25 godina Kande, Kodže i Nebojše

Povodom predstojećeg koncerta benda Kanda, Kodža i Nebojša u Mikser House-u 24. marta, razgovarali smo sa Oliverom i Nenadom u rok klubu Blue Moon i osvrnuli se na njihovu dosadašnju dvadeset pet godina dugu karijeru.

Kada se shvatili da se bliži jubilarna dvadesetpeta godišnjica karijere kako ste se osećali? Jesu li došle na red neke reminescencije? Osećaj ponosa ili nešto slično?

Oliver: Reminiscencije dolaze same konstantno. Ne postoji jedan trenutak kada se to desi. Kao ti ustanoviš da je taj datum i krene da ti se odvija nešto kao u filmu. Stalno su tu.

Je li ovo prvi jubilej koji obeležavate ili ste radili i to sa prethodnim za deset ili dvadeset godina?

Oliver: Prvi. Ovo kad se desilo ja sam bio u fazonu da nećemo ništa ni da obeležavamo, ali nekako se to dogovorilo pa sam i prihvatio, kao četvrt veka, normalno je. Imaš osećaj da je nešto trajalo. Ja sam za to i saznao kad su izašli ovi plakati, ustvari preko fejsbuka.

Nenad: Na koncertu snimamo album uživo, to je plan. Tako da je to podjednako bitno, kao i obeležavanje.

Kako je izgledao sam početak benda? Kako ste se skupili? Kakav je bio period između osnivanja i prvog albuma “Guarda Tome”?

Oliver: Video se talenat, da postoji neki potencijal, ali nisu postojale nikakve ambicije, bio je to čist entuzijazam. Imali smo oko šesnaest godina, počeli smo da izlazimo u SKC, Akademiju, KST, zainteresovali se za te neke noćne tokove.

Kakav odnos imate sa Rastkom Lupulovićem, sada Igumanom Ilarionom?

Oliver: Ništa se nije promenilo. On je tamo pa se manje viđamo, ali kad se vidimo sve je kao nekada. U našem odnosu se ništa ne menja. On sve idealno kapira. Bilo je malo čudno kad se sve to desilo, a sada se vidi da je to bilo sasvim prirodno.

Da li vas je mračila atmosfera srpskog odnosno jugoslovenskog rokenrola u trenutku kada ste započinjali svoju karijeru?

Oliver: Ne. Bili smo, kao i svi klinci, van toga. Bilo nam je najvažnije ono što mi radimo. Bile su nam važnije neke naše fore. Pratili smo sve što ima veze sa rokenrolom. Karakteristično je za muzičare tog uzrasta da se lože na neke početke, na nešto što je malo klasičnije, na šezdesete. I neki nespojivi pravci za taj momenat, hipi i pank na primer.

Kako ste bili zadovoljni uspehom “Igračke plačke” albuma koji sad važi za klasik srpskog rokenrola?

Oliver: Bili smo iznenađeni, nismo to očekivali.

Na drugoj pesmi sa “Igračke plačke” koja se zove po testu za upis u američke univerzitete (S.A.T.) kažeš “i dobro smo odabrali ovaj put”. Koji je to put i šta stoji iza naslova pesme?

Oliver: To je pesma o nekoj ekipi i svako je izabrao svoje. Imao sam neke prijatelje koji su ostali u Americi, u principu svako od nas je imao svoj prioritet. Svi su se čudili, posebno moji roditelji, koliko jednom klincu može da bude važan jedan bend, posebno u situaciji koja je katastrofalna. A konkretno taj stih je neka vrsta aspiracije, odnosno anticipacije, šta će da se desi na sledećim izborima. Odabrali dobar put znači moramo da skinemo ovaj režim, to se odnosi na to.

Na albumu se pominju egzotične destinacije, mediteran, savana… Je li to bila neka vrsta zdravog eskapizma ili je došlo spontano?

Oliver: Savana, to je ono Gnu, Opstanak. Kao deca smo gledali Opstanak. Nije to bilo neko loženje, ali na neki način jeste eskapizam jer se ti sad ložiš na Afriku. Mediteran nije eskapizam zato što je većina nas od malena išla na more, a i kasnije kad sam sam počeo da putujem onda sam se isprimao na to kao neki centar sveta, što mediteran na neki način definitivno jeste. Bilo mi je lepo do te mere da sam hteo peške da ga pređem.

Zašto je “Become” gotovo ceo napisan na engleskom?

Oliver: Zato što je to bila linija manjeg otpora. Zato što je to bila kulminacija Miloševićevog ludila, počelo je da se govori o engleskom jeziku kao jeziku neprijatelja. Uvek sam video veću vrednost u tome kada neki muzičar napravi tekst na srpskom zato što je teže. Jako je malo tekstova koji dobro zvuče na srpskom i tu ostvaruješ neku katarzu, a na engleskom je lakše i to je linija manjeg otpora. Engleski je rokenrol jezik. Tako da su tu preovladale tri stvari. Linija manjeg otpora, nedostatak volje, nisam mogao uopšte da se prepustim i da se potrudim da napravim na srpskom i treće je revolt. Mrzimo Evropu i Ameriku, pa ako ih mrzite onda ću na engleskom, neću sigurno na ruskom.

Zašto se bend raspao baš po afirmaciji? Znam da si jedno vreme proveo u Americi?

Oliver: Tad je bilo jasno da se članovima dešavaju neke druge stvari i da muzika odlazi u zadnji plan. Ostali smo bez dva ključna člana i meni se putovalo, pa sam otišao u Los Anđeles kod drugara.

Kako ste doživeli tu podelu koja se desila po vaskrsenju benda? Mnogi fanovi su se ogradili kako ovo više nije KKN, a sticali ste novu publiku kojoj se dopadao novi pravac benda.

Nenad: Na isti onaj način na koji se bend izborio posle “Guarda Tome” posle odlaska Rastka i Stevana, i na isti način na koji se bend izborio posle “Igračke plačke” u vreme “Become” albuma, jer to su bili albumi koji su radili isto to što ti sad pominješ, ali se to uvek prevaziđe zato što je to potpuno nebitno. Neki ljudi odlaze, neki dolaze, to je tako. Znaš, posle “Guarda Tome” gomila je bila nezadovoljna što je bend počeo da svira rege, što više nije progresivan. Posle “Igračke plačke” je bilo šta ovi sad pevaju na engleskom. Uvek ima nešto. Znaš, ljudima je dosadno.

Kako gledate ne period benda do 2001. i onda na drugi deo karijere od “Prekida stvarnosti”? Dok ste u prvom promovisali zdrav život i veru kroz rastafarijanstvo te borbu protiv sistema odnosno Babilona sa puno društveno angažovanih pesama i apela mladim generacijama, drugi deo je mnogo dekadentniji, psihodeličniji i bliži klasičnom rokenrolu.

Nenad: Otklon od zloupotrebe sopstvenog zdravlja je uvek postojao. A dekadencija ako se dešavala uvek je imala srećan završetak. Dekadentnija je bila atmosfera nego što su pesme bile dekadentne. Uvek je to bila potraga za savršenim zvukom ljudi koji vole to što rade. Razlike postoje i treba da postoje, jer si autorski bend koji nikad ne želi da bude dosadan. Da li uspeva u tome ili ne druga je stvar.

Prekidi stvarnosti su jednoglasno prihvaćeni kao klasik kada su izašli. Kako je izgledao taj novi početak?

Oliver: Super je izgledao, još uvek je izgledalo da će sve biti okej kad smo krenuli i onda je ubijen Đinđić i shvatili smo da će se komplikovati stvari oko puta Srbije u Evropu, što smo mi mislili da je već gotova stvar. Čak i posle tog atentata činilo se da će bolje da se dešavaju stvari, tako da je i tu bilo neke euforije i onda su stvari počele malo da se otežu i evo prošlo je više od deset godina. To je o toj opštoj atmosferi, a bend je bio u kreativnom naponu i radili smo iz sve snage. Bitno je da se napravilo jezgro benda koje se nije puno menjalo.

Nenad: Izgledalo je kao i bilo koja proba koju smo imali ranije u drugim postavama, drugim vremenima. Ja sam očekivao da će nas dočekati sa negativnim emocijama, to se na neki način i obistinilo. Sve vreme smo imali osećaj da smo dočekani na nož i taj osećaj je potrajao i nije loš jer smo previše toga prešli da bi nas nešto iznenađivalo.

Tri godine kasnije je izašao Deveti život. Apokaliptične teme preovladavaju. Tu su motivi vatre, crvenog neba, sumraka, poslednjih dana. Ako možeš da mi kažeš nešto o tome.

Oliver: To je na ličnom nivou. Retroaktivno su mi se sve te godine iščekivanja, neizvesnosti skupile tu, ali nada nikad nije prestala da postoji. U svim tim apokaliptičnim, pesimističnim vizijama je uvek postojalo pretakanje u nešto pozitivno, da će sve biti okej na kraju.

Šta su kristalne staze? To je još jedan od motiva koji se ponavlja na albumu.

Oliver: To su stranputice. Neke staze kojima mogu da se prošetam da bi se relaksirao. Ako je život put od tačke A do tačke B, kristalne staze su te neke stranputice koje su lepše od ove glavne staze. Mogu da budu opasne, ali šta je život ako ti ideš tim ravnim utabanim putem od tačke A do tačke B.

Na poslednjoj pesmi albuma nalazi se omaž Radomiru Belaćeviću gde on pominje kako želi vašu muziku da ubaci u film. O kom filmu je reč i kakav odnos ste imali sa njim?

Nenad: Nismo imali nikakav lični odnos sa njim, a to je džingl koji smo mi preuzeli za tu pesmu. Džingl koji je uradio preko devedesetdvojke, koji je b92 furao u nekom periodu kada je Belaćević postao popularniji posle “Dečaka iz Junkovca” i “Tatinog sina“. Ja sam se setio tog džingla pa smo to ubacili između te dve pesme “Deveti život” i “Čaj”, a da je bilo sreće da poživi možda bi i sarađivali.

Zašto ste sledeći album nazvali “Manifest”?

Oliver: Zato što smo tu prvi put došli do tog zvuka kome smo težili. Meni je drago što smo se menjali, naročito iz ove perspektive, što smo došli do nečeg drugog. Mislim da ćemo i dalje ići u tom smeru, ne verujem da ćemo menjati pravac.

Da li bi mi rekao kako je nastala pesma “Majka nam je noć” i uopšte nešto o pesmi pošto mislim da je to jedna od najlepših balada benda.

Oliver: Hvala ti. Nastala je tako što sam ja to napravio na akustičnoj gitari i onda smo probali električno, ali nije išlo. Dvoumili smo se da li da ide na album ili ne i onda smo se Nenad i ja dogovorili da tu idu neke ambijentalne gitare i da pesma ima taj neki eksperimantalni trip. Spaced out.

A ti vukovi koji se pominju?

Oliver: To ima veze sa nekim prijateljima i prijateljicima sa kojima sam bio blizak, a neki od njih su imali probleme zavisnosti i onda u takvom okruženju ti imaš osećaj da si siguran i ušuškan, a ustvari sve to nije ni malo bezbedno. I sad koliko god ti je prijatno, ne možeš potpuno da se opustiš, neki oprez moraš da imaš jer su nepredvidivi.

Ko je uradio kaver za Volju za Noć?

Nenad: Oliver, kao i za sve druge albume. To je posveta izdavačkoj kući “Reč i misao” koja je nekada punila police.

Da li ste sad potpuno prebacili muziku na rokenrol budući da album obiluje gomilom zaraznih upečatljivih rifova? Ima momenata koji podsećaju na Partibrejkerse.

Nenad: Ta muzika je uvek bila rokenrol. Od šezdesetih godina kada je rokenrol postao deo kulturne, supkulturne ponude uvek je bio neko ko je rekao da dolazi neka nova stvar, kao tvist šezdesetprve i rokenrola nema više. Devedesetprve kad je bend počeo da svira prve stvari i kasnije, sve to spada u nešto što je žanrovski rokenrol. Na početku smo se bavili razbijanjem forme, a posle se išlo ka konvencionalnijem pristupu, ali prirodno. Sve je to stvar sazrevanja. Ali na kraju forma može uvek drukčije da se predstavi kroz aranžmane. Ti “Angel of Death” Slayera možeš da obradiš kao uspavanku za bebe.

Šta znači sve je stalo u rokenrol?

Oliver: Rokenrol je u svakodnevnoj analizi savremenih tokova. Jedini medij koji je uspeo sve da isprati i sve da spomene. Čak i cela književnost, ako uzmeš sve pravce i tokove, nije uspela da smesti u sebe ono što je rokenrol smestio. U rokenrol je bukvalno sve stalo, od velikog praska do neke daleke budućnosti. U rokenrolu se svako spominje i onda imaš taj povratak, svako spominje rokenrol. Sediš negde sa dva slikara, dva neka pisca, niko neće da priča o slikarstvu. Ti hoćeš sa njima da pričaš o slikarstvu, oni sve vreme hoće da pričaju o rokenrolu.

Otkud omaž Vladi Džetu?

Nenad: Vlada Džet je u jednom trenutku pravio veliki povratak na scenu. Kako smo odlazili kod njega na radio da najavimo album, on je uvek neke nove pesme iznosio. Ja sam taj njegov rafal albuma koje je počeo da izbacuje shvatio ne na jedan tužan način kao Džoni Kešov “American Recordings” koji je radio sa Rik Rubinom, nego kao neki šarmantni, zabavni omaž sopstvenom životu i sopstvenoj karijeri, a Oliver je onda napravio tu pesmu, taj klasični 50’s rokenrol. Naslušali smo se njegove muzike na putovanjima kombijem.

Jesi li namerno menjao način pevanja? Neki ga vole, nekima baš smeta.

Oliver: Je l’ to još uvek tako, uvek će biti tako?

Pa izgleda, meni je to baš glupo.

Oliver: Mislim da ovo nije pitanje za mene. Nikad nisam razmišljao sad ću da pevam ovako, sad ću da pevam ovako. To je išlo potpuno prirodno. Pevao sam uvek kako mi se peva.

Ikonografija benda. Šeširi, kišobrani, mačke. Je l došlo spontano ili ima određeno značenje?

Oliver: Spontano. Ja sam odrastao sa mačkama, plašim se da ne pokisnem, ćelavim pa nosim šešire.

Da li ti pišeš sve tekstove ili neke radiš u saradnji sa drugim ljudima iz benda, budući da su potpisani imenom benda?

Oliver: Da. Tako ih samo potpišem.

Ništa, to bi bilo to. Hvala ti mnogo.

Oliver: Hvala tebi.