Da li imate preko 18 godina?

Novogodišnje preporuke knjiga: naslovi koje ćemo poneti u 2020.

Za početak godine pred nama predstavljamo vam pet knjiga koje će vam uslišiti želju za raznovrsnom literaturom.

Onima koji za Novu godinu sebi požele da u 2020. više čitaju, na ispomoći je ovaj spisak od pet prošlogodišnjih naslova u rasponu od zbirke pripovedaka, romana, klasika, autobiografije i eseja. Ukoliko ste već podmirli svoje knjižne magacine, onda vam ovaj spisak može biti putokaz pri odabiru novogodišnjih poklona. Ako nemate potrebe ni za jednim ni za drugim, onda je 2020. već počela da obećava. Kao što i ovih pet naslova obećavaju sjajan čitalački užitak.

Đavo je crni pas, Šandor Jasberenji (izdavač: Kontrast izdavaštvo, prevod: Marija Cindori Šinković)

U adrenalinskim pričama mađarskog ratnog foto-reportera Šandora Jasberenjija u ljudskim dušama vlada mrak, a u svetu oko njih eksplozije, meci i smrt. I nema u tome nikakve tendencioznosti, niti potrebe za skandalizovanjem. Jer on jednostavno opisuje ono što sačinjava njegov dan na poslu. Taj posao je vezan za fotografsko izveštavanje sa Bliskog Istoka i iz Afrike, iz konfliktnih područja u kojima je mir i harmonija doslovno čudo neviđeno (Nigerija, Kairo, Bengazi, pojas Gaze…). Za pasionirane ljubitelje mađarske književnosti, a tu mislim na one esterhazijevske i krasnahorkaijevske dugačke, spore, masivne pasuse dupke pune deskripcijama i refleksijama, Jasberenjijeva proza bi mogla da bude neprijatno iznenađenje. Đavo je crni pas odlikuje kratak, sažet, brz, jasan, direktan hemingvejevski stil i vratolomne rečenice koje grčevito grabe napred da se dokopaju sledećeg dela radnje, kao da se u tome oslikava svet koji autor opisuje a koji nikome ne garantuje, ne samo dugovečnost, već ni doček narednog dana. U širem kontekstu, Jasberenji govori o nečemu što treba i mora da interesuje ceo svet, a to je cunami migrantske krize koji izaziva, i tek će izazivati, promene teške za sagledavanje. Jasberenji je tamo na licu mesta, na lokaciji sa koje se jasno vidi da se pustinja širi, da će uskoro vode i hrane biti nedovoljno i da se islamske i hrišćanske kulture u savremenom dobu više neće sukobljavati oko religije, bogatstva i kolonijalizma, već oko golog opstanka. Stoga autor zna koliko je važno tu pustinju ne skrivati, pa je stoga otvara svojim čitaocima, bez previše brige za njihovo duhovno stanje nakon čitanja ovih 15 priča.

Avanture Haklberi Fina, Mark Tven (izdavač: LOM, prevod: Flavio Rigonat)

Svi znamo i čitali smo Avanture Toma Sojera , jer – lektira. Ali spin-off sa Haklberi Finom koji Tven objavljuje nekih desetak godina kasnije izvršiće prelomni uticaj na američku književnost. Razlog zašto i ova knjiga nije u lektiri je prosto zato što ovo jeste knjiga o dečaku, ali nije baš knjiga za decu. Hemingvej je u Zelenim brdima Afrike išao toliko daleko da je tvrdio kako celokupna moderna američka književnost potiče od Haklberi Fina. Vonegat ga je upoređivao sa Don Kihotom. To je ipak potpuno razumljivo kada sagledamo značaj ovog romana, recimo u pogledu jezika, gde Tven koristi autentične južnjačke dijalekte, otvarajući time narodnom govoru put u visoku književnost. Njegova vrednost potiče takođe i od postavljanja pitanja o instituciji ropstva u Sjedinjenim Državama, jer glavni Hakov saputnik je crni rob Džim, kojeg njegov kompanjon odbija da prijavi i čuva mu život u zajedničkim avanturama tokom splavarenja po Misisipiju. Ovaj roman, jedan od prvih vodenih road-trip pustolovina, kroz priču o dečaku i reci, zapravo pokreće mnogobrojne političke nedoumice artikulisane kroz dečiju perspektivu, čime im se pruža ironijska distanca i mogućnost za sagledavanje iz potpuno drugačijeg ugla. Ono što je autor hteo da kritikuje, ili ono čemu je hteo da se podsmehne, ili ono što je hteo da pohvali u američkom društvu pustio je da bude verbalizovano iz usta jednog siromašnog, zapuštenog, odbačenog dečaka sa ogromnim srcem i dušom žednom lutanja.

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, Olga Tokarčuk (izdavač: Kulturni centar Novog Sada, prevod: Milica Markić)

Dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu Olga Tokarčuk u Srbiji je pala u drugi plan, jer je Peter Handke je bio mnogo plodonosniji materijal za klikabilnost novinskih naslova. Pred nama je, nakon deset godina od objavljivanja, prevod autorkinog romana koji podigao podosta bure u njenoj rodnoj Poljskoj. Jedan novinar je za njega napisao da je autentično anti-hrišćanski i da promoviše eko-terorizam. Čime je Tokarčuk isprovocirala javnost? Junakinja romana Janjina Dušejko sredovečna je žena slabog zdravlja koja živi osamljeno u šumama nadomak poljsko-češke granice i svoje dane provodi prevodeći Vilijama Blejka (naslov romana je zapravo jedan njegov stih) i proučavajući astronomiju. Stvari počinju iz korena da se menjaju kada u selu počinju da se događaju misteriozna ubistva muškaraca, tokom kojih ubica ne ostavlja nikakve, ili ostavlja čudne tragove. I sada je na Janjini da reši ove slučajeve smrti, a ono na šta ona nailazi u svojoj amaterskoj istrazi stvar je koja se ne sviđa njenom okruženju, kao što se ne sviđa i pomenutom novinaru koji je pisao o romanu – malobrojni stanovnici sela su uglavnom lovci koji se time bave mnogo i pasionirano. Ali ne moramo krenuti sa čitanjem romana da bi unapred znali šta da očekujemo od knjige feministkinje i ekološke aktivistkinje kao što je Tokarčuk, jer nam već ovo govori da nećemo čitati običnu detektivsku literaturu. Nas zapravo čeka, kako naglašava prevoditeljka ove knjige, „filozofsko-ekološki manifest i ujedno moralni triler“. Iz narativnog glasa glavne junakinje isijavaju duhovitost, inteligencija, pomalo crno-humorna melanholija i direktnost, što oplemenjuje čitanje romana koji kreativno iskorišćava žanrovske matrice, istovremeno im pružajući otpor. A taj glas nam pripoveda o svojoj dubokoj zabrinutosti, ali ne i malodušnosti, nad svetom u kojem je suživot čoveka i drugih oblika života sve nemogućiji. Stoga odnos između slobodne volje i determinizma, između fizičkog i metafizičkog, između egzistencijalne perspektive i njene negacije, predstavlja dodatne, bogate darove koje nam ova knjiga, uz identitet ubice, donosi.

Pre nego što padne noć, Rejnaldo Arenas (izdavač: Štrik, prevod: Vesna Stamenković)

Da Rejnaldo Arenas kod nas više ne bude manje poznat pisac pobrinula se izdavačka kuća Štrik. Biografija ovog Kubanca sastoji se iz svog neophodnog materijala za migrantsku književnost. Nekoliko godina nakon revolucije, seli se iz provincije u prestonicu Havanu. Talentovan student književnosti i filozofije, Arenas će relativno brzo po debitovanju na književnoj sceni skrenuti na sebe pažnju, kvalitetom i nagradama. Do kraja šezdesetih njegovo pisanje će nažalost zapasti za oko ne samo kritičarima i čitaocima, već i komunističkom režimu. Najveća greška, ili „ideološka devijacija“ kako se nazivala neposlušnost u to vreme sastojala se iz otvorenog homoseksualizma koji je Arenas u svom pisanju pokazivao i tematizovao. Njegova profesija bibliotekara, pa potom novinara biće prekinuta zatvorskom kaznom. Nakon neuspešnog pokušaja bekstva, a potom i krijumčarenja svojih spisa, najstrože je kažnjen, slanjem na izdržavanje kazne u jednu od najokrutnijih kaznenih ustanova Kube, zamak El Morro. Nakon što je pušten na slobodu, 1980. uspeva da ilegalno migrira u SAD. Tamo će nastaviti da piše, organizuje kubansku migraciju i intelektualce, kao i da bude jedan od najangažovanijih glasnogovornika protiv Kastrovog režima. Krajem osamdesetih mu je dijagnostifikovan HIV, i nakon iscrpljujuće borbe sa bolešću i depresijom, oduzeće sebi život 1990. Budući agilan pisac, Arenas je za sobom ostavio obimno književno delo u koje spadaju zbirke pesama, romani i drame. Poznato je njegovo romaneskno petoknjižje Pentagonia, koje je opisano kao delo koje se bavi tajnom istorijom post-revolucionarne Kube. Arenasov stil se razvijao u rasponu od realističkog prosedea, preko visokog modernizma i apsurdističke eksperimentalnosti. Pre nego što padne noć je auto-fikcijska proza, stilski maestralan i potresan testament pisca koji se ovako suočavao sa smrću: „Oduvek sam mislio da je bedno prositi život kao uslugu. Ili živiš kako želiš, ili bolje da i ne živiš. Na Kubi sam preživeo hiljadu nedaća jer sam uvek gajio nadu u bek stvo i mogućnost da spasem svoje rukopise. Jedino mesto na koje sada mogu da pobegnem jeste smrt.“

Duty Free Art, Hito Štajerl (izdavač: FMK, prevod: Aleksandar Nedeljković)

Veliko tehnološko ubrzanje koje diktira kvalitet i tempo naših života onemogućava nas u temeljnoj analizi fenomena koje izaziva. Svet se toliko brzo menja da skoro prestaje da bude spoznatljiv i živimo u efektu sužavanja vidnog polja poput onog koje se događa prilikom vožnje ekstremno visokim brzinama. U takvom društveno-političkom sistemu koji stalno obigrava oko ivica ponora svoje propasti, jedno od najtežih pitanja za postaviti jeste kakva je priroda i uloga umetnosti i umetničkog dela u svemu tome? Šta znači i kako se menja naše poimanje artističkog kvaliteta u okolnostima interneta, društvenih mreža, WikiLeaks-a, građanskih ratova i posledičnog devastirajućeg migrantskog talasa? Na ova teška i kompleksna pitanja odgovor pokušava da da Hito Štajerl, nemačka režiserka, spisateljica, esejistkinja i vizuelna umetnica u svojoj knjizi eseja Duty Free Art. Štajerl veoma originalno dekodira filozofske, i uže estetske, postulate koji su sa vremenom počeli da se pretvaraju u paradokse i apsurdnosti (umetničke galerije i izložbe finansirane novcem od trgovine oružjem, recimo), dubinski markirani prefiskom post- koji se dodaje na sve one vrednosti za koje smo mislili da daju stabilnost našem doživljaju sveta: post-istina, post-demokratija, post-internet, post-umetnost itd. Jedna od najbitnijih stvari jeste što autorka izbegava upotrebu već pomalo bizarne hermetičnosti teoretičarskog diskursa, istovremeno ostajući van domašaja populističkog, popularnonaučnog pristupa tematici kojom se bavi. Ona, jednostavno, piše razumljivo o stvarima koje su važne, ili, što je možda još dragocenije, koje će uskoro postati važne.