Da li imate preko 18 godina?

MUNI I PAJA: LJUBAVNA PRIČA / Birčaninova i poslednji dani

Pogled ispod vela najčuvenijeg i najtajanstvenijeg ljubavnog para u istoriji srpske umetnosti

Posle idiličnog perioda intenzivnog stvaralaštva u životu supružnika, u drugom delu teksta bavimo se Pajom i Muni kao našim privremenim sugrađanima i njihovim poslednjim godinama u Beču. 

Hladan vetar sa severa

Odmor od najintenzivnije i najplodnije faze saradnje, Muni i Paja će naći u Antibima kao gosti Ričarda Hadnta, bogatog industrijalca koji je svoj imetak stekao proizvodnjom parfema. Paja je zadobio simpatije Handtove žene prilikom svoje prve posete Americi te je u njihovoj vili na Azurnoj obali dobio atelje. Tokom ovih letovanja uradio je zadivljujuće portrete supružnika i njihove ćerke kao i dekorativne panoe za potrebe vile. Boravak Jovanovića na ovako ekskluzivnom letovalištu je dodatno utvrdio njihov prestižan evropski ugled.

Tridesete godine XX veka slikar će provesti radeći smanjenim intenzitetom. Godine su počele da čine svoje i žaleći se na austrijsku klimu slikar je razmišljao o selidbi za Nemačku ili Englesku. Ipak, zloslutan vetar sa severa će navesti slikara na još jednu, nama zanimljivu, seobu. U trenutku kada Jevreji u atmosferi kristalne noći napuštaju Nemačku i pripojenu Austriju, Paja i Muni od jednog Jevrejina kupuju stan u Hochsatzengasse 10. Tek što su uredili stan po svojoj volji, shvataju da pod naletom nacista moraju da napuste Beč. U pomoć im stiže jedna izuzetna ličnost sprske istorije. Počasni konzul Kraljevine Norveške u Jugoslaviji, bogati trgovac i junak Velikog rata (autor čuvenog govora Majora Gavrilovića), Đorđe Roš, nudi Jovanovićima na poklon jedan beogradski stan u parteru zgrade u Birčaninovoj ulici broj 28b.

Iako nikada u njemu nije živeo, Beograd je Paji postao izuzetno drag tokom njegovih poseta srpskoj prestonici u periodu između dva rata. Kao jednom kosmopoliti tog vremena, njegov pogled na Beograd je vrlo zanimljiv, a opis dolaska u Beograd je sačuvan u dragocenom memoarskom zapisu.

“Upravo ne znam zašto mi se baš u Beogradu toliko dopada. Ta osim grada nema nijedne znamenite zgrade. Seoska crkva mu je Katedrala, a šaljiva palata kraljev dvor. Ali po svojoj prirodi, Beograd je jedinstven. Između dve silne reke grad je sazidan na strmoj steni, a na istoj visini sa gradom leži varoš sama kao golemi Zmaj. – Jest! Sa gradom kao glava i silnim trupom na grebenu. Terazijske visine je to zmaj što kandžama gazi Dunav i Savu a vatrenim očima Panonsku dolinu vreba. Nerado sam napuštao Beč, sad se radujem što sam u Beogradu. “

Igrom slučaja Beograđani

U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.

Miloš Crnjanski / Lament nad Beogradom

Posle dugog i strogo kontrolisanog puta, bečka kočija prelazi most Kralja Aleksandra Karađorđevića da bi se onda Karađorđevom i Nemanjinom ulicom spustila do Birčaninove 28b. Ostavljajući svoje decenijama sticano bogatstvo za sobom, Paja i Muni stižu na svoju novu adresu sa svega nekoliko kofera. On ima osamdeset, a ona četrdesetsedam godina.

Đorđe Roš ponosno dočekuje svoje drage goste pred svojom novom, potpuno praznom, nekretninom i nudi prijatelju da izabere stan koji želi. Posle kratkog pogleda na neugledno modernističko zdanje, svi skupa ulaze u zgradu i Paja umesto luksuznih salonaca na spratu bira prvi prizeman stan sa leva od 74 kvadrata. Stepenište je sada već opasno mučilo Paju, ali ga to nije sprečavalo da redovno radi u za njega nameštenom ateljeu na poslednjem spratu zgrade. Ubrzo Birčaninovu 28b ispunjava beogradska elita među kojom su generali, sudski sekretari i ministri.

