Srba na svetu.

Ako bismo forenzički kopali po Lukasovoj diskografiji, može se primetiti da je Aca Lukas pored svoje autorske karijere napravio i održivi biznis za Najveće žurke na Balkanu.

Naime, Lukas je redovno od ’95, do danas, osim autorskih dela, izdavao kafanske kompilacije koje zapravo nose dobar glas da ne kažem “awareness”, i u perspektivi – kintu. To je genijalno skoro kao onaj biznis model audio sex tapeova sa motivima čobanica negotinske krajine za dijasporu u Ofenbahu i Vienu. Drugim rečima, “consumer insight” je mama, a “mass segment ” je tata svakog uspešnog brenda od kokakole preko ajfona do Ace Lukasa, jer milione pregleda i karte na koncertima Najveće žurke na Balkanu neće stvoriti šačica odabranih, nego svi mi zajedno – studenti iz Užica, neudata tetka iz Zemuna, hipster iz Beča, sin tajkuna iz Republike Srpske, krajišnici, zubari, poneki hirurg i neko sa džender studija. Oni se međusobno možda nikad neće sresti, ali ono što je za ovu priču najbitnije, učiniće da Acina popularnost bude potpuno flawless. Na kraju krajeva, u jednoj od epizoda najgledanije TV emisije na ovim prostorima Zvezde granda, Aca Lukas je poentirao svoj kult ličnosti rečima “Možda ja ne znam da pevam, ali ja sam Aca Lukas”.

A sada Ognjen Lopušina

Zato započnimo putovanje vrtoglavom vožnjom u grand čirokiju koje počinje na Karaburmi, beogradskoj Maloj Kolumbiji, meša zvuke klavira i zurle, proliva stihove Marine Tucaković o smrti i chivasu preko promuklog glasa Viktorije, domaće Ane Okse koja je u svom opusu sažela sve što je valjalo na sceni od Rex Ilusivii do… pa do Ace Lukasa. Nepropisno ćemo se parkirati u Bezistanu, na sred Hajdelberga, kao i svuda gde nam se učini zgodno da sakupimo spise za neautentično jevanđelje po Lukasu kao pokušaj da se negde ipak nađemo. Frtalj veka nakon što je u SOKOJevim letopisima prvi put mastilom odštampano ime Aleksandar Vuksanović pravo je, ili bolje krajnje vreme da se ostavi pisani trag, za neke hrestomatija tranzicione poetike, za mnoge druge jetka kritika našeg posrnuća. Negde na pola puta između beatifikacije i samopregora naćićemo se valjda, a ako i ne, neka bar ostane pisani trag u beskraju da smo pokušali. Kapiram da ostaje i dovoljno vremena da stignemo na koncert u Areni.

Kako (ni)je propao rokenrol

Lukas je verovatno najjeftinija reč u arsenalu pežorativne municije kojom se napada sve što predstavlja interesovanja današnjeg običnog čoveka. Onaj ko ovaj razorni projektil ispali ne mora da brine za cenu koštanja, jer teško da će iko stati u odbranu milenijalskog Tamburiksa. Ruku na srce Klaudio Kaniđa srpske estradne scene ne žali truda da svojim delanjem nadraži gotovo svaku neuralgičnu tačku greha. Samo iskonski grešnik može putovanje da započne u srednjoj muzičkoj u istoj klasi sa Aleksandrom Madžarem, da ga pauzira pit stopom u Bačvanskoj u istoj ćeliji sa don Boškom Radonjićem te da danas svoje automobile registruje u filozofskom bastionu klasičnog nemačkog idealizma – Hajdelbergu.

ACA 02

Verovatno ima bezbroj tačaka račvanja u kojem je ovo putovanje krenulo putem sa kojeg nema povratka. Prva etida, prvi lajn, prva kinta na ler, prvi nepar, prvi narodnjački akord. Svuda gde je mogao Aca je zabrljao. Možda ipak taj kleti trenutak u kojem na morfeusko pitanje da li bira trijumfalni povratak sa moskovskog konzervatorijuma (istim avionom sa našim matematičkim olimpijcima?) ili nesigurnu karijeru klavijaturiste na savskim privremenim plovnim objektima Aca vizionarski odabira ovo drugo. Posle je bilo kasno da se bilo šta promeni.

