TV GONIČ: Razočaranja 2018.

Da li vam gledanje serija i dalje prija? Da li vas frustrira što uvek ima neka serija koju je neko drugi gledao, a vi ne? I preporučuje vam je iz sve snage, a vi se (uprkos trudu i satima provedenim ispred televizora) osećate glupo, jer ste opet izvisili za priliku da učestvujete u “priči” i budete deo “svetskog” dijaloga i promišljanja? Ili vas zabole?

Pred vama je deset serija koje ne morate da gledate ili nije ni trebalo da gledate. Kao i svaki put kad pravim ovu listu, u izbor uzimam isključivo serije od kojih sam nešto (iz raznih razloga) očekivao i/ili s kojima sam proveo najmanje pola sezone (ili celu, češće). Samo da bih na kraju shvatio koliko mi sve to nije ni najmanje trebalo. Nego bi bilo bolje da sam vozio bajs, ljubio curu i vodio decu u park. Ili da sam spavao.

U ovaj izbor nije ušlo barem još jedan i po put ovoliko serija, poput, recimo, American Vandal (S02), koja iako solidno razočaravajuća i dalje biva boljom i originalnijom od mnogih drugih u ponudi. Ili Coincoin et les z’inhumans (nastavak fenomenalne Bruno Dumontove Li’l Quinquin) koja je tokom četiri epizode imala, pa, barem tri, praznog hoda, što je tek u četvrtoj epizodi nadomešteno spektakularnim finalom. Ili druge sezone Goliath i Mr Mercedes, koje iako nedovoljno (ili sumanuto) razrađeni nastavci odličnih premisa i dalje predstavljaju finu teve razbribrigu (koju drugi popunjavaju NCISXYZ epizodama, a ja ovim). Itd itd…

Spreman sam na to da vi mislite drugačije. Ne stidite se da mi to napomenete.

10 HOUSE OF CARDS (Netflix)

Poslednja sezona HoC je bila ovakva iz nužde, a ne iz autorske zamisli. Dakle, niko ne treba da se zavarava da slanje pusa “meToo” pokretu i vatromet feminizma koji izbija iz vladavine Claire Underwood, pardon, Claire Hale, može i treba da nadomesti činjenicu da od stvarnog glavnog junaka ove serije vidimo samo mrtvu ruku. I zamišljamo mu glas.

House of Cards je bio o makbetovskom paru i mislim da je priča o “čistom, vladarskom zlu” ovde, zapravo, na vrlo kontroverzan način iskoristila “meToo” pokret, kao i sve ostalo do sada, da još malo ostane na vlasti. Šteta je što ta “zloupotreba” nije bila jedini predmet sezone, već se stvar razvodnila pričom o korporativnim vladarima iz senke, kao i vrlo neuverljivo razigranom sečom svedoka Underwoodovih zala.

Drugim rečima, we need to talk about Kevin.

09 MANIAC (Netflix)

Maniac, rađena prema norveškom originalu (koji nisam gledao), a iz pera pisca, i od skora teve scenariste, Patricka Somervillea, i u režiji jednog od najvećih teve zamlata i mistifikatora, Cary-ja Jojija Fukunage, demonstrirala je jedan od najčešćih problema u aktuelnoj hiperprodukciji serija- a to je korišćenje premise koja nije “serijalna”.

Maniac nije ništa drugo do nepotrebno razvučeni sci-fi rom-com, sa dvoje možda atipični(ji)h junaka i tradicionalno stilski overdoziranom Fukunaginom atmosferom, nakrcanom referencama i dramskim ćorsokacima.

Ono što je Fukunaga uspeo jeste da od tradicionalno simpatičnih glumaca (Jonah Hill i Emma Stone) dobije emotivno jalove junake i da sve izgleda kao još neduhovitija varijanta (ako je to moguće) I Heart Huckabees.

08 SORRY FOR YOUR LOSS (Facebook Watch)

Još jedna serija koja deli pomenuti problem sa Maniacom i pokušava da relativno-stereotipnu “Sundance” dramu dovoljnu za jedan jednoiposatni film rastegne na čak 10 epizoda.