Pre nego što će ovekovečiti trojicu beogradskih gradonačelnika Vladu Ilića, Vojina Đuričića i Jevrema Tomića, Paja će na naličje novčanice od 10 jugoslovenskih dinara, čiji je lice rezervisao mlađani Kralj Petar II, ukrasiti portretom Muni u plemićkoj odori Nemanjića. Uz to će uraditi nekoliko portreta svoje braće i bratića kao i legendarne jugoslovenske glumice Nevenke Urbanove.

Pajino mesto u tada još uvek predratnom Beogradu bilo je predodređeno. Jovanović je predviđen za bitnu ulogu u Beogradskoj kulturnoj klimi koju su obrazovale Marija Ilić Agapova, Katarina Jovanović i Beta Vukanović u tek otvorenim institucijama poput Gradske biblioteke i Muzeja grada Beograda. Dodatan polet Paji daje titula počasnog građanina Vršca, a par godina kasnije je dobio i ulicu u blizini Cvetkove pijace na Zvezdari. Ambicije elite predratnog Beograda su osujetile bombe koje su uništile grad tog nesrećnog aprila 1941. i nastalo je zatišje. Tako je propala i realizacija poručene slike oslobođenja Beograda 1918. i naslutila način na koji će ovaj podvig biti tretiran decenijama kasnije.

Paji i Muni nije ostalo ništa drugo nego da žive kao običan svet u okupaciji. Muni je gordo podnosila nemaštinu. U Beču su imali služavku i učitelja gimnastike, ovde se služila i vežbala sama. Germanska afrodita je održavala savršeni sklad svog tela za slikarevu kičicu. Doduše, i Paja je umeo da joj pravi društvo dižući gvozdene tegove čak i pošto je ušao u devetu deceniju života. Prema svedočenju unuke Pajinog brata Milana Jovanovića te prve srpske filmske i pozorišne rediteljke Soje Jovanović, stari slikar se za vreme okupacije nikada nije žalio na oskudicu, a na zvuke sirena koje su oglašavale vazdušnu opasnost ostajao je miran u svom stanu. Skučeni u, za svoje navike, omanjem stanu Paja i Muni razgovaraju više nego ikada ranije. Za ovih skoro 40 godina poznanstva i zajedničkog života uspomena je, hvala Bogu, bilo na pretek.

Kao i drugi Beograđani prehranjivali su se kupujući hranu na tačkice (bonove). Muni je sama kupovina manje brinula od toga što je morala da pazi da joj se ne otme neka reč na, u to vreme omraženom, nemačkom. Tanke obroke na tačkice su dopunjavali odlaskom kod Rošovih na ručak. Na vrhu ulice, u Katićevoj, bili su česti gosti zgrada bliznakinja braće Roš. Radoznali Beograđani su sa zadovoljstvom posmatrali njihovu rutinu penjanja Birčaninovom. Muni je savršenog držanja išla ruku pod ruku sa ostarelim suprugom.

Pajin mecena Roš nije mirovao pa je naručio novu verziju “Krunisanja cara Dušana” ne bi li pomogao slikara i održao duh u pokorenom gradu. Zbog svojih godina Paja nije odlazio u svoj atelje tek tako. Penjao bi se na sprat samo kada je imao dovoljno posla da u njemu provede značajno vreme. Tako je gledao da zakaže više portretisanja u jednom danu. Trudio se da bude zauzet, dokon um mu nije bio neophodan budući da je đavolje igralište imao svuda oko sebe. Iz ovog perioda, osim nekih skica, postoji samo jedna slika Muni na kojoj umetnik prvi put portretiše suprugu bez akcesora koji bi upućivali na socijalni status, već kao realnu samosvojnu osobu.

Tokom rata naslikao je i jednu verziju “Seoba”, iniciranu lažnom vešću da su ustaški okupatori uništili veliku “Seobu”, smeštenu u trpezariji Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima. Sa izuzetkom ove slike uradio je niz slika i skica uglednih beogradskih dama i gospode. Određen broj portreta je radio za prijatelje, a određen zbog finansija. Treba imati na umu da je bilo zgodno imati slikara tog kalibra za komšiju i upisati se u večnost u trenucima kada je strepnja za život bila velika. Pajin dobar prijatelj, Milutin Milanković, je takođe delio sudbinu svog naroda u ovim zlim vremenima i želeo je da svoj lik ostavi potomstvu. Zabeleženo je da je bio vrlo srećan pozirajući i razgovarajući sa Pajom, ometajući ga raspitivanjem o napretku njegovih memoara.

