Da li imate preko 18 godina?

Kralj komedije

Jerry Lewis preminuo je 20. avgusta u 91. godini i ostavio iza sebe karijeru koja prevazilazi granice komedije.

3
2

Jerry Lewis je snimio preko 70 filmova tokom karijere u trajanju od neverovatnih 70 godina, tokom šezdesetih bio je najprofitabilnija zvezda Paramount Pictures-a, predavao je na University of South California Stevenu Spielbergu i Georgeu Lucasu i bio nominovan za Nobelovu nagradu zbog skupljenih 2.6 milijardi dolara za obolele od mišićne distrofije. I da, snimao je i sa Kustom.

Letnji raspusti poslednjih godina socijalističkog raja kraja osamdesetih godina. Tromesečni boravak na (tada zajedničkom) Jandranskom moru se tokom letnjeg raspusta, uz nekretninu na istom i uz pomoć novčanica s likom Alije Sirotanovića, nekako mogao izgurati. S druge strane, izlazak dece na prepodnevno pogubno sunce (neuporedivo sa današnjim ubistvenim) nikako nije bio dozvoljen te se vreme do prvog trka na plažu nekako moralo prekratiti, a ništa bolje od prepodnevnog zajedničkog filmskog programa svih republičkih televizija nije ni postojalo kada ste stariji osnovnoškolac. Jedan dan se smenjuje serijal filmova sa Louis de Funèsom, uz Benny Hilla, domaćom paradigom uspešnog stranog komičara, “Le gendarme de Saint-Tropez” (“Žandarn iz San Tropea”) a drugi filmovi Jerry Lewisa – prvo onih 17 snimljenih u 10 godina saradnje komičarskog tandema Lewisa i Dean Martina, a onda solo radovi režirani od strane tvorca Patka Dače (Duffy Duck) i Gice Prasića (Porky Pig) i jednog od retkih reditelja crtanih filmova sa uspešnim transferom u igrane, čuvenog Franka Tashlina.

U nedelju kada smo čuli da je Lewis preminuo u 91. godini prva asocijacija većini sada odraslih konja bio je baš taj prepodnevni program, šatro jako sunce na koje se ne izlazi i detinjasti, nevini slapstick humor koji je, valjda, bio odgovarajući za decu odraslu u “socijalizmu s ljudskim licem” a i prikazivao je Amerikance kao poprilične budale – što se uklapalo i u tadašnje (antiimperijalističke) stavove. Kasnije se nisam nešto specijalno zanimao za njegovu karijeru, ali bih se uvek obradovao kada bih otkrio da sam neke od njegovih najboljih filmova iz najuspešnijeg dela karijere gledao kao klinac. Ipak, uspomene sa Jadranskog mora možda mogu biti dovoljne za romatičarsko-nostalgičarski tekst, ali Jerry Lewis zaslužuje oproštajni tekst i to zbog četiri poteza u karijeri koji ga izdvajaju iz gomile sličnih američkih zabavljača.

1117e6597582cdd6ae2115765299eedb

Lewisova komedija bila je k’o stvorena za decu – smešna lica, izražen fizički humor baziran na komediji zabune i karaktera jukstapozicionirane sa fizičkom lepotom, šarmom i ironijom njegovog bliskog prijatelja Dean Martina. S njim je počeo da nastupa još 1946. po klubovima, prešavši na NBC radio gde su 4 godine imali jednu od najslušanijih komičnih radio emsija u istoriji žanra: “Martin and Lewis show” (a koja je poslužila kao jedna od inspiracija za čuveni jugoslovenski humoristički radio program “Veselo veče”, najdugovečniju radio emisiju na ovim prostorima koja se emitovala preko 40 godina). Krajem ’40-tih prešli su na film, uspevši da dobiju jedan od najvećih ugovora u to vreme – 75.000 dolara po svakom igranom filmu – i mogućnost da jednom godišnju urade jedan igrani film van studijskog ugovora, što je obojicu učinilo milionerima. Naime, tokom pedesetih, kombinujući žive komičarske nastupe, radio i TV emisije i filmove, bili su najplaćeniji zabavljači Amerike. Ovde leži prvi osnov Lewisove veličanstvene karijere – njegovo budalašenje i kreveljnje ima viši smisao iako je bilo izuzetno prosto i niskomimetsko. Zvuči oksimoronski, zar ne? Uopšte nije. Gegovi Lewisa i Martina su uvek imali izraženu dramsku strukturu  i narativ. Izuzetan priimer njihovog jedinstvenog narativnog komičkog stila je film “The Stooge” (1951) gde Martin igra neuspešnog lepuškastog, nadobudnog i ironičnog vodviljskog komičara kome menadžer preporuči da svoj nastup obogati blesavim partnerom (Lewisom), lažnim gledaocem se sprda i isprobava brutalne šale. Ipak situacija se menja kada partner postaje veća zvezda i kada kreću svađe i nesporazumi. Dakle, njih dvojica unapređuju klasičnu vodviljsku formu šatorskog humora koju su doneli komičari iz Velike Britanije u Ameriku (a jedan od njih beše i veliki Charlie Chaplin) zasnovanu na evrpskoj pučkoj komediji i tradiciji nemačkog “hansvursta” dodavši joj za to vreme savremeni narativ “screwball” komedije apsolutno drugačije od njegovog, “slapstick” komičkog stila.