Svoju plovidbu po memljivim savskim rukavcima Aca je započeo nasledivši ni manje ni više nego jednog Mileta Lojpura, patrijarha rokenrola iz Lazarca. U tom vicu koji nam je život zakuvao, doajena roka koji je svojom gitarom učio generacije da mrdaju guze, na tezgi je zamenio dugokosi junoša iz predgrađa potonji simbol egzekucije gorepomenutog twist and shout noblesa. Utoliko je kardinalniji drugi greh koji je Vuksanović počinio. Iako su mu životni izbori naoko impulsivni i nelogični, smisao za neoliberalni kapitalizam jak je u Aci te s vremenom osim lojpurovskih standarda pop i rok muzike sve više počinje da svira muziku koja se u priobalju bolje plaća. Kada dva dobra momka YU-rok scene anatemišu, tamo kad šina zavije, da su narodnjaci ante portas oni kunu Acu i njemu slične protuve koji su prodali svoju rock veru za splavarsku večeru. Možda je nekima od nas danas ova vrsta kletve smešna ali nema malo onih koji i dalje puše ovu teoriju kako smo mi (u suštini dobri) sami krivi za sve što nas je snašlo (a što je loše).

Istočno od granice, južnije od vetra

Malo po malo, u pesmarici je bilo sve manje Rajka Dujmića, Olivera Dragojevića, a sve više Mileta Basa, Fute i Buce Jovanovića. Sudbina je htela da taj hitar muzički vir Acu nizvodno odvuče do limene bogomolje splavarskog provoda – Lukasa. Nije naravno Lukas ni prva kafana ni prvi splav na kojem se mešalo urbano i narodno, naoružano i napirlitano, očajno i egzaltirano. Ali sa ove istorijske distance ostaje kao najupečatljivija institucija moderne zabave potkraj drugog milenijuma. U perverznoj igri onomastike i estrade Aca je od Lukasa napravio katedralu novog zvuka sa samim sobom u pevnici iza dvoredih orgulja. Plehani objekat mu je uzvratio “prezimenom” antiohijskog evanđeliste i titulom kralja splavova.

Tek sa Acom Lukasom počinje karijera hroničara tranzicije i apostola bombi devedesetih.

Iako je Aleksandra Vuksanovića, klavijaturistu Viktorije i neostavrenog akademskog pijanistu arhivirao u vremensku kapsulu, Aca je u novu personu presadio njegov RnR avatar. U eru koja je još uvek “zaudarala” Ipčetovim Mercedes SL alfa mužjačkim swagom doneo je dugačku kosu, kožnjake, crne košulje i goatee. Sve insignije tih nekih pravih vrednosti povezao je sa muzičkim izrazom koji je svojim većim delom bio ukorenjen u od društva prezreno orijentalno nasleđe. Brisanje ovih granica teško je ozlojedilo sve one čiji je svet počivao na krutim binarnim osnovama. Za mnoge druge stvorila se velika sigurna kuća u kojoj se može izblejati, pribrati i osnažiti.

Aca-Lukas-01

Kritika one ozbiljne, uljudne javnosti gadljivo upire prstom u maloazijske šablone koje Aca koristi u svom delu. Iako danas svi znamo koliko je rok pozajmio od gospela i bluza, a potonji od klasične muzike, koliko je Dilan na lizing uzeo od Gatrija, Džeger od Dilana, mi i dalje imamo saglasje stručnjaka i običnog sveta koji su razočarani činjenicom da Lukas, najčešće, peva tuđe pesme. Problem je naravno koliko u glorifikaciji autorstva toliko i u činjenici da pomenute muzičke mustre dolaze sa određenim zaštićenim geografsko-filozofskim poreklom. Teško nam je da svarimo da nam najpopularniji pevač hitove kao na pijaci kupuje od tamo nekog Remosa, Kostopotulosa ili Visi. Mislim fakat, može da deluje porazno da smo od mrvica sa grčko-kiparskog stola napravili najvećeg folk-rokera. Ili bi bar moglo ako bi zanemarili činjenicu da živimo u vremenu u kojem pojam autentičnosti nikada nije bio maglovitiji.

Za razliku od pop i rok muzike u kojima smo gotovo bez izuzetka mrtvaja u kojoj se uticaji samo ulivaju, u folk muzici smo oduvek bili protočni bojler. Primali smo uticaje ali smo i prelivali na druge.