Poslednje dane okupacije Paja je provodio šetajući gradom i pravio crteže gradskih panorama, kao i kupača, trudeći se da zabeleži dragocene znake normalnog života. Borbe za oslobođenje Beograda Paja i Muni su posmatrali iz stana strepeći pred neizvesnom budućnosti i izvesnom promenom političke paradigme.

Poslednje godine

Čim su se prilike u Beču smirile, Muni je otišla da vidi šta je preostalo od njihove nekadašnje imovine. Zatekla je žalosno stanje, provaljen atelje, odnete stvari (ali ne i sve slike), dok je bivši vlasnik, koji je bio okupatorski saradnik, pokušavao da od Jovanovića povrati kuću koju im je pred rat prodao. Ipak, sa verom da se nešto može učiniti, Muni dolazi u Beograd i nagovara svog supruga da se pod hitno vrati u Beč da bude uz nju, sa obrazloženjem da joj je otac ozbiljno bolestan i da mora da ga neguje.

Zalaganjem Veljka Petrovića, predsednika Matice srpske i direktora Narodnog muzeja, Paji je garantovan miran i ugodan boravak u Beogradu posle oslobođenja. Sa vlastima je postignut dogovor da će Paja u zamenu za poklanjanje određenog broja slika Beogradu dobiti slobodan prolaz za Beč. Pred odlazak iz Beograda Paja je probrao svoja pisma dokumenta, crteže, slike i ono što mu nije odgovaralo dao je Muni da spali. Ona je sišla do kotlarnice u Birčaninovoj, a šta je sve spalila nikada nećemo znati. Sa putnim ispravama nove države kamion ih je već 1946. godine pokupio pred zgradom u Birčaninovoj i odvezao u Beč.

Iz memoarskih zapisa iz decembra 1948. dobijamo sliku šta je supružnike dočekalo u Beču:

Teška stvar u Beču, varoš razorena, četir’ sile vladaju, a Bečlije pište od muke. Niko neće više da je Naci, svi se prave nevešti, nose štajerska odela, svi su sada austrijanski patrijoti. Moj nekada jedinstveno lepi atelje je konačno propao! Gadim se da odem, a srce mi se steže da vidim moje lepe stvari što sam kroz 70 godina sa voljom sabrao, slomljene, pokvarene kao pravu gomilu đubreta. U kuću je Muni mnogo šta donela i sa velikom negom očuvala. Osim Rodena skoro sve bronze pa i jedan deo slika je tu.

Naredne godine Jovanoviće čeka još jedna muka. Vlasnik kuće koju su kupili pred rat je iskoristio zakon o povraćaju imovine i budzašto je otkupio. Ovaj “hitlerovski Jevrejin” stekao je pravo da kuću otkupi uz plaćanje isto toliko papirnih šilinga koliko je za nju 1938. dobio zlatnih. Tako su se Jovanovići nuždom uselili u nov još vlažan stan u Laudongasse 67/7 na proleće 1949. godine.

Kako su prilike u novoj državi prvih posleratnih godina bile teške, zahvaljujući zalaganju nekoliko uticajnih ljudi, Paja je dobio isplatu penzije i to u austrijskim šilinzima, što je bila privilegija retkih ali zaslužnih ljudi. Kao potpredsednik Srpske Kraljevske Akademije, Milutin Milanković zauzimao se da Paji stižu sredstva iz Akademijinog fonda u Beč. Kuriozitet je da je ovu penziju po Pajinoj smrti dobila Muni i tako je bila jedna od retkih strankinja koja je primala jugoslovensku penziju.

Početkom 50-ih Paja je bio u dobrom zdravlju i primao je narudžbe. Tako u jednom od pisama on kaže i sledeće:

Jeste, prijatan je sada život u Beču, ima svašta i svačega, raskošne pijace, puni dućani skupocene robe, elegancija, luksuz i bogatstvo se opet razmeću. Izložbe, koncerti, pozorišta na sve strane, divan život za okorele buržuje i kapitaliste, ali ja odista žalim što me posao drži, te ne mogu još da se vratim u Beograd kao što bih hteo.

