Da li imate preko 18 godina?

Јеванђеље по Марини Т.

Слово љубве о нама и нашем односу са Марином Туцаковић.

За Драгу, зато што је учинила да ми све буде јасно

Зашто?

Из љубави ове родиће се дуга
Да обасја редом и сва срца друга
Руми

 

Прошла су већ два сата од како је истекло радно време супермаркета „Масутис” у Пефкохорију. На опустелом паркингу испред зграде налази се још само аутобус туристичке агенције „Тера турс” из Београда и тридесетак путника који цеде последње сате својих first minute аранжмана на Халкидикију. Расположење путника је разнолико, има оних који ћутке са неверицом контемплирају о повратку у раље реалног живота. Ту су, Бога ми, и они који стоички прихватају животну драматургију па време прекраћују упоређивањем цена гироса, лежаљки и фрапеа. Има, наравно, и браће и сестара који с олакшањем окончавају мучење звано обавезно летовање. Па ипак, необично топло јунско предвечерје и храпаво брундање волво аутобуса у леру са све својим издувним гасовима свима троши више енергије него што је уобичајено.

У руци шестогодишњег дечака лагано се топи пируло од лубенице. У два тока слива се маса зеленкасто-црвене магме низ кажипрст, палац и штапић од чамовине, формирајући мала планинска језера на дечаковој мајици. Уместо да језиком спречава ову дезинтеграцију пирула, дечак хипнотисано гледа у танак млаз кочионе течности која цурка испод левог точка.

Депресију и чамотињу ове сцене звучним концем проштепава Оливер Драгојевић који пишти из пластичног wireless звучника чији власник је старија сестра дечкића који одсутно запоставља свој пируло. Под утицајем родитеља, цура открива екс-ју рок и нимало случајно укључујемо се у плејлисту Најбоље екс-ју баладе у тренутку док се Оливер и свих тридесетак путника у себи питају зашто… све што је лепо има крај.

Ту негде у исто време на паркингу трговачког центра „Парндорф” зауставља се минибус аустријских таблица на редовној линији Беч – Београд – Обреновац. Није возач ни довршио своју реченицу у којој обавештава путнике да је предвиђени боравак у „Парндорфу” ограничен на сат и по а већина путника већ је у лаганом касу ка лажном дивљезападном градићу предузећа МекАртурГлен. Маша, будућа постдипломка драматургије на Универзитету у Бечу као и потоња успешна драматуршкиња, чији ће рад необично ценити и Херта Милер, резигнирано гледа кроз прозор бесна због ове ненајављене паузе. Проклиње и агенцију преко које се враћа у Београд као и крдо ових побеснелих гастарбајтера који бесциљно лутају парндорфским потемкиновим селом. Натопљена разноразним хормонима који индукују нервозу једноставно не може да нађе адекватнији назив за све те људе осим да их убаци у фиоку гастарбајтери.

Иако супротног наелектрисања, Машин бедак једнак је очају групе испред „Масутиса”. Наредна два и по сата, јер група гастарбајтера није дисциплинована, Маша ће провести сама у минибусу са возачем који константно нешто куцка у WhatsApp-у. Иако не може да чује Оливера Драгојевића из Пефкохорија, Маша осећа његово астрално присуство на свом рамену. Зуриће кроз секурит стакло све док се и последње говедо не врати с рукама пуним кеса и размишљаће зашто ју је срећа до сада мимоилазила у њеном београдском животу.

По неписаном правилу које је установио А. П. Чехов, сваком од вас већ је сада јасно да је огромна шанса да се ова два моторна возила слупају на крају њихових путања, на пример у Савској улици на поквареном семафору испред Пициног парка. Оштро око читалачке јавности приметиће да поточић кочионог уља наговештава да је аутобус израубован и лоше одржаван и у његовој техничкој неисправности налазиће се непосредни узрок страховитог удеса у којем ће погинути… шта знам… не мање од 10 учесника, укључујући и случајне пролазнике… али и симбол за целокупну декаденцију, деструкцију и корупцију нашег друштва. Вероватноћа да се оствари овај катастрофични сценарио дефинитивно није мала, кладионичарским речником речено не прелази квоту 5. Штавише, верујем да ће се све завршити у црној хроници, али то није разлог због којег пратимо судбине ових педесетак људи, или макар није најважнији разлог.

Оно што нас тренутно опија као пој сирена је музика Зорана Симјановића и вокабулар Марине Туцаковић који из малих рупица wireless звучника својом елегијом лагано контаминирају ваздушне масе полуострва Касандра. Озрачени овим нервним агенсом, путници у оба возила на тренутак су у позицији Бране Митровића Флојда, који се у недељно јутро налази пред браком, нежељеном трудноћом, војним роком и недостатком летњих гума. Није ли то, ако ћемо бити искрени, један од омиљених хобија целог нашег друштва, то мазохистичко наслађивање количином невоља које су нас снашле, а да нас нису сасвим уништиле.

Дуга је традиција наше навучености на ову врсту литерарних опијата. Прародитељ ове врсте литературе је анонимни народни песник, аутор мегахитова као што су Женидба Душанова, Зидање Скадра, као и свих епизода и сезона Марка Краљевића којима је армирано наше постојање на овом свету.

Све те словенске антитезе, хиперболе, метафоре и персонификације нису само материјал за састављање матурских задатака и пријемних испита из српског језика, већ је свака на свој начин погонско гориво за наше функционисање како у граматичком тако и у филозофском смислу. Са еволуцијом правописа, граматике и развијенијим смислом за геополитику добили смо драго камење Вука Караџића и Његоша. Иако причамо о сада већ скоро два века бајатој поезији и прози, живи смо сведоци да су бравуре ова два брђанина саставни део савременог опхођења без обзира на то да ли причамо о таблоидним насловима или филозофским препуцавањима.

Двадесети век био је бременит модерном, постмодерном и осталим стилским правцима који погодују разблаживању ауторитета, тако да је још само Иво Андрић успео да се наметне као последњи господар најмасовније литературе. Његови терапеутски душевно-интелектуални знакови поред пута у којима памет заћути а будала проговори успели су да постану и остану универзално објашњење свих наших лутања. Андрићевски смисао за ову врсту општеместашких аксиома жив је и данас кроз рецимо мудре опсервације о национализму и плати од 300 евра.

И шта се деси кад доспеју рачуни за декадентни lifestyle епохе у којој је стварао Иво Андрић?

Кад се потроше сви USAID кредити и стигне рачун за распродају тоне малокалибарског наоружања и друге војне позамантерије? Зна се… дођу тако времена кад се фукара обогати, а Марина Туцаковић постане једини аутентични трибун и трбухозборац народних размишљања.

Не спорим… може бити да је непримерено поредити особе по којима се називају основне школе, научни институти и угледне награде са песникињом по којој се вероватно ништа неће звати, али то нас неће спречити да се позабавимо кувањем овог поетског крека. Ако сте у фазону да вас Марина не ради, ја вас ипак молим да останете уз наше путнике да бисмо сви заједно покушали да разумемо који резидуални механизам чини да нас Марина тако лако и масовно пребацује из једног у друго емотивно стање. Изненадићете се који је спектар деловања ове медицине а без икакве сумње на самом крају накупићемо више чемера и јада него сви сватови на Флојдовој свадби.

Ова антологијска сцена из култног филма Национална класа вероватно на најбољи начин осликава стање егзистенцијалног неиздржа и бедака у којем се српско друштво перманентно налази, вероватно од тренутка када се о том друштву уопште и могло говорити. Безидејни погледи, презир, гађење, заљубљеност, пријатељство и курцобоља које размењују маестрални Драгомир Фелба из војног одсека, припити месар, дилер хомосексуалац, старамајка и остатак разбарушених сватова исти су онај мизансцен који и данас животари у сваком градском и међуградском аутобусу. Свакоме од нас свет се исувише често чини као силом прилика напабирчен скуп несрећних сватова.

У праву сте… Марина није писала сценарио за овај филм и сасвим је могуће да је њено гледање на наша посртања потпуно другачије. Ову алегорију наше свакодневице написао је Горан Марковић у периоду док је имао „вишка” љубави чак и за најзаједљивије и најпримитивније међу нама. АЛИ… Горанове речи и кадрови само су гвоздене шипке у овој филозофској структури, оно што га као цемент налива су речи којима нам Марина објашњава шта се у филму, тј. животу, заправо дешава.

Разгрнућемо ђубре које нам прекрива душу и увидети да ли је за скору пропаст свега крива Марина или смо ипак кривци сви ми.

Не дужимо, ипак, превише сада, управо нам је кренуо аутобус „Тера турса”.

 


 

Волим праве ствари

Ноћ, неки ванземаљски звук.
Ноћ, уморан клону струк
У исти час
Све планете гледале су нас.
Гледале нас.
Парацелзус, Astronomia magna

 

Сат и по. Толико је отприлике потребно да се комплетира макроекономска анализа туристичке понуде северне Грчке. Готово сви путници су учестовали у мапирању и поређењу цена сувлакија, сунцобрана и једнорога на надувавање. Исцрпљени тим бесмисленим чином успоредбе цена, маржи и искустава, који се факат мора обавити, путници су се препустили одсутном блејању кроз прозор аутобуса. На хоризонту су почела да се помаљају светла солунског Коњарника.

Већина путника утеху је пронашла у магичном исијавању АМОЛЕД екрана. Не и Бранимир К. Већ на „Масутисовом” паркингу било је јасно да својим енергетским зрачењем, али ништа мање ни модним избором, баш и не припада типу путника који користи аутобуски превоз. Џепни билијар играо је у свиленим Лоро Пиана бермудама док му је доња половина лубеничастог стомака вирила из Ла Мартина поло мајице. Да, са подигнутом крагном, разуме се, том краљевском инсигнијом пунокрвног медитеранског алфа мужјака.

Једини разлог зашто Бранимир прашњави своје Тодс мокасине по аутобуском итисону јесте неочекивани колапс пливајућег замајца на његовом Range Rover Vogue-у. Возило јесте набављено са шабачког ауто плаца у крајње сумњивој робно-услужној трансакцији, али свакако му ни на крај памети није било да ће статусни симбол немоћно крепати на паркингу апартмана „Пападопулос”. Ситуација јесте била непријатна, али Бранимир је научио током своје каријере малог привредника и муљатора опште праксе, да успон на хијерархијској лествици никада није праволинијско кретање на горе. Стоички се зато придружио осталим клијентима „Тера турса” у вишечасовном труцкању до Београда.

Како би бар донекле ублажио неугодност ситуације, Бранимир је решио да седне на оно расклапајуће седиште поред возача, којем је на накриво закаченој плочици са логотипом „Тера турса” писало Драган. Рачунао је да ће избећи small talk са плебејцима… не зато што му није склон, већ зато што се тренутно осећа рањиво и радије би избегао анализу цена у грчкој малопродаји. Калкулисао је с друге стране, а калкуланству су најчешће склони људи његовог имовинског стања, да ће разговор са возачем, на подједнако површном нивоу, ипак моћи да произведе какву-такву корист, макар у виду избора локала у којем ће се ручати или нешто тако подједнако ефемерно.

Општеместашки дијалог два мушкарца иза огромне шофершајбне меандрирао је лагано од жалопојки на рачун лошег квалитета савремене ауто-индустрије преко хејта на рачун грчких механичара и трговаца, све до ласцивног sotto voce коментарисања путнице са великим грудима која је седела на седишту број 35. Читав овај комуниколошки бисер из домена општег места одвијао се у аудио-кулисама званичне плејлисте „Тера турса” за линијски превоз Београд – Халкидики – Београд. Управљачка структура „Тера турса” промућурно је одлучила да се на овој морској траси на плејлисти нађу песме eкс-ју попа. Резон је био јасан и реално нема му се шта замерити, музика осамдесетих година и дан данас служи као звучни бромазепам који неосетно опушта пренапрегнуте нерве.

У тренутку док Бранимир млатара рукама и устима битбоксује звук поквареног замајца, са замашћеног блаупункт стерео уређаја у који је набоден кингстон УСБ од 16ГБ изливао са слап фанки гудача из dolce vita јеванђеља званог Волим праве ствари Дејана Петковића.

Пажљиви читалац приметиће да је и Бранимир једном микро-фацијалном експресијом одреаговао на почетак овог ремек-дела позне СФРЈ декаденције. Подсетила га је нумера на синдикални излет у Катерини на који су га као адолесцента повели родитељи. Истог оног 8. марта кад се Драгиша Попадић враћао аутобусима „Монтенегротурса” са шубаром од самуровине. Сетио се боравка у покојном фри шопу Владе Трефа и топлог гласа Дејана Петковића који испуњава халу са рафовима.

Зато ћемо и ми замрзнути овај кадар и покушати да проникнемо у значај овог сведочења живота као таквог. Ако нисте већ преслушали песму, латите се јутјуба и уживајте девичански у овом колоплету живих хедонистичких слика кроз који нас води Дејан Петковић у троделном оделу од златног полиестера, налакћен на концертни клавир. Познајући остатак његове каријере, који је већма у конзервативнијем, да не кажем њањавом регистру емоција, потпуно је јасно да нам Марина овде заправо порађа дефиницију специфичне врсте балканског lust for life-a који ћемо тек следеће године видети у лику Боба из Врућег ветра, епикурејца који је дошао до сазнања да му је у тренуцима кризе неопходно мало луксуза.

Баш као и Синиша Павић у антологијској сцени у ресторану на Ушћу, и Марина слика један златни дан човека на Балкану. Набрајајући животна сладострашћа, Марина не упада ни у замку сексизма нити подилази било којој циљној групи. „Њен” Дејан се малограђански курчи летењем авионом, хладним тушем на плажи, али у исто време баца риспект Кејт Буш и један цмок БеГе фенси шменси сцени. У исто време је и мужјачки кул док шмека стјуардесе и чита Старт, али је и савремени мушкарац који највише воли да попије кафу и шлаг у фоајеу хотела „Праг” са неким ко му је драг.

Овај опуштени и разбарушени животни ларпурлартизам врло је важан део нашег менталитета већ неколико деценија. Из овог генетског кода настала је и Бранимирова потреба за подигнутом Ла Мартина крагном, за Range Rover-ом са двоструким квачилом и ultra all inclusive апартманом у Ханиотију. О овој својеврсној љубави према животу прича и професор Јеротић. О тој егалитарности свих људи пред земаљским дражима беседи и професор Б. Гребенаревић.

Баш зато се перпетуирањем ове идеје љубави данас бави цело наше друштво без обзира на идеoлошки предзнак. Биљана Србљановић док описује своје SMEG кувало, али и Ђус док глади своје Колучи џемпере.

Није спорно да је ово поднебље увек било бременито мушкарцима и женама склоним уживању, али баш ова конкретна купажа опуштеног балканског духа и мондијалистичких гибања дефинисана је не само у овој Марининој песми, већ и у високооктанском Флојду Дада Топића, у тестостеронској Апсолутно твој Мирзиног јата и многим другим песмама осамдесетих.

Како је Дејанов глас одлазио у неминовни фејд аут тако се и интензитет разговора Бранимира и возача лагано топио. Након што су исцрпли ауто-индустрију са примесама еугенике, прешли су на климатске промене или тако нешто површно, најављујући да ће ускоро почети непријатна тишина.

После Дејана на плејлисти, константни доток носталгије и старих добрих времена којa се никад заправо и нису десила обезбедили су овим редом:

Слађана Милошевић – Имам све
Оливер Мандић – Сутра имам празан стан
Бисера Велетанлић – Бај бај бај
Зана и Жељко Бебек – Јабуке и вино
На крају плејлисте, за дивно чудо, неко је на кварно убацио и Ми смо D’Boys групе D’Boys.
Анестезирани звучним таласима путници су ћутке чкиљили у своје АМОЛЕД екране.

 


Транзиција

Yo te piérdo, mas te quiéro
siempre tardé, para tudo
to dédico mios bejos
son los bejos passionantés
Игнасио де Лојола, Ejercicios espirituales

 

Црвена неонска казаљка мерцедес спринтер комбија смирено је левитирала изнад цртице која означава брзину возила од 130 километара на час. Горан К. је већ 5 година радио као возач на дестинацији Беч – Београд. Као и увек, стиснуо је ту негде око Никелсдорфа cruise control, јер до Будимпеште нема више потребе за кочењем и убрзавањем у ово доба. Знао је напамет све излазе са аутопута, чак је научио да на мађарском спелује редом Мађаровар, Ђер, Татабања… Седео је у свом седишту и посматрао панонску низију која се пружала пред њим. Периферним видом је, разуме се, пратио хоризонталне линије траке у којој је возио, одблеске у ретровизору, и све оно што пажљив возач мора да ради, али оним активним делом мозга слагао је слова по реду: М, o, s, o, n, m, a, g, y, a, r, ó, v, á и на крају r. Ускоро ће наићи на излаз 160 и плехану таблу која ће потврдити да га мозак и даље служи. Минијатурна доза допамина покуљаће његовим крвотоком због потврде да је и даље у врхунској интелектуалној форми.