Na sablazan mnogih ova vrsta razmene uglavnom se dešavala sa gore pomenutim zemljama proširenog Balkana. Kada Aca izdrobi sve svoje farmako-emotivne rane jade u audio dražeju zvanu Sa ljubavi se skidam i kad ta pesma na YouTube-u ima oko hiljadu puta više pregleda nego “originalna” prilično je jasno da ovo nije interpretacija već, pardon my french, dišanovski ready-made.

Paradoksalno Aca nas čini većim Grcima od Grka, zabadajući svojim stvaralaštvom poveliko sidro u hridi istočnog mediterana. Nisu samo partiture i tantijeme u pitanju. Acin bend se zove Balkan house band, a svoje nastupe konzistentno brendira sloganom – najveća žurka na Balkanu. Dakle ne najveća žurka u Beogradu, Srbiji, Sarajevu ili Insbruku već uvek Balkanu.

Svojevremeno dok smo razvijali samoupravni socijalizam imponovalo nam je što Đorđe Marjanović i Miki Jevremović svojim obradama Žilber Bekoa i Pola Enke, razveseljavaju metaloglodače i krojačice po domovima kulture Novgoroda, Kijeva i Jekaterinburga. Nešto kasnije dok smo još stajali u redu sa ostatakom istočnog bloka u redu za bolji EU život bilo nam je toplo oko srca što Poljaci i Česi otkidaju za Breginim i Bajaginim hitovima. Nema zato mesta neveri što danas kada nas većina naprednog sveta smatra hemoroidom Evrope svoj kulturni izvoz plasiramo u zemlje članice CEFTE. Kako nam je kulturna elita već duže vreme orijentofobična, ovaj razvoj događaja uglavnom je jedna od ilustracija našeg propadanja. E zato je Lukasovo trgovačko hvaljenje Balkana veće od pukog ulizivanja potencijalnoj publici.

Kao kakav blacksploatation superstar Aca osnažuje sve one sužnje koji i dalje imaju potrebu za određenom vrstom kulturno-umetničkog proizvoda na koji se prezrivo gleda. Bez obzira na to da li otpušavate vodovodne cevi u Simmeringu, spremate ispit u Podujevu, blejite u Rakovičkoj kladionici ili spremate master rad u Bazelu, u tih 3-4 sata u zadimljenom klubu imate pravo na nešto protiv bolova.

Istina je da te lažem… pored mora

Pošto smo pokazali povelike rezerve empatije za Lukasa i armiju njegovih poštovalaca, ljudski bi bilo razmisliti i o školi mišljenja koja ne može da prihvati da smo posle Arsena i Milana Mladenovića “spali” na Acu Lukasa. Baš kao što danas zajapureni purger u Vajsovom dokumentarcu “ćeka svog idola” Acu Lukasa, tako je i pre 30ak godina njegov ćale u Kulušiću prepoznavao korifeje beogradskog novog talasa. Ovo naravno ne znači da postoji uravnilovka koja kaže sve je to isto sranje samo se uloge menjaju. Svako vreme ima svoje breme. Arsen je stvarao u periodu kada smo pokušavali da uhvatimo priključak sa San Remom, Serđom Endrigom i Bulatom Okudžavom. Njegova delikatna poezija bila je namenjena generacijama koje su daleko više bile upućene na klasičnu književnost i poeziju. Famozne osamdesete su u svojoj pred-apokaliptičnoj atmosferi iznedrile generacije koje su pokušale da uhvate korak sa svetskim trendovima u muzici, modi i lifestyle-u.

SREĆNA SRPSKA NOVA GODINA! ŽIVELI😉 #AcaLukas

A post shared by ACA LUKAS (@aleksandar_vuksanovic_official) on

Ne treba zato nikoga da čudi što su bombe devedesetih zahtevale daleko drugačiji svetonazor. Nisi baš Mišel Fuko ako si svestan činenice da Istina je da te lažem nije baš Kuća pored mora. Baš kao što je i post-truth svet u kojem danas životarimo malko drugačiji u odnosu na idilični kraj SFRJ šezdesetih pokraj cvjetova agava. Neopterećeni hvatanjem koraka sa bilo kime i čime jer nas je tehnološka revolucija ionako sve postrojila u isti strojevi korak, milenijalci opušteno kreiraju svoj filozofski izraz. I to je ono što suštinski jeste rokerski daleko više od hromiranih izduvnih cevi Harli Dejvidsona i Acinih kožnih pantalona. Mislim valjda je svima jasno da u dvehiljaditima ne možeš biti buntovnik ako slušaš Krug ili Darwood Dub, to je muzika koju sluša tvoj nastavnik biologije. I tu dolazimo do perverznog tanga koji zapravo igraju Aca i Milan (Arsen, Mitar, Saša, Orhan…). Zahvaljujući odijumu elita koje ne razumeju kako nam omladina diše obezbeđen je taj neophodan element coolness-a koju svaka nova scena ište. Za uzvrat Aca kao strašilo uverava da su stara dobra vremena zaista bila pozlaćena 24-karatnim kvalitetom.