Zajedno sa Hermininom lepotom i Pajina veština je polako, ali sigurno, bledela. To je jasno ako se pogleda portret Muni (Glava žene) iz 1951. godine. Zbog oslabljenog vida i sve nesigurnijeg crteža Paja je pribegao širem i slobodnijem slikarskom gestu. Ovo je poslednji portret Muni koji je naslikao. Iako većih zdravstvenih problema nije imao, niti je u bilo čemu oskudevao, ono što je celog života voleo i umeo da radi, pred kraj života nije mogao. Vid i sluh su popuštali. Poznati beogradski okultista doktor Aćim Marković ga je redovno posećivao. Davao mu je vitamine za oči i nerve.

Važnu vedrinu u poslednje godine slikarevog života unela je saradnja sa Muzejom grada Beograda oko osnivanja legata. Muni je bila vrlo brižna u slikarevoj starosti kad je već delimično oslepeo i vršila prepisku sa tadašnjom direktorkom Muzeja umesto njega. Pajina želja je da budući legat što više liči na njegov slavni atelje u Mariahilfe ulici, a sve je išlo baš ka tome.

Propevala je kuća Paje molera, vesele duše Vam šaljemo srdačne pozdrave – Muni moja žena kao i Vaš blagodarni čika Paja Jovanović!

Poslednjeg dana novembra 1957. godine Paja Jovanović umire u Beču kraj Muni koja je nedeljama vodila računa o njemu. Iz njenih pisama porodici u Beogradu poznato je da preminuo sa blagim osmehom na licu, a njegove poslednje reči su bile upućene upravo njoj. “Deset sati pred smrt se tako radovao zajedničkom doručku i zaspao je bez mučenja u mojim rukama.” pisala je Muni.

Hermina Jovanović je poslove oko birokratije i sahrane obavila u stanju očaja koji joj do tada nije bio poznat. Izgubila je dosta od svoje telesne težine i strahovala za svoje zdravlje. Dva dana po smrti posmrtni ostaci Pavla Paje Jovanovića su kremirani, a po njegovoj izričitoj želji urna sa njegovim pepelom preneta je u Beograd gde je 13. i 14. decembra u svečanoj sali SANU bila odata pošta poslednjem velikom umetniku stare slikarske garde. Sledećeg dana zemni ostaci Pavla Paje Jovanovića preneti su u Muzej grada Beograda.

Muni posle Paje

Šezdesete godine prošlog veka Muni provodi osetljivog zdravlja čekajući penziju koja je po običaju kasnila više od nekoliko meseci. Strahujući od pljačke, smotuljke novčanica od penzije skriva u poleđine Pajinih slika. U redovnoj je prepisci sa Pajinim sinovcem Dušanom kome se žali da ne može da zagreje stan na više od osamnaest stepeni i da je zbog toga hronično prehlađena. Vikende koristi za posete obližnjoj banji u Tatzmannsdorfu.

Iako u teškom stanju, Muni je odlučna da sprovede sve Pajine poslednje želje, a najvažnija se ticala njegove zaostavštine. Krajem šezdesetih prima posetu direktorke Muzeja grada Beograda oko otvaranja Pajinog Legata. Dobija i zvaničan poziv da dođe na otvaranje, pa od Pajine sinovice Ilirije Jovanović traži savet šta da obuče za ovu priliku. Ipak, što zbog zazora od ljudi, što zbog lošeg zdravlja, Muni ne dolazi na otvaranje, ali za njegove potrebe šalje gotovo svu Pajinu zaostavštinu. Nekoliko slika, uključujuću monumentalan triptih, zaveštava tako da Legatu budu predate tek posle njene smrti koju je dočekala, u svojoj osamdesetoj godini, 1972. godine u Beču.

Neobičnu ljubavnu priču prati i neobičan kraj. Iako je znao je da nije običaj da se u “Alejama velikana” sahranjuju i članovi porodice, Paja je za života izričito tražio da Muni bude pored njega gde god ga sahranili. Tako je najveći ljubavni par srpske istorije umetnosti postao i jedini koji zajedno počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Slava im i hvala!


Posebnu zahvalnost autori teksta duguju velikodušnosti i predusretljivosti gospođe Marije Đorđević-Jovanović.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Rasko Ristic says:

    Odlično!! Hvala!!!

  2. Nikola says:

    Odusevljen sam ovim tekstom! Svaka cast!!!

  3. Ognjen Lopušina says:

    Хвала Владане!

  4. Jasmina Savić says:

    Hvala na ovako lepom tekstu!

Ostavite komentar:

Slični članci: