Film “Brother’s Keeper” – škola u kojoj vladaju neka sasvim druga pravila

Jusuf i Mehmet imaju 11 godina i cimeri su u internatu za kurdske dečake koji se nalazi negde u brdima istočne Anadolije. Zima je, sneg je do kolena, temperatura napolju je verovatno minus 35 (hladnoću osete i gledaoci zahvaljujući impresivnoj fotografiji za koju je zadužen Türksoy Gölebeyi), a zbog lošeg ponašanja jedan od nadzornika kaznio je dečake tuširanjem hladnom vodom. Među kažnjenima je i Mehmet, kojem će njegov najbolji prijatelj Jusuf pružiti peškir utehe. Sledećeg jutra, Mehmet nema snage i jedva se kreće, boli ga glava, a Jusufu je jasno da njegovom prijatelju i cimeru nije dobro. Dečak se ne oseća dobro, ali to očigledno ne zanima preterano učitelje i ostale (niko nije voljan ni da sasluša Jusufa koji skoro svakoj mogućoj odrasloj osobi pokušava da kaže da mu je prijatelj bolestan i da mu treba pomoć). Jusuf uspeva da odvuče Mehmeta do bolesničke sobe, odnosno kvazi-ambulante u sklopu internata, gde nešto stariji dečak deli aspirine onima koji su bolesni pošto škola nema lekara, ali se situacija i dalje ne popravlja. Mehmet je kao u komi, ne reaguje, a kada odrasli konačno shvate da je situacija veoma ozbiljna, ispostaviće se da je sneg već toliko napadao napolju, da ne mogu autom da odu kod lekara.

Situacija će postati još dramatičnija. Kako se škola nalazi u planinama, signal na mobilnom telefonu je dosta slab, a kada direktor konačno uspe da dobije službu hitne pomoći, sva vozila hitne pomoći su zauzeta. Ono što sledi je igra okrivljavanja između direktora, učitelja, domara i učenika. Priču pratimo iz Jusufove perspektive. Kamera ga neprestano prati, a mladi glumac Samet Yildiz sa svojim krupnim, tužnim očima je solidan u ulozi Jusufa (moglo je i bolje, ali pitanje koliko, s obzirom na glumačko neiskustvo i godine), kojem je zaista stalo da pomogne svom prijatelju. Ostali klinci, kojima je ovo prvo glumačko iskustvo, takođe su pristojno dobri, dok su odrasli glumci svakako mogli da budu bolji, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da dečacima, kao i svima ostalima, zbog hladnoće, snega i nekih drugih stvari nije bilo lako i prijatno na snimanju filma.

Ovaj internat više liči na zatvorski logor, kako po svom dizajnu, tako i po načinu na koji učitelji disciplinuju svoje učenike. Sobe su lišene karaktera i topline i nisu dobro održavane. Desetine dece se tuširaju zajedno u skučenim prostorima, lišeni privatnosti, a tuširanje im je dozvoljeno samo jednom nedeljno. Kako se priča sve više odmotava, pravi razlozi Mehmetovog stanja se polako otkrivaju. Film je inspirisan ličnim iskustvom iz detinjstva pisca i reditelja Ferita Karahana koji je rođen u Turskoj (kada je bio dete proveo je šest godina u internatu), a u jednom intervjuu Karahan kaže da kada je počeo da traži lokacije, shvatio je da se ni danas ništa nije promenilo osim malih detalja.

Ferit Karahan, koji je scenario napisao zajedno sa Gülistanom Acetom, snimio je film u naturalističkom stilu, a “Brother’s Keeper” (ili u originalu Okul Tirasi) je drama koja se bavi temama kao što su okrutnost i pitanje autoriteta, kao i korupcije, ali i potpune nebrige. Shvatićemo vrlo brzo da je internat daleko u brdima gotovo pa svet za sebe u kojem vrede sasvim neka druga pravila, biće tu i šišanja na ćelavo (po kazni), šamaranja, maltretiranja i svega. Film je premijeru imao u sekciji Panorama, na festivalu u Berlinu, gde je Karahan osvojio FIPRESCI nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na nekoliko regionalnih festivala (osvajao nagrade), a za one koji žele da ga pogledaju na internetu, biće dostupan verovatno uskoro.

Na kraju, koliko je zapravo “Brother’s Keeper” dobar? Da li je moglo više i bolje? Apsolutno. Ali, to ne znači da nije vredan našeg vremena. Ovo je skroman, jednostavan film, u kojem ipak ima mnogo dragocenih stvari.