Komparativna estradologija i sumrak pravih vrednosti

Kada stavovi običnog čoveka čine milozvučno višeglasje sa zapažanjima elite znaš da smo u baš ozbiljnom čabru. Ne moraš da se zoveš Ratko Božović, Mirjana Bobić, Nadežda Milenković ili Nikola Kojo da bi dokučio i zakukao da je nekakva kriza nekakvoga morala. Najbolji konstantno odlaze, a ovi tuplji noževi što ostaju u fioci podležu lošim i gorim uticajima sa Istoka i Zapada. Da kreativno parafraziramo Crnčević Branislava – nikad nismo kao društvo bili bog zna šta, al’ onda su došli ovi današnji mladi i sve su upropastili. Kao zrno utehe ostaje jedino materinska briga o gašenju poslednje sijalice što će ostati za najtupljim nožem kao proročanstvo da ćemo jednoga dana, izgleda uskoro, svi ipak postati najbolji.

ACA 04

Svako se na svoj način brani od cunamija ovakvih depresivnih misli. Neko gleda Agape, neko čita Peščanik, a ima onih koji svoj nervni trafo održavaju u stabilnosti benzodijazepinima iz farmaceutskih kuća Farma, Parovi i Ćirilica. Na banalnom nivou to su fejsbučka poređenja u kojima smo mi pametni gledali Dejana Đurovića kako objašnjava kopulaciju geparda dok mladi, gluperde, o istoj fiziološkoj radnji uče od doktorke Ferari i Meduze.

I sad ako se u ćivotu ništa zapravo ne menja, a pojave, procesi i priče ciklično kruže kao bolid formule 1 po kraćim ili dužim vremenskim pistama, onda možemo očekivati za desetak-petnaest godina neku novu estradnu paradigmu u kojoj Acino mesto zauzima neki još gori Rasta, Milica Pavlović ili neki do sada nepoznati estradni radnik, koga ćemo razumeti manje od Ace. Čini mi se ipak da ni taj zub vremena neće kao dr. Alchajmer od Ace Lukasa napraviti estradnu ikonu kalibra Cuneta, Bajage ili Arsena. Dripačko trolovanje LGBT zajednice, ritualno sukljanje sa svim mogućim vlastodršcima i neformalnim centrima moći podjednako su Acin je ne sais quoi koliko i žižekovska maksiofacijalna ekspresija, auto ironične eskapade i uopšte ta prijemčiva brat moj persona.

Lukas je realno bad boy, ali ne u nekom šarmantnom šmekerskom smislu.

On je zaista, neretko biblijski loš uzor, toliko loš da i sam nema nameru da se od takvih optužbi brani.

Sa te strane se teško šta može zameriti mnogim uticajnicima koji kažu da smo zbog takvih pojava tamo gde jesmo. Kada sa istorijske distance cenimo, slavimo i hejtujemo ovakve pojave osim notnih zapisa, partitura, youtube klipova i druge umetničke parafernalije, koristimo i podatke koji zadiru u polja istorije filozofije, geopolitike, crne hronike i domaćinstva.

Ubeđeni smo da radikalnost i turbulencije u karijeri Nine Simon savršeno odgovaraju radikalnom aktivizmu njenog druga Malkom Iksa i Nacije Islama te se na neki način može reći da bez jednih ne bi bilo drugih, ili da ne idemo prostorno tako daleko jasno nam je da smo morali da čekamo na Đorđa Marjanovića i blago okretanje ka zapadu da bi dobili prve taktove rock-a. Pastirski rok 70ih i ubrzana urbanizacija stanovništva, ekonomski prosperitet Evrope 90ih i Euro dens, Kralj Ludvig i Vagner, Ante Marković i Južni vetar samo su neke od nokat i prst kombinacija koji su današnjem čoveku naviknutom na jednostavna rešenja jasni kao dan. Kao neka vrsta estradnog somelijerstva ova vrsta prijava ima višestruko dejstvo. Može da ojača eventualne predrasude koje pojedinci imaju (na primer u slučaju pastirskog roka potpuno nam je jasno kako su ti klošari sa sela sve pogrešno razumeli), može da poveća empatiju kod publike za određene umetnike (Nina Simon kao preteča Black lives matter) ili prosto da unlockuje određene receptore kod slušalaca na sličan način na koji somelije sugeriše organoleptička svojstva vina.