Ваздух у комбију био је свеж и мирисао је на комбинацију мерцедесовог освеживача простора и мириса поливинила и полиамида који се ширио из парндорфских кеса. Ова вештачка планинска свежина, коју постојано омогућава јапански Санден клима уређај, није спречила Горана да врат и груди украси наранџастим фротирским пешкиром. Осокољен својим умним капацитетима, изузетно лепим сумраком и ниском фреквенцијом саобраћаја, Горан је угасио музику мислећи како и путници имају право да у овом сутону уживају на блажени начин.

Генерално овај зен осећај смирености који је Горан емитовао био је у извесном нескладу са његовим изгледом. За Машу, Горан је типичан представник алфа мужјака са балканских простора који носи пешкир око врата. Посматрала га је док је на паузи куцкао поруке на телефону и замишљала детаље комуникације коју је водио. Изградила је целу једну малу драматуршку минијатуру која је укључивала жену, швалерку и другаре са фудбала. У том малом микрокосмосу није било места за мађарски правопис и хамвашевску филозофију равнице. Од када је минибус кренуо из „Парндорфа”, Маша више није могла да га види са места на којем је седела.

Један од главних разлога зашто Горан више није био у њеном видокругу била је импозантна појава Верољуба који је смирено као сфинга седео на седишту које се налазило тачно између Маше и Горана. Као и сфинга, и Верољуб је имао телесну мускулатуру која је пре била својствена животињском царству. Са свог места Маша је могла да види његове јаке, готово бизонске руке и ноге. Груди су му се ритмички веома полако надимале и празниле. Да није било раднички препланулог врата, јефтиних турских мокасина и маљавих зглавака прстију, својим говором тела би личио на new age пословног човека који се налази у сред медитације. Разлог због којег је Маша пиљила у Верољуба биле су бежичне BEATS слушалице које су му прекривале ушне шкољке. Моћни noise cancellation јесте штитио Верољуба од аудио загађивања које је допирало из кабине и мотора, али је ипак по мало у етар пропуштао микстејп који је Верољуб слушао на сваком путу за своје село Пироман. Кроз густо сито рупица на звучнику цуркао је прво Мирослав Илић и песма Где си сада, па онда Шабан Шаулић и Не плачи добри домаћине, Нада Топчагић и нумера Пусти мене трчи својој срећи па чак и Здравко Чолић и Рушка.

Маша није знала како да се постави. Верољуб није черечио пиле, није љуштио тврдо кувана јаја нити је цоктао, мљацкао и галамио. Био је савршено спокојан и увиђаван према сапутницима. Покушавала је да схвати како је дошло до тог необичног микса јефтине и рудиментарне моде и прилично савремене аудио-опреме. Замишљала је како је текао његов дан данас, да ли је ишао метроом до места одакле су кренули? Шта је купио у „Парндорфу”, да ли је насилан према својој жени (деловало јој је да није)? Желела је да мисли лепо о Верољубу, да воли његов лумпенпролетаријатски аутфит, али је жестоко нервирао слабашни фон Шабана Шаулића који је емитовао BEATS. Извадила је зато своје earpods-e и пустила омиљену плејлисту за тренутке у којима се грчевитo држи за ивицу провалије. Плејлиста се звала Домаће.

Мехaнизмом који се не разликује много од онога који има отопина бромазепама, Машин мозак, јетра, чекић, узенгија и наковањ почели су да се натапају аудио масом у којој су се мешали Три сам ти зиме шаптала име, Вејте снегови, Арија и изнад свега Подсети ме шта то беше љубав. Подразумева се да ово није била плејлиста којом би се дичила у свом друштву (није баш ни да би се посрамила), ово је напросто био њен safe place кад год дођу тешки дани. Сваки од тактова ове слатке екс-ју дроге враћао би је у лепше дане летовања на Хвару, шопинге код баке и деде у Кауфхофу и повраћања по далматинској загори због бескрајних серпентина.

Тонући полако у носталгични ступор, из Маше је полако ишчилио сав јед и чемер који ју је намах обузео. Безбрижни музички, далматински таласићи којима је Магазин нежно пљускао Машин мозак били су иста врста транзиционе звучне кулисе као и раздрљена компилација коју је слушао Верољуб.

Практично у исто време, у две руке, Марина Туцаковић је писала „сценарио” за две велике миграције.

Једном руком сведочи о мукама кроз које пролазе новопечени малограђани, велеграђани и варошани. Нема Марина фрку да кроз своју синтаксу народским речником прича о најосновнијим осећањима која имамо сви па и новопридошли са села. Соколи нас, дакле, да је, супротно филозофији паланке, сасвим ок да се курчите својим имовинским стањем, конкретно топлим базеном, ако је то једино чиме можете да се браните. Није зато ни чудно што је практично цео саундтрек филма Сок од шљива потписан од стране Марине. У филму који се спрда са сиротињом која се не сналази у новим временима, Марина пише песме које на искрен начин сведоче о мукама кроз којe ти људи пролазе.

Другом, аналитичком руком Марина скицира читав један нови геополитички свет. То су песме које нам лукаво убризгавају агенсе медитерана, Диоклецијановог Дубровника и Млетачке републике. Три сам ти зиме шаптала имеслику љубила. Бонаца, на хоризонту је барка. Гитара, чаша терана, шкољке, Шолта, Комижа, Мљет, бузара, пицигин.

Последњи је то покушај да се направи дисконтинуитет са каљавом културом динарског камењара, гламочког глувог, ојкања и гусала. Кукичала је тако Марина ситно те позне осамдесете слатким далматинским концем, пробала је, можда и несвесно, да нас направи Европљанима макар тог трећег далматинског разреда… али… није ишло. Ајде што код нас није баш успело него делује да и у друштвима која на државном нивоу данас баштине ту импотентну верзију СФРЈ латинског медитеранства тај курикулум није искоренио примитивни кукољ.

Танка је та пређа, неће је од кидања спасити касније ни армија Ћетковића, Грашоа, Цетинских и Георгијева. Са друге стране, не може се порећи да је Марина успела да упреде пар редова те егзотичне културе и у наше грубо сукно. Шта год мислили о тој лењој идеји словенског латинства, не треба да заборавимо да је макар на Магазин нивоу то саставни део наше шаренице и дан данас.

Било би превелико поједностављење рећи да су ове две транзиције једине које постоје у нашем друштву, али не би било превише смело признати да ове две струје најдоминантније утичу на обликовање наше свакодневице. Чињеница да им иста особа пише либрета сведочанство је о језичком капацитету који Марина има и утолико је значајније чијем царству ће се приволети у наставку овог пута.

И Маша и Верољуб су се умиривали слушајући Маринине поруке.

 


Крени кроз вене

Узбуђује ме лет, лет авиона
И стјуардеса пар слатких бомбона
На плажи хладан туш
У бару добар рум
Gees-и и Кејт Буш
Хантер С. Томпсон

 

Испред наша два моторна возила, путника, њихових крмача, trolley торбица са поквареним дршкама и металних канистера пружају се српски коридори. Мерцедес спринтер заузима 23. место у најдеснијој колони возила на граничном прелазу Хоргош. Са друге географске стране наше домовине у једином реду који гмиже по ничијој земљи између пункта Табановце и Прешево налазе се сада већ потпуно разбуђени ходочасници из Пефкохорија.

Тачно 16 ужарених никотинских тачкица разиграно поскакује поред аутобуса. У пушачком пленуму центрифугирају се последње капи суве дреновине на тему општеместашења. Поред Бранимира, који халапљиво усисава испарења црног Собрања, стоји Симонида. Иако непушач, искористила је ову ад хок паузу да из себе избаци устајали ваздух аутобуса. У пасату испред њега, два фрустрирана школарца дувају у стакла и исцртавају наизменично курчеве и сисе.

На Хоргошу Горан је спокојно стискао квачило и кочницу мрдајући спринтера дециметар по дециметар. У остале 4 колоне возачи и сувозачи проклињали су Марфијев закон и чињеницу да су без сумње у најгорем од свих редова. У више од 120 глава одвијало се искаљивање беса над мађарским цариницима, српским путарима и полицајцима.

Пре него што забраздимо у кључни део наше музичко-друштвене одисеје, дакле, пре но што уништимо амортизере и вешања по ударним рупама и колотразима српског друштва, искористимо овај антиклиматични зен тренутак да прозборимо пар речи о стваралаштву Марине Туцаковић које се често запоставља.

Да смо на неком културнијем месту, рецимо у гужви на аутобану на прилазу Штутгарту или бар крајем августа испред тунела Свети Рок у току смене туриста, у позадини би ишла Everybody hurts од RЕМ-а. Сви састојци су свакако ту: очајни погледи сувозача, нервозни тикови возача, потцењивачки погледи, провoкативно буљење, скретање погледа, унезверена деца и велика количина бесмисленог чекања.

Међутим, једино што натапа чемер и јад и у Прешеву и у Хоргошу јесте слабашан сигнал радија С и песма Крени кроз вене Оливера Мандића. Сачекаћу вас да је пустите на Јућубу пре него што проџарамо по овој срећној тугованки.

Све је у овој песми, баш као и у целокупном опусу и животном партнерству тандема Мандић-Туцаковић, илустрација контрадикторности којој смо као народ неретко склони. Песма почиње раздрагано као нови радни дан полицајца са Петловог брда, као безбрижни ТВ интермецо за мале огласе на Трећем каналу. И ваша соба и оба ова реда возила испуњени су неподношљивом лакоћом сунчаног београдског суботњег преподнева. Почиње да нас опија безразложни оптимизам и разиграна бас секција али онда Марина убризгава синтаксу због које ћемо завршити на афтеру у Борчи или оверeни у тоалету Драгстора. Кроз жиле Оливерове и наше лагано пумпа Маринин опиоид, уверава нас да можемо да будемо обични малограђани, пијачари, шминкери, хипстери, солидни суграђани, који у својој обичности ипак знају да у својим венама угосте ову врсту поетске тешке дроге.

Оне наивне Марина овде навлачи на финту шута са жилама, текућином у венама, браунилама, шприцевима, јер поента наравно није (само) у опијатима већ у глорификацији љубави која је већини од нас обичних једини озбиљни наркотик на који ћемо бити навучени.

Добро… знам да има оних који не воле интравенозну љубав, оних који скрену поглед када виде иглу. Погледајмо онда, пуританци моји, читав тај први албум. Присетимо се безбрижног почетка осамдесетих када су нам О. и М. подарили и лагани поп колачић звани Није за њу, није за њу. Међу свим тим обландама Wham попа и Pet shop boys диска увалили су нам обоје андрогину курч… хоћу рећи лекцију из теорије рода. За разлику од данашњих калкулантских и импотентних борби за освајање полних и родних слобода које воде неки мушкарци обучени у жене, Оливер и Марина задали су први ако не баш шамар или аперкат онда најмање дандару атрофираном патријархату. Ударајући тамо где боли, у меко ткиво међуљудских односа и емотивне честитости, а не као ови данашњи ловци јодлујући keyword-ове невлaдиног сектора. Хиљаде мушкараца у фланелским карираним кошуљама с рутавим грудима као и подједнака хиљада несигурних и злоупотребљених жена први пут су од Марине и Оливера чули да је пијење очима оно ка чему треба да теже.

На послетку овог нашег малог мастеркласа из студија рода, а непосредно након што су сви пасоши испечатирани, са радија креће клавирски увод песме Говор твога тела. Предстоји нам најтежи део пута и нема бољег мизансцена за малу рекапитулацију док смо још релативно присебни. Враћа нас клавир у нека лепша времена која никада нису постојала, додуше није више свакодневица Бошка Симића, сада је атмосфера са много више сексипила. Ниједна песма у Оливеровом портфељу, па чак ни у историји српске музике, није оволико натопљена секретом. Ово је практично снимак последња 4 минута полног односа двоје људи који се воле. Оливеру имамо да захвалимо што је успео да направи дирљиви омаж свом родитељу Сержу Гензбуру. Али уместо да посегне за натуралистичким семпловима дахтања и уздисања, Олишка је направио једну духовну оду јебању и љубави. Свакако, остављам могућност да вам више прија Сержов хедонизам седмог арондисмана него Оливерова петловобрдска атмосфера. Оно што, међутим, не дозвољавам је ниподаштавање Марининог текста који апсолутно надмашује све што је Серж написао, а он је Бога ми знао да накити. Маринина оловка пише и јасно и сензуално, остављајући простора за свакојаке интерпретације, од наркоманских, ониричких, аналних, психоаналитичких, али ни једaн тренутaк не калкулише са основном поруком и не крије се иза криптичних метафора.

Није ова нација још произвела ништа што на овај начин прожима еротику, честитост, провокацију, истину, љубав, лаку и тешку наркоманију, политику и буљук мање битних појмова. Ова уметничка политика једина је аутентична вредност те имагинарне пристојне Србије, једино је са овом врстом интелектуалног ангажмана имало смисла правити неку нову европску Србију. За све нас који спокојно живимо са чињеницом да нисмо та пристојна Србија врло је важно да будемо у стању да разумемо и осећамо шта нам Оливер и Марина причају.

Док се гудачи у off-у полако утишавају, оба наша возача погледом у ретровизору испраћају ситне светлосне тачкице царинских пунктова. Иза нас остаје све оно што даје неку наду у просперитетнији живот. Испред нас је последња деоница, на којој ће се сасвим могуће десити нешто тешко.

Испред нас је суштина.

 


У нашим венама

Што je мoje,
тo je твoje.
Штo je мoje, тo je твoje.
Штo je твoje,
штo je твoje,
ниje мoje.
Урсула К. Ле Гуин

 

У петнаестом реду са леве стране, на седишту до прозора, седи Мирјана. Док већина путника бауља између РЕМ фазе и првих нестабилних минута сна она одсутно гледа изворе светлости на хоризонту који можда најављују Владичин Хан. Један од разлога ове инсомније могао би бити одрон потпорног зида на улазу у Грделичку клисуру или неки сличан природни deus ex machinа због којег је волво 9400 морао да изађе са аутопута након Врања. Шалим се, Мирјана већ данима слабо спава и таман да је волво крузирао по савршеном асфалту новог ауто-пута њене очи би очајнички тражиле неки репер кроз прозор чекајући да је умор докрајчи.

Непуне две недеље након што је у вождовачкој агенцији Lux Voyages уплатила седмодневно летовање са полупансионом у Пефкохорију (она је хтела у Лидо ди Јесоло), добила је СМС од ЊЕГА у којем је ОН језгровито, хемингвејевски штурим реченицама, обавештава да је оставља. Због менталне помрчине која је истог тренутка испунила њен лимбички систем више се и не сећа да ли је у питању била друга жена, паралелна веза или чак и веза са дететом. Била је располућена. Али, и поред тога, Мирјана је и даље била жена са обе ноге на земљи, особа која је прихватала животне серпентине онако како су се пред њом пружале. Возач аутобуса је за њу био службеник који је превози из тачке А до тачке Б (као што вероватно и пише у његовом уговору о раду), није је било брига да ли бије жену, какву музику слуша и да ли иде у позориште. Плаћено летовање служи да би корисник искористио све ставке из купопродајног уговора са агенцијом Lux Voyages (у сарадњи са „Тера турсом”, разуме се). Одричући се онога што јој припада, Мирјана би пљунула на свој меркантилистички део личности. У тренутку док јој је емотивни део био тешко изнабадан то јој није падало на памет.

Упркос овој урођеној врсти стоицизма, није могла да спава. У глави јој jе на рипит ишла Цецина тужбалица Куда иду остављене девојке. Истини за вољу музика никада у Мирјанином животу није била више од освеживача простора, тек по пар аеросолних капљица домаћег и страног попа ту и тамо. Звучи као клише да сада када је у нокдауну посеже за пешкиром око врата који долази у облику девојачке химне коју је држала у неком духовном ормару затвореном још од средине деведесетих. Али баш то се и десило.

Под слаповима кортизола и осталих хормона стреса, чамотиње и беса, племенити катрени Миљковића, Попе, Колдплеја, Вајнхаусове и Превера необјашњиво су исхлапели. У коштац са хемикалијама стреса ухватила се само ривотрилска поезија Марине Туцаковић. Зурила је Мирјана кроз стакло радећи оно што је свако од нас барем једном био муком натеран, ређајући као неки кабалиста појмове касни возови, гнездо љубави, онај прави… у нади да ће дејство Марининог бензодиезепина макар на кратко ублажити бол. Таман ту негде када Светлана поентира са последњим заплачеш ли када их прочиташ, њено аутоисцељење прекинула је хидраулична кочница и гашење мотора. Време је за паузу у мотелу „Џеп”.

Има ли било којег другог угоститељског објекта у Грделичкој клисури, Јабланичком округу или, зашто да се скроз не опустимо, целој Србији, који има адекватнији термин да опише формативне године нас који смо се деведесетих девојчили и момчили. Да будемо искрени… значе нам много песме Магазина, Оливера Драгојевића, Зденке Ковачичек и Бисере Велетанлић, али јасно је к’о дан да је Маринин портфељ из деведесетих хипотека, национална сребрнина и златни еталон у односу на који ћемo мерити све прошле и будуће депресије и еуфорије.

Све је могла Марина и свуда је стизала до тада али тек је јака ватра деведесетих учинила да сагори у дијамантском облику по којој ће је сви памтити. И Кукавица и Чоколада и Гори море и Исусе, све је плануло, горило и изгорело у деценији коју смо провели у џепу. Није то био џепић на прслуку у којем се држи сат, унутрашњи џеп громби капута у којем дрема набрекли новчаник нити џеп у педеруши. Овај наш је био неки зашивени, рецимо на дупету, из којег се и у који ништа није стављало.

Тридесетак минута паузе полако откуцава, стижу недопечени гумирани ћевапи и туце исхлапелих стаклених кока-кола. Таман довољно времена да распарамо џеп и погледамо чиме је напуњен.

Последња деценија ХХ века несумњиво је обележена драматичним догађајима који су утицали на даљи развој нашег друштва. Око овога ћемо се вероватно сви сложити. Постоји теорија међу нашим образованијим сународницима, слатка као опојна дрога, о томе да постоје кључни историјски моменти у којима друштва прелазе Рубикон или се у њему даве. Косовска битка, отоманско ропство, убиство Кнеза Михајла, 27. март, преговори у селу Ба… све су то испуштене или искоришћене прилике (зависи у ком сте табору) због којих живимо овако како живимо.

Једна од таквих теорија је и да издавачка делатност деведесетих, конкретније музика и поезија коју је потписивала Марина Туцаковић и други који су је копирали, представља жалосни епилог распада државе, грађанског рата и свеопште декаденције друштва. Заправо ово није теорија, ово је практично аксиом којег се држе жене и мушкарци који управљају универзитетом, средњим школама, политиком и медијима (онима који имају амбицију да поред продаје огласног простора васпостављају и неки систем вредности). Максимум еластике који је дозвољен је залагање за цветање хиљаду цветова.

Имамо још времена до поласка и до последње етапе нашег путовања, довољно за једну алтернативну историју која ће боље објаснити шта нам се све заиста десило.

Сасвим је могуће да би све било другачије да је Анте Марковић победио на првим вишестраначким изборима, или макар да је прихваћен план З-4 (з као зебра, не као три). Наравно да би било другачије. Можда би Марина писала текстове за Darkwood Dub, Sunshine и Eyesburn, па би и наши млади стајали раме уз раме са својим европским вршњацима у деценији када сви блажено славе крај историје. Ко зна… нико не може тврдити да не би било тако. Уместо да се наслађујемо оваквим мисаоним експериментима важније је да пробамо да разумемо шта се заправо десило.

Има та чувена сцена у антологијском филму Трећи човек, где Орсон Велс кроз лик Харија Лајма покушава да приволи свог пријатеља у криминалне воде препричавајући интелектуалну поскочицу у којој се пореде цивилизацијска достигнућа Италије и Швајцарске. Тридесетак крвавих година под Борџијама изнедриле су Микеланђела, Да Винчија и целу ренесансу, а све што су Швајцарци поклонили свету након пет векова демократије, мира и благостања је сат са птичицом. Смејуљимо се сви на ову умотворину зато што у себи има зрно истине. Не морамо имати мастер из историје уметности и сајџијства да би схватили шта је писац хтео да каже.

Шта ако бисмо рекли да су деведесете за нас биле микроепоха Борџија? Што се јада и беде тиче ту нема спора, имали смо ратне злочине, пљачку, скидање патика, политичка убиства, глад и све оно са чиме су кубурили и наши жабари из ренесансе. Али где су нам Буонароти, Леонардо и Донатело? Ту су, сестре и браћо, слуге и слушкиње, у Марининој песмарици која је написана пред освит ХХI века.

Пре но што полете куршуми из батаљона оних којима су патике скидали адолесценти са металним каишевима, дозволите да својим телом заштитим ову теорију. Сваком је ваљда јасно да су морале попустити стеге малограђанства, рационалности и конформизма. Поетика деведесетих темељно је откоштена од свега што је инхибиција, конвенција, декорација и естетика. Остало је само месо. Емотивна влакна која чине суштину нашег човека. Личи то на неку врсту националног пијанства у којем смо ослобођени стега дозвољавали себи више него што смо могли да постигнемо. Као и свако пијанчење и ово наше је окончано када су људи схватили да се у Санкт Галену ипак подношљивије живи на дуже стазе. Отприлике десет година смо издржали у том лудом алкохоличарском ритму не би ли се након тога препустили чарима рационалног распадајућег капитализма. Срећом, остала је музика у којој и данас видимо способност да сами себи погледамо у душу.

Да ли би данас мали војник неког данашњег Иса Лера Џамбе могао да процеди да је недеља и да све подсећа на срећу и да га сви послушају и схвате? Колико нас данас ложи да чепркамо по загнојеним породичним ранама док гајимо лешнике, аронију, тргујемо акцијама WeWork-a и Airbnb-a и размишљамо о трећем стубу пензијског осигурања. Немамо ми данас времена и живаца да створимо аристотеловско Сунце љубави које је збиља бесконачно веће од састојака које га чине. Ту је мандићевски бас, мелодијска партија које се не би постидео ни интермецо из Срећних људи, неколико прволопташких стихова, али све заједно заварено то је Ne me quitte pas једне епохе.

Наивни и злонамерни ће упрти прстом у логистичку подршку која је стизала од јавно-приватног крими партнерства. Као ту су власт и паравојне формације секстантима и шестарима доливали шунд у народне мозгове. Не вређајте нам интелект, за усељење у пантеон српске духовности потребно је ипак много више од кубика славонског храста и шлепера беле технике.

Било је неопходно да се поклопи неколико фактора. Народ исцрпљен економском и духовном бедом озбиљно је забраздио у нихилизам и хедонизам који нам је и иначе својствен. Маринина језгровита и једноставна поезија деведесетих титрала је оном источњачком, фаталистичком у нашем народу. Коначно нам је било јасно шта је цена голготе кроз коју пролазимо и, као и увек, били смо вољни да је платимо. Песме као што су Кукавица, Личиш на мога оца и Исусе не би могле да буду снимљене после 2000, а ни пре 1992. зато што народ није био вољан да џара по својој подсвести. Само у златно доба деведесетих било је могуће да једни друге оснажујемо парајући миокард. Само тада су нас интересовале хтонске дубине.

То је разлог што се свакој пунолетној особи распрсава небула у срцу и хипоталамусу на прве тактове Да ли то љубав прави од нас слабиће. Свако од нас је понекад слабић, неки су стално, али током деведесетих смо сви били слаби у исто време и ова музика и ова слова су наш завет да смо имали љубави једни за друге и у данима када смо били на дну.

Келнер у мотелу „Џеп” сакупио је бакшиш од 120 динара у уредно послаганим апоенима од 10 динара, покупио кокаколе у ајнцер и појачао БНТВ на којем је Вики Миљковић сетно молила Хајде води ме одавде. На месту где је био паркиран аутобус створила се барица уља у облику Палићког језера.

