O seriji koja potvrđuje da je sada i arthaus zaposeo naš dragi televizijski program

Sećate se kako sam vam pre par nedelja pisao o Horace and Pete, a vi niste poludeli. Okuražio sam se, pa bih da nastavim u tom pravcu. Sitkom (o, pogrešne li reči!) Flowers, Channel 4-a, svakako nije trijumf koji može na bilo kom nivou da parira ostvarenju Louisa CK-a, ali mene je više iznenadio i više mi je prijao od prve epizode ishajpovanog Preacher. Jedini razlog zašto poredim ova dva ostvarenja je što vas „svet“ tera da gledate ekranizaciju omiljenog Seth Rogenovog stripa, a ja ovo drugo. Zahvalite mi kasnije. Slobodno.

Flowers, moram da priznam, nije kao druge serije. Ako bih mogao da ga uporedim sa nečim, pa još i aktuelnim, to bi bili filmovi Wesa Andersona. Onirična lokacija na kojoj smrt sreće ljude koji je se ne plaše. Da ne moram da posegnem za aktuelnim primerom, odvažio bih se da Flowers uporedim sa nekim ostvarenjima Bustera Keatona. Ne zato što su Britanci otkrili slepstik ili što prostorom Flowers suvereno vlada komičar kamenog lica i još čvršćeg talenta, već zato što i ovde i tamo humor i tuga idu ruku pod ruku i lepo se zabavljaju. I u toj zabavi provode neverovatne zajedničke trenutke.

Seriju je osmislio i u njoj igra jednu od pet glavnih uloga, engleski glumac i scenarista japanskog porekla, Will Sharpe (puno i presmešno ime: William Tomomori Fukuda Sharpe). Iza sebe od stvari vrednih pomena ima film Black Pond (o njemu uskoro na MMG) koji može da se prihvati kao estetska i tematska preteča ove serije.

Način na koji je Flowers prikazana (prvog dana emitovane su dve epizode, a svakog narednog po jedna u toku jedne nedelje) nije jedina i drugačija stvar u vezi sa njom.

Iako britanski serijski opus, naročito poslednje dve decenije (The Office, Extras, The League of Gentlemen i sve što su Lucas i Walliams uradili), ima briljantnih koliko i potpuno uvrnutih momenata, ono što Flowers izdvaja jeste odbijanje da se sprda na sopstveni račun, što je vrlo atipično za „Britance“ koji čuvaju distancu i kad su najprisniji sa vama. To vrlo čudno nepopuštanje materijalu da uprkos nebrojanim prilikama zapadne u apsurd i da uvek ostane u sedlu realističkog, (opet moram pohvaliti) čehovljevskog, materijala, ipak, govori o drugačijim aspiracijama autora od onih da nas samo nasmeje. Pa makar i gorko. Mada, da budem iskren u Flowers i nema puno toga čemu čovek može da se smeje (sem životu samom).

Serija počinje tako što otac Maurice Flowers, scenarista (nisam uspeo da provalim koliko popularnog) strip serijala “Grubb”, izlazi iz  porodične kuće da se obesi o drvo u bašti. Ali grana pukne. Njegov dvostruki psihološki debakl s prozora vidi njegova ćerka Amy. Uveče, njegova ostarela majka Hattie pronalazi štrik kojim je Maurice pokušao da se obesi i u pokušaju da ga vrati na orman, pada, doživi moždani udar i nešto kasnije umre u bolnici. Maurice ostalima saopšti da je verovatno htela da se obesi, pa joj nije pošlo za rukom…

Maurice ima preko pedeset godina. Njegov brak sa Deborahom (večito uronzana Olivia Coleman) je na ivici održivosti usled „nataloženosti raznih  stvari“. Njihovih dvoje dece, Amy i Donald i dalje žive sa njima i moglo bi se reći da su socijalno disfunkcionalni, jer je njihovo ponašanje toliko infantilno da je na ivici da bude retardirano. Amy je… „umetnica“, a Donald pokušava da izumi nešto što će ljudima biti od koristi. I oboje su zaljubljeni u tamnoputu komšinicu Abigail, koja živi sa ocem psihijatrom, koji je zaljubljen u Deborahu, ali zapravo…

Da li sam vam pomenuo da i Mauriceov ilustrator, Shun (Sharpe), živi sa njima, kao i da Deborah veruje da su njih dvojica u gej vezi. Iako nisu. Iako njihova veza najviše izgleda kao odnos inspektora Clouseaua i Catoa, minus međusobna šibanja i smicalice. U ostalom, u jednoj od najpotresnijih scena ove serije Shun nam ispriča ko je šta je i kako je završio kao Mauriceov ilustrator. Stvar kao u Iannucciejevim produkcijama pada na gluva i ledena srca Shunovih sagovornika.

Scenografija i kostimi su veoma bitni u ovoj seriji. Kuća Flowersovih ima vrlo niske plafone, junaci se stalno negde zavlače da dohvate stvari, obično nešto dugo neupotrebljavano i prašnjavo. Kao miševi.

Otac Maurice, uprkos činjenici da se radnja odvija tokom par dana, mahom nosi jednu te istu jaknu i džemper, izgledajući kao ubogi Vuk Drašković (iz podšišane faze). Sve je više kao u nekoj slikovnici, nego kao u stripu. Još ako dodate tome da narator vrlo često prepričava (čita) dešavanja iz stirpa o Grubb (a Grubb beše neki monstrumoliki miš), pa te lirske pauze zaista deluju kao da kadrovi serije pred vama promiču kao stranice slikovnice… sa junacima zarobljenim u njenoj dvodimenzionalnosti.

Prizanjem, Flowers nema neki naročit set „originalnih tema“ i originalnih predložaka za muke svojih junaka. Oca drma stravična kriza srednjih godina, majku bračna i seksualna, decu debile osećaj da su se već ubuđali u gnezdu. A sirotog, dobrog Shuna želja da im svima, u duhu mazohističke japanske posvećenosti, pomogne. Čak ni ono malo tipičnih obrta kakve obično zatičemo u arthaus produkcijama, poput reskog zadaha smrti, majčinog neplaniranog neverstva, istopolnih romansi, samopovređivanja i žrtvi za umetnost, ovde nije dato u nekom naročitom izdanju. Ali, trapavost sa kojom junaci dočaravaju sve navedeno ovde je iskrena i dirljiva. Nije produkt ciničnog uma.

Flowers je fantastičan u tom „međuprostoru“ između događaja. U „onirizovanju“ junakovih emocija i doživljaja sveta. U skoro fantazmagoričnim trenucima koji nam pokazuju njihove prave strahove i osećanja. U tom hibridu koji nastaje između arthaus realizma i magičnog realizma i vrlo iskrenoj zbunjenosti koju junaci, autor, a na kraju i mi sami, priznajemo pred onim što se dešava. Sve počinje sumorno i uprkos materijalu za komediju nastavlja se sumorno. Shun, „vrlo japanski“, pravi pauze i pušta nas da se osamimo sa junacima, da ih osetimo, da shvatimo koliko im je u životu neophodna pauza. A svako ko je živeo zna da život ne toleriše i ne dopušta pauze.

Flowers je osmišljen i realizovan uz vrlo malo tolerancije za „TV propise“ i „gledalačku praksu“. On je pre-emotivan. Apsolutno nije jasno o čemu je, niti kuda vodi (što je, ako već niste shvatili, moj ključni kriterijum za verifikovanje „vrhunskih sadržaja“).  Čak i za neobično probijene TV standarde poslednjih godina, on je vrlo oporo i pesimistično iskustvo (televizija obično zazire od ove vrste depresioniranja TV gledaoca, iz nedelje u nedelju). Sharpe je uspeo da tako izoblikuje sadržaj jednog TV šoua da zaista imate utisak da čitate knjigu, i da na ekranu ne pratite samo radnju, već i unutrašnje živote junaka.

Neobično sam srećan što još uvek živim u vremenima u kojima je ovakva vrsta TV eksperimenta moguća.