Ovaj zaplet je nekako opisao i odnos glumaca u životu, s tim da je Lewis ispao mnogo veći egoista od Martina koji je u jednom od intervjua – opisujući razloge njihovog rastanka i 20 godina prekida svake vrste komunikacije – rekao: “Kada je Jerry pomislio da je Chaplin i kada je prestao da sluša sve oko sebe misleći da je najbolji, znao sam da je gotovo”. Mada Martin ima slično iskustvo i sa Frankom Sinatrom pošto je napustio slavni “the rat pack”, a njih dvojica takođe nisu razgovarali godinama, teško je naslutiti granicu između istine i medijske manipulacije.

Drugi potez atipičan za pučkog zabavljača je  uspešna karijera nakon rastanka sa Martinom. Nastavivši da radi sa Frankom Tashlinom snima dva uistinu remek-dela, “Rock-A-Buy Baby (1958) i “Geisha Boy (1960), dve izuzetno politički i društveno nekorektne komedije. U prvoj Lewis glumi majstora za televizore kome je zadatak da izigrava oca trojkama svoje ljubavi iz detinjstva, čuvenoj komičarki Marilyn Maxwell, pošto joj filmski studio za koji radi ne dozvoljava da bude majka; u drugom igra priglupog mađioničara sa zadatkom da zabavlja američke trupe na Pacifiku, koji se tokom svog mandata zbližava sa japanskim dečakom bez roditelja. Oba filma su i dalje eksploatisala Lewisov fizički humor, ali sa jasnim kritikom društva i tadašnje politike filmskih studija i američke vlade. Uostalom Lewis je bio najveća Paramountova zvezda šezdesetih i mogao je sebi dozvoliti takvo ponašanje. Ipak, vrhunac Lewis-ove vešstine je “The Nutty Professor” koga je smislio, napisao i režirao Lewis 1963. godine. Tim filmom, koji je i dalje jedan od najprofitabilnijih Paramount-ovih ostvarenja u istoriji,  Lewis prikazuje svoju magiju u apsolutnoj punoći – ne samo što je lik Buddy Love-a, švalera u koga se pretvori dr. Julius Kelp, smotani hemičar, direktna prozivka starog partnera Martina, već je film prepun komičkih referenci na tada poznate filmska ostvarenja kao što je opus Alfreda Hitchcocka i serijal o James Bondu. Potpuno preuzimanje kontrole nad kreativnim sadržajem poklapa se sa Martinovom izjavom o opsednutosti Chaplinom ali Lewis je “Nutty professorom” bio čista avangarda u američkoj komediji.

7

“The Nutty Professor” (1963.) izvor : Youtube screenshot

Dostignuvši vrh s koga ga, u tom trenutku, niko nije mogao skinuti, Lewis radi još jedan atipičan potez, četvrti,  redak za komičare tog doba (sem njegovog starog partnera Martina koji je prihvatio ulogu u “Young Lionsima” 1958. u režiji Edwarda Dmytryka). Naime, Lewis odlučuje da se prebaci u ozbiljnu dramsku produkciju i režira i igra u filmu “The Day the Clown Cried” 1973. Ovaj projekat koji je razvijao 10 godina nikada nije imao premijeru i Lewis u sefu čuva jedinu kopiju filma o nemačkom klovnu i zabavljaču koji zbog kafanske šale o Hitleru završava u logoru pre početka holokausta, kao što se i desilo sa velikim brojem socijaldemokrata, komunista i vodviljskih zabavljača, koji su u svojim nastupima ismevali nacionalsocijalistički režim na samom početku. Kako se logor puni jevrejskom decom, klovn uviđa šta se dešava sa njima u gasnim komorama i odlučuje da zabavlja decu pored jasnog protivljenja upravnika logora. Lewis je u više intervjua rekao da ga nastanak tog filma i dalje boli i da je toliko loš da nikada nije želeo da ga pusti u javnost.  Ni jedan deo filma nije dostupan u javnosti sem scenarija koji se lako može skinuti sa interneta i uopšte nije toliko loš koliko je Lewis tvrdio. Scenario je zasnovan na pravim sudbinama nemačkih zabavljača zatočenih pre holokausta zbog političkih razloga i možemo samo da naslutimo na koji način je film ispao toliko sramotan, po glavnom impresariju, da ne zaslužuje  ni projekciju 44 godine pošto je snimljen.

Lewisov potez prelaska u dramu pratila je akademska karijera i mesto predavača na slavnoj filmskoj školi University of South California. Na tom mestu Lewis opet pokazuje da nije pučki zabavljač – Spielberg je u velikom broju intervjua istakao da je sve o filmu naučio od Jerryja Lewisa. Paralelno sa tim, francuski novotalasni reditelji i pokret okupljen oko časopisa “Cahiers du Cinéma” slavi komičara i njegove filmove, dok  Jean-Luc Godard navodi “Nutty Professora” i druge Lewisove komedije kao omiljene a časopis analizira sve njegove filmove u okviru “teorije autora”. Ovi potezi vraćaju samopouzdanje komičaru koji krajem sedamdestih prolazi kroz najteži period svoje karijere – supruga Patti Field zatražila je razvod, njegov ambiciozni plan lanca bioskopa pod njegovim imenom propao je, dok prelazak na Brodway u skupoj i velikoj produkciji završava na isti način. 1981. proglašava bankrot i pada u tešku depresiju, a Martin Scorsese, kome je Lewis jedan od omiljenih glumaca, zove ga za film “King of comedy”, gorku satiru o netalentovanom komičaru koga igra Robert De Niro i njegovoj želji da nekako nastupi u slavnom komičnom late night show-u koji vodi Jerry Lewis. Pošto ga voditelj odbija više puta De Niro odlučuje da ga otme i tako postigne slavu. Satira koja se pretvara u tragediju i problematizuje opsednutost Amerike selebriti ličnostima i pokušajima da i sami postanu slavni jeste remek-delo filmske produkcije ’80-tih a Lewis u njemu dokazuje da je pravi glumac i ostvaruje jednu od najboljih uloga svoje karijere.

Lewis se nije osećao prijatno prvo jer De Niro, po pravilima “method acctinga”, nije želeo da se druži sa njim, budući da su u filmu suparnici (a sam Lewis često je nazivao ovu glumačku metodu “besmislenom”) dok se Scorsese ohladio od filma u toku snimanja pošto je bio “previše mračan”, a i zasmetala mu je aura Lewisa kao velike zvezde i njegovi komentari na sam scenario, pošto je igrajući slavnog komičara u filmu i late night hosta igrao samog sebe. Na ovo ponašanje Lewis je postajao sve više ozlojeđen i mrgodan (što je i njegov trademark tokom karijere), no kada je film izašao 1983. svi kritičari bili su očarani Lewisom. S druge strane, on je prvi put igrao pravu dramsku ulogu, bez komičarskog otklona u kreveljenju i šegačenju, i pokazao svoj kompletan talenat. Rizikovao je, iako je snimanje bilo teško i nikako nije mogao ni svoju ličnost ni svoj ego da uglavi u “method” realističku glumu, ali je uspeo.

Kasnijih godina nastavio je sa ozbljnim ulogama iako nikada nije dostigao popularnost iz ’60-tih. Jedna od tih ozbiljnih uloga je u jedinom američkom filmu Emira Kusturice “Arizona dream” (1993) gde igra ujaka Johnnyja Deppa, prodavca Kadilaka,  koji se ženi s dosta mlađom nevestom u pustinji na granici sa Meksikom. Svideo vam se film ili ne, on ima objektivnih kvaliteta, ali više izgleda kao Kustin metafilm omiljenim momentima iz američe kinematografije i u tom stilu Lewis nekako imitira ulogu iz “King of Comedy” – to nije loše, ali nije ni toliko dobro. Ipak, za nas izuzetno zanimljivo, i u nekom smislu očaravajuče, zvuči konstatacija Dimitrija Vojnova da je Lewis “jedini glumac koji je radio i sa Kusturicom i sa Tashlinom i sa Scorsesesom. Sam Lewis se preselio u Las Vegas gde je nastupao redovno maltene do smrti, zarađivao veoma dobro i kako je i sam rekao “najbolje se osećao na sceni”.

Četvrta, poslednja velika stavka u velikoj karijeri Jerry Lewisa je njegov humanitarni rad, rad za koji je dobio i počasnog Oksara, bio nominovan za Nobelovu nagradu 1977. i preko koga je skupio naverovatne 2.6 milijarde dolara za obolele od mišićne distrofije. Godinama je imao redovnu teleton emsiju na NBC-u koju je organizovao sa drugim poznatim ličnostima. Dobio je sve moguće nagrade američke vlade za humanitarni rad, preko njega se sprijateljio sa Carterom i Kennedy-em i postao najveći humanitarac ikada u svetu kinematografije. Poznat i kao veliki mrgud koji se obračunavao sa glupim intervjuima i pitanjima, što se najbolje vidi iz sada već mitskog intervjua koji je dao Hollywood Reporteru na temu devedesetogodišnjaka u show bussinessu.

Moglo bi se reći još štošta o Lewis-u, ali ovaj tekst je već predugačak i za in memoriam, a kamoli za internet. Uz nostalgično sećanje na dane bezbrižnog raspusta oprostićemo se od slavnog komičara citirajući njegov čuveni odgovor na pitanje Time magazine-a kako je zasmejavao ljude : “Bio sam diskretan. Diskretan kao bik koji vam uđe u kuću i popiša se na sred dnevne sobe”. Slava mu.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Vule says:

    lep tekst, bravo
    nikad nisam bio fan njegove fizicke komedije ali pamtim kings of comedy upravo zbog Jerry-a. slicno kao sto nikad nisam voleo Ace Venturu ali mislim da je Jim Carrey zablistao u Eternal sunshine.. i pokazao da zapravo ume da glumi

  2. Buljisha says:

    Hvala za tekst!

Ostavite komentar: