Predsednici na filmu

Izbori su ono doba (koje se ovde dešava prečesto) kada ljudi u Srbiji demonstriraju kako znaju sve o svemu: kandidatima, teorijama zavera, ko koga finansira i zašto političke grupacije vuku određene poteze. Ovo je vreme kada još jednom prolazimo kroz agoniju koja se zove predsednički izbori.

Ta društvena igra uskoro će se privesti kraju (do naredne prilike), pa ćete moći da odmorite mozak. Ako vam je već sada muka od aktuelnih događaja, sve što možemo da vam ponudimo je nekoliko filmova uz koje ćete, barem na nekoliko sati, zaboraviti prave predsedničke kandidate i pozabaviti se životima onih filmskih; kako stvarnih, tako i izmišljenih.

YOUNG MR. LINCOLN (1939)

Film koji krasi interesantan pristup, kojim je Džon Ford još krajem tridesetih godina pokazao koliko je ozbiljniji igrač od većine reditelja tadašnjeg Holivuda, i koliko u razmišljanju može da ode dalje od drugih. Priča je izmišljena i dešava se na Divljem zapadu, a radnja se kreće u manje-više žanrovskim okvirima. Razrešava se ubistvo koje se desilo na Dan nezavisnosti, najveći američki praznik, i sve to ne bi bilo toliko interesantno samo po sebi, da glavni junak nije niko drugi do najveći američki predsednik svih vremena – Abraham Linkoln. Veličanje važne istorijske figure na ovakav način, kroz izmišljenu žanrovsku priču u koju se ona stavlja u funkciju dramskog junaka, pokazuje koliko je Ford umeo da bude manipulativan i sugestivan u želji da ličnosti i događaje stavi na mitološki pijedestal. Uostalom, to su radili i naši narodni guslari kroz čitave cikluse epskih pesama. Ford je to radio kroz jedan neuporedivo moćniji medij.

NIXON (1995)

Ukoliko je Linkoln najslavniji republikanac u istoriji ove partije i američke desnice, onda je najneslavniji, za sada, definitvino Ričard Nikson (Tramp je tek na početku, imaće vremena da se pozicionira, ostavimo čoveka na miru). Nikson je zato i bio intrigantan Oliveru Stounu, koji se često radije bavio gubitnicima i anti-herojima. Ovaj film uvodi nas direktno u “peti čin” Niksonove biografije, početak propasti, kada afera “Votergejt” izbija na na videlo. To ga vraća u prošlost, na vreme uspona, uz osvrt na mehanizam vladavine i poteze koje je vukao. Koristeći dokumentaristički stil u vizuelnom izrazu i snažnu karakterizaciju glavnog lika, kojeg tumači Entoni Hopkins, Stoun preko biografije predsednika otvara priču o jednom od najkriznijih razdoblja u američkoj i svetskoj istoriji.

ESCAPE FROM NEW YORK (1981)

U kultnom ostvarenju  Džona Karpentera, jedan od likova je i predsednik SAD kojeg tumači virtuozni Donald Plezns. Međutim, ovde on ne portretiše nijednog od bitnijih američkih predsednika, već izmišljenog predsednika iz budućnosti. 1981. godine, kada je 1997. iz filma bila daleka budućnost, Karapenter je Ameriku video kao ruinu razorenu kriminalom, do te mere da je ceo Njujork, najvažniji grad sveta, postao zatvor. U takvom svetu, čak je i predsednik države laka meta koje kriminalci mogu bez problema da se dokopaju, zatim preko njega ucenjuju vladu i koriste ga kao svoju ličnu igračku i metu za gađanje. Karpenter je, zapravo, u svom subverzivnom izrazu pustio mašti na volju, verovatno ispunjavajući skrivene želje većine populacije, pa i svoje, te je figuru predsednika stavio u ovako nedoličan položaj. U vreme kada je film bio u postprodukciji, pravi američki predsednik Ronald Regan zaista je postao meta za gađanje – u proleće 1981. na njega je izvršen neuspeli atentat. Samo nekoliko meseci kasnije, film je pušten u bioskope i postigao veliki uspeh. Možda je Karpenter imao neke male prekognicije, možda je samo oslobodio svoje podsvesne želje, ali svakako je kod publike ova ideja imala dobar prijem.

AIR FORCE ONE (1997)

Film u režiji Volfganga Petersena, u kojem je junak takođe jedan izmišljeni predsednik, a predstavljeni događaji se isto tako nikada nisu dogodili. Međutim, ovaj predsednik definitvno neće bitni ničija igračka niti meta. Ovaj predsednik je bivši ratnik, koji po potrebi istresa iz gaća svakoga ko misli da na taj način udari na američki poredak. Iako snimljen devedesetih, kada je bila pauza između hladnih ratova, “Air Force One” se tematski više uklapa u milje osamdesetih ili današnjeg vremena, jer glavna pretnja dolazi sa Istoka. Pa ipak, kako je tih godina pijani Jeljcin svojim nesuprotstavljanjem uspostavio dobre odnose s Amerikom, nije bilo prikladno da se na tapetu nađu Rusi, nego je krivica prebačena na mučenike Kazahstance (u ovom filmu su ih načeli, ali “Borat” ih je dokusurio). Ovde se zagovara i harmoničan odnos između Rusa i Amera, ali eto, prokleti Kazahstanci…U svom planu teroristi su prevideli jednu sitnicu: da je predsednik veteran i da je istreniran kao Rambo. Šteta što glavnu ulogu ne tumače Slaj ili Arni, već uglađeni Harison Ford.

CRNI BOMBARDER (1992)

Malo je domaćih filmova u kojima se pojavljuje predsednk države kao junak. Zapravo, grešim. Ima ih tona i svi portretišu Josipa Broza u njegovoj bogatoj i odvažnoj NOB karijeri, za koju baš i nemamo opipljive dokaze. Ako zanemarimo režimsku, propagandnu kinematografiju, ne ostaje nam mnogo toga.

Film Darka Bajića s početka devedesetih na neki način doneo je sliku onoga što će se dogoditi u toj deceniji (masovni protesti i pobune, ubistva novinara, napadi na slobodne medije).

U toj stilizovanoj viziji Srbije devedesetih pojavljuje se i lik predsednika, kojeg u kameo roli tumači Danilo Bata Stojković. U nekoliko minuta, Stojković demonstrira svoj raskošni talenat i kapacitet za ovakvu vrstu uloga, kakvu na žalost nije mogao da igra češće. Pojavom aludira na tadašnjeg predsednika Miloševića, a stavom na Titovo “Studenti su u pravu” iz ’68.