@filipshobot #AcaLukas

A post shared by ACA LUKAS (@aleksandar_vuksanovic_official) on

Šta je onda zaboga prouzrokovalo izliv Aleksandra Vuksanovića u naše mozgove? Da li je to nešto što treba proučavati ili nešto čime se treba hvaliti?

Lakonski odgovor na ovu estradnu komplikaciju može biti vickasti kopirajterski 9gag srpskog elitnog think tank-a koji kaže Ako vam je dobro onda ništa. Ništa u smislu ćao zdravo nemamo mi šta više da razgovaramo sa vama. U vremenu u kojem progresivniji deo stanovništva i dalje voli da se vragolasto našegači na račun nečije zapuštene dentalne higijene ili afiniteta prema određenoj vrsti serijskog programa, ne postoji baš veliko poštovanje prema autorima koji komuniciraju sa najširom publikom. Činjenica je, Bog sveti zna, da želju za rasprskavanjem prednjeg čeonog režnja šakom olova ponekad imaju i magacioneri, borci i borkinje za lgbt prava, portfolio menadžeri i večiti studenti. Cura koja kompajlira Pyton kod, isto koliko i batica u sivoj pamučnoj trenerci što uz paklu Sobranja religiozno na teletekstu očekuje blagovesti o IGG&IIGG-u u Braunšvajgu. U ovom aktuelnom istorijskom trenutku Lukas je jedan od retkih koji uspeva da iskomunicira ovu vrstu poruke na svaku od ovih adresa.

Bad boy brt moj

Baš to srce na dlanu, sa dve potpuno različite komore, jednom šarmantnom i jednom bahatom ispada kao neka hipoteka koja garantuje da sve te lične karte, šake olova, kome i Amerike imaju neki mehanizam obezbeđenja. Marinini narativi o čivasu, pretnjama Lešćem i umiranjem u samoći bili bi kod gotovo svakog drugog pevača ništa više od jeftinih google analitycs keywordova nabudženih da bolje naciljaju široku publiku. Aca ima taj redak dar da u ovakve opštemestaške pojmove udahne duh autentičnosti koji te može prevariti da je to u stvari sve stvarno. Njegova grešnost i nesavršenost služi upravo kao obezbeđenje da je taj emotivni kapital stvaran, a ne špekulativan.

a89fbc547e68abadb1c4ed4090e60cc98f413a3c

Zato opus Ace Lukasa ima meta važnost koja je daleko značajnija od neke stručne analize pesama, muzičkih uticaja ili trendova. I da mu rastavimo sve pesme kao Golf dvojku pred lakiranje ne bi u njima našli ništa što već ne postoji na hiljadu mesta, i to u boljem izdanju. Pomiješane, međutim, uspele su da definišu zeitgeist ovog našeg fin de siecle-a, spontano i oslobođeno, jer je samo tako i moguće. Utoliko je značajan makar minimalan napor onog “uljudnijeg” dela javnosti da u svom srcu nađe malo topline i razumevanja i za ova ideološka lutanja omladine. Ne zato što uopšte možemo da razglabamo o nekim objektivnim kvalitetima već zbog činjenice da uskoro ni o čemu i nećemo moći da razgovaramo. Zbog onog onda ništa.

Aca je pouzdani, ako ne baš i najelegantniiji framework koji nam omogućava da se bez obzira na te neke socio-klasne partikularije ipak razumemo u nastojanju da rešimo neke od važnijih problema u životu. Recimo da se sa ljubavi skinemo ili zbog iste nekom prospemo creva. Možda će to postati izlišno u najavljenoj utopiji garantovanog dohodka u kojem neće biti potrebe za radom i sekiracijom, i u kojem će ova vrsta primitivnog upravljanja emocijama biti passé. Ali dok se ne rešimo tog smora zvanog proteinski mozak i srce, i pre no što svoje emotivne pandorine foldere ne uploadujemo na amazonove servere, na dno ćemo, za sada, uvek moći da padnemo sa Acom Lukasom i uz malo sreće dobijemo NEŠTO PROTIV BOLOVA.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Bege Fank says:

