Da li imate preko 18 godina?

DO IT TOGETHER

Intervju pred beogradsku premijeru i žurku

0
1

U subotu u KC GRAD-u, organizacija DIT (Do It Together) iz Amsterdama, prikazaće svoj istoimeni film o nezavisnoj muzičkoj sceni. Okupljeni pod DIY (Do It Yourself, Uradi sam) krilaticom koja već decenijama dovodi u pitanje način na koji muzička indusrtija fukncioniše, bendovi iz celog sveta, od imena poput Shellac i Dan Deacon, preko onih za koje niste nikada čuli, do lokalnih beogradskih, pričaju o tome kako funkcionišu u sistemu koji se uvek menja.

Događaj počinje koncertima Threesome i Repetitor, nakon čega se prikazuje film a na kraju je žurka na kojoj će puštati ekipa iz Mystic Stylez kolektiva. Povodom svega ovoga ispričali smo se sa Alekom Riquelmeom, čovekom koji stoji iza cele stvari. 

Organizacija koja stoji iza filma je zapravo mali kolektiv koji si pokrenuo u Amsterdamu, šta inače radite?

Ja sam se već bavio organizaciom koncerata, a takođe je postojala i ekipa koja je snimala svirke i koncerte. U jednom trenutku smo se našli i odlučili da imamo zajdnički cil, da od toga nešto napravimo. Koncerti koje smo radili/snimali/posećivali/podržavali bili su bukvalno najrazličitiji. Od elektronike, treš panka, do hardkora i kantrija…nije do stila, i to je ono što nam je bitno u ovom projektu. To je stvar koja važi i za žurke koje smo pravili, a i za film.

Alek Riquelme

Alek Riquelme

Veza je pristup?

Upravo, način na koji prave muziku. OK, treba naći način da zaradiš pare, ali ako postaviš tako da ti je to glavni cilj…

Kako ste došli do bendova koji se pojavljuju u filmu? I zašto baš do njih?

Organski. Počeli smo tako što smo snimali moje prijatelje u Amsterdamu koji sviraju improv-jazz i polako je eksplodiralo. Svaki put kad bismo intervjuisali bend, pojavilo bi se još nekoliko. Kada snimimo nekog poznatog dobijemo još masu mejlova. U jednom trenutku smo dobili mejl od nekog muzičkog producenta iz Nemačke koji je radio ’70, pisao nam je sam od sebe. Jedan dan sam dobio u pošti SD karticu kanadskog benda koji je sebe snimio kako priča o tome šta je DIY… bilo je svega.

Jel ste bili otvoreni za to?

Da! Ali uslov je bio da je sadržaj zanimljiv, bez obzira da li je bend mali ili veliki. Prvo bismo preveli tekst i pročitali ga – ako je interesantan, ulazi u film. Međutim, veći bendovi su mnogo artikulisaniji, a mladi se unervoze, nije im blisko da uopšte pričaju o tome… Ali, trudili smo se da napravimo balans.

Na kraju, imamo tri vrste bendova. Mlade muzičare koji eksperimentišu i nisu još uvek potpuno sigurni u to šta rade. Zatim poznate, koji žive od muzike i donose potpuno drukčije odluke. A oni u sredini, ti su možda i naj zanimljiviji, i dalje grade odnos sa publikom.

Dosta materijala sa ovim starijim smo isekli, iako je dobar, zato što smo hteli da imamo sve strane priče.

Film ste skratili sa 3 sata na sat ipo, hoćete uraditi nešto sa materijalom koji nije ušao?

Da, da. Napravićemo interaktivne videe koji će se puštati u galerijama. Moćićeš da klikneš na bend i slušaš samo šta oni imaju da kažu.

Kako si došao u kontakt sa bendovima iz Srbije?

