Da li imate preko 18 godina?

Funkcionalnost kao estetika: beleške o filmu “Moj jutarnji smeh”

Debitantsko ostvarenje Marka Đorđevića osvojilo je glavnu nagradu ovogodišnjeg Festivala autorskog filma, a nedugo potom odnelo je i priznanje za najbolji film takmičarskog programa Pančevačkog filmskog festivala. Skrećemo vam pažnju na jedan hrabar domaći film koji bi trebalo da pogledate.

6
0

Moj jutarnji smeh, prvi celovečernji film Marka Đorđevića je jedan mali film u najpozitivnijem smislu te reči. Nepretenciozan, ali precizan u nameri. Univerzalan u izrazu, ali lokalan u kontekstu. U svojoj suštini savremen dok poziva na promišljanje o osnovnim kinematografskim pojmovima; estetika, mizanscen i filmski jezik ovim ostvarenjem pozivaju se na reviziju. Svakako ne prvi put, ali u jednom novom svetlu u okviru savremene srpske kinematografije.

“Moj jutarnji smeh” govori o Dejanu (Filip Đurić), mladom nastavniku istorije koji zapravo još uvek nije ni  nastavnik, već takozvana zamena. Dejan ima 28 godina i nikada nije stupio u seksualni odnos. Kasno seksualno pa i emotivno sazrevanje, i srodni im procesi, čine kontekst ovog filma, dok je njegova radnja prilično jednostavna; svakodnevica jednog nevinog muškarca u kasnim dvadesetim, u ambijentu srpske provincije.

Dejanov “problem“ svakako nagoveštava sveprisutnu impotentnost našeg društva za koju pretpostavljamo da oblikuje porodičnu atmosferu u kojoj Dejan odrasta i živi, i koja je posredno označena. Đorđević očigledno društvene i ekonomske prilike podrazumeva, te ne traži nikakve uzroke u ponašanju svojih likova. Pitanja poput Zašto je Dejanov otac alkoholičar? ili Zašto su likovi  u ovom filmu nesnađeni i nesigurni? su potpuno nepotrebna i odgovore na njih već odavno znamo.

Reditelja, čini se, zanimaju manifestacije, emotivno-psihološke posledice koje, opet, nisu predmet nikakve analize već su u funkciji potrage za trenutkom u kome se prepliću filmsko i realno vreme. Stvoriti filmsko vreme kako bi se realnost pojavila. Kao da ceo film živi zbog tih iskri(ca) u kojima glumac više nije glumac i gde filmska scena postaje jedna najobičnija životna situacija.

Takav utisak se, pre svega, postiže načinom kadriranja. Ono je uslovljeno mizanscenom i do promene plana dolazi najčešće samo onda kada akcija i pozicije glumaca tu istu promenu zahtevaju. Ovaj postupak formalnog distanciranja u odnosu na dijalog, koji je pak lišen svake refleksije, onemogućava naglašavanje emocija koje su uvek u poziciji niskog starta. Uprkos tome što je dijalog direktan, on je prirodan utoliko što je dvosmislen. Možda je jedina scena koja je potpuno otvorena i informativna ona u kojoj Dejan posećuje vidovnjaka (Nebojša Glogovac), gde nas autor obaveštava o svemu što treba da znamo o glavnom junaku. Ovom scenom, nazovimo je uvodnom, postavljen je temelj za dalju nesmetanu komunikacija suptilnijih raspoloženja i emocija koje se nadovezuju na ranije uspostavljenu atmosferu.

“Nije onaj klasičan bol” replika je Dejanove simpatije Kaće (Ivana Vuković) dok se žali na bol u leđima. Auto-dijagnostika, te savetovanje sa ujacima i svekrvama umesto sa lekarima, konsultacije sa vidovnjacima umesto sa psiholozima samo su neki su od lokalnih fenomena kojima se Đorđević nipošto ne ruga, već ih bezrezervno prihvata. One raspisuju dijaloge kao i naizgled banalne situacije koje su, najjednostavnije rečeno, deo nas. U pitanju je specifična vrsta realizma, nekakav realizam ljudskog prisustva koji počiva na dijalugu, dok kadriranje njemu služi. Razgovori su dugi, pa i predugi, i svaku situaciju razvijaju do granice izdržljivosti.

Scene, sačinjene od svega nekoliko statičnih kadrova omogućavaju preplitanje egzistencijalne mučnine sa njenom suprotnošću, humorom, te tokom celog filma tragedija i komedija, takoreći, rade zajedno.

Dakako, kod od Đorđevića se mogu pronaći svojevrsni uticaji. Nameće se poređenje sa stvaralaštvom Pedra Koste, disidentom filmske industrije, portugalskim rediteljem čiji postupak stvara utisak nečega što Endi Rektor naziva “božanskom prisutnošću”*. Takva prisutnost nema baš nikakve veze sa Bogom, već je reč o jednoj potpunoj ljudskoj prisutnosti, onoj o kojoj govore jogini i vračevi. Prisutnosti koja je izdvojena, svojevrsni zoom in, prisutnost per se. Dok je kod Koste ona mračna i u potrazi za ambisima ljudske prirode, kod Đorđevića ona je u funkciji preteranog približavanja, neprijatnosti, pa samim tim i humora koji iz neprijatnosti proizilazi. Približavanje lokalnom, ali istovremeno i intimnom. Ta intimnost zapravo je univerzalna i povezuje rad dvojice reditelja,  približavanje ljudskom biću preko fizičkog tela, dok je Šumadija kontekst i sadržaj Đorđevićevog filma.

*Un mirlo dorado, un ramo de flores y una cuchara de plata, Conversación con Pedro Costa, Collage de Andy Rector, Documentos

Sitni gestovi, pogledi i telesni stavovi otkrivaju likove, raskrinkavaju ih. Međutim, kroz njih takođe razumevamo specifičnost Đorđevićevog rada sa glumcima iz kojeg možda i proizilazi maestralna glumačka izvedba koja prevazilazi lična imena odavno etabliranih glumaca poput Nebojše Glogovca i Jasne Đuričić. Čini se da su svi jednaki: mladi i stari, poznati i nepoznati, naturščici i profesionalaci. Postoji skoro savršen balans u glumačkom izrazu. Sve je podređeno Dejanu i stvaranju njegovog sveta dok je istovremeno svaki lik individua za sebe.

Ako ovaj film stavimo u internaionalni okvir, u polje tržista i političkih ideja prepoznaćemo jednu izuzetno važnu stvar: odsustvo fetišizacije. Pre svega same slike, takoreći, njenog tehničkog aspekta. Preterana i nefunkcionalna estetizacija karakteristična za većinu savremenog sadržaja, a koju kinematografija nemilosrdno prisvaja i tako filmski izraz prilagođava konceptu neoliberalnog trzišta, za razultat ima svojevrsno preplitanje filmske, advertajzing i instagram estetike. Na taj način učvršćuje se trend ambivalentnosti koji za posledicu ima impotentnost nezavisne savremene kinematografije koja je zalutala u tunele festivalskih trendova i prilagođavanja. Premda Đorđević nije sklon stilizaciji ove vrste ne znači da filmu “Moj jutarnji smeh” nedostaje estetska komponenta. Radije, reditelj predlaže jedan stil koji je pre svega funkcionalan i u neprestanom dosluhu sa onim sto se u kadru dešava. Dakle ne lepo radi lepog, vec funkcionalno radi istinitog.

Ukoliko ste “Moj jutarnji smeh” propustili na beogradskim i pančevačkim festivalskim projekcijama, možete ga pogledati u Dvorani Kulturnog centra Beograda 13. decembra u 21h, a tom prilikom vas očekuje i razgovor sa delom autorske ekipe. Nešto dalje od glavnog grada, film možete pogledati u još dva termina: 14. decembra u 21h u okviru Valjevskih filmskih susreta, kao i 15. decembra u 20h, na Šumadijskom internacionalnom filmskom festivalu. Do gledanja, ovde možete poslušati razgovor sa ekipom filma. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: