Nevolje s Harijem

Devedesetih godina prošloga veka, mnoga su drva posečena ne bi li na njihovim ostacima bile ispisane avanture britanskog vižljavog smeđokosog tinejdž-autsajdera, s naočarima, sovom i misterioznim čarobnjačkim učiteljima koji ga uvode u svet magije skriven od očiju običnih smrtnika. Čitaocima upućenim u ovo sada već kultno delo svakako nije potrebno govoriti o kome je reč.

No, Tim Hanter nije Hari Poter, iako je sličnost upečatljiva.

Protagonista Knjiga magije, majstorskog putopisa kroz fantastične svetove i likove stripskog univerzuma DC Comics-a iz pera zvezde savremene fantastike, Nila Gejmena (Američki bogovi, Sendmen, Zvezdana prašina), sebi je s pravom zacementirao mesto u pop-kulturi mnogo pre nego što je Potermanija zahvatila čitav svet. U ovom stripu, koje domaći čitaoci od ove nedelje imaju prilike da čitaju u izdanju Darkwood-a, grupa stripskih magova, predvođena Džonom „Hellblazer“ Konstantinom, obučava mlađanog Tima Hantera tajnama magije, kako bi bio u stanju da ostvari svoj potencijal i postane najmoćniji čarobnjak predstojeće epohe. Ali sličnosti s Poterom su ipak krajnje površne, pošto je Gejmenovo delo manje zainteresovano za razrađivanje likova i radnje, a više za alegorijske dijaloge o prirodi verovanja, vešto protkane kroz galeriju manje i više poznatih stripskih junaka.

Ipak, ova dva dečaka čarobnjaka su i dan-danas neraskidivo povezana zahvaljujući globalnom uspehu Dž. K. Rouling i „Dečaka koji je preživeo”, u čijem su jeku na sve strane letele teorije zavere, optužbe o krađi, i glasine o vansudskim nagodbama.

No, iako je lako optužiti Džoan Rouling za plagijat (a Gejmena nešto teže, uzevši u obzir činjenicu da je knjiga Hari Poter i Kamen mudrosti ugledala svetlost dana nekih sedam godina nakon Knjiga magije), takvo brzopleto upiranje prstom zanemaruje čitavu tradiciju dečje (i ne samo dečje) književnosti na kojoj oba dela počivaju. Svi pisci imaju svoje uticaje, te se često bilo kakva sličnost može pripisati tome da su oba autora pila s istog vrela inspiracije. Otud Knjige magije, a shodno time i Hari Poter, imaju brojne preteče i tematske pobratime. Nešto pre nego što su Gejmen i njegovi koautori stvorili svoju epsku i poučnu pripovest o magiji, izborima i njihovim posledicama, Rejmond Fajst je prikazao obrazovanje mladog maga u svojim romanima Čarobnjak: Šegrt i Čarobnjak: Majstor i time obeležio osamdesete godine XX veka, zajedno s brojnim drugim autorima epske fantastike, žanra koji je tada doživeo novi nalet popularnosti.

Ali možda bitniji pandan Knjigama magije možemo naći u voljenoj dečjoj knjizi Mihaela Endea iz 1979 – Beskrajna priča. Tim Hanter i Endeov Bastijan Baltazar Buks su povučeni dečaci bez prijatelja koji pokušavaju da pobegnu od depresivne svakodnevice života s nezainteresovanim samohranim očevima. Gejmen nije toliko bukvalan da svom junaku pruži beg od stvarnosti u samu fantaziju, već je iskoristio njenu najbližu metaforu – magiju, pokušavši da isplete metanarativ koji bi obuhvatio sve iole mistične junake iz ergele likova DC comics-a. Ipak, paralele između Timove posete nebrojenim svetovima Vilin-zemlje i fantazije su jasne, mada je Knjige magije ovoj eskapističko-metaforičkoj tropi pristupaju za nijansu suptilnije.

Odemo li još koju deceniju nazad u prošlost, naići ćemo na klasik fantastike Čarobnjak Zemljomorja iz pera legendarne Ursule K. Legvin, gde se možda i prvi put u savremenoj književnosti pojavljuje zamisao škole za čarobnjake.

A ako gorepomenutu decu nezainteresovanih očeva udovaca posmatramo kao modernu varijaciju arhetipa književne siročadi, možemo otići još i dalje u potrazi za uzorima, jer priče o deci i za decu odavno ukazuju na to da protagonisti imaju najveću slobodu, ali i najveću opasnost, onda kada su lišeni sigurnosti i zaštite koju im roditelji pružaju. Tome mogu da posvedoče Tarzan i Mogli, kao i Dikensovi Oliver Tvist, David Koperfild i Pip iz Velikih očekivanja, Džejn Ejr, pa i Meri Lenoks, protagonistkinja Tajnog vrta spisateljice Franses Barnet. A da ne pominjemo Pepeljugu, Snežanu i svu drugu siročad iz srednjovekovnih evropskih bajki koje su sakupila braća Grim. Ta tradicija je i dan-danas zastupljena u svetu stripa zahvaljujući sve većoj popularnosti Pitera Parkera, Brusa Vejna i Kal-Ela.

Kada se pokrene problem plagijata, dobri pisci ne upiru prstom, već taj prst koriste da pokažu na brvno u sopstvenom oku.

A čak i da ih plagiraju, ne bi trebalo da se mnogo uzbuđuju – oni uvek mogu da smisle nove ideje, dok će plagijatorima, kako vreme bude odmicalo, biti sve teže da nađu nove mete.

Štaviše, iste te 1991. kad su objavljene Knjige magije, pojavila se i dečja knjiga Wizard’s Hall poznate spisateljice fantastike Džejn Jolen, u kojoj dečak po imenu Henri odlazi u školu za čarobnjake ne bi li ovladao magijskim veštinama i zajedno sa svojim prijateljima, mudrom devojčicom i riđokosim dečakom, suprotstavio se zlom čarobnjaku, nekadašnjem nastavniku. Sama Jolenova je tim povodom izjavila: „Prilično sam sigurna da nije čitala moju knjigu. Obe smo samo koristile fantastične trope – čarobnjačka škola, pokretne slike na zidu… sećam se odranije i neke dečje knjige u kojoj deca na velikoj londonskoj železničkoj stanici hvataju voz koji samo oni mogu da vide, a koji će ih odvesti u veštičju školu. Sve te stvari su odavno u opticaju… ništa tu nije novo.” Gejmen je u sličnom ključu negirao navode o plagijatu, pripisujući sve sličnosti zajedničkom uzoru: „Ja sam bio pod utiskom da smo oboje zapravo pokrali T. H. Vajta.”

I zaista, Vajtova čuvena tetralogija Nekadašnji i budući kralj, hronika odrastanja i obrazovanja mladog kralja Artura pod budnim okom njegovog mentora Merlina, silno je uticala na nekoliko generacija spisatelja fantastike (a i stripa – ta knjiga je već decenijama bitan momenat mitologije X-mena). Prva knjiga iz tog serijala, Mač u kamenu, adaptirana je u istoimeni Diznijev animirani film. Druge su ostale neekranizovane baš zato što su napustile lakši, duhovitiji ton i posvetile se tragediji nepromenljive sudbine Artura i Merlina, čije odjeke možete videti i u Knjigama magije u setnim scenama s mladim Merlinom.

No baš u doba kad je Vajt dovršavao svoju adaptaciju srednjovekovnih arturijanskih legendi, jedan njegov zemljak je privodio kraju sopstveni magnum opus inspirisan evropskom epskom i mitološkom tradicijom – Gospodar prstenova. Nećemo se previše zadržavati na brojnim narativnim sličnostima mladih neprilagođenih hobita Bilba i Froda, koji na nagovor čarobnjaka Gandalfa napuštaju učmalu spokojnu sredinu Hobitona, s gorepobrojanim delima. Do sada ste svakako već uhvatili osnovni ritam radnje, melodiju uz koju sva ova dela plešu.

I to nas dovodi do monomita, književne teorije američkog spisatelja i naučnika Džozefa Kembela koja sve mitske narative smatra varijacijama jedne veće, dublje „iskonskije” priče što se odvajkada ponavlja. Kembel je termin „monomit“ pozajmio iz Džojsovog Fineganovog bdenja, a njegove primere je video u svim bitnijim svetskim mitologijama i religijama. Herojsko putovanje, kako se taj pripovedački šablon još naziva, direktno je uticalo na razvoj mnogih popularnih narativa od sredine dvadesetog veka naovamo, uključujući Ratove zvezda, Bambija, Bafi – ubicu vampira, Kralja lavova i Matriks, a može se uočiti u nebrojenim mitovima i legendama, od Zigfrida, preko Beovulfa, Isusa, Odiseja, Krišne, Bude, pa sve do Gilgameša.

Džozef Kembel

I time dolazimo do samih korena civilizacije i priča koje pripovedamo kako bismo promenili, ili makar razumeli, svet oko sebe, a Gejmen tu daleku prošlost uzima za polazište svoje priče nimalo slučajno. On bira da nas, zajedno s Timom Hanterom, povede ka sadašnjosti (pa i dalje) jednom ne-toliko-utabanom stazom: putevima i stranputicama magije u stripovima DC univerzuma, pronalazeći novu dubinu u postojećim junacima, spasavajući pritom one opskurne od zaborava. Tom prilikom kosmogoniju koju je razvio za sopstveni stripski ep Sendmen polako upisuje duboko u temelje ovog nacrtanog sveta, pokazujući nam da svi fantastični svetovi iz stripova (a i šire) simultano postoje, a da su raj i pakao naše sopstvene tvorevine, priče koje sami sebi pričamo, snovi u koje se pretvaramo.

U delu koje se bavi opsenama sam naslov je prva, a možda i najveća varka Knjiga magije, pošto na stranicama ovog stripa ne vidimo nikakve drevne tomove, spise ili grimoare, već je sav Timotijev nauk praktične prirode.

Otud nam Gejmen elegantno otkriva da je prava magija, kao što to svaki pravi čitalac već dobro zna, upravo ona među koricama, što uspeva da prevari našu svest, čula i razum.

Ona nas tera da poverujemo u priče kojima nismo prisustvovali, koje se nisu zaista dogodile, koje se ne mogu nikada dogoditi, pa čak i da ih sami iskusimo. Ona nas uči da prihvatimo postojanje stvarnosti iznad stvarnosti, te da svaka knjiga može biti knjiga magije, a naročito ova.

Ali pošto je svako herojsko putovanje ciklične prirode, te se junaci na kraju, promenjeni iskustvima, vraćaju na svoje polazište, red je da se i mi vratimo Hariju Poteru. Jer iako su Knjige magije prethodile Poteru, a same Knjige magije su se nakon ove mini-serije nastavile u više no pristojnom mesečnom serijalu koji je pisao Džon Nej Rejber, a potom i dugogodišnji crtač serijala Piter Gros, popularnost Harija Potera i sličnosti ove dvojice junaka nisu se mogli doveka ignorisati. Otud je sam Gros, preuzevši i scenarističke dužnosti nakon pedesetog broja mesečnog serijala, odlučio da na sličnosti referira potenciranjem sličnosti i razlika, te je u finalnoj epizodi serijala Timov usvojeni brat Siril, razmaženi pakosni bucmasti siledžija (koga nipošto ne smemo pobrkati s Harijevim rođakom Dadlijem), magičnim talismanom začarao sebe da izgleda isto kao Tim i ukrcao se u voz na peronu 9½ (koji nipošto ne treba pobrkati s peronom 9¾).

Avanture Tima Hantera su se potom nastavile u mini-seriji Imena magije i mesečnom serijalu Hanter: Doba magije iz pera andergraund strip-autora Dilana Horoksa. Horoksov Tim Hanter pohađa Belu školu, magijski univerzitet koji nipošto ne smemo pobrkati s Hogvortsom.

Jer vidite, Tim Hanter nije Hari Poter, pa ni Luk Skajvoker, Neo, Bafi, Simba, Bilbo, Merlin niti Bastijan.

Sem kad jeste.