Knjige sa visokim zaštitnim faktorom

Više puta u životu napravio sam grešku sa izborom literature za letovanje. “Put” Kormaka Makartija, “Blizanačka trilogija” Agote Krištof, “Kad jaganjci utihnu” Tomasa Herisa, “Koža” Kurcija Malapartea… Umesto da uživam na plaži, lagano animirajući ganglije zabavljivim knjigama, ja sam poneo sa sobom prozne teškaše zbog kojih sam izbegavao more i jurio za hladom, u kojem bih mogao što duže da čitam. Hoću reći, zbog ovih knjiga se nisam izlagao suncu i opasnosti da izgorim, te su one bile delotvornije od bilo koje kreme sa sunčanje. Na ovoj listi se nalaze knjige koje potencijalno mogu imati isti efekat, stoga ih na letovanje nosite imajući na umu ovo upozorenje.

Sledeći put vatra, Džejms Boldvin (Izdavač: Darma books, prevod: Ivana Maksić)

U svojoj ediciji Sankofa, posvećenoj stvaralaštvu afričkih i afro-američkih autora i autorki, mlada izdavačka kuća Darma books donosi nam prevod jednog od ključnih eseja borca za prava crnaca, istinoljubivog i slobodoljubivog pisca Džejmsa Boldvina. Nakon traumatičnog i teškog odrastanja u onomad zloglasnom Harlemu, on će, progonjen pretnjom američkog rasizma i otkrivanjem svoje homoseksualnosti (što je u oba slučaja podrazumevalo borbu sa nametnutim osećajem srama), emigrirati u Pariz. Time je osim vodećeg afro-američkog pisca postao i vodeći američki pisac migrantske proze, a njegovi su uvidi u položaj crnačke zajednice u SAD postali važan doprinos Pokretu za građanska prava. Sledeći put vatra upravo opisuje razvojni put mladića koji otkrivajući sebe neizbenožno stiče svest o svojoj potlačenosti. On opisuje položaj crnaca, odbačenih i prezrenih od bele Amerike i belog političkog establišmenta, koji svoju egzistenciju prilagođavaju životu u surovim uslovima ulice. Shvativši da želi da pobegne od kurvi, makroa i dilera, koje često analizira ali nikad ne osuđuje, otkriva mogućnost bega u hrišćanstvo i Crkvu. Međutim, represivnost religijskih institucija u njemu još je jače izbrusila buntovnost i rešenost na nemirenje. On oseća da je vera, sa svojim zagovaranjem trpljenja, mirenja i stoičkog podnošenja mučeništva zapravo još jedan aspekt ideološkog aparata koji želi da pacifikuje crnački otpor. Odustavši od Crkve belaca, Boldvin opisuje susret sa vođom Crkve crnaca, Elajdžom Muhamedom, osnivačem i liderom Islamske nacije. U pitanju je bila militantno-religijska organizacija koja se borila za prava crnaca, zagovarajući totalnu segregaciju, verujući da je beli čovek otelotvorenje đavola na zemlji. Boldvin ni tu ne nalazi mir i razumevanje, već nastavlja u ovom eseju da razrađuje svoju ideju o rešenju rasnog animoziteta u Americi. On podrazumeva revolt, ali u njemu ima i razumevanja i opraštanja. Pa čak, na momente, i nečega što može biti ljubav.

Početi iz početka, Slavoj Žižek (Izdavač: Arete, prevod: Nina Gugleta)