 


Истина је да те лажем

To што je moje, сигурно je
што није moje, још боље je
Марко Ристић

 

Свако путовање подлеже мистериозним метафизичким законима који чине да се предмети, села, далеководи и емоције драстично згушњавају у последњим етапама пута. На почетку радознали путник има времена да квалитетно исфилозофира, гледајући у линију хоризонта. Оговарамо сами са собом своје сапутнике, сроднике, проклињемо бејзикаре и друге небитне ликове или промишљамо нека подједнако крупна животна питања. Како се циљ ближи, згушњавају се и време и простор, и наши мозгови грозничаво почињу са пребројавањем, штоповањем и калкулацијама. Колико је још аутобуских станица, мостова, семафора, села, таласа или облака преостало, када ћемо тачно стићи и да ли ће кашњење бити у оквирима очекиваног?

Симонида не гледа кроз прозор, не види како се муњевито смењују НИС-ова пумпа у Коларима, паркинг код Јерине, Мали Пожаревац, Врчин, Икеа. Гледа у квадратни педаљ стакла на свом телефону и безвољно свајпује кроз двадесетак активних четова. Има ту којекаквог света, рецимо цела једна чета напаљених јебача и невештих заводника који у зноју лица свог жицкају макар један емоџи. Симонида је добра душа и заиста с времена на време обиђе сваку од тих Аугијевих штала и остави онај језиви пасивно-агресивни емоџи који се смеје.

😀

Тешко да постоји нешто језивије од тог лоботомисаног створа који се смеје леденим смехом зомбија. Па ипак, сваки од ових сексуалних трудбеника помисли на Хенрија Милера и Анаис Нин када добије то смеће од пиктограма.

Ни у већини осталих канала ситуација није много другачија. У необавезном ћаскању са другарицом проклетницом сваки осредњи селфи благосиља се огњем љубоморе 🔥. Одмах испод, у једној од многобројних женских група, читава плантажа патлиџана и по који систем кап по кап дочаравају тобоже некакву сексуалну тензију 🍆💦.

Док укуцава комбинацију патлиџан, бресквица, банана, капљице на неку ласцивну пријаву другарице из основне школе, Симониди стиже нотификација о новој поруци од Миодрага. Миодраг je особа од њеног интимног интереса што би се рекло англо-америчким речником. Враћа се из Беча где је издоминирао на интервјуу у некој великој софтверашкој фирми.

Њихово данашње онлајн задевање започело је ритуалним опањкавањем сапутника, ауто-превозниковог јавашлука као и генералних примедаба на рачун нашег менталитета. Сваку од тирада Миодраг натапа великом количином хумора што Симониди гравира плитке смејалице око руба усана. Поред ове љупке фацијалне експресије Симонида реагује и комплексним ПВО емоџи системом. Тамо где је форица баш лолофон дејствује прво оним смајлијем који плаче од смеха и котрља се по поду, и то не само да јој не смета очигледно претеривање овог жућкастог мученика који на најбуквалнији начин илуструје ваљање од смеха него га понови 3-4 пута.

🤣🤣🤣🤣

Када процени да је Миодраг у својој жовијалности прешао границе доброг укуса или када напросто жели да му да наговештај да шала и комика не иду у пожељном правцу, oна обазриво типне једном на емоџија са бизарним фацијалисом и исплаженим језиком.

😜

Симонида овим емоџијем каже: хе, хе, смешно брт ево десно око ми се затворило од смеха, али у исто време ме хвата неки мождани удар тако да ајде да причамо о нечем другом.

Миодраг има своју енигма машину којом интерпретира ове сигнале. Као и свако од нас, он има свој шифрарник којим тумачи ширину осмеха, затвореност очију, напаљеност, духовитост и све оно што чини комуникацију.

Задовољан је како се одвија операција Симонида. Осећа се толико поуздано да последњих пет минута у пољу за слање СМС-а брижљиво тримује поруку у којој ће јој упутити позив на дејт. Пажљиво попут лектора у утицајној издавачкој кући одмерава сваки слог, желећи да задржи утисак поузданог играча.

Петнаестак минута вагања касније и његових 134 карактера похитали су на свој пар милисекунди кратак пут преко базних станица Стари Бановци и Врчин не би ли окинули звучну нотификацију Bamboo на Симонидином ајфону. Симонида је прочитала поруку и по аутоматизму угравирала оне исте смејалице. Листала је кроз свој шифрарник и размишљала да ли да одговори зајапуреним емоџијем као каква смерна девојчура 😊, хистеричним смехом као несигурна балавандерка 😆или можда ОК емоџијем као каква блазирана курва 🆗. Процес доношења ове тешке менаџерске одлуке прекинуо је прдеж 💨особе која је седела на седишту испред Симониде. Био је то класични аутобуски анонимни прдеж, у звучном регистру обое, који је читав Симонидин space bubble испунио смешом амонијака, сулфита и метана.

Ово контрадиверзионо дејствовање безименог и бесполног путника унело је конфузију не само у Симонидину носницу, већ је на тренутак као димна бомба покрило целу пређашњу љубавну драму.

Искористимо зато њену дезоријентацију да се и сами изгубимо у непрозирном диму раног ХХI века. Позабавимо се последњим, или, боље речено, најскоријим километрима Марининог magnum opus-а. Смену векова и миленијума у нашем друштву обележило је неколико крупних историјских догађаја. НАТО агресија, њоме убрзана политичка револуција и, ништа мање битно, селидба Аркана на Кипар.

Много људи је изгубило своје послове, животе, синекуре, ренте. Сличан број људи је пак добио нове докторате, шеме и комбинације. Оно што нас више интересује од имовинско-правне прерасподеле и других врста кадровских промена јесте еволуција духа времена, што би наши стари рекли zeitgeist-а.

Да ли као реакција на трауматичне политичке догађаје или токсично деловање периферијског капитализма који је наједанпут грунуо, тек народ се масовно одао пороку пост-постмодернизма, емотивном аскетизму, готовинским кредитима и другим облицима западњачке културе.

Дефинитивно је прошло време у којем смо због поезије били спремни да се видимо у читуљи. Буквално или фигуративно.

Марина препознаје да у овом историјском периоду желимо да карасевдах буде ефикасан попут екстазија. Хоћемо да нас завоза јако и до самог краја али да нас на том крају остави негде одакле ће свако од нас моћи брзо да се врати на своје радне задатке. Нећемо више да будемо располућени емотивно и неспособни пословно.

Марина разуме како дишу њене сестре и браћа. Уместо ниске црних бисера деведесетих почиње да ниже бројаницу од ћилибарских емоџија. Бројаницу где свака реч сама за себе чини универзум. Интерпретација сваке речи, баш као и код Симонидиног емоџија, почива на некој врсти неписаног договора.

Настају песме у којима свака реч садржи минијатурне количине активне супстанце. Да би обезбедила да их слушалац све растопи у мозгу, Марина се служи јефтиним триковима попут игре речи, алитерације, репетиције, асонанце и свих сличних фора на које као свраке реагујемо.

Зна Марина да би нам се рефлекс за повраћање јавио ако би пробала да нас кљука епиком деведесетих и зато нам прави дражеје које конзумирамо на следећи начин:

Лопов, лопова, увек, осети, знаш, ти, ко, сам, ја, знам, ја, ко, си, ти.

Тривијална игра речи коју Индира вешто драмски наглашава довољно је интелектуалног дриблинга да се пажња миленијалаца заокупи и да се накљукају овим колачићем постмодерног Наджњева се момче и девојче.

Или рецимо ово ремек-дело post-truth фармације:
Мојне, мала, мојне, мојне, мојне да
Мојне, мојне, мојне да
Да си му дала, да сам те видела
Виде, виде, видела

Без музичког контекста, овај колоплет бесмислица изгледа као нешто што је написао Винавер или Раде Драинац под дејством траварице. Тек у синергији са музиком Јоргоса Сантиотиса је јасно каквo je дејство ове терапије. Док се мозак бори да препозна труње смисла и логике у исказу, Јоргосов заразни оријентални мелос лагано празни из организма све што подсећа на рационалност. Ана Кокић нас запричава само толико колико је неопходно да нас оријент ухвати под своје.

Наравно није читав миленијалски опус овако суфистички базичан. Имамо и дела са далеко озбиљнијим литерарним амбицијама. Песме као што су Истина је да те лажем Аце Лукаса, Краљ изгубљених ствари Саше Матића и многе друге. Њихова раскошна лексика, компликована семиотика и криптични симболизам делују на потуно исти начин као Гога Секулић док пева Секси бизнисмен. Њихов задатак је да разграде многобројне инхибиције које су у нама изградили званични системи вредности. Уколико их има више утолико и поезија мора да буде комплекснија.

Из тог разлога Истина је да те лажем јесте у исто време и јефтина игра речи у рефрену, али и горко сведочанство о тумарању данашњег човека кроз беспућа транзиционог друштва. Није спорно, има сигурно и вештије написаних сведочанстава које беседе о овој голготи. Има и авангардније поетике и отменијих симболизама, непознатијих и чуднијих речи и израза, али само Маринин оченаш је у стању да пропусти наизменичну струју кроз сваког од нас. Неке пецка на исконском нивоу, невербално, кроз Лукасове тикове, мумлање и синкопе, неке дрма прволопташки са јефтином контрадикцијом у рефрену, а осталима као кодирани криптекс у којем свако може на свој начин тумачити идеје и значења.

Пут ка срцима и хипоталамусима широке публике не може водити (само) преко општих места, лаганих тема и јефтиних поетских слика. Зато се Марина поред егзистенцијалистичких бедака и емотивних гребања по дну каце бави много мрачнијим и амбивалентнијим темама.

Узмимо за пример псалм Краљ изгубљених ствари. У музичком смислу предложак који су понудили композитор Мирослав Танасијевић и аранжери из Lucky Sound-a највише личи на преинсталиране MIDI звукове са неког јефтинијег синтисајзера. Оно кад притиснете жуто дугме и синтисајзер почне сам да свира. У питању је мешавина далматинске клапе, мандолине капетана Корелија и високог гликемијског индекса Ричарда Клајдермана. Па опет, ментална пространства кроз које нас води Саша Матић нису летња романса на отоку Зларин или Корчула, већ једна судбинска љубавна епопеја у густим шумама Дрвара.

Могу да замислим Марину која одслушавши .wav фајл са музичким предлошком долази до закључка да само мрачни либрето може да вине овај пројекат у легенду. Сам наслов поседује неку врсту упристојене живине, налик на Ситничарницу код срећне руке или тако неке књижевности конзервативних и озбиљних људи који носе вунене прслуке. Као што смо рекли, мелодија такође терцира мителевропском пристојношћу.

Али шта се налази испод тог далматинско-млетачког двокомпонентног лака? Хиљаду лепих ствари! Утицајни православни мистик G. Showcross у својeм октоиху горљиво заступа тезу да је у питању јединствени еп о крајишком Ромеу и Јулији. Он интерпретира ову љубавну причу кроз једну средњевековну херменеутику, не либећи се да загази и у некрофилију, Орфеја и Еуридику и многе друге античке узоре. Иако вам ово можда делује као интелектуално разметање, будите сигурни да ће свако следеће слушање донети по једну циглу више у конструкцији овог тумачења.

Лепота Маринине поезије лежи у томе да не морамо сви бити духовници или есхатолози да би дошли до сличне врсте просветљења. Сведок томе су стотине јутјуб коментара у којима слушаоци уграђују кодове Краља у своје веште или потпуно идиотске теорије о смислу живота.

У свакој другој комбинацији ова песма била би полупроизвод који би отаљавали музиканти на јадранској ривијери. Са овом синергијом то је химна уз коју се плаче по крајишким пиланама. Има ли шта лепше од потпуног занемаривања форме и уздизања суштине на пиједестал?

Уз последње тактове мандолине разређује се полако и ваздух око седишта 14. Иако није са нама слушала Краља, Симонида је окрепљена и спремна да притисне SEND. Изабрала је тачно довољну количину хумора уз емоџи који треба да подвуче суштину одговора.

Бојим се Мишo ❤️

 


Епилог

Oд даха се прозори леде
.Музика тјела и говора
Убјеђујем себе да сањам
Да тако бити баш не мора
Пабло Неруда

 

 

Последњих неколико километара круни се под мишелин пнеуматицима. Минибус спринтер надире левом траком коридора 10, претичући возила која се укључују код аеродрома. На рубовима шофершајбне још увек поскакују капљични трагови лагане кишице која је оросила у атару Кишкунфелеђхазе. „Тера турс” са својим пужијим уљаним трагом иза себе оставља скретање за Душановац и омањи ред возила који стрпљиво чека да пенетрира у срце Вождовца. У оба возила злокобно се са радија чује вапај Ане Николић који прикладно нариче о фриковима у тами. Напипала је Ана… Марина неколико неуралгичних чакри у тој песми, али путници у оба возила нису заинтересовани да одговарају на питање: Kад смо тако лепи… што смо тако сами? Kaко и иначе бива у ситуацијама сучељавања са круцијалним питањима, уморни путници су се радије бавили лепезом тривијалних гестова као што су намештање мошница, транслирање грудњака, чешкање перинеума или куцање потпуно безвредних СМС порука.

Следећа капија овог велеслалома је Мостарска петља тј. пумпа Дејтонка. Руке су сада већ нестрпљиво на дршкама торби, крмача и педеруша, телефони су угашени. Стрпљење је одавно потрошено. Испаравају Фрикови и мешају се са устајалим ваздухом превозног средства, а уместо ње част да заврши ово мучно али поучно путовање има песма Апокалипса Амара Јашарспахића Гилета. Нема потребе трошити именице и везнике, Гилета у овом часу не слуша буквално нико, али провиђење се потрудило да баш песма са овим називом буде увод у перипетију и закључак.

Циљна равнина је близу, спринтер је већ на почетку железничког моста, „Тера” испред биоскопа „Партизан”. Код претпоследњег челичног стуба железничког моста зачула се полифона мелодија Горановог хуавеја. Иако он у мраку не види јасно слова, ми видимо да га зове његова жена да провери да ли је стигао. Неколико милисекунди је потребно да Горан одлучи да ли да се јави или да игнорише позив и да припреми свој мозак и удове за безбедан улазак на паркинг аутобуске станице. Из разлога који су нам потпуно нејасни, Горан одлучује да се ипак јави. Kao за инат, поуздани хуавеи баш у том тренутку доживљава једну од својих интерних апокалипси. Модул тач скрина није у стању да препозна Горанов палац који репетитивно брише са десна на лево. Након што је пет пута безуспешно свајповао, Горан схвата да нешто није у реду са телефоном и доноси одлуку да фокус са раскрснице пренесе на телефон. У црнилу кабине сада јасно види пет великих слова исписаних хелветиком Ј-А-С-Н-А и у позадини пријатан лик своје жене који се смеје док се иза ње врти точак на Пратеру.

Већ на извору Савске, испред МУП-а за странце, Драган је приметио да папучица кочнице скандинавског левијатана неравномерно притишће пакнове. Тешио се да је паркинг на којем ће на миру проценити ситуацију изузетно близу и да путници нису у опасности. Спокој који га је испуњавао ишчилио је када је на ушћу Савске у Карађорђеву схватио да сајла кочнице више готово уопште нема везу са кочионим механизмом. Интуитивно је свом снагом нагазио папучицу. На његов ужас апсолутно ништа се није десило осим тихе ономатопеје коју је папучица производила.

Разрогачених очију Драган је посматрао групицу Авганистанаца која је чучала на тротоару испред средњоисточног fast food-a. Помогли су му на наносекунд ови голобради погорелци да са њима подели осећај бивања у животном галиматијасу. Осећај је, додуше, толико био пролазан да је већ након секунд почео да осећа како му се језа лагано пење из пета низ задњу ложу, глутеус и леђа. Погледао је у централни ретровизор, очекујући да ће са неким поделити страву, али логично нико од путника није могао бити свестан да су препуштени на милост и немилост трећег Њутновог закона. Упалио је махинално сва четири мигавца и оценио да би у предстојећих педесетак метара равнине сила трења требало да одради своје, ако не баш да се аутобус заустави онда да изгуби довољно брзине.

Док је покушавао да се сети формуле о сили и убрзању, коефицијенту трења излоканог асфалта, хипнотисано је гледао како промичу бандере. Раскрница је очекивано била без саобраћаја у то време, али није стигао да се порадује тој победи вероватноће зато што је крајичком ока опазио мерцедес спринтер који је долазио из правца моста. Уместо да успори и против прописа направи полукружно око пешачког острва, црвени минибус је као какав пијанац ишао право на њих.

Последња слика на Драгановој ретини је избезумљено лице Горана, који у руци држи мобилни телефон. Оно што би неумитно морало да се деси подлеже суровим законима физике и хемије. Маса, убрзање, наелектрисање, депресија, нада, све ће у тачки фокуса учествовати у оргазмичком ослобађању енергије.

Или можда и неће. Никада нећемо сазнати. Уместо да навијамо у складу са својим класним позицијама, прекријмо раскрсницу чернобилским бетонским саркофагом. Нека их тамо, нека живују и мртвују са Шредингеровом мачком док ми пробистримо епицентрално питање.

На ком километру смо ми као друштво у овој алегорији?

Oно што нас уједињује са сваким друштвом на овој планети јесте постојање фобије од физичког и културног нестанка. Није спорно да смо као друштво неколико пута били у ситуацијама када је поменута фобија била нешто више од мисаоног експеримента. Сваки пут кад се помене последња шљива, Тарабићи и пресељење Николе Која у иностранство напише се једно љубавно писмо нашем племену. Када анонимни мудрац завапи: „Нико нек не брани, јебем ти сунце крваво!”, шта је то друго него емотивна реакција на неизбежни армагедон.

Питање, дакле, није да ли ће ускоро крај, већ да ли смо сви и даље у аутобусу.

:накашљава се да започне поенту:

Друштво које нема језичку платформу на којој може да гради, буџи, напушава и проклиње није друштво, па самим тим и не може да пропадне. Свака част свима који дају свој допринос у креирању те платформе. Изгарају у тој племенитој борби академици, драматуршкиње, карикатуристи, ријалити трудбеници, паорке и дизајнери. Као што се каже: свако од нас је фудбалски селектор са идејом како треба да се ради.

Они који су склони ниподаштавању поезије коју потписује Марина Туцаковић морају бити свесни да је у последњих пола века она, поезија дакле, једини проходни васкуларни систем који прокрвљује наше органе. Нема друге савремене мисли која подједнако пулсира кроз коморе, преткоморе и мождане овојнице касирке у „Лидлу”, докторанткиње на Јејлу или андрагога запосленог преко омладинске задруге у „Пин бету”.

Велико је индивидуално богатство што неки од нас смисао нађу у американи, гуслању, наводњавању кап по кап, Зорановим метафорама, хомеопатији, филателији, популарној психологији. Свака од тих људских делатности оплемењује нас и још по коју особу у нашој близини, али без основног комуникационог сета вредности немамо никакве шансе да заиста доживимо емпатију.

Ставимо све паре на сто… поезија Марине Туцаковић представља вјерују савременог српског друштва. Она је систем који се користи за тумачење свих важнијих питања која муче савременог човека. Многи од нас су животне лекције о издаји, праштању, friend zone-у, севдаху, метаноји и провинцијализму имали у Марининим скриптама. Ко год је имао зрно љубави у својим робним резервама научио је макар кварк мали о солидарности, болестима зависности, мазохизму, ејџизму и зависти.

Уместо да се поливамо млеком од кокоса и заронимо у сваку од ових тема, завршићемо са два кључна тријумфа Маринине филозофије.

Прва победа је увођење женских студија на мала врата у „учионице”. Смејте се ви који убијате патријархат фондовском муницијом, али без оружја великог калибра као што су Кукавица, Личиш на мог оца и Није за њу та се битка неће добити. За разлику од многих феминистичких прегалаца, Марина нема претензија да зна како треба да изгледа друштво будућности, али је у стању да подари глас свакој жени која би да јебе матер кукавици и да подржи сваку цуру која је на страшном месту кадра постојати.

Најважније од свега Марина у свом гневу праведника не окреће леђа ни злосрећним створењима која љубав игром судбине промишљају кроз стих ја бих била тепих по којем ти газиш. Морате бити јако хладног срца да не будете у стању да разумете како Марина не пропагира покорност већ крепи, што би Витни рекла, сваку жену, јер управо свака жена може подлећи тим неумољивим патријаршијским законима. Доказ томе је да и највеће боркиње и борци за боље друштво неретко завршавају у паклу тепих метафоре. Патријархат ће крепати, можда не сутра или прекосутра, али прве веће пукотине због којег ће се једаред урушити наша патријаршија нанела је Марина.

На крају засигурно најважнији домет и најосновнија тековина Маринине космогоније — појам Емотивна луда. Појављује се 1996. у називу истоименог албума Свете Петке српског фолка, да би свој камео наступ такође имала и у песми Рођен са грешком. Првобитно, Марина употребљава ову синтагму у женском кључу као скицу рањене женске душе која свесно чини оно што јој доноси пропаст, али мислим да је свима јасно да ова моћна конструкција надилази пол и род.

Емотивна луда је лична карта овог народа. Она је синтеза Његошеве фиксације косовским митом, Цвијићеве  фасцинације динарским типом, плаховитости Ђуре Јакшића, духовности Виде Павловић и алтруизма Синана Сакића. Емотивна луда није похвала лудости, она је глорификација човечности коју наша жена, као и наш човек, показују упркос невољама које их опхрвавају.

Емотивно лудило тиња кроз црначки звук Зденке Ковачичек, букти у шизофренији Оливера Мандића. Гори у емотивном неиздржу Слађане Милошевић, дрчном очају Наде Топчагић, док храбри свог момка да изабере другу. Луда је, као што знамо и Зорица Марковић, и не само због киша које лију. О емотивном безумљу господина Рамадановског да и не причамо. Без обзира на класну, расну и сваку другу припадност, емотивна лудост као урођени деформитет путује кроз наше друштво не поштеђујући никога.

У самој својој суштини емотивно лудаштво јесте оно сидро које нас постојано држи међу хридима источног Медитерана. То је хипотека због које нисмо део Мителевропе.

Свима које плаши ова геополитичка дијагноза остаје нада да ће неке следеће генерације урадити редакцију Марининог јеванђеља и да ће повести ово друштво у правцу неких мирнијих, сангвиничких вода.

Што нас доводи и до одговора на питање ко је крив. Иако нисмо штедели слова у славу Марине као аутора, јасно је да највеће заслуге за воздизање ове литературе на ниво културне баштине иду Горану, Маши, Миодрагу и свима нама који чинимо део овог доброг, лажљивог, завидног, кукавичког и племенитог народа. Наша воља да уградимо сваки стих у своје издаје, преваре, раскиде, еуфорије и доколице чини да ова поезија има пулс. Све што је Марина истипкала на писаћој машини или што је написао неко из армије њених ghost writer-а биле би само анемичне нуле и јединице да нису каљене у врелој ватри прозаичног обичног живота.

Сви ми, дакле… ми који смо, што би рекао народни песник, пустили свој комплекс да дише… ми ћемо спокојно тиховати, јер знамо да ће и у новој генерацији, какав год да им буде стилски израз, сигурно куцати лавље срце.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Srđan says:

    kakav nadahnuti kulturni radnik.. radi za kulturu ono sto misa vacic radi za patriotizam.
    mozda da se vratis da pises tekstove mimi mercedez?

  2. Bege Fank says:

    IZLIV LJUBAVI U MOZGOVE ❤️❤️❤️

  3. Chivas, druze says:

    Ovo je prešlo sve granice kempa. Primer do koje mere su ovdašnji intelektualci samoponišteni kada su pristali da se adaptiraju na srbsku pop-kulturnu trešeranu. Ovaj tekst je duhovni hropac generacije 90ih, dno očaja, kataklizmički poraz… jer da to nije, autor bi makar znao da Marina uvek piše olovkom na papiru (obično na krevetu, alkoholisana), nikada na pisaćoj mašini ili kompu.

    Toliko mi je žao Lopušine, a i svih nas… treba mi piće.

  4. Владан Максимовић says:

    Гледајте у будућност, друже Чивас, тамо ћемо се срести Огњен Лопушина, ви и ја.

  5. Sandra Marković says:

    Briljantan tekst. Dominacija kao takva.

    Žao mi je onih koji ne shvataju koliko je Lopušina genijalan.

  6. Dejan M says:

    Odličan text. Ovi koji hejtuju su zapravo likovi iz autobusa.

Ostavite komentar:

Slični članci: