Letnja literatura

Kada smo razgovarali o sastavljanju preporuka za letnje čitanje, primetila sam da se izbor najčešće svede na dva pravca. Prvi podrazumeva klasik – uglavnom podeblji roman koji “nikako da pročitam” ili kom “uvek želim da se vratim”. Drugi deo izbora, koji često broji nekoliko knjiga, sastoji se od svežih izdanja. Pedantni čitači svoju gomilicu skupe krajem oktobra na Sajmu knjiga i obično je potroše do kraja proleća. Iz iskustva rada u knjižari – u julu i avgustu, kupci pitaju za knjige koje su izlašle u tokom tih par meseci i za one koje su na sajmu “ostavili za leto”.

U želji da sastavimo raznovrsnu listu predloga, i ako ne objektivnu, onda bar subjektivnu iz više uglova, pozvali smo domaće pisce da ponude svoje preporuke koje se uklapaju u ovaj koncept. Dakle, jedan klasik, jedan savremeni roman, dok mi kao redakcija – preporučujemo njih. Listu otvara Đorđe Miketić, mladi pisac čiji je prvenac “Paradajz” samo nekoliko meseci po objavljivanju doživeo i svoje drugo izdanje, a o romanu i Đorđu možete da čitate u intervjuu koji smo proletos uradili sa njim, upravo ovim povodom. Beogradski pisac Slavoljub Stanković, udružio se sa svojim prijateljem i kolegom, dizajnerom Slavimirom Stojanovićem Futurom i objavio zabavnu “Knjigu utisaka”, za koju kaže da je namenjena svima “koji i dalje čuvaju dete u sebi”. Dalje na našoj listi našao bi se “Rod” Miljenka Jergovića, kom u prilog za morsko čitanje svakako ide njen pozamašan obim, a odmah potom i humor koji prepolovljava njegovu fizičku debiljinu. Na kraju, prikladno morskoj temi, nalazi se roman “Ronjenje na dah” Miće Vujičića, kom, budući da je član žirija za dodelu NIN-ove nagrade, dodeljujemo status stručnog savetodavca za literarne preporuke.

ĐORĐE MIKETIĆ

Ne mislim da letnja literatura podrazumeva limunada štivo. Nikako.

Ukoliko niste najveći poklonik knjige na svetu, kao, na primer, moja drugarica Sonja koja vodi dnevnik pročitanih knjiga, dok one sa dodeljenim rednim brojem nestrpljivo cupkaju na njenoj polici, postoje, čini mi se, dva načina da se umanji osećaj krivice prilikom ulaska u knjižaru/biblioteku/aerodrom shop zbog kratkog života koji očito neće biti ispunjen svim tim divnim pričama. Prvi je da se Sonja zamoli da održi kratak kurs become a smart reader (kursevi mnogo primamljivije zvuče na engleskom) ili da se u tesni letnji kofer ubaci sva ta ozbiljna–pre teška-nije mi sad legla literatura.

Leto je isuviše kratko da bi se pila limunada, zato, sa police klasika, predlažem: Hercog od Sol Beloua. Izuzetna, duhovita, nežna i egzistencijalistička studija čoveka razočaranog u svet koji to ne želi da bude. Nakon što je ostavljen od svoje druge, oportunistične žene, Hercog, pedesetogodišnji profesor se krpi od depre, oslanjajući se na nespretne prijatelje, svoju intuiciju i neumornu želju da popravi svet pišući imaginarna pisma porodici, prijateljima, sebi, konkurentu sa katedre, poznatim ličnostima, predsedniku. Nikako ogorčen, već analitično i samokritično, vrcavo i energično, Hercog, traži gde je taj prostor za emotivnu razmenu između svih tih velikih ideja i projekata koji vladaju svetom ali i našim intimnim svetovima.

Od savremenih, ali ne bih smeo da kažem i ne-klasika, predlažem Knjigu mojih života, od Aleksandra Hemona. Izuzeno snažna ispovedna proza, iako pisana u prvom licu i često na klizavom terenu samopromocije ili popravljanja istorije, skoro ni jednog trenutka ona to nije. Naprotiv, zadivljujće jednostavno, intimno a opet distancirano, Hemon piše o predratnom odrastanju u Srajevu, egzilu u Ameriku, prijateljstvu, otuđenosti od sveta (i ovog i onog), identitetskoj šizmi koja se otvorila kao i usamljeničkim i tragičnim momentima njegovog čikaškog života. Iza jednostavnih iskaza i nepretencioznih rečenica se krije velika dramatičnost njegovih života, u kojima se svi pronalazimo, nošeni poetikom tog našeg, verujemo, posebnog amalgama lepote i bola.

SLAVOLJUB STANKOVIĆ

Atlas vetrova – Milorad Pavić

Pored kreveta imam, nazovimo to, noćni stočić sačinjen od knjiga. Ima tu i novih i starih izdanja. I pročitanih, i nepročitanih, i nedočitanih, i preskočenih strana. U zavisnosti od raspoloženja, posežem za njima i tražim sebe. Ovih dana sam se ponovo našao u izvrsnim Pavićevim fantazijama koje zaista inspirišu i pune dušu. Obično ne preporučujem klasike, jer se podrazumevaju. Ali sada pravim izuzetak koji je, čini mi se, baš u skladu sa Pavićevim spisateljskim rezonom. Nije lako iznenaditi samog sebe. Ovaj izbor Pavićevih priča potpisao je Raša Livada. Dobro je to uradio.

Opet on – Timur Vermes

Kad sam bio mali, pričalo se da postoji mašina u kojoj su zaledili Volta Diznija. Kad se pronađe lek protiv raka, Volta će odlediti i on će ponovo praviti Miki Mausa i družinu. U to vreme se mogla čuti i priča da Brus Li nije umro, nego je na nekom ostrvu gde i dalje vežba. I da će se jednom vratiti. Priznajem da negde u dubini duše još uvek verujem u te priče. Ali mi ni na kraj pameti nije bilo da će se, pre heroja mog detinjstva, na ovaj svet vratiti – Adolf Hitler. Taj bolesni skot maskiran u političara baš ima sreće. Oživeo je i, što je naročito jezivo, odlično se uklopio u naše vreme. Dakle, obavezno pročitajte!

MILJENKO JERGOVIĆ

Jozef Rot: Radecki marš

U ljeto kada Europa obilježava stogodišnjicu Sarajevskog atentata i početka Velikog rata, i kada se međusobno sukobljavaju više nego polemiziraju, “njihova” i “naša” verzija o tim događajima, dobro je čitati roman velikoga i ukletog austro-ugarskog i jevrejskog pisca, o jednome redovu Slovencu, koji je u bici kod Solferina caru i kralju Franji Josipu Prvom spasio život, za što je nagrađen plemićkom titulom, te o njegovome sinu i unuku, koji gine na početku Velikoga rata. Rot je genijalan pripovjedač, jedan od onih rijetkih pisaca koji pripovijedaju s onom sigurnošću i uvjerljivošću s kojom su pripovjedali veliki bajkopisci naših djetinjstva. Samo što on ne priča bajku, nego istinu svoga života. Roman je dostupan po beogradskim antikvarnicama, i na rasprodajama, u srpskome prevodu Olge Bekić, objavljenom u izdanju Nolita, one godine kada su započinjali naši posljednji ratovi. Dakle, 1991. Ponegdje se može naći i hrvatski prijevod Ive Adum, u izdanju zagebačke Zore 1960. Pouzdana je i jedna i druga interpretacija, obje su literarno zanosne, i preporučljive. Zavidim svakome tko će Jozefa Rota (Josepha Rotha) čitati po prvi put.

Mirko Kovač: Vrijeme koje se udaljava

Posljednji, fikcionalno-nonfikcionalni, roman Mirka Kovača, pisca beogradskoga i srpskog, rovinjskoga i hrvatskog, hercegovačkog, crnogorskog, i u najboljem smislu jugoslavenskog. Riječ je o nekonvencionalnoj autobiografiji, ili o biografiji jednoga vremena, od petedesetih do devedesetih godina dvadesetog stoljeća. Kovač piše zavodljivo i uvjerljivo, tako da se ova podebela knjiga čita u svega nekoliko ljetnih dahova. Čita se, i pamti. Objavljena je u izdanju hrvatske Frakture, ne postoji srpsko izdanje, ali knjiga se može nabaviti u Beogradu, u Zepterovoj knjižari na Knez Mihajlovoj, i u knjižari Zlatno runo, preko puta Ateljea 202.

MIĆA VUJIČIĆ

U najnovijem broju američkog nedeljnika Tajm, književni kritičar i pisac Lev Grosman pokušao je da odgonetne šta su to “knjige za leto”. Članak je završio zaključkom da nije reč samo samo o tome da smo fascinirani nekom knjigom, već da smo fascinirani činjenicom da smo fascinirani. Uglavnom, u Budvi sam već drugi ili treći put pročitao Ljudi govore Rastka Petrovića. Volim ritam te proze.

“Dobru noć. Izgleda mi šumno na vodi”
“Tramontana malo, gospodine.”

Čitao sam je na kindlu, prevlačeći kažiprst preko rečenica “Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi”, ili: “Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama. Ne izgleda sigurno ni da je zelena površina jezera horizontalna.”

Pored Rastka Petrovića, čitao sam Aleksandra Hemona. Njegova “Knjiga mojih života” sjajna je autobiografska proza. Ne pripada fikciji, kako odmah svi kažu, ali moram da priznam da sam oduvek najviše voleo upravo takve knjige. Ona je sada u srcu one police na kojoj se nalaze, recimo, Kapija opklade Ildi Ivanji ili Belina sutra Živojina Pavlovića. U bašti hotela Mogren upoznao sam početkom jula poznatog glumca Branka Cvejića i prve reči koje smo razmenili ticale su se upravo te Pavlovićeve knjige. (Dok vam u pola noći pišem ovaj imejl, na TV ekranu je upravo Cvejić. Svira usnu harmoniku kao mornar u televizijskom filmu Dolje sa oružjem iz 1975, o pobuni mornara 1918. u Puli.) Hteo sam tada da objasnim kako je deo moje zbrike priča “nastao” iz razgovora Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića, štampanog u Belini sutra:

“A što ti misliš da je intrauterinsko stanje, stanje panike?
“Ono je stanje blaženstva.”

… ali sam odustao. Radije sam ćutao i slušao kako on govori o filmu Maratonac.

Naravno, s mora sam se vratio autobusom. Moj odgovor na sasvim jednostavno pitanje o knjigama koje sam čitao početkom leta zbog toga je ovako konfuzan.

“Uzeću mesto kraj prozora, nasloniti se i spavati. Paziću da se ne naslonim na zavesu, jer su zavese uvek garave.” (Ljudi govore)