TV GONIČ: Pet lakih komada za teške dane

Pretpostavljam da i svima vama lagano prestaje sve da bude zanimljivo, kao i da više nemate entuzijazam i želju da nadoknadite neodgledano ili da se samo razonodite “nekom dobrom serijom”. Ali, to ne znači da treba da odustajete, niti da sam vam ja ovde spremio neke ultimativne favorite koji “samo tako” menjaju realnost i raspoloženje. Jer baš nisam.

Sećate se- normalan život bio je mešavina male mere natproseka, pozamašnijeg ispodproseka i neočekivano obilatog proseka, pa tako i ovde. Krenite da se normalizujete na najteži način- povratkom na staro. Želim vam puno sreće.

MYTHIC QUEST: RAVEN’S BANQUET (Apple TV+)

KO: Troje ljudi koje su radili na hit šou (koji nikada nisam počeo da gledam) It’s Always Sunny In Philadelphia, a koje predvodi (i tamo i ovde) glumac Rob McElhenney. Prilično sam siguran da je za neke ljude ovo preporuka ispisana krvlju.

ŠTA: Nalazimo se u srcu “multi-player” igrice Mythic Quest koja već skoro deceniju predstavlja zabavu za milione igrača širom sveta. Njen kreator je Ian Grimm (čita se “Ajan”) egocentrični, ali simpatični tridesetogodišnjak koji je odavno zapostavio realnost te često ima problema da joj se vrati. Njegov tim čine njegova kreativna partnerka Poppy Li, koja se oseća nedovoljno cenjenom, Brad, beskrupolozni finansijski direktor, literarni veteran C.W. Longbottom i izvršni direktor David koji kukavički rešava sve probleme. Pored svih njih, verovatno najviše pažnje skreće na sebe “klintistvudovski desno” nabaždarena asistentica Jo.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Čak i ako zanemarimo prisustvo Danny-ja Pudija, paralele sa uvrnutošću grupne dinamike kao u Comminity su očigledne, dok sličnosti sa tematikom i problemima Silicon Valley dolaze sa teritorijom. Autori Mythic Quest su uspeli da relativno brzo izdiferenciraju karaktere i da im daju po jednu definišuću “nenormaliju” iz koje crpe humor u interakciji sa drugim junacima, što je bilo i ostalo najpouzdanije sredstvo za kreiranje dobrog sitkoma. A uprkos vremenima u kojima živimo neke od tih karakteristika prkosno kontriraju PC kulturi, iako serija u celini afirmiše dovoljno “milenijalskih prioriteta”. Igra, na moju radost, uglavnom i efektno služi kao povod za probleme u nevirtuelnoj realnosti i autori nemaju nikakvih poetskih ili etičkih namera da od nje prave alegoriju ili kritiku društva. Mythic Quest je isključivo poligon za zabavu. Ili muke. Devet (polusatnih) epizoda čini se nekako malo za ovaj tip serije, i to je dobar znak.

ZOEY’S EXTRAORDINARY PLAYLIST (NBC)

KO: Simpatične Lauren Graham i Jane Levy traže novi teve život nakon nebuloznog i nepotrebnog Gilmore Girls specijala, odnosno solidnog sitkoma Suburgatory u muzičkoj komediji Austina Winsberga.

ŠTA: Tokom pregleda na magnetnoj rezonanci desi se zemljotres koji dovodi do toga da Zoey koja je bila na pregledu sada može da čuje tuđe misli (i osećanja) u formi popularnih pesama, koje su, “samo za nju” koreografisane kao muzičke tačke. Kako je Zoey inače strejterka koja radi kao koder u nekoj digitalnoj firmi, ta stvar pravi ozbiljnu turbulenciju u njenom životu.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Ja nisam neki naročiti fan mjuzikla i njegovo teve izdanje u formi Crazy Ex-Girlfriend mi je pozamašno išlo na nerve, ali i uprkos tome teško mi je da Zoey’s EP ne posmatram kao neuspeo pokušaj kreiranja “milenijalskog mejnstrima”. Inkluzivne note na stranu (u formi simpatične “dženderfluid” komšinice Mo, koja je, zapravo!, trebalo da bude glavna junakinja), ovo je Glee za nešto starije, lišen kempa, auto-ironije i baždaren tako da isijiva “safe zonama” na svim nivoima odnosa, uključujući i onaj sa ocem obolelim od progresivne distrofije nerava koja ga je ostavila nešto življim od biljke u saksiji. Sve ostalo su rom-kom situacije već toliko puta viđene koje vas samo teraju na razmišljanje koliko Lauren Graham, kao Zoey-in šef, voli čvarke.

DAVE (FXX)

KO: Lil Dicky, reper za koga sam ovde i sada po prvi put čuo, i Jeff Schaffer, koji je najpoznatiji po svom radu na Seinfeld i Curb Your Enthusiasm.

ŠTA: Serija o belom, jevrejskom reperu, koji svojim iskrenim, komičnim i atipičnim pristupom hip hopu pokušava da se izbori za svoje mesto u klimi koju očigledno diktiraju afro-američki izvođači i stilovi života.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Za Dave sam prvi put čuo u podnaslovu Pitchforkovog teksta koji se javno zapitao “trebaju li nam hip hop serije kao što je Dave?”. Čim se P4K tako nešto pita, moj odgovor je, naravno, “da!”. Ispostavilo se da sam više nego u pravu. Dave je verovatno najzabavnija nova serija (uz Breeders) i svakako nastavlja impresivnu tradiciju odličnih i vrlo specifično-atipičnih FX(X)-ovih komedija, poput Louie, Better Things, Baskets, Legit, Atlanta, You’re The Worst, Man Seeking Woman… Uz rizik da možda zazvučim pretenciozno, rekao bih da Dave u nekim trenucima deluje kao protiv teža “crnoj” Atlanti sa dobro postavljenim likovima, sličnom tematikom, dobrim balansom komičnog, iskrenog, neočekivano iskrenog i skoro avangardnog (epizoda posvećena bipolarnom Daveovom sajdkiku je jedna od najboljih epizoda prikazanih ove godine!). Sam Lil Dicky je dovoljno intrigantan i na duhovit način dočarava jedan aspekat sveta koji je obično vrlo agresivan i vrlo mačo, prikazujući ga iz vrlo neafirmativnih uglova, ali na način koji mu ukazuje adekvatno “poštovanje”. Jedna od serija kojoj se na nedeljnom nivou najviše radujem.

BREEDERS (Sky One/ FX)

KO: Dva glumca, Chris Addison i Martin Freeman (koji igra jednu od dve glavne uloge) i Simon Blackwell, scenarista koji je radio na brojnim serijama, između ostalih i The Thick Of It i Veep, prihvatili su se teme bračnog života sa decom.

ŠTA: Pomenuti Freeman i Daisy Haggard (koju radije pamtim po njenim urnebesnim “epizodicama” u Episodes nego po smušenom autorskom ostvarenju Back To Life) igraju bračni par sa dvoje male dece, koji pokušava da organizuje svoj bračni, porodični, roditeljski, poslovni i familijarni život, dok se kao tema koja povezuje sve epizode provlači Freemanova namera da konačno i zvanično oženi ženu sa kojom dugo živi i ima decu.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Najviše od svega koliko sve podseća na tip humora i nekakav “bez foliranja” odnos prema roditeljstvu koju je svojevremeno doneo Catastrophe, kao i ovde, bez sumnje baziran na obilatom ličnom iskustvu. Tokom prvih nekoliko epizoda smejao sam se kao što skoro nisam tome što i u dalekom (progresivnijem?) svetu ljudi/roditelji muke slične muke kao ja i na sličan način. Freeman i Haggardova su odlični, sa dobrom hemijom i potpuno različitim senzibilitetima, i vrlo ubedljivi kao roditelji “koji daju sve od sebe”, i trpe zbog toga. Pod-krovna priča sa tastom koji se iznenada pojavljuje i preti da će ostati da živi sa njima, zapretila je na trenutak da pojede pravu temu ove serije, ali je iz nje urnebesno i potresno isprašena (pun intended). Ako imate dete/decu, (al)i volite i ne date “svoj život” uživaćete.

I AM NOT OKAY WITH THIS (Netflix)

KO: Strip Charlesa Formana, kao i u slučaju The End of the F**king World i ovde je poslužio kao materijal od koga se počelo. Jonathan Entwistle, koji je režirao nekoliko epizoda F**king World, ovde je i ko-autor i reditelj.

ŠTA: Tinejdžerka Sydney koja odrasta u nekom američkom zaseok-gradiću, nakon samoubistva svog oca, otkriva da ima super moći, ali ne i kontrolu nad njima. A sve to se poklapa i sa periodom u kome počinje da praktikuje i preferira svoja seksualna iskustva.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Sydney igra Sophia Lillis koju smo upoznali i zavoleli u poslednjoj verziji adaptacije Kingovog It. I ona, kao i njen kompanjon Wyatt Oleff daju ovoj seriji jedini i neophodan šarm. Nisam siguran da je polusatna forma sa epizodama neretko dugačkim i jedva dvadeset minuta pravi format za pričanje ove priče, ali to je očigledno mehanički danak “milenijalskim navikama” i repriza formule  TEOTFW. Radnja je kao i u svim aktuelnim progresivnim tinejdžerskim serijama prilika da se publika edukuje na terenu “poznatih stvari”, a da se sve one neobične tretiraju kao jasne metafore za neke druge neravnine i probleme njihove ciljne grupe ili same planete. Mislim da su autori hteli da Sydney bude “aktuelni nastavak” tinejdžerki poput Carrie (očigledne reference) ili Veronice Mars ili onih iz Stranger Things koje imaju moćnije potencijale nego njihove vršnjakinje, ali sa nekim drugim stvarima stoje isto ili lošije. Međutim, gej orijentacija ovde dosta jednoznačno definiše seriju, a nedostatak paralelnih priča čini ovu osnovnu prerazvučenom i ispraznom.