Pa, već sam ih poznavao, pošto sam živeo ovde. A kad sam se vratio u Amsterdam ekipa odavde je uvek imala mesto gde može da spava… U jednom trenutku moj stan je dobio ime “Casa Yugoslavia”. Tako da sam znao scenu, iako se dosta toga promenilo od kako sam otišao. Na primer, kada sam poslednji put bio ovde Repetitor su bili klinci koji su tek počinjali, jedva štimuju gitaru.

Koliko je trajao ceo proces?

Četiri godine. Kada je stvar narasla i kada smo počeli da snimamo u Južnoj Americi i Japanu, shvatili smo da je projekat postao nešto što ne možemo samo da izmontiramo kod kuće. Morali smo da nađemo ozbiljnije montažere. E, tu su onda ušli producenti u igru i sve se raspalo. Na primer, mi pravimo sami svoj propratni materijal, a oni su hteli da prave majice od 100 evra.

Arhaična filmska industrija je takva, ulaže puno para i nama bi to bilo ok, ali gledaoci bi patili. Ne bismo mogli da dođemo ovde i napravimo projekciju i žurku za trista dinara. Karta bi deset evra i DA, majice bi morale da koštaju sto evra.

A budžet?

Veoma mali. Bukvalno smo ga držali baš nisko. Mislim da smo potrošili oko 10.000, što je malo za film. Ali, kao što sam rekao, stalno smo se trudili da nađemo rešenja. Mogli smo da damo pare, ili da napravimo pauzu i okrenemo par brojeva telefona.

Danas ne moraš da uložiš toliko novca da bi našao rešenje. Na primer, u Japanu, našli smo ljude koji iznajmljuju opremu, rekli im da ćemo staviti njihova imena u credits i dobili opremu sa džabe.

Al Scorch

Al Scorch

Šta ti ostaje kao najjači utisak celog procesa?

Uvek kažem istu stvar – Nadam se da će mladi ljudi koji pogledaju film izvući neke ideje, uraditi nešto. To je onda i za nas zanimljivo, jer se dešavaju nove stvari. Film se desio, kao da smo napravili album, ali želimo da idemo dalje, da organizujemo događaje… imamo i online emisiju u planu.

Film je zapravo baza.

Upravo. I to se dešava na raznim poljima, ali verujem da ne mora sve da postane establišment. Da glupe greške možeš da izbegneš. Nemoj da iznajmiš gigantsku kancelariju, ako ti ne treba. Ne rasipaj se, fokusiraj se na to što želiš da radiš i postigneš.

Sa iskustvom toliko različitih kultura i mesta, šta misliš da je ljudima najveća prepreka u radu?

Vreme. Najveći broj ljudi koje smo intervjuisali su stariji, tu su već neko vreme, pravili su greške i uspostavili sopstveni sistem. Ali, za to je potrebno vreme. Moraš dugo da trpiš, nemaš para i trudiš se da bi došao do toga. Ali kad jednom počneš da brineš i odustaješ da bi platio kriju, nikada se nećeš vratiti na ono što si radio. Spavaj u autu, ali nemoj da odustaneš. Svaka veština se gradi sa vremenom i ljudi u nekom trenutku počnu da reaguju na to. Kao stand-up komedija, fore su ti na početku loše, niko ih ne kapira ali vremenom počneš da uviđaš šta funkcioniše.

Jedan tip u Njujorku, Tristan Bechet koji je radio muziku za Enter The Void mi je rekao da mu je trebalo 40 godina da skapira. Imao je izdavačke kuće, bendove, uvek je bio bez para, i tek sad kad ima 40 godina i dete konačno zarađuje od muzike. A radi istripovane stvari, ne pravi kompromise. Radi tvrde, nenormalne stvari.

Tristan Bechet

Tristan Bechet

Sada kada je mogućnosti sve više, da li misliš da sadržaj trpi?

Postoji više prostora za bendove koje ’70 ili ’80 ne bi ni mogli da organizuju svirku. Sada svi mogu da stave svoje pesme online i ako ih niko ne posluša – šta god, koga briga. Ali to je dobro, postoji opcija.

Ljudi se žale da postoji suviše svega, da je došlo do zasićenja. Ali to su gluposti. Ok, preseli se u grad u kom ne postoji scena i  napravi je ispočetka ako se osećaš zasićeno.

Da li misliš da svaki muzičar treba da bude i preduzetnik? Postoje umetnici koji samo žele da sviraju.

Naravno. Mi ne govorimo ljudima šta treba da rade. Dajemo im prostor da ispričaju svoje priče. Postoje ljudi u filmu koji imaju svoje dnevne poslove i mogu da priušte da prde na stejdžu, ako žele, ne moraju da prave nikakve kompromise. To je ok. Ali ja lično mislim da je mnogo bolje ako si i producent, ako znaš da šalješ mejlove, držiš se budžeta itd. Ne može da škodi.

Veza između DIY i DIT ideologije. Moj lični utisak zadnjih par godina u Srbiji je da postoji manjak zajedništva u stvaranju novog sadržaja. Jel misliš da je to neophodno, plemenski način?

Mi u Amsterdamu pokušavamo da promenimo stvari. Sastajemo se sa ljudima koji vode prostore, sa ljudima iz dubstep ekipa, punk ekipa, pokušavamo da ih ujedinimo. Govorimo im da sednu za sto, razgovoraju i prestanu da se takmiče.

Pokušavamo da ih nagovorimo da naprave jedinstven magazin, koji svi zajedno izdaju, koji nije sponzorski, nego ga oni izdaju. I da prave jednu veliku žurku gde svako stavlja svoj program, pa moraš da slušaš i pank i elektroniku. Već smo imali jednu ove godine i bilo je odlično. Glupo je da se isto veče dešava toliko stvari, na različitim mestima.

Julien Fernandez

Julien Fernandez

Jel imaš utisak da ovo što radite doprinosi kulturi i sceni?

Trudimo se. I pored toga, gledam da se sastajem i sa starijim ljudima koji su već duže vreme u industriji. Na primer, ljudi iz pank benda The X, koji postoje još od sedamdesetih i sve su ovo već videli. Kada sam ih upoznao rekao sam im “Zar ne mislite da je strava što Amsterdam ima toliko ekipa i svi rade svoje eventove?”, a oni su odgovorili “Ne, to je užasno! Šta, želiš da ideš na događaj na kom uvek znaš šta ćeš da dobiješ i nikad ne budeš iznenađen?”. I onda sam skontao – sranje, da, u pravu su.

Mislim da je kada radiš ovakav projekat važno da budeš samouveren, ali ne i zatvoren. Da se prilagođavaš i ostavljaš ljudima prostora da ti kažu šta misle.

Da, ovde je opasnost prilagođavanja komercijalizaciji stalno prisutna.

I mi se sa time suočavamo. Radili smo intervju sa VICE, iako ljudi govore da su postali sranje. Mislim da možeš da izvučeš korist iz toga. Tipa da kažeš nešto na CNN-u. To je ok. Ili da odeš u MekDonalds.

MekDonalds je uvek dobra ideja. Jel postoji nešto specijalno vezano za sutrašnju projekciju što treba da znamo?

Zapravo, prikazali smo film samo par puta i to nezavršenu verziju. Ne bih da kažem da je ovo svetska premijera, pošto će sve posle onda zvučati manje važno, ali definitvno jedna od prvih. Kad se vratimo slede Francuska, Italija, Nemačka i onda Amerika.

Polvo

Polvo

Projekcija filma DIT je u subotu, 21. februara u 20h, posle čega sledi koncert Threesome i Repetitor + Mystic Stylez after party: Feloneezy / Jackie Dagger / thinker. Ulaz je 300 RSD.

Pogledajte trejler, tizer, lajkujte ih na fejsbuku i kliknite attend.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ben Dover says:

    This sounds interesting, but the guy talks to much…

Ostavite komentar:

Slični članci: