Beogradski antikvarijati – mesta na kojima knjige mirišu

Subota je od jutra nesnosno vrela i ulice u centru grada učinila je pustim. Jasno mi je da ću sav novac koji imam kod sebe verovatno potrošiti na flaširanu vodu i sokove, a sa sobom imam samo foto-aparat i nekoliko adresa koje sam prepisao sa bloga Ane Arp. Ona je o nekim od antikvarijata već pisala i taj njen tekst služi mi kao svojevrsna mapa. Počinjem svoju potragu za antikvarnim knjižarama.

Jedna od stvari koje sam držao na umu s početka ove jednodnevne avanture je anegdota koju je veliki Valter Benjamin opisao u svojoj zabeleški pod nazivom Pariski dnevnik (tekst se nalazi u knjizi O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, 2006) – jednog februarskog dana je svratio u knjižaru Aux amis des livres, da se upozna sa vlasnicom Adrijanom Monije. Ona je knjižaru otvorila 1915. godine i pričala Benjaminu o susretima i razgovorima sa Rilkeom, Andreom Židom, Apolinerom i Bretonom koji su rado svraćali kod nje. U toku rasprave koja je usledila, rekla mu je: „U osnovi su metode mehaničkog reprodukovanja tehnika umanjenja. One ljudima pomažu da ovladaju delima do stepena bez kojeg ne postižu zadovoljstvo.” Time je Benjaminu pružila jednu dragocenu nijansu iz teorije reprodukovanja koju će on kasnije iskoristiti u svom čuvenom i važnom eseju Umetničko delo u razdoblju tehničke reprodukcije.

Negde u mojim romantizovanim priželjkivanjima, knjižare još uvek mogu biti mesta ovakvih interakcija. Mesta na kojima je knjiga cenjena i zbrinuta, a vlasnici i zaposleni kadri da utole glad knjiških moljaca. Savremeni, veliki lanci knjižara nemaju antikvarne i retke knjige, a nove iz štamparija stižu kao na pokretnoj traci; nekakav nespokoj se budi od tolike hiperprodukcije. U velikim poslovnim sistemima je po pravilu ogromna fluktuacija zaposlenih, pa je stoga sve teže imati iskusnog, predanog i dobro obučenog radnika, a to su u svakom poslu one vešte zanatlije koji svojoj profesiji obezbeđuju nijansu umetnosti. Tu su, zatim, i antikvarne priče o viđenijim stvaraocima i onim raznim urbanim čudacima, misterioznim iščašenim bibliofilima, skupa sa njihovim fascinantim mitologijama. Međutim, danas, u vreme internet halabuke, do ovakvih mesta se ne stiže bez portage.

Koja je prva distinktivna, čulna razlika između antikvarne i obične knjižare? Ta razlika je, odmah postaje jasno, svugde oko vas u vazduhu.

U starom papiru, lepku, štamparskoj boji i raznim drugim delovima tela knjige nalaze se mnogobrojna isparljiva organska jedinjenja koja, kako se vremenom raspadaju, počinju da dominiraju prostorom. Hemičari su istražili šta je to u ovoj mešavini što tako magnetično i adiktivno nadražuje naš njuh: od jedinjenja pod imenom benzaldehid potiče bademast, od tluena i etilbenzena slatkast, a od 2-etilheksanola blag floralan miris, ispod kojih nagoveštaj buđi daje duboku, robusnu aromu. Dakle, sve to skupa proizvodi ono što čežnjivo nazivamo miris starih knjiga.

