MUNI I PAJA: LJUBAVNA PRIČA / obožavanje muze

Odnos Pavla Paje Jovanovića i njegove supruge Hermine Muni Dauber Jovanović je oduvek bio pokriven velom tajne. Po svemu sudeći, tako će i ostati. Osim osnovnih podataka o Hermininom životu i činjenice da mu je, pre nego što je postala njegova supruga, bila dugogodišnji model, čak i u Pajinim memoarima, Herminino ime se retko pominje. Čitanjem, guglanjem, smucanjem po muzejima i privatnim arhivama, pokušali smo da kroz koprenu ove tajne ljubavi bar delimično provirimo. Ono malo informacija sa kojima raspolažemo dovoljne su da nam ukažu na prirodu ovog odnosa i to da je upravo njegova dubina i intima razlog što je ostao zatvoren za vrata javnosti. Zato jednoj od najtajnovitijih ljubavnih priča u srpskoj istoriji (umetnosti) pristupamo sa dužnim pijetetom i poštovanjem.

Paja pre Muni

“Kipar Pigmalion posmatrao je skandalozni način života ovih žena. Zgađen na poroke kojima je ženski rod tako obilato obdaren, on je priličan broj godina živeo kao neženja, bez osobe s kojom bi želeo da deli postelju.” 

 Ovidije, Metamorfoze / Mit o Pigmalionu

Pre nego što dođemo do tog sudbonosnog trenutka u kom su se Paja i Muni sreli, bilo bi zgodno da vidimo gde je jedan od najuglednijih srpskih slikara bio u vremenu koje je tom susretu prethodilo.

Likovni opus Paje Jovanovića se može podeliti u tri faze. Prva, koju obeležavaju žanr scene tada u Evropi popularnog orijentalizma, donela je Paji kao vrlo mladom slikaru internacionalnu slavu, titulu najmlađeg srpskog akademika kao i materijalne uslove za jedan lagodan život. Druga faza, koju obeležavaju monumentalne istorijske kompozicije, upisala ga je putem priznanja i reprodukcija (oleografija), koje su krajem 19. veka u Kraljevini Srbiji postale unosan posao, zauvek u kolektivno sećanje nacije. Treća faza je vezana za portrete i krije jednu intimnu i tajnu karijeru nadahnutu Pajinom suprugom u kojoj se, između ostalog, bavio aktom.

Naša priča počinje na mestu na kom druga faza slikarevog opusa polako bledi, dok se treća uspostavlja. Da bismo ovaj prelaz obradili na zadovoljavajući način potrebno je da skrenemo pažnju na još jedan tajnovit period u slikarevom životu, odnosno njegov boravak u Minhenu.

Posle svršetka čuvene Bečke likovne akademije Paja, kao mlada nada u Evropi popularnog orijentalizma, odlazi u London gde radi za galerije “French” i “Tut i sin”. Pošto se kratko obreo u Parizu, Paja je svoj atelje otvorio u Minhenu, tada jednim od vodećih gradova na evropskoj umetničkoj sceni. Neutoljiv apetit buržoazije kolonijalističkih sila za egzotičnim prizorima iz života orijenta počeo je da uzima maha nad umetnikovim strpljenjem, te je neprestano slikanje varijacija orijentalnih tema Paja zvao “bednim mazarijama”.

Ovo nezadovoljstvo će usloviti novu fazu u umetnikovom opusu, a međuvreme u slikanju ovih vrlo unosnih žanr scena (jedna od njih, “Dva Bašibozuka pred kapijom“, prodata je u aprilu prpšle godine u Sodebiju za 430 hiljada funti i čini najskuplju sliku u istoriji sprskog slikarstva) Paja će provoditi živeći jedan razuzdan život koji će mu zauzvrat pokloniti jedno od najvećih njegovih dela koje ne pripada nijednoj od pomenute tri faze. U pitanju je akt njegove minhenske ljubavnice “Gola Berta pred ogledalom” naslikan 1895. godine. Najsenzualniji i najuspeliji akt u svom opusu će Paja poneti sa sobom u Beč kao jedinu uspomenu na deceniju provedenu u Minhenu, ali čak i te uspomene će se prodajom brzo rešiti u poslednjem pokušaju da izbriše nemila sećanja na mihnenske dane.

Zato brišem iz mog pamćenja (čega se nerado sećam) lepu Silviju, (slabih radova iz onog doba) Bertu s’ revolverom – za pucanje i skakanje kroz prozor (i druge očajne gluposti) – za moju ludost i sve one neprijatnosti što su mi ogorčale obstanak u Minhenu.