Žižek opsesivno u svojoj spisateljskoj i akademskoj karijeri pokušava da što preciznije i što uverljivije razobliči mehanizme ideologija koji oblikuju našu stvarnost. Glavne alate koje koristi u tome su stvarne anegdote, vicevi i obilje referenci na književnost, filmove i pop-kulturu. Sa druge strane, tu je i jedan ozbiljan teorijski diskurs u kojem njegovo promišljenje savremenosti jeste u konstantnoj diskusiji i polemici za Lakanom, Marksom, Frojdom, Hegelom… Manje-više to su stvari koje se nalaze i u ovoj knjizi, prvi put objavljenoj 2011, koja zapravo predstavlja izbor iz njegovih tekstova izvorno pisanih na engleskom jeziku. Istovremeno, ovo je i odlična knjiga za upoznavanje sa Žižekom za one koji to nisu ranije učinili. Jer Žižek s pravom nosi jednu jako neobičnu titulu – filozofski super-star, i taj dodatak njegovim “zvanjima” jeste ono što neočekivano ali ipak istinito daje doprinos definisanju trenutka u kome živimo. U Početi iz početka, ovaj slavni Slovenac ponovo razmatra ključne društveno-političke fenomene kao što su totalitarizam, psihoanalitičarski uvidi u interakcije kolektivnog i individualnog, položaj marksističke misli danas, kapitalizam i hiper-proizvodnja, neizbežna Hegelova dijalektika… Njegovo pisanje je, kao i on sam, na granici logoreje, ali njegove artikulacije onoga što želi da kaže su bez obrzira na to britke, fokusirane, šokantne i šarmatno eklektične. Kao kada koristi Kafkinu viziju društva za kritiku Altiserovih ideoloških aparata. Ili kada iskopa jedan jedini put kada je Frojd pomenuo nekog Slovenca, kako bi objasnio procese internalizacije Zakona i Zabrana velikog Drugog. Slagali se ili ne slagali sa Žižekom, zahvaljujući njemu ovo vreme, naš položaj i uloga u njemu gube makar jedan sloj svoje ideološke kamuflaže.

Besplatan novac za sve, Ruther Brehman (Izdavač: Dereta, prevod: Ana Stefanović)

Niko nije očekivao da će se na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, među svim tim državnicima, uticajnim ekonomistima i sličnim, javiti neki govornik koji će prosto reći nešto kao “globalni ekonomski problemi bi se daleko brže rešavali kada bi najbogatiji počeli da plaćaju porez”. To je izgovorio holandski novinar i istoričar Ruther Brehman i preko noći postao medijska senzacija. Knjiga koja je ped nama je dokaz da ta njegova izjava nije bila samo puki senzacionalizam, već jedna ozbiljna, racionalna i naučno potrepljena ideja koja bi potencijalno ubrzala iskorenjivanje globalnog siromaštva. Kao što naslov knjige kaže (a podnaslov je takođe upadljiv – Utopija za realiste), Brehman ispituje tezu po kojoj zagarantovani osnovni prihod (UBI), dakle besplatan novac koji bi svako dobijao bezuslovno, ne da ne škodi, već može da efikasno reši finansijske probleme najšireg sloja društva. On u seže u prošlost i pronalazi eksperimente sa projektima sličnim UBI-u: od džordžijanske Engleske i “Spinamlenda”, preko Niksonovih zamalo uspelih pokušaja sprovošenja zagarantovanog prihoda, do eksperimentisanja sa “Minkamom” u Kanadi 70ih… Dakle, Murov pojam utopije u Brehmanovom kontekstu nije obična tzv. Zemlja Dembelija, u kojoj se niko ništa ne radi, osim što se goji i provodi, već je utopija društveno-političko stanje jednog društva u kojem najveći broj njegovih pojedinaca prosperira zahvaljujući minimalnim odricanjima države i onih 1% najbogatijih. Pokazalo se u Engleskoj da je UBI ne samo efikasno pomogao nekolicini beskućnika da se izvuku sa margine, već je ceo taj proces bio mnogo jeftiniji od standardnog sistema socijalne pomoći. Stoga, zaključak nakon čitanja ove knjige je da nemamo razloga da ne verujemo autoru koji tvrdi da socijalna izdavanja i UBI, praćeni smanjenjem radne nedelje i pružanjem slobodnog vremena efektno rešavaju pregršt problema: snižavaju stres, ublažavaju klimatske promene, smanjuju nezaposlenost, doprinose emancipaciji žena i iskorenjuju nejednakost. Na nama je sada da pritiskom na političke i ekonomske elite učinimo ovo mogućim.

Malaparte – životi i legende, Mauricio Sera (Izdavač: Službeni glasnik, prevod: Olgica Stefanović)

Kurcio Malaparte, italijanski pisac nemačkog porekla (rođen kao Kurt Zukert) za života je bio otelotvorenje kontradiktornosti. Bio je simpatizer Musolinijeve fašističke partije, i kao mladi fašista pisao protiv fašističke Italije, zbog čega je bio strpan u zatvor. Kada se približio italijanskim komunistima Palmira Toljatija, Trocki ga je napadao. Bio je hapšen i proterivan zbog svoje najpoznatije knjige Tehnike državnog udara gde kritikuje Hitlera i Staljina, ali opet je stigao da sebi izgradi jednu od najreprezentativnijih vila italijanskog modernizma Casa Malaparte u kojoj je Godar ’63. snimio svoj film Le Mepris. Po istočnom frontu tokom II sv. rata kretao se u italijanskoj vojnoj uniformi i pisao o zlodelima nacista za Corriere della Sera, zahvaljujući tome što ga je Duče tolerisao, svestan da ne može ubiti čoveka koji je za života postao mit. Nakon završtetka rata posvetio se dramaturgiji i snimanju filmova, čak je imao i nešto uspeha u tome. Njegov život bio je pogon za proizvodnju legendi, kao što je ona da je spavao sa svežim, krvavim biftecima na licu, kako bi mu obrazi ostali čvrsti i zategnuti. Ili ona da je glumica Džejn Svigard došla na ostrvo Kapri, samo da bi se simbolično ubila skočivši sa litice kraj Malaparteove vile. O zločinima nacista pisao je u romanu Kaputt, o nehumanom nehaju (američkih) oslobodilaca u Koži. Vređao je i kritikovao homoseksualce, a oni su ga simpatisali jer su mislili da je jedan od njih. Za neke je bio oportunista, licemer, karijerista, politički konvertit, provokator i buržoaski dendi. Za druge je bio – pa isto to, ali i natprosečno talentovan pisac čijim kritikama u besprekornoj autofikscijskoj prozi većinom nije imalo mnogo šta da se prigovori. Verovatno je istina negde između. Možda baš između redova ove biografije neponovoljivog Kurcija Malapartea.

Priručnik za čistačice, Lusija Berlin (Izdavač: IPC media, prevod: Milica Kisić Božić)

Lusija Berlina je u mnogo aspekata “jedna od onih” spisateljica. Jedna od onih koje uprkos svom raskošnom talentu i visokom spisateljskom kvalitetu nije stekla širu čitalačku publiku za života. Jedna od onih žena večito uklještenih između majčinstva (odgojila je četvoricu sinova), poslova koji je nisu ispunjavali ali su plaćali račune, borbe sa porocima i unutrašnjim demonima i karijere koja je, kao i sve pobrojano, zahtevala svoje žrtve od Lusije Berlin. Jedna od onih spisateljica koja je svoje pre svega obimno i raznoliko životno iskustvo znala kako da odlično umetnički uobliči. Za života je napisala sedamdesetak pripovedaka, i kao da se književna zajednica još uvek bavi iskopavanjem i proučavanjem lika i dela ove autorke. I sve ove okolnosti i usudi  “jedne od onih” spisateljica jasno se vide u njenim pričama u kojima život kao da želi da poskoči sa stranica od nekih unutrašnjih egzistencijalnih eksplozija. Ona priča o pijancima koji usmrćuju nevine ljude i devojkama koje iz svoje inherentne dobrote pomažu starcima kao da su to priče kojima je mesto da budu jedne uz druge. U predgovoru ove knjige naveden je citat njenog sina koji osvetljava pristup pisanju koji se zapravo za Berlin bio stvaralački kredo: „Uspomene i istorija naše porodice vremenom su preoblikovani, ulepšani i preuređeni na takav način da povremeno ni sam ne znam šta se u stvarnosti dogodilo. Lusija tvrdi da nije ni važno šta se zapravo događalo: važna je priča.” Ove priče kao da govore da nije bitno da li je život lep ili ružan, da li su ljudi dobri ili zli… Bitno je da prepoznamo da je ta nekontrolisana, paradoksalna, pravedno/nepravedna stihija života njegov najinherentniji kvalitet, i da nas takav kakav je poziva da uživamo u njemu i potrošimo i poslednju mrvu sledovanja života koje nam je dodeljeno. Kao što je i Lusija Berlin činila. I pisala.