DVERI

Kada studirate književnost, knjižare sa novim naslovima vam malo znače, jer uglavnom učite iz knjiga starostavnih, koje se više ne štampaju. Kada sam ja bio student, internet nije bio mesto gde se moglo snabdeti literarnim potrepštinama, pa su nam antikvarijati bili važni. Sredinom tih dvehiljaditih najčešće sam odlazio u malu knjižaru “Dveri”, koja se nalazila u jednom suterenu u ulici Đure Jakšića. To je bila adresa od koje sam te subote rešio da počnem, znajući iz višegodišnjeg iskustva da je to verovatno najteži zadatak. Jer vlasnik, Vladan Krstić, čudan je tip, osobenjak i otresit introvert. Vi kao njegova mušterija sigurno nećete uvek biti u pravu, niti će vam disati za vratom bezbroj puta nametljivo pitajući kako može da pomogne. Pošto sam mu objasnio zašto sam tu i kakav tekst želim da napišem, nije bio ni najmanje oduševljen idejom i rekao je da njemu nikakve promocije ne trebaju. Nekako je, na jedvite jade, prokomentarisao da je prodaja knjiga preko interneta, gde prema njegovoj proceni cirkuliše preko milion naslova, ozbiljna pretnja antikvarijatima.

Pomenuo je da mu ni najmanje nije drago što ga zbog imena radnje često petljaju sa istoimenom političkom organizacijom, a on sa njima nema nikakve veze. Nakon toga je jedino, sa nešto sete u glasu i pogledu, dodao da je te 2003. kada je otvorio radnju, ona bila mnogo urednija i da su mogli da se vide lepi lukovi koji su se uzdizali preko plafona. I zaista, dve prostorije od kojih se “Dveri” sastoje toliko su natrpane, da među planinama knjiga ostaje svega nekoliko desetina santimetara tesnih stazica kojima možete da se krećete čudnim lavirintom ove antikvarnice. Vlasnik mi naposletku, očigledno nevoljno, dozvoljava da napravim nekoliko fotografija, jer verovatno misli da je to jedini način da me se otarasi. Krenuo sam napolje, a moja ponuda da ostavim mejl, link ka sajtu ili da pošaljem tekst kada bude gotov uredno je bila odbijena. Uprkos svemu, vraćaću se na ovo mesto. Možda i iz inata.

MALA AKADEMIJA

Nekoliko lokala dalje, u istoj ulici, nalazi se antikvarnica “Mala akademija”, u koju ću sada prvi put zakoračiti, i otići odatle sa jedinstvenim doživljajem. Već sa vrata preda mnom se ukazao prostran, klimatizovan objekat, skriven od toplotnih udara spuštenim roletnama. Knjige spokojno počivaju u tihom poretku, kao da su sa nekim dostojanstvenim redom okupirale enterijer, koji je nalik na prostranu biblioteka nekog imućnog knjigoljupca. Prilazi mi gospođa Nevena Pajić koja ima pogled kakav je Benjamin pripisao pomenutoj Adrijani Monije, “očiju veoma bistrih, sivoplavih”. Dok objašnjavam ko sam i zašto sam došao, ona me pronicljivo posmatra i odgovara: “Valjda je dobro što se sada došli, jer moguće da nas uskoro neće biti ovde.” Ona i njen partner me ljubazno pozivaju da sednemo na prostrani balkon, koji se nalazi sa druge, dvorišne strane lokala. “Ono što je nama važno jeste da shvatite da mi knjige posmatramo kao objekte obožavanja”, objašnjava mi gospodin Draško Minić, živo gestikulirajući rukama i dodajući da su po prave knjige spremni da krenu i u Sarajevo, i u Zagreb, ali i u Budimpeštu, Beč, Prag… Gospođa Pajić, govori kako njihova misija nije samo da prodaju robu, nego da omoguće da prava knjiga dođe do pravog čitaoca. “Zato će meni biti najdraže”, kaže, “ako, recimo, jedno staro i vredno izdanje prvog dela Fausta koje imamo ne kupi tek bilo ko, već neki mladi student ili studentkinja nemačkog jezika, jer će im ona pomoći u obrazovanju.” Oboje me upućuju u finansijsku situaciju sa antikvarnicama, koja je prilično kritična, što dolazi od združene nezainteresovanosti čitalačke publike i snažnog pritiska velikih knjižarskih lanaca na tržišnoj utakmici.

Dalje u razgovoru saznajem da se Nevena i Draško pored knjižarstva bave i izdavaštvom (“AED studio”). Na osnovu nekih korica koje sam video na policama shvatam da sam pre izvesnog vremena kupio upravo njihovo, pošteno i dobro opremljeno izdanje Prodavnice cimetove boje i Sanatorijuma pod klepsidrom Bruna Šulca. Kažem pošteno, zato što su sve to stavili u jednu knjigu i ponudili po pristupačnoj ceni. Kada čujem da u radnji trenutno imaju oko 13.000 knjiga, ali 12.000 naslova, jasan mi je ekskluzivitet koji odlikuje antikvarno knižarstvo. Ovih knjiga ima jako malo, teško se nabavljaju, unikatne su, pa ih lako možete propustiti i ostati bez njih. Tada je zazvonio nečiji mobilni telefon, i pre nego što sam stigao da do kraja shvatim šta se događa, njih dvoje su već hitali ka ulaznim vratima svoje antikvarnice, dobacujući mi u polutrku kako moraju na kratko da izađu i da me ostavljaju da im čuvam knjige. Mene? Mene kojeg prvi put vide u životu i za koga im je valjda do sada jasno da se na ovakvim mestima oseća kao gladno, debelo dete u poslastičarnici? Ostajem sam, zbunjen i počastvovan poverenjem, smeškajući se upravo zbog onakvog događaja po kakav sam došao. Kada su se vlasnici vratili, ja sam završio fotografisanje, kupio prijatelju za rođendan knjigu Neo NOIR film, a Gospođa Pajić mi je pružila čestitke sa motivima Rodenovih aktova, da uzmem jednu. Ona je poklon za mog prijatelja od “Male akademije”.

VULIN

Kada izađem na užareni pločnik, sređivanje utisaka mi otežava ovo pasje vreme. Moja sledeća stanica je antikvarnica “Vulin” u Brankovoj 23, prodavnica knjiga koju su 2005. godine pokrenule gospođa Radmila Vulin i gospođa Radoslava Kostić. Pre otvaranja knjižare, obe su bile zaposlene u “Srpskoj književnoj zadruzi”, a nakon što je pre izvesnog vremena gospođa Vulin otišla u penziju, njena koleginica je preuzela radnju. Unutra zatičem dva momka koji razgovaraju na ruskom i prelistavaju knjige. Dok gospođi Kostić objašnjavam zašto sam došao, jedan do njih dvojice se okreće i govori mi da njegov prijatelj iz Rusije, inače kolekcionar knjiga, traži naslove o belog migraciji iz Rusije, između dva svetska rata. Dok ja prebiram po glavi poznate adrese, lomeći glavu usput da li je neumesno da pred vlasnicom preporučujem konkurenciju, gospođa Kostić je dva momka već uputila na svoje kolege, meni tako takođe otkrivši jednog u Kosovskoj ulici, za koga nisam čuo ranije.

Trgovaca starim i polovnim knjigama nema mnogo, ali takođe nema ni surevnjivosti i kompetitivnosti među njima. “Mi se svi poznajemo, i stalno upućujemo ljude jedni kod drugih, ili zovemo telefonom da proverimo ko šta ima. To je normalno”, objašnjava ona, kao da čuje moje misli. Ovo je verovatno još jedna stavka na listi trgovačke prakse antikvarnih knjižara koja se opire logici neoliberlanog tržišta – dok moderne gazde lome glave kako da zdrobe konkurenciju, antikvarima je posao vezan za njihovu pasiju, i kao da je trgovina uspešna samo onda kada je i kupcu ista ta strast zadovoljena. Jer, zašto bi inače dreždio među 16.000 starih i polovnih knjiga svakog dana, kao gospođa Kostić, i kretao se milimetarskim koracima među hrpama i policama sa kojih neubedljivo levitiraju naslovi. Kada zazvoni telefon shvatam da je vlasnica dobila poziv da narednog dana pogleda stare knjige koje su na prodaju, te zaključujem da u ovom poslu postoji i terenski rad. Obilaženje, probiranje, cenjkanje, rizikovanje – tako se nabavljaju proizvodi. Nakon mladića u potrazi za istorijom belogardejaca u Srbiji, ulazi jedna gospođa, za njom ubrzo jedan stariji gospodin, a za svima njima još jedna devojka, i ja vidim da će nevelika kvadratura antikvarijata “Vulin” uskoro postati tesna za sve nas.

OBRADOVIĆ

Braća Sava i Miško Obradović otvorili su knjižaru u Kosovskoj, pored hotela “Union” oko 2013. godine, do kada su bili na tezgama ispred Filozofskog fakulteta. Od pre četiri godine prebacili su se u ovaj prostor koji je dupke ispunjen od poda do plafona knjigama, a oni ovaj i bilo kakav drugi progres duguju otkupu i prodaji udžbenika. Taj aspekt njihove ponude jeste ono što im obezbeđuje koliko-toliko izvesno balansiranje iznad pozitivne nule. Iako pokušaj demonopolizacije “Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva”, o čijim dometima još treba prosuđivati, preprodavcima udžbenika obezbeđuje širu ponudu i veći asortiman, Sava Obradović nije zadovoljan ovom situacijom. “Deluje mi neozbiljno za jednu državu da tako važna stvar kao što je produkcija udžbenika, na kojoj treba da stasava budućnost jedne zemlje, bude prepuštena uslovima slobodnog tržišta”, kaže on. Iz razgovora saznajem da je ovim poslom počeo da se bavi još 1993. U to vreme, ilustruje mi on, celomesečna plata njegove majke iznosila je svega 3 marke, dok se od posla sa knjigama moglo zaraditi i do 20 nedeljno. Teška vremena i oskudica naterali su ga da se odrekne daljeg školovanja i on već skoro dve i po decenije, trguje knjigama, bez plana da menja zanat, kaže. Ono što je ružno u ovom poslu, otkriva mi Sava, jesu krađe vrednih knjiga. One nikad nisu nasumične, niti se ikad kradu knjige čija je vrednost manja od nekoliko stotina evra, već lopove zapravo “unajmljuju” drugi knjižari. Tako se Savi događalo da svoje knjige, za koje tvrdi da uvek tačno zna kako izgledaju zahvaljujući prepoznatljivim tragovima, vidi kod nekog drugog. Pokušavam da se našalim rekavši da nisam znao da i antikvarno knjižarstvo ima svoje podzemlje.

Braća Obradovići su još jedni knjižari koji se bave i izdavaštvom. Njihova kuća nosi ime po njihovom prezimenu, a insistiraju na tome da štampa bude isključivo na ćirilici. Pitam Savu zašto je tada, sredinom tih smutnih devedesetih, izabrao baš knjižarstvo, on uz osmeh kaže: “Mi smo iz Borče, a tamo se veliki broj ljudi u to vreme bavio trgovinom knjigama. Bilo je nekako za očekivati da mi taj posao prvi dođe pod ruku. Nikad nisam zažalio, iako znam da se neću obogatiti.” Ovo je argument protiv centro-elitizma kome je sigurno nepojmljivo da pasija prema knjigama može bujati i na periferiji. Utom ulazi momak koji za sobom vuče kolica puna knjiga, govoreći da njegova baba hoće da ih baci. Savi je odmah jasno šta valja i šta ne valja, bez obzira na materijalni kvalitet knjige. Ona, otkriva mi, može da se lako sanira, ukoliko nije nepopravljivo oštećena. Nežnijom hemikalijom mogu da se ispoliraju korice i rikna, a blagom šmirglom mogu da se izbele bočne stranice knjige. Kažem da, bez obzira na to, u mirisu knjiga uvek postoji ona za njih tipična i preoznatljiva patina, a Sava odgovara: “Ja mogu tačno po mirisu da ocenim u kom delu kuće je stajala knjiga: u memljivom podrumu, u dnevnoj sobi gde se mnogo puši, u kuhinji gde se kuvaju začinjena jela…”