Pomenuta slika nam je važna kako bi naglasila da je slikanje akta za Paju bila jedna intimna stvar, nenamenjena izlaganju i gotovo uvek vezana za bliski, ljubavni odnos sa modelom. Nije iznenađenje da će se aktu, kao delu svoje privatne karijere, vratiti tek posle upoznavanja sa svojom budućom suprugom Muni, iako će te aktove slikati u duhu kantijanskog shvatanja lepote kao simbola moralnosti te će ovi aktovi u konteksu moderne biti kritikovani kao rigidni i hladni. Povratak “moralnosti”, Beču i akademskoj ideji lepote kod Paje je uzrokovan kako ideološkim i umetničkim razlozima, tako i onim ličnim. Ovo je jasno iz gore navedenog isečka njegovih memoara koje naslovio “Memoari slikara Pere O Radovana”.

Povratak u Beč

Porudžbina patrijarha Georgija Brankovića, da 1895. godine naslika seobu Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem, za Paju je došla kao prilika da posvećenim istraživačkim radom zaboravi na burne mihnenske dane. U svojim memoarima on to opisuje na sledeći način.

Primijo sam telegram od patrijarha Brankovića da mu dođem zbog izrade velike slike “Seobe Srba” za Milenijum izložbu. Kada sam telegram još i po treći put pročitao i njegov značaj svatijo je odjeknulo u meni: Pero svanula ti je tvoja sreća to te spasava Minhena.

Prihvatanjem uloge nacionalnog slikara i oduživanjem otadžbini putem niza monumentalnih istorijskih kompozicija, Paja će naći novu stabilnost u svom privatnom i profesionalnom životu, da bi u prvoj deceniji XX veka započeo treću epohu u svom stvaralaštvu, slikanje portreta. Ovome će u mnogome doprineti njegova poseta Sjedinjenim Državama, gde je za kratko vreme ostvario niz značajnih portreta jednako dobro prihvaćenih od likovne kritike kao i naručioca.

Od adresa na kojima je Paja boravio u Beču poznate su nam tri: adresa stana u kojem je boravio neposredno pre i posle Drugog svetskog rata, drugog stana u kom je boravio u poslednjim godinama svog života i adresa njegovog ateljea u kom je decenijama stvarao. U zgradi u kojoj se nalazio atelje živela su brojna ugledna gospoda predratnog Beča, pa samim tim ni nastojnik zgrade nije mogao biti baš bilo ko, i nije bio, bio je to otac Pajine buduće supruge. Po svemu sudeći, Herminin otac je ovo zaduženje dobio 1905. godine, one kada je Paja prvi put sreo svoju muzu.

Susret sa Muni

Kao devojčica od svega trinaest godina, Muni je pomagala ocu obavljajući lakše poslove uređivanja zgrade. Pored nje su svakodnevno prolazile značajne ličnosti Austrougarske monarhije i nisu joj poklanjale naročitu pažnju, dok jednog dana na nju na stepeništu zgrade nije naišao trideset i tri godine stariji Paja. Mlada Hermina je uhvatila pogled uglednog slikara, kao i način na koji se nosio, a vršljajući po zgradi u kojoj su obitavali mahom uzdržani ljudi koji joj nisu davali naročitu pažnju, slikar je brzo stekao pažnju riđokose devojčice kao neko drugačiji. Ako uzmemo u obzir klijentelu koja je posećivala Pajin atelje, Hermini Dauber je brzo postalo jasno da je Pajin stan bio jedno posebno, drugačije mesto. Naročito ako imamo u vidu da je Hermina svakodnevno doprinosila u održavanju zgrade te napamet znala gde ko od stanara živi, kada izlazi i bila upućena u dinamiku zgrade više i od njenog oca, kućepazitelja. Budući da se Pajina adresa samom prirodom ateljea u mnogo čemu razlikovala od ostalih stambenih jedinica, Herminu je kopkalo da sazna šta se krije unutra. Sva je prilika da je njenu znatiželju Paja primetio i zadovoljio pokazavši joj svoj atelje. Možda ju je zamolio da mu pomogne oko nekog određenog posla ili se požalio na dihtovanje prozora koji su mu kao lučonoše bili itekako važni.

Za čuveni atelje u Mariahilfe ulici broj 3, u neposrednoj blizini Muzeja istorije umetnosti i muzejske četvrti, sačuvan je dragocen opis jednog od gostiju.