Sorry For Your Loss je svoju snagu potražio u jakom kastingu (indi fejv Elizabeth Olsen) i rediteljskoj palici, također renomiranog indi imena, Jamesa Ponsoldta, ali je precenio “polemički” potencijal svoje tanušne dramice o mladom momku koji se možda ubio, a možda slučajno stradao, i tako zavio u crno svoju mladu suprugu. Koja se sad bori sa bolom u pokušaju da nastavi život.

A ni epizodni likovi, od kojih je, nekako, svaki vukao svoj “društveni problem” oko vrata, nisu pomogli namicanju autentične i spontane priče.

07 SHARP OBJECTS (HBO)

Ako ste gledali True Detective, pa čak i ako vam se ista dopala, onda ste morali da se upitate zašto nam HBO reprizira sve to sa nešto drugačijim junacima i sada već, nezaobilaznom, “ženom u glavnoj ulozi”.

Devet desetina ove serije bilo je jalovo, nepotrebno i neinspirativno kruženje po malecnom gradu u koji se sirota Camille Preaker vratila da se pozabavi ubistvima tinejdžera, a jedna desetina je otpala na besmislene pokušaje sakrivanja ko je od mogućih troje ljudi najverovatnije kriv za iste.

Setite se dobrih južnjačkih trilera, pa uporedite s ovim.

06 THE MARVELOUS MRS. MAISEL (Amazon)

Nastavak novih starih avantura nove stare Gilmorice, Mrs Maisel, još je bezidejniji u pogledu toga o čemu je ova serija zapravo. Sve mehaničkije ponašanje “glavnog osoblja” svakako ne pomaže naslućivanju.

Prošla sezona se završila trijumfalnim početkom karijere koji to, izgleda, zapravo i nije bio. Dug je i trnovit put do gornjeg ešalona stendapa u Njujorku, ali Mrs Maisel i ne deluje naročito posvećeno tome. Treba samo videti koooliko se, sirota, obradovala što je robnokućopaziteljka pustila da radi “na spratu” za Revlonovim štandom, pa shvatiti da je najveći problem Mrs. Maisel to što je ona i dalje u glavi “gospođa gospodina Mejzela” tj neko ko ne shvata sopstveni potencijal.

Ali, sloboda koju je Amazon dao bračnom paru Sherman- Palladino uglavnom rezultira nepotrebno baroknim dijaloškim i mizanscenskim postupcima, ili iznurujućim rediteljskim akrobacijama (recimo, ulazak porodice u kuću u odmaralištu Catskills), koje postaju sami sebi svrha i samo kamufliraju da je Mrs. Maisel vrlo tanka sa dramskim mesom.

05 THE LAST O.G. (TBS)

The Last O.G. je na jednom mestu okupio neka od najpopularniji (“novih”) imena afro-američke komedije- Jordana Peela, Tiffany Haddish, Tracy-ja Morgana i veterana Cedrica The Entertainera. Međutim, ono što smo dobili u priči o crncu koji izlazi iz zatvora i pokušava da živi pošteno i bude dobar otac tinejdžerima za koje nije ni znao, uglavnom je baratalo sitkom stereotipima i nije bilo naročito, ili nimalo, smešno.

Iako se emituje na kanalu koji ima stanovitu post-modernu ponudu (Angie Tribeca, The Detour, Search Party) i reditelja čiji filmski hit predstavlja superiornu post-modernu interpretaciju horora (Get Out), Last O.G. neoprostivo deluje kao formulaična socijalna drama koja neinspirativnim humorom pokušava tome da se otrgne. I razmere te neusaglašenosti najbolje demonstrira Tracy Morgan, koji igra u sopstvenom (i boljem!) šou, dok svi ostali tavore u gore opisanom.

04 CAMPING (HBO)

Camping je rimejk istoimene britanske serije (srećom, nisam gledao) koju su za potrebe HBO-a osmislile Lena Dunham i Jenni Konner.

I dok nema sumnje da Lena ovim ostvarenjem popunjava ugovorne obaveze i rupu u inspiraciji, ono što smo dobili u (i dalje?) “udarnom jesenjem terminu” ispod je svakog (HBO) nivoa.