BULBUK

Pojedini antikvarijati nalaze se na obodima famoznog kruga dvojke, i njihovi vlasnici su spremni da iz nekih svojih razloga rizikuju sa nepopularnim lokacijama. Prvi od od njih je na adresi Stanoja Glavaša 13, gde na vratima piše da je ovo objekat u pripremi. Čim sam zakoračio unutra osetio sam da je nešto drugačije, nekakav neočekivan i gotovo neprimeren red počiva u antikvarijatu “Bulbuk”. Vlasnik, gospodin Mladen Bulbuk, bivši IT-evac, ispija svoju kafu pod malom stonom lampom i na moje predstavljanje odgovara: “Ne znam šta bih vam rekao, potpuno sam rezigniran.” Moj sagovornik ne vidi više poentu u promovisanju antikvarnih knjiga i misli da je samim tim moja misija zaludna i suvišna. Naime, kako mi Mladen objašjava, antikvarijati bi trebalo da rade po principu komisiona, što znači da se u njima prodaje roba koje prodavac nije vlasnik, već za određen procenat od prodaje čini to za vlasnika/proizvođača. Prema zakonima republike Srbije, komisiona roba se u radnju prima samo na tri načina: uz potvrdu carinika da je plaćena carina, uz fiskalni račun ili uz odluku suda o ostavinskoj raspravi. Stvari se dalje komplikuju sa obimnim birokratskim tehnikalijama, kao što su računi, ulazi i izlazi robe, stanja… Gospodin Bulbuk veoma je pedantan, posvećen, ozbiljan čovek, koji do sitnica ispituje svaku problematiku kojom se bavi. Moj sagovornik, međutim, marljiv i ekspeditivan, zna kako bi problem mogao da se reši – tako što bi se dozvolilo da antikvarne knjižare dobiju status starih zanata, što bi im pomoglo u smislu olašavanja i smanjivanja birokratije, i drugih praktičnih olakšica.

“Prvo”, započinje on ekspertizu nakon što je čuo da sam radio u jednom lancu knjižara, “antikvarijat i knjižara nisu isto, skoro da nemaju nikakve dodirne tačke. Postoji nekoliko, veoma strogih, parametara po kojim se određuje da li je knjiga antikvarna ili ne. Kada je proizvedena, kako je sastavljana, od čega se sastoji, koje su intervencije vremenom učinjene na njoj, kako se održavaju i opravljalju… Knjižare prodaju nove knjige i kraj. Ta dva posla se zapravo ne trpe u istoj definiciji.” Na moje pitanje kako je sa skupljanjem knjiga počeo, on govori da svaki trgovac antikarnim knjigama trguje predmetima koji su njegovi, koje je iz ljubavi počeo da skuplja. Ne možete postati ozbiljan antikvar ako pre toda niste bili kolekcionar. On najbolje i najređe primerke knjiga čuva u svojoj privatnoj biblioteci, i to su naslovi koje ne bi dao ni za živu glavu, a ogroman procenat knjiga u prodavnici su duplikati iz njegove biblioteke. Vadi jednu knjigu bez spoljnih oznaka i daje mi da pod prstima osetim hartiju koja je upotrebljena za dekorisanje njenih korica, pa mi objašnjava komplikovanu proceduru kojom se dobija ta tekstura, hemikalije u koje se ona potapa, i kakvim tretmanom se dobijaju ukrasne šare na njoj. Onda mi vadi jednu drugu knjigu, sa istom tom hartijom. Ja razliku ne vidim, ali on mi govori da je u pitanju falsifikat. Dok vadi knjige sa polica i brzinski me upućuje u njihovu specifičnost, njegova tmurnost polako nestaje i smenjuje je vitalizam koji se očituje u zažarenom pogledu iz kojeg plamti kolekcionarska strast. I kao svaki pasionirani kolekcionar, uvek zna tačnu lokaciju onoga što traži među hiljadama primeraka, na policama na kojima su knjige neretko poređane i u dva reda.

UTOPIA

Na kraju putešestvija penjem se ka Slaviji. Idem ka antikvarnici “Utopija” koju mi je otkrila koleginica iz redakcije, Sara Dević. Vlasnik Srđan Marković, poznatiji kao Điđi, osebujan je tip, što vam već u prvom razgovoru sa njim postaje jasno. Sredinom devedesetih bavio se prodajom CD-ova i ploča i zatim postao globtroter, da bi pre deset godina kupio lokal u Svetozara Markovića 68 i pretvorio ga u antikvarnicu “Utopia”. U Londonu i Americi (u Njujorku je držao muzičku radnju do Svetske ekonomske krize ’08) proveo je ukupno dvadesetak godina, a živeo je, ili makar obišao, lokacije kao što su Jamajka, Iran, Turska, Kazahstan, Centralna Azija… I sa svih tih putovanja donosio je retke i specifične knjige. “Na istoku kupujem duhovnu i spiritualnu literaturu, na zapadu modernizam i postmodernizam. Ovi imaju što ovi drugi nemaju, i obrnuto”, objašnjava mi Điđi uz srdačan osmeh. “Knjiga je iskustvo. Zvog svih knjiga koje sam čitao i krenuo sam da putujem. Tako sam i obišao ceo svet.” Negde u isto vreme kada je otvorio knjižaru, Srđan je postao i izdavač. Literatura koju objavljuje je raritetna, nesvakidašnja (recimo izabrana dela lorda Lotreamona u prevodu Danila Kiša) i neka vrsta je duhovne lične karte glavnog i odgovornog urednika. U međuvremenu je i sam postao pisac, a konsenzusom smo došli do definicije da je to što on piše putopisna fikcija. Ako se ne varam, “Utopia” je najpoliglotskiji antikvarijat. U ovom nevelikom lokalu, prema vlasnikovoj proceni, ima između 5 i 6 hiljada primeraka, a veliki broj knjiga nije na srpskom jeziku, pri čemu ih je najviše na engleskom.

Kroz priču saznajem da su mu prethodni biznisi bili unosni, što je zalog koji danas troši, ne strahujući od ekonomske računice u vođenju knjižare. “U životu sam mnogo novca zaradio, i mnogo potrošio. A veći deo sam potrošio na knjige i putovanja. Ne interesuje me da se obogatim, šta bih radio sa tim… Hoću da umrem kao siromašan čovek.” Nešto u njegovom pogledu, izrazu lica i govoru tera vas da mu tako lako poverujete. “Svestan sam nepovoljne lokacije na kojoj se nalazi moja antivarnica. Ali, ja sam namerno birao izolovanu adresu. Hteo sam da sedim, slušam muziku, pišem, kontempliram. Da me teško nađu. Živeo sam u Njujorku, znam šta je dobra lokacija. Ali moj najveći problem je što se moje mušterije, koje su me oduvek lako nalazile, sele iz Srbije. Odlaze odavde.” Pred moj odlazak iz “Utopije”, Điđi najavljuje da se uskoro seli na novo mesto: sa jednim partnerom iz Rusije hoće da zakupi kućicu, prebaci u nju sve svoje knjige i napravi od nje kulturni centar. Mesto gde će uz kafu ili dobar čaj moći da se prelistava njegova egzotična biblioteka, da se razgovara, diskutuje, debatuje. A bez sumnje, imajući u vidu kakvu motivaciju za posao nameće Điđijeva ličnost, to će biti jedan neobičan i drag knjižarsko-ugostiteljski amalgam.

Knjige u većini slučajeva sadrže u sebi priče. Ali, postoje i priče o knjigama. One se pričaju u antikvarijatima. Želim da verujem da ljudi knjige slabo kupuju po antikvarijatima, ne zato što to ne žele ili ih ne interesuje, već zato što oni ni ne znaju da ovakva mesta postoje. Iskustvo koje se može dobiti na ovakvim mestima neprocenjivo je; a njima ćete razmenjivati književne utiske, preporuke i informacije, sa nekim ko ne samo što se očigledno u književnost razume, već je emocijom fanatika najdublje uvažava. Očigledno su apatija čitalačke publike, slabe zarade u kombinaciji sa visokim troškovima i generalna osiromašenost najšireg sloja društva glavne nevolje alternativnih knjižara. Želja ovog teksta je da afirmiše i mapira ovakva mesta i ja ne gajim iluzije u vezi sa skromnošću mog poduhvata, ali ako je bacanje iskri sve što mogu, rado se prihvatam kresiva i kamena.