Dve velike sobe napunjene svakovrsnim stvarima, koje slikaru umetniku trebaju, a možda i ne trebaju. Prva je soba mnogo veća od sobe do nje, pa je stoga i pravi atelje. Druga soba je nameštena za posete, ali služi kao dopuna prvoj, jer u njoj stoji živi model, da ga svetlost od gore obasja, dok međutim umetnik u prvoj sobi radi. Iz te sobe vode vrata na krov, koji je ravan i udešen kao bašta, s puno cveća u lejama; umetnik zove taj deo: avlija – avlija u petom katu! Sa te je avlije lep izgled.

Ovaj kratak i bezazlen susret Paje i Muni nikako nije bio po volji njenog oca koji je, u strahu za svoj posao i ugled, besan savio ćerku preko kolena i kaznio njen hir. Batine za Herminu nisu značile izuzetak od svakodnevnih dužnosti, kada je zatekao devojčicu narednog dana Paja je požurio da se objasni kod njenog oca. Kako bi sprečio dalje peripetije nepovoljne situacije, kućepazitelj je dozvolio Hermini da posećuje Pajin atelje uz jasno upozorenje da umetniku ne dosađuje.

Nije prošlo dugo vremena do trenutka kada je Paja Herminin lik zabeležio na nekom od svojih crteža i u tome pronašao više od ljubaznog gesta. Herminina rasejanost i hirovitost bi u trenutku nestala kada bi pozirala umetniku te je Paja uz odgovarajuću nadoknadu zamolio njenog oca da Muni slobodno boravi u njegovom ateljeu kao model. Kućepazitelj je popustio više pred materijalnom dobiti nego Pajinim ugledom, a egzaltirana Hermina koja je ostvarila svoj hir nije ni slutila da je tom čudnom igrom slučaja našla svoj životni poziv i još štošta pride, poput budućeg supruga i večne slave.

Umetnik i model

“On je i odevao u haljine, stavljao joj prstenje, ogrlice, naušnice od dragog kamenja i elegantne vence preko grudi. Sve je to izgledalo dobro, premda je i golo telo bilo isto tako ljupko.”

Ovidije, Metamorfoze / Mit o Pigmalionu

U početku je Hermina svoje vreme delila na ono između poziranja i čišćenja, da bi ubrzo prestala da se bavi održavanjem zgrade i, još maloletna, postala full time model. To što će ovim hobijem postati najčuveniji i najzagonetniji model u istoriji srpskog slikarstva bilo je isključivo Pajinih ruku maslo.

Iako se na Pajinu treću fazu u opusu nije gledalo uvek blagonaklono, od strane uglavnom srpske kritike, ova epoha je pored veličanstvenih portreta sadržala jednu tajnu karijeru koju je nadahnula upravo Muni. Intima njihovog odnosa izrodila je jedinstven likovni milje koji svojom raznovrsnošću predstavlja najeksperimentalniji deo Pajine karijere, onaj koji je javnosti u svojoj delimičnosti postao poznat tek posle smrti Pajine muze. Sam početak ovog skrivenog opusa je vrlo indikativan za njegov karakter a predstavlja ga slika malog formata “Umetnik i model”.

Jedina slika ovog tipa u Pajinom opusu je govorila o njegovoj fasciniranosti Muni više od zaglušujuće tišine koje obeležila njihov odnos. Predstavljajući sebe kao slikara akta, Paja je svesno otvorio zasebno poglavlje u svom opusu, jedino koje nije postojalo i stajalo u zavisnosti od drugih, bilo novca naručitelja ili suda umetničke kritike. Od trenutka kada je prvi put vidimo nagu, Muni postaje sveprisutan lik u slikarevom životu.

Paja je kao student na akademiji stekao animozitet prema aktu budući da je profesor akta bio strogo religiozan slikar te je za modele birao uglavnom stare, istrošene ljude iz najbednijih bečkih četvrti koje je potom koristio za likove apostola i mučenika. Sa Muni, Paja će konačno potpuno prevazići ovu odbojnost i tako će u zrelim godinama uživati u vrsti lepote koja ga je zaobišla u mladosti. Nadahnuće koje mu je njegova muza pružala učiniće da stvara po unutrašnjem diktatu potpuno imunom na njegov slikarski, odnosno društveni status.

Iscrpljujući se poziranjima koja su trajala i po 12 sati, Muni je u Paji oživela uspavanu ljubav prema antičkoj skulpturi i finom, jelinskom osećaju za liniju. Tumačenje njihovog odnosa naročito u ovoj ranoj fazi je, čini se, neraskidivo od mita o Pigmalionu, i dok je Pigmalion zaljubljen u svoju skulpturu sanjao o tome da ona oživi, Paja je “vajao” živu Muni za potrebe slika. Pomagao joj je da se obrazuje i za nju uzimao časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Učio je svoju muzu kako da se obuče, kako da sedne anfas ili u profilu, obnaženih leđa i grudi, i gledao kako njeno telo polako poprima idealne proporcije jelinske skulpture.

Tokom prvih godina sa Muni, Paja se uspostavlja kao portretista, a njegov atelje pored ugledne gospode posećuju i različite glumice, balerine, operske primadone i baronice. Aktivan je i uključen u dinamičan život grada, galerije otkupljuju njegove slike neposredno po izlaganju, a bogati industrijalci mu priređuju rođendanske proslave u svojim dvorcima. Sve upućuje na jednog visoko etabliranog slikara, a čiji će status u Austrougarskoj monarhiji krunisati slikanje niza portreta cara Franca Jozefa.

Muni je tokom prvih deset godina njihove saradnje prisutna uglavnom na aktovima. Njene prve pojave u Pajinom opusu su dirljive jer beleže sazrevanje jedne devojke u mladu ženu i predstavljaju prefinjenu pomešanost strepnje i uzbuđenja, koja je praćena svešću o sopstvenom seksualnom buđenju. Ovo je opet indikativno za pigmalionski motiv u njihovom odnosu gde slikar beleži svaki stupanj u razvoju njegovog objekta umetnosti u iščekivanju željenog rezultata. Period pre Velikog rata se tako može definisati kao period sazrevanja Pajine i Munine ljubavi kao i sazrevanja Muni kako kao devojke, tako i kao modela, slikareve inspiracije.

Idiličan period u Beču na početku veka prekinuo je novi zov otadžbine. Muni je bila upoznata sa Pajinom odanosti Srbiji barem putem niza monumentalnih slika koju je u tom periodu radio za potrebe Sabornog hrama u Sremskim Karlovcima, a koje su pored biblijskih scena činile i one iz nemanjićke istorije Srba. Stoga ju nije iznenadilo kad se Paja uprkos zatezanju odnosa između Austrougarske i Srbije bez razmišljanja odazvao pozivu Kralja Petra i posetio Beograd. Nadležne carske službe su budno pratile svaki njegov boravak u Srbiji. Znali su za njegovu ljubav prema Srbiji kao i ljubavi srpskog naroda prema njemu.

U ovom periodu Paja je pribavio stan na dalmatinskom ostrvu Lokrum kraj Dubrovnika gde je letovao i naslikao niz, impresionizmom inspirisanih, pejzaža. Iako je izvesno da je tamo provodio leta u predratnom periodu, mala je verovatnoća da je na put sa sobom vodio još uvek vrlo mladu Muni. Ovaj period njihovog poznanstva, naglo prekinut burnim događanjima na Balkanu, će predstavljati i najduži period njihove rastavljenosti budući da će Paja na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata svoj topli i ugodni bečki atelje zameniti uzavrelim kumanovskim frontom.

Uz fotokameru koju je pozajmio od svog rođenog brata, dvorskog fotografa Milana Jovanovića, postao je autentični ratni fotoreporter čineći pored fotografija i ogroman broj skica slavne srpske vojske. Na frontu će upoznati našeg velikog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i svoju poslednju istorijsku kompoziciju “Osvećeno Kosovo“.

Vest o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda, čiju je ženu portretisao dve godine ranije, ga je zatekla u prištinskoj oficirskoj kantini gde je bio sa, industrijalcem i budućim gradonačelnikom Beograda, Vladom Ilićem i Gedeonom Dunđerskim.

Prvo izgnanstvo

Koliko god ugledan, jedan Srbin nije mogao biti miran u Austrougarskoj za vreme Velikog rata. Srbija nija bila rešenje za Muni kao Nemicu, a Austrija za Paju kao Srbina. Zato su sa objavom rata otputovali u neutralnu Švajcarsku. Paja provodi ratne godine slikajući portrete uglednih Ženevljana i pomno prateći izveštaje o akcijama srpske vojske u stranoj štampi.

Na poziv Gedeona Dunđerskog, u oktobru 1916. Muni i Paja postaju gosti imanja Dunđerskih u Čelarevu. Ovo je prvi put da je Muni dobila priliku da vidi kako izgleda srpska buržoazija, i sasvim sigurno je bila impresionirana. Dok je gospoda vreme provodila ispijajući sveže pivo Čelarevske pivare i razmatrala aktuelnu političku situaciju, dame su šetajući pokušavale da razgovore Muni svojim slabim nemačkim.

Kada je ovoj idiličnoj jeseni došao kraj, Muni i Paja su krenuli natrag za Švajcarsku, ali je sva prilika da su prvo svratili do Budimpešte gde su se u vihoru rata venčali. Nije poznato po kom obredu je venčanje obavljeno, ali je teško poverovati da se to moglo odigrati pod okriljem tada omražene i u Austrougarskoj svim pritiscima izložene Srpske pravoslavne crkve. Tako je pred neodoljivom lepotom svog dotadašnjeg modela okoreli neženja oženio svoju dvadesetpetogodišnju muzu u sred Velikog rata. Ubrzo po venčanju mladenci su se vratili u Švajcarsku, ali ovoga puta u Cirih gde Paja slika portrete članova upravnog odbora Kreditne banke Švajcarske. U Cirihu će njih dvoje dočekati i prve vesti o raspadu golemog carstva, odnosno oslobođenju Srbije i kraju krvavog Velikog rata.

Obožavanje Muni

Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, gde slika portrete vladajuće dinastije Karađorđević. Nakon toga, vraća se u Beč gde sa Muni renovira atelje u Mariahilfe ulici koji je tokom rata bio zapušten. Između dve glavne sobe postavljaju impozantan portal od pozlaćenog mahagonija sa spiralnim stubovima, dok zidove krase monumentalne drvene oplate i kineski koromandel paravani naročito popularni u međuratnoj Evropi. Većinu nameštaja čine luksuzni komadi iz 18. veka poput stočića, komoda, mermernih kamina i fotelja u stilu Luja XV.

Pošto je ateljeu vratio stari sjaj, Paja pravi veliku odu svojoj muzi u vidu monumentalnog triptiha koji je za njih dvoje bio toliko važan da je u Legatu Paje Jovanovića završio tek posle smrti Hermine Jovanović, početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo delo otvara fazu najintenzivnije Herminine prisutnosti u njegovom delu koja će trajati do sredine dvadesetih godina prošlog veka. Posle kratke posete Londonu početkom 1920. godine povodom Londonske mirovne konferencije, Paja će u svega par godina napraviti desetine portreta i aktova svoje supruge, a pored toga će stizati da odgovara na redovne porudžbine. Sveže venčani i okruženi ruševinama jednog poraženog, dekadentnog carstva, ljubav i stvaralaštvo Paje i Muni će doživeti preporod.

Paja je imao običaj da likove bitnih žena iz svog života daje značajnim istorijskim ili mitoloških figurama. Lik njegove prve žene, Pančevke Sofije Radosavljević, mu je poslužio kao model za sliku svete device za potrebe jednog ikonostasa, dok je njegova platonska ljubav, Vrščanka Emilija Mila Mandukić, završila kao carica Jelena na čuvenom “Krunisanju Cara Dušana“. Ipak, ovo se ne može porediti sa mestom koje je u njegovom stvaralaštvu zauzela njegova muza, a čije obličje je koristio za likovne kompozicije antičkih boginja, vladarki, a onda i različite alegorijske kompozicije.

Opsesivno reprezentovanje supruge se može tumačiti kao evolucija njihovog pigmalionskog odnosa, koji u ovom periodu dostiže tačku ključanja, a neprestano poziranje Muni gotovo bukvalno pretvara u kip. Atelje u Mariahilfe radi punom parom a kroz njega osim evropskog plemstva, novinara, filmskih glumica i političara, prolazi niz golišavih devojaka koje će obeležiti naijntenzivniju fazu u slikanju akta u Pajinom opusu. Od tridesetšest sačuvanih aktova, Muni se nalazi na trinaest.

Paleta emocija sa kojom je Muni pristuna u Pajinom delu je šira od one koje zauzimaju kompletni ženski portreti njegovog opusa, što opet govori kako o samoj Muni tako i o Paji i njegovoj ljubavi i opsesiji njom. Ona je Dijana koja lovi posmatrača, Sezanova kupačica, germanska Afrodita, Meduza čiji pogled predstavlja emanaciju zloslutne moći, naga i nevina devojčica i fatalna francuskinja 19. veka zatočena u međuratnom Beču.

Uz pomenuti triptih koji simboliše početak najintenzivnije faze Pajinog i Muninog zajedničkog stvaralaštva, njegov simbolički kraj predstavlja slika “Portret umetnikove supruge Muni” (1920-1930) u kojoj je pigmalionska predstava dovedena do savršenstva. Muni je ovde uspostavljena i kao otmena gospođa iz visokog društva i kao vrhunski umetnički predmet (objet d’art), a Dijanina dijadema u njenom razdeljku suptilno tumači njenu lepotu kao božansko otelotvorenje. Pajina najveća oda svojoj ljubavi i nadahnuću tako predstavlja njeno obožavanje, i u bukvalnom i u prenesenom značenju.

Nastavak priče o Paji i Muni kao našim privremenim sugrađanima i njihovim poslednjim godinama u Beču.