Familija sa multiplim disfunkcionalnostima uhvaćena u višednevnom raspadanju tokom izleta u kontrolisanoj, divljoj prirodi, već je toliko puta viđena ansambl komedija – utisak kome je samo doprinelo učešće Bretta Gelmana koji je na takvim tipovima ostvarenja i napravio karijeru.

Camping promiče bez ijednog autentičnog uvida u probleme srednjih godina i tek u ponekoj, obično prirodi ili tipu lika neprimerenoj referenci na nešto što bi “Girls” međusobno pomenule, prepoznamo ko stoji iza ove serije. Skoro neoprostivo.

03 THE PURGE (USA)

The Purge je, uprkos filmskoj premisi i njenoj potencijalnoj ne-serijalnosti, mogao da bude opasan projekat USA, koji ga, uz Mr Robota, etablira kao ozbiljnog komentatora američkih političkih kretanja i, što je bitnije, potencijalnih adresa do kojih bi to kretanje moglo da stigne.

Priča o legalizovanom bezakonju koje traje od sedam uveče do sedam ujutru, na “Prrrdžovdan”, kreira fenomenalan prostor da pokaže šta je to što bi u ljudima pokrenulo želju da se ižive nekažnjeno tokom jedne noći. Međutim, USA još više trivijalizuje ideju, što je proces koji je sahranio i filmsku franšizu, i pretvara seriju u “seriju” besomučnih medmaksijada u kojima sitne duše razrešavaju svoje još sitnije probleme, žanrovski pretanko i motivisani i razrađeni.

Purge tako postaje nešto kao zamena za “reality program” koji nam (još uvek) nije dozvoljen.

02 THE ROMANOFFS (Amazon)

Kao i u slučaju Camping, samo još više!, The Romanoffs su demonstrirali neoprostiv nesklad između onoga što smo od autora očekivali i do sada dobijali i trivijalne, sapunaste, mediokritetske zabave koja nam je ponuđena.

Umesto da The Romanoffs iskoristi da na nov način produbi svoj talenat za “ensemble cast”, Weiner je Bezosove milione spucao na svoj “home-schooling” u domenu, pre filmskog, nego serijskog, tretmana žanrova romantične komedije, melodrame, trilera, socijalne drame itd.

Crni humor, koji bi mogli da pripišemo Weinerovom intelektualnom izrazu, bio je neujednačeno i stidljivo prisutan (najviše u “ruskoj epizodi”), a mahom se povlačio pred nekakvom usiljenom i neiskazanom željom da ponuđeni materijal bude što mejnstrimniji. Namera koja, sama po sebi, apsolutno nikad ne uspeva.

01 HOMECOMING (Amazon)

Iako su ovu seriju kao autori potpisali Eli Horowitz i Micah Bloomberg, sva je prilika da ni nje, a ni Julie Roberts u njoj, ne bi bilo da se kao izvršni producent i reditelj svih epizoda nije pojavio Sam Esmail, “otac” Mr. Robotov.

Esmail je očigledno dobio odrešene ruke i odrešenu kesu od strane Amazona, a zauzvrat nam je ponudio seriju koja izgleda kao film koji nepotrebno traje tri puta duže nego što treba i u odnosu na koji je Dosije Pelikan Građanin Kejn.

Ako ostavimo po strani, a to nije lako učiniti, Esmailove rediteljske akrobacije, sa sada već trejdmarkovanim filmskim ispisom imena serije preko celog ekrana, sporim i komplikovanim hodom kamere, “prolaženjem kroz zidove”, i plafone, split-skrin montažom, ezoteričnim mizanscenom unutar kadra… svim “tim”, ono što ostaje jeste rom-kom između starije žene i mlađeg muškarca (“oficira”), uvijen u triler o korporaciji koja želi da patentira lek koji instantno briše potencijalna PTSD sećanja i relativno brzo sprema vojnike za uspešan povratak u ratovanje. Sve to istražuje sjajni Shea Whigham, kao Thomas Carrasco, činovnik Ministarstva odbrane, čija je skoro terigilijamovska posvećenost ovom materijalu jedina svetla stvar ovde i najbolji pokazatelj koliko su svi ostali promašili temu, baveći se njome “smrtno ozbiljno”.

Julia Roberts apsolutno ničim nije zaslužila da je pomenemo. Sem rečenicom koja govori baš to.