    Mogu samo da kažem: “Ovo je fenomenalno!” https://www.youtube.com/watch?v=BRzbRIZbNXw

    Pozdrav za sve naše čitaoce u rasejanju iz bašta ispod Zvezdare <3

  2. Bege Fank says:

    ali stvarno kakva razmena marije i ognjena u stilu goce i sandre:
    – opiši ga ti
    – ma bolje tiii

    #LAJK

  3. Draganče says:

    Ovo je mogao da bude odličan tekst – ali nije. Možda da su autori više pisali o Aci, a manje se hvalili kako su kul (“dok sam se u Lisabonu vraćala sa rejva i sa drugaricom…”) ili načitani/prepametani (“Nisi baš Mišel Fuko ako si svestan činenice da Istina je da te lažem nije baš Kuća pored mora”).
    Kad bi se članak otresao od ličnih digresija, nepotrebnih poređenja i alegorija, ostala bi nam skica za dobru studiju o fenomenu Ace Lukasa. Autorima je, nažalost, bilo važnije da sebe hvale.

    1. Ognjen Lopušina says:

      prvo pravilo hardkora je da KURČITI SE MORA!
      Ali biće to bolje Draganče, obećavam

      1. Draganče says:

        Ništa se ne mora, Ognjene. Verujem ja da možeš bolje.

  4. MMMM says:

    Sjajan tekst. Kada padnemo tu je Aca sevdačni bogotac da nas razume

  5. Aansj says:

    Bio bi ovo sjajan tekst da se autor nije kurcio ubavivanjem nepotrebjih recenixlca samo da bi pokazao kako je jelte pametan i nacitan.

  6. Ernst says:

    Sećanje na budućnost.Lament.Ovde ima melanholije.Najbolji deo je Istina je da te lažem..pored mora.Prvo su je zvali novokomponovana muzika,pa turbo folk a sada nemamo ime,Srpska soft-power.Već rečeno.(Bazdulj ;Turbo folk je izlečio Balkan,Kurir jul 2007.) Proizvodnja pojmova – imenovanje onoga što radi Lukas?Može li fenomen da se osvetli preraspodelom društvene svojine,ratom za nju i konačno novim klasnim odnosima koji su etablirani,(Željko Mitrović/Lukas=braća na putu).Istorijski revizionizam u društvenom polju.Ima i slepih ulica od kojih se na nekim mestima autorka i autor jasno distanciraju pa onda upadaju u rupu kakvu je Pekić opisao na početku Besnila.To su poruke koje šalje Lukas/pitanje elite/kapilarni elementi strukturalizma sa zadatim ulogama,brazda između Novog vala(epizoda iz Mesta u mećavi sa EKV-om i Šabanom Šaulićem) i ovoga sad(integralni pristup je bolji),urbanizacija,tehnologija,postrojavanje. Stil je uslovljen i reakcionaran.Stil je najvažniji.Gramši vrlo jasno kaže da je neutralnost=kolaboracija.Ako se aktuelno estradnim dostekama izbegava određenje prema ideološkoj neutralnosti a nje nema niti će je ikada biti,onda je i to jedan vid potpore društvenim odnosima dominacije,eksploatacije.

    Da li je kulturni model trasiran zauvek ili se može menjati?
    Sudbinsko u poetici Ace Lukasa,topos večnog leda,srž gde ne možemo intervenisati
    Da li je u proteklih 27 godina društvena mašina proizvela nove vrednosti i treba li izbegavati ideološko određenje i zašto?

    1. Ognjen Lopušina says:

      ¯\_(ツ)_/¯

  7. Bege Fank says:

    ali vožnja GRAND čirokijem __________________

    dobra dosetka, kolaboracionistička (!!!)

    1. ogisa says:

      То је била пошалица из несвесног. Али је смешна зато што је истинита.
      Ево овде један грумен мудрости за све оне библиотекаре који буду читали текст до краја ових коментара.
      Мало је познато да је Аца Лукас био мој комшија у слободарској Раковици једно пар месеци. Паркиравао је свој бели Гранд Чироки Ларедо едишн онако мало мимо прописа унутар насеља. Нормално Хајделберг таблице.
      Може да потврди Лола Смиљанић са којим сам тада вежбао закључавање Маракане.

  8. sne\ana says:

    Čemu ova pevaljka?

Ostavite komentar:

Slični članci: