Najuzbudljiviji srpski world music bend- The Cyclist Conspiracy

Deluje mi kao da je trebalo da prođe večnost da bi The Cyclist Conspiracy došli do očiju javnosti. Za projekat sam znao još dok je Nikola formirao bend, pa sam čekao na prva izdanja, a onda i na prve nastupe. Čim su “izašli iz ormara” dobili su jaku podršku kod nas, a zatim u inostranstvu, i to sa više strana. Što ne iznenađuje, jer bendovi koji uspeju da na pravi način ukombinuju melos sa rok muzikom lako mogu postati prava senzacija, pogotovo ako imaju dobar scenski nastup, a uz to još i recimo – hor. Koncert sa King Dude-om iskoristio sam kao povod da sa Nikolom, osnivačem benda napravim presek stanja, popričam o njegovim afinitetima ka melosu i mistici, kao i o tome zašto su kafane najbolje mesto za kovanje zavera.

The Cyclist Conspiracy je, makar gledano po broju članova, prilično ambiciozan projekat. Koliko vremena ti je trebalo da skupiš sve potrebne ljude i koliko je to bilo teško, imajući u vidu da su i muzički Cyclist vrlo specifičan bend?

Najteže je bilo da se to nekako sastavi u glavi, posle je stvar zaživela sama od sebe. Cela priča potiče još iz vremena pre Kinovie, kad smo Romac (Dažd, Gypsy Wizard and the Prophets of Doom, Mutabo) i ja osnovali Društvo za razvoj alhemijskih studija “Vasko Popa”. U stvari, jedina dva člana smo bili ja i on, a aktivnosti su nam se svodile na zajedničko blejanje u njegovoj ili mojoj sobi, gde smo pokušavali da nađemo alhemijsku simboliku u crtežima sa Popine “Kore”, nagađali da li je “Fulkanelijev učenik” zapravo sam Fulkaneli, razglabali o misticizmu, tajnim društvima, propasti sveta i generalno se ložili. Opet, iza svog tog loženja postojao je jedan ozbiljan apokaliptični “angst”, osećanje da živimo u najgorem od svih doba i da nešto mora da se preduzme u vezi sa tim. Ako ništa drugo da se to osećanje nekako izrazi.

Kroz Kinoviu se to osećanje transformisalo u lunarnu blagost i skrušenost pred nečim većim od nas samih, ali stvar nije bila dovoljno zrela, a zalogaj je bio prekrupan, tako da se sve završilo sa “Knjigom pelinovom”. Sve u svemu, bio je to jedan jako uzbudljiv, emocijama nabijen period i beskrajno sam zahvalan tim dragim ljudima koji su izdržali sve moje budalaštine, od sluđenosti gnosticizmom do tripovanja da sam inkarnacija Đorđa Markovića Kodera. Užasno sam ponosan na svu zajedničku ljubav koju smo utkali u taj bend.

Ključna dva trenutka za formiranje The Cyclist Conspiracy bila su poznanstvo sa Trejom iz Secret Chiefs 3 i sa ljudima iz BICIKL-a. To je bilo automatsko prepoznavanje, taj neverovatan osećaj da si među braćom rođenom, da su stvari konačno postale jednostavne i da ti je jasno šta treba da činiš. Jedno vreme sam intenzivno svirao sa BICIKL-om, ali se u nekom trenutku desilo da je cela stvar stala zbog Vyrasovih postdiplomskih studija. Ideja o novom bendu mi se motala već neko vreme po glavi, ali tek tada sam se zaista osmelio da razmišljam o njoj. Posle toga je sve nekako krenulo samo od sebe. BICIKL je maltene bratski bend The Cyclist Conspiracy, sa njima sviram dan danas i oni su mi omiljena grupa muzičara i ljudi na ovdašnjoj sceni. Sa njima i dan danas imam neverovatnu razmenu, i u prijateljskom i u kreativnom smislu.

Imajući u vidu brojnost članova, koliko redovno imate probe i kako to izgleda? Da li imate odvojeno probe benda, a odvojeno probe hora?

Probe uglavnom imamo mesec dana pred koncert, nekad i manje, sve zavisi od situacije. Prosto, bend je previše glomazan, pa smo prinuđeni da radimo gerilski. Olakšavajuća okolnost u tom smislu je što su svi u bendu poprilično iskusni po pitanju sviranja i nastupanja. U početku smo imali posebne probe za hor, sada smo već dovoljno uigrani tako da za tim nema potrebe. Zajedničke probe su uglavnom užasno zabavne, mada ponekad znaju da budu kompletan haos i luda kuća. Ponekad nam banu drugari pa bude još veselije, a povremeno se niotkuda pojavi i taj misteriozni čovek koji se predstavlja kao El Miryami Mariachi.

Posmatrajući muzički identitet benda, primetna je eklektika u izrazu, sklonost ka raznim oblicima muzike sa određenih područja (istočnjački uticaji, rebetiko, itd) kao i sklonost ka filmskoj muzici. Kako bi ti muzički odredio ono što Cyclist rade? Iako je projekat eklektičan i bogat uticajima, ipak neko usmerenje i identitet postoje?

Proces stvaranja muzike nikad nije čisto “muzički”, postoji bezbroj delića tog finalnog, izbalansiranog mozaika i njegovo sklapanje u manjoj ili većoj meri uvek prati neka dublja, lična integracija. Naša muzika je dobrim delom određena pričom koju želimo da ispričamo i u tom smislu nismo hteli sebi da zadajemo nikakva žanrovska ili druga ograničenja. Odatle valjda i ta sklonost ka filmskoj muzici. Naravno, postoje neke žarišne tačke uticaja, ali trudimo se da ih ne tretiramo olako, sinkretički, i da čitav proces, koliko god je moguće, usmerimo ka nekoj vrsti sinteze. To je, naravno,  neizvestan poduhvat,  ali je zapravo ono što bismo mogli da istaknemo kao “usmerenje i identitet” benda. Od početka nas je pokretala jaka želja da uronimo u sferu muzičkih “korespondencija” i pronađemo sopstvenu nit u mreži.

Takođe, sta znači (Anti) world orchestra?

Taj podnaslov sam zamišljao kao famozni ružičasti zrak sa Valisa, koji se probija kroz planinu đubreta i izliva u veliku neonsku reklamu s one strane dobra i zla.  “World” je ovde naravno referenca na tzv. “world music”, ali i na svet u mističnom smislu, gde “svet” označava totalitet ljudskih, zemaljskih strasti. Ova zagrada je tu da nas odbrani od sakrivanja sopstvenog mraka.

Pomenuli smo folk muzičke uticaje. Koliko istražuješ folk muziku sa ovih prostora i da li te to privlači više ili manje od stranog melosa? Koji su vaši muzički uticaji generalno?

Pre bih mogao da kažem da folk muzika sa ovih prostora istražuje mene, pošto je u stanju da dotakne mesta do kojih nijedna druga muzika ne može da dopre. Sa balkanskom muzikom prosto imam dublju, intimniju vezu. Ona mi pruža neophodno uzemljenje u tlu sa koga potičem, a u tom tlu se nalazi svašta – od upokojenih vampira preko zakopanih flaša rakije, zvukova bitaka, tragova stopala koja su udarala u ritmu kola, koledarskog snega, ivanjskog cveća, devojačkih kletvi i zakletvi, muškog semena, znoja i krvi, sve do kostiju predaka. To nije stvar privlačenja ili neprivlačenja, to je stvar gravitacije i osvešćenosti. Osećam duboku povezanost sa ovim prostorima, pri čemu ne mislim samo na Srbiju, nego na čitav Balkan, a muzika mi omogućava da tu povezanost doživim na najdubljem mogućem