Da li imate preko 18 godina?

Odlazak besmrtnog Johana Krojfa

Legenda holandskog i svetskog fudbala izgubila je bitku sa rakom pluća. Ostaje nam zaveštanje da uvek kritikujemo defanzivni fudbal.

Obavezan deo mog odrastanja bile su priče o fudbalu koji se nekada igrao. Moj otac je voleo fudbal – onako, ne baš da ga sad kretenski prati kao ja nekada, i da vam u po’ noći može reći ko je dao četvrti gol u epskoj pobedi Karlsruhera nad Valencijom od 7-0, ali ga je baš onako…voleo. Njegov otac, to jest moj deda, bio je prijatelj Rajka Mitića, i onda je moj stari tako mlade dane proveo sa Zvezdom, i tako i usput zavoleo fudbal kao igru. Nije moj otac bio neki bogznakoliko pričljiv čovek, čak rekao bih da sam malo šta u životu od njega stigao da naučim, ali sam uvek stizao da odvojim uvo za trenutke kada je pričao o tim nekim minulim vremenima. Bili su to ujedno i retki trenuci kada bih u njemu osetio neku strast za nečim običnim, narodskim, uzevši u obzir da je po struci naučnik i da smo se retko sretali u interesovanjima, a još ređe u stavovima.

Pričao je tako on meni kako engleska titula 1966. nije bila ni prevara ni slučajnost, jer su imali odlične igrače – Charlton, Moore, a ponajviše Nobby Stiles, kasapin na poziciji zadnjeg veznog koji je podmetao svoju kičmu i bubrege za dobrobit tima. Kako su on i deda u neverici putem radija ispratili magični preokret Eusebiovog Portugala protiv Severne Koreje na tom istom svetskom prvenstvu. Kakav je igrač bio Roberto Rivelino, kako su Italijani uvek nekako na mufte stizali do raznih trofeja, i kako smo prodali Panathinaikosu finale za reflektore.

Meni je, ipak, omiljena priča bila ona o finalu Holandija – Nemačka 1974. Još vidim mog oca svog zajapurenog kako priča, čoveče, izvode Holanđani loptu sa centra, Rep, Krol, ’vamo, ’namo, Cruijff uzme, obori ga Švaba, Neeskens penal paf – 1-0 za Holandiju. I onda onaj ključni deo, u kojem me gleda sa očima ludaka i skoro pa viče – “ej, 1-0, i nijedan Nemac nije takao loptu!”.

“I šta je onda bilo, ćale?”, pitam ja, očekujući neki epilog u kojem Holandija zabija još pet komada do kraja. Ništa…jebiga, Beckenbauer, jebiga, Paul Breitner, Gerd Müller, jebiga sine, to je bila dobra ekipa. Očigledno, mnogo dobra, čim su pobedili Holandiju o kojoj je moj stari toliko penio. Čim su pobedili Ruuda Krola, čoveka koji je mogao da igra otprilike gde hoćeš u odbrani, od libera do zadnjeg veznog. Johnnya Repa, desnog polušpica koji je po potrebi bio i centralni, i levi, i šta hoćeš, i tresao je mreže svugde gde se zatekao. Johana Neeskensa, koji je valjda imao četiri plućna krila koliko je dođavola mogao da istrči.

I naravno Johana Cruijffa.

JohanCruyff-f

 

Tehnika? Tehnika nije vaša sposobnost da žonglirate hiljadu i više puta bez da vam padne lopta na zemlju. To može svako da navežba, i onda lepo da radi u cirkusu. Tehnika vam je kada jednim dodirom uputite pravo dodavanje, pravom brzinom, na pravu nogu vašeg saigrača.

Hendrik Johannes Cruijff rodio se 25. aprila 1947, na jedva pet minuta hoda od Ajaxovog starog stadiona, poznatijeg kao “De Meer”. Dvanaest godina kasnije ostao je bez oca, što je mladom Johanu, tada već junioru u crveno-belom dresu, samo dalo dodatnu motivaciju. Postaće veliki fudbaler i tako osvetlati prezime. Barem je tako tada mislio.

Šta je to brzina, uopšte? Sportski novinari često ne umeju da razlikuju brzinu od dobre procene. Vidite, ako ja krenem malo ranije da trčim od onoga ko me čuva, izgledaću vam brži od njega.

Novembar 1964, i sedamnaestogodišnji Cruijff debituje u prvom timu Ajaxa. Šansu mu daje engleski stručnjak Vic Buckingham, stari prijatelj porodice Cruijff. Johanova majka Nel je radila kod njega kao čistacica po smrti njenog supruga, i njen sin je često dolazio u njihovu kuću na ručak. Buckingham je zbog privatnih problema već jednom napustio Holandiju 1961. godine, ali se vratio tri sezone kasnije. Napustiće je opet dva meseca posle Johanovog debija. Njegova zamena? Rinus Michels.

Rust zacht lieve Johan…

A photo posted by AFC Ajax (@afcajax) on

Ajax te sezone završava prvenstvo na 13. mestu – najniži plasman amsterdamskog kluba ikada zabeležen. Na leto 1965, novi predsednik Jaap van Praag odlučuje da valja odrešiti kesu, i vraćaju se tada etablirane zvezde Co Prins i Henk Groot. Ali za Cruijffa još uvek nema mesta među Ajaxovim starterima. Tek 24. oktobra, zahvaljujući povredi Klaasa Nuninge, Johan dobija mesto u prvoj postavi protiv gradskog rivala DWS-a. Postiže dva gola, i narednih sedam utakmica “kopljanici” ne znaju za poraz. Pobedom protiv Twentea 15. maja osigurana je i titula dva kola pred kraj takmičenja. Godinu dana kasnije, Ajax će ne samo odbraniti naslov prvaka, već će i pobedom u finalu kupa protiv NAC-a upisati prvu “duplu krunu” u istoriji kluba. Devetnaestogodišnji Cruijff pomogao je svom klubu sa trideset i tri gola.

Današnji fudbaleri umeju da šutnu samo punom. Ja sam umeo da šutiram i punom, i spoljnom, i unutrašnjom, i to i levom i desnom. Drugim rečima, bio sam šest puta bolji igrač od ovih danas.

Posle treće uzastopne titule 1968, red je bio da i Evropa čuje reč-dve o novom holandskom čudu. U četvrtfinalu, posle čak tri utakmice izbačena je Benfica velikog Eusebia. U polufinalu su “Ajačidi” bili bolji od Spartaka iz Trnave, ali je na poslednjem stepeniku čekao ipak prejak AC Milan. “Rosoneri” trenera Nerea Rocca isprašili su mlađane “lale” sa čak 4-1 (jedini gol za Ajax, inače, postigao je Velibor Vasović sa bele tačke). Ali i Michels i Cruijff su znali da njihovo vreme tek dolazi.

Zbog povrede, Cruijff propušta prvi deo naredne sezone, i vraća se tek u oktobru protiv PSV-a.

Po prvi put izlazi na teren noseći ne svoju standardnu “devetku”, već dres sa brojem – 14.

Devetku je, za vreme odsustva, zadužio Gerrie Mühren. Johan je trebalo da obuče dres sa brojem sedam, ali mu je na kraju dopala četrnaestica jer je osoblje kluba zaboravilo da opere sve dresove. Ajax je pobedio sa 1-0, i sledeće nedelje Cruijff je izašao na teren ponovo sa brojem 14 na leđima. “Pa, protiv PSV-a je dobro prošlo”, objasnio je sujeverni Johan novinarima.  Od tog momenta, “četrnaestica” i Cruijff postali su gotovo nerazdvojni. Taj broj mu je umnogome i obeležio karijeru.

Igrati fudbal je jednostavna stvar, ali igrati jednostavan fudbal je nešto najteže što postoji.

Wembley, proleće 1971. Panathinaikos, pod vođstvom trenera Ferenca Puškaša, ne može da parira Michelsovoj sada već odlično uigranoj mašini.

Ajax je šampion Evrope, a “ušati” pehar još dve godine neće napustiti grad kanala i crvenih svetiljki.  Michelsov koncept “totalnog fudbala” zavladao je starim kontinentom, i postao novi globalni fudbalski trend.

Uskoro dolazi i vreme da prva zvezda ekipa napusti rodnu zemlju i oproba se negde drugde. Prva je zvala Barcelona, koja je Cruijffa pokušala da privoli na vernost još 1971. Katalonskom klubu je propala kombinacija sa Gerdom Müllerom, pa su rešili da ponovo pokušaju sa sada trostrukim evropskim šampionom. Nije odmoglo ni to što je trener slavnog kluba bio stari znanac – opet, Rinus Michels.

Zbog pravne problematike sa španskim savezom, Cruijff je debitovao tek u sedmoj utakmici prvenstva protiv Granade. Do tog meča, “blaugrana” je imala dve pobede, dve nerešene i tri poraza. Andalužani su ispraćeni kući sa 4-0 – Cruijff je pogodio dva puta, i tako – slično kao i 1965. – otvorio seriju svog kluba od čak 25 utakmica bez poraza. Omrznuti Real nastradao je sa istorijskih 0-5 u Madridu, a titula je osvojena sa pet kola “fore”.

Barcelona je zavolela Johana kao nikoga do tad, a i on je voleo nju.

Njegov sin Jordi dobio je ime po svecu zaštitniku Katalonije svetom Jordiju, što je u ono vreme Frankove Španije bila i svojevremena protestna nota – generalisimus je zabranio Kataloncima da svoju decu imenuju “Jordi”, ali kako je najmlađi član porodice Cruijff rođen u amsterdamskoj bolnici, španski državni organi nisu imali pravo da mu ospore krštenicu.

Johan and Jordi Cruijff/ foto: Mirrorpix

Kako to mislite, ne možete da pobedite bogatiji klub od vašeg? Ja još nisam video kako džak sa novcem postiže gol na utakmici.

Ipak, zlatna era Barcelone se nije desila – barem ne za Johanovog igračkog vakta. Cruijff će do kraja svog boravka u Kataloniji osvojiti još samo jedan trofej, i to nacionalni kup 1978. Tada već u poznim fudbalerskim godinama, Cruijff odlučuje da se preseli u severnu Ameriku, gde nastupa za Los Angeles Aztecse i Washington Diplomatse. U rodni grad vraća se 1981. godine, potpisavši krajnje interesantan ugovor – ako na domaću utakmicu Ajaxa dođe više od jedanaest hiljada navijača (kapacitet stadiona De Meer bio je 19 hiljada), njemu pripada polovina novca od karata. Još jedan vizionarski potez.

Svoj drugi debi za voljeni klub desio se 6. decembra, pred punim tribinama De Meera. U dvadeset i prvom minutu, Cruijff je predriblao dvojicu svojih čuvara i lobovao golmana Haarlema za 1-0 – mladi tim Ajaxa, u kojem su tek sazrevali Wim Kieft, Sonny Silooy, Gerald Vanenburg i pre svih Frank Rijkaard, dobio je konačno i dostojnog predvodnika. Amsterdamski crveno-beli do kraja sezone nisu doživeli više nijedan poraz, pa su navijači ponovo slavili titulu na Leidsepleinu u centru grada. Isti scenario viđen je i na proleće 1983.

A onda – šok. Posle svađe sa upravom kluba, Johan čini ono što se ne čini i prelazi u redove ljutog rivala Feyenoorda. Nije baš bogznakako dočekan u Rotterdamu, ali mu nije smetalo – brzo je krenuo da postiže golove, i ljubav sa tribina usledila je nedugo zatim. Sa punih trideset i šest godina zajedno je, uz perspektivnog Ruuda Gullitta, doneo “Legiji” još jednu duplu krunu za vitrine. Trinaestog maja 1984., u 79. minutu utakmice protiv Zwollea, Cruijff je i zvanično okončao svoju igračku karijeru. Sudija Jan Severein mu je pokazao simbolični crveni karton, i on je po poslednji put krenuo sporim hodom prema autliniji.

Ne verujem u boga. U Španiji se svi igrači, njih dvadeset i dvojica, prekrste pre nego što uopšte i kroče na teren. Kad bi to imalo ikakvog učinka, sve utakmice bi se završavale nerešeno.

U narandžastom dresu holandske reprezentacije Cruijff je doživeo razne uspone i padove. Recimo, prvi crveni karton u istoriji “Oranja” dodeljen je upravo njemu – i to jer je na meču protiv Čehoslovačke udario sudiju Glocknera. Ovaj incident rezultovao je i jednogodišnjom suspenzijom od strane FS Holandije – pod pritiskom medija, Cruijff je ponovo pozvan u tim posle osam meseci, i naravno, odmah je postigao gol.

Većina ljubitelja fudbala ipak, kao i moj otac, najviše pamti Cruijffove majstorije sa Svetskog prvenstva 1974. u Zapadnoj Nemačkoj. Selektor Rinus Michels (opet on!), doveden bukvalno u poslednji momenat pošto su u savezu procenili da aktuelni vođa tima František Fadrhonc ipak nije pravi čovek, uspeo je da uklopi sve majstore u jedan kohezivan tim, i rezultati su odmah usledili. U prvoj fazi osvojili su pet bodova, u drugoj svih šest, uključujući i pobedu od 2-0 nad važećim prvakom sveta Brazilom. Usledilo je onda i već opisano finale protiv Nemaca, koje se završilo tako kako se završilo.

Četiri godine kasnije, Cruijff je odbio da putuje na svetsko prvenstvo u Argentini. Navodno je to bio bojkot zbog vladajuće vojne hunte u južnoameričkoj zemlji, ali kasnije se otkrilo da je glavni razlog bio strah od kidnapovanja, mada su neki takođe i spominjali da se radilo o konfliktu interesa između raznih sponzora. Bez Cruijffa, Holandija je ponovo stigla do finala, i posle produžetaka izgubila od domaćina sa 3-1. U poslednjem minutu regularnog toka, pri rezultatu 1-1, Rob Rensenbrink je iz jednog odbitka pogodio stativu. Da li bi Cruijff na njegovom mestu pronašao put do mreže golmana Fillola, nikad nećemo saznati.

Ne shvatate šta vam pričam? Vidite, da sam želeo da nešto shvatite, bolje bih vam to objasnio.

Igrački kraj bio je samo početak blistave trenerske karijere. Prvo je, naravno, otišao u Ajax i sproveo svojevrsnu revoluciju. Njegov mandat u matičnom klubu protekao je u znaku drastičnog podmlađivanja, i afirmaciji mnogih novih mladih talenata. Marco van Basten, Ronald Koeman, John van ’t Schip, Stanley Menzo, kao i njegovi bivši saigrači Silooy, Rijkaard i Vanenburg, neki su od fudbalera koji su prošli Johanovu školu. Dva kupa Holandije i jedan Kup Kupova postavili su bazu za novi veliki Ajax koji će na scenu stupiti nešto kasnije.

Svoje najveće uspehe kao trener postigao je u Barceloni. I tamo je prvo pribegao kompletnom restruktuiranju filozofije kluba – po njegovoj strategiji, tim je trebalo graditi oko nekoliko vrsnih profesionalaca koji bi bili posebno izabrani, a onda dopuniti ostatak najperspektivnijim mladićima iz “La Masie”, omladinskog pogona, koji je inače bio Cruijffova ideja – još kao igrač on je predložio predsedniku kluba Luisu Nunezu da sagradi akademiju za mlade fudbalere.

Plan je ubrzo doveden do savršenstva, i 1991. Barca je osvojila svoju prvu od četiri uzastopne titule, čime je razbijena hegemonija madridskog Reala.

Cruijffov “Dream Team” ostvario je pravi balans između kvalitetnih stranaca kakvi su bili Michael Laudrup, Romario, Hristo Stoichkov i Ronald Koeman, i domaćih snaga koje su predvodili Andoni Zubizarreta, Julio Salinas, Txiki Beguiristain, Jose Mari Bakero te mlade nade Pep Guardiola, Albert Ferrer, Guillermo Amor i drugi.

Statistika je dokazala da fudbaleri u toku utakmice imaju posed lopte oko tri minuta u proseku. Ono najbitnije, dakle, je šta uradite u ostalih 87 minuta meča. To pokazuje jeste li dobar igrač ili ne.

Ono sto mu je izmaklo kao fudbaleru Barcelone, nije kao šefu stručnog štaba. Jedne majske noći na Wembleyu 1992. godine, Ronald Koeman je slobodnim udarcem matirao Gianlucu Pagliucu u 111. minutu i doneo Barci prvi trofej evropskog šampiona. “Dream Team” je i zvanično ušao u istoriju, a Cruijff je sada bio i de facto krunisani kralj Katalonije.

Kraj, ipak, nije bio daleko. Tim je počeo da se osipa nakon četvrte titule i izgubljenog finala Lige šampiona protiv Milana, a nemilosrdni španski mediji optužili su legendarnog Holanđanina za nepotizam, budući da je počeo da daje malo jače minute svom sinu Jordiju. Georghe Hagi, Meho Kodro i Robert Prosinečki nisu uspeli da nadomeste odlaske Laudrupa, Romaria i Stoičkova, što je dovelo i do rezultatskog posrtanja. Kada je u maju 1996. u novinama osvanulo da će trener Barcelone od naredne sezone biti engleski stručnjak Bobby Robson, bez da je to Cruijff uopšte i znao, rastanak je bio neminovan. Nakon puno javnih svađa i ružnih reči, Nunez je omiljenom katalonskom Holanđaninu uručio otkaz. Kraj jedne ere – ali i jedne karijere. Jer do kraja svog života, Johan se više nije bavio trenerskim poslom. Jeste on par puta nastupio kao selektor Katalonije u nezvaničnim prijateljskim mečevima, ali to i ne računamo. Ali hajde tek da spomenemo da u četiri utakmice nije upisao nijedan poraz.

U mojim timovima, golman je prvi napadač, a špic je prvi čovek odbrane.

I posle Barcelone je ostao blizak fudbalu. Bio je čest gost na holandskoj televiziji, i pisao je kolumne za dnevne novine.

Ostao je poznat kao veliki kritičar defanzivnog fudbala, a pogotovo na nacionalnom nivou.

Po Cruijffu, Holandija uvek mora da igra u formaciji 4-3-3 – sve drugo je svetogrđe. Tako je 2007. napao selektora mlade reprezentacije Foppe de Haana da insistiranjem na postavci 4-4-2 “iseca žilu kucavicu holandskog fudbala”, iako je ovaj tada osvojio Evropsko prvenstvo u konkurenciji igrača do dvadeset i jedne godine.

Njegova reč se u Holandiji poštovala kao crveno slovo.

Marco van Basten je doslovno zahvaljujući Cruijffu stigao do pozicije selektora Holandije i kasnije trenera Ajaxa, bez obzira što je umnogome bio nedorastao tom zadatku. Sa druge strane, njegove oštre kritike bukvalno su sahranile selektorski mandat Dicka Advocaata, čiji nešto defanzivniji stil uopšte nije bio po Johanovom ukusu. I u odmakloj starosti, mediji, i ne samo mediji, znali su da pitaju Cruijffa za savet. A on je uvek odgovarao na sebi svojstven lakonski način, uz gomilu prepoznatljivih “onelinera”.

Ja sam sada bivši igrač, bivši tehnički direktor, bivši trener, bivši menadžer i bivši počasni predsednik. Lepa lista koja vam samo pokazuje kako svemu jednom dođe kraj.

Iako je Cruijff pazio šta jede i pije, cigaretama nije mogao da odoli. Umeo je, kažu, da popuši i čak četiri pakle dnevno kada bi ga baš “priteralo”.

Kada su mu doktori 1991. rekli da bi valjalo da prestane sa konzumacijom duvana, Johan je, da bi primirio živce, prešao na “Chupa Chups” lizalice, sa kojima bi ga često viđali na klupi Barcelone. Nije slučajno da je baš te godine prodaja tih slatkiša u Kataloniji skočila za dvesta posto.

Dugogodišnji pušački staž uzeo je svoj danak prethodnog oktobra, kada mu je otkriven rak pluća. Pre samo mesec dana, Cruijff se oglasio u štampi povodom svoje bolesti. “Trenutno je 2-0 za mene na poluvremenu, i cenim da ću do kraja pobediti”, izjavio je u svom stilu tom prilikom.

Kancer je ipak bio neravnopravan protivnik. Johan Cruijff preminuo je u četvrtak 24. marta ujutru u svom domu u Barceloni, u šezdeset i osmoj godini života. Bivši igrač, bivši tehnički direktor, bivši trener, bivši menadžer, bivši počasni predsednik. Jedino u kući slavnih nikada neće biti “bivši”.

Ide ona stara priča da su Maradona i Pele najbolji ikada, pa posle toga ko se kako dogovori. Što se mene tiče, možemo da se dogovorimo da je Cruijff ovde barem treći. Kažem barem, jer mi je onaj Brazilac, koji celu karijeru nije mrdnuo iz Santosa i najbolje rezultate ostvario u eri gde se od bekova očekivalo da se izvine napadačima posle klizećih startova, vazda bio sumnjiv. Ali hajde da ne talasamo, pa nek bude – Maradona, Pele, pa Cruijff.

Vaarwel, Johan. Nisam stigao da te gledam dok si bio aktivan, ali sam nadomestio propušteno kopajući po raznim arhivima i čitajući o tebi. U svakom slučaju, ako si mog poslovično pasivnog oca uspeo da angažuješ do te mere da on i par decenija postfacti tako ekstatično priča o tebi, znam da si bio više od običnog fudbalera.

KNVB_Screens_HD_ArenA_160324_johan

Lajkuj:

Komentari:

  1. pera zdera says:

    lep tekst! steta sto ste ga upropastili na kraju recima da su se u peleovo vreme bekovi izvinjavali napadacima ako startuju na loptu. ocito ne znate da je pele na dva mundijala 62. i 66. odigrao svega po jednu utakmicu, jer su mu grubijani skoro pa polomili nogu. u engleskoj je to bio neki bugarin, u cileu 62. se i ne secam nije ni bito. poenta je da tad napadaci nikako nisu bili zasticeni, u prilog tome, tad nisu postojali ni zuti kartoni. inace, krojf je ja mislim, nabolji evropski fudbaler svih vremena/ toliko! slava mu!

    1. Mairosu says:

      Vise sam ovde mislio na klupski deo karijere. Hvala svakako na pohvalama.

Ostavite komentar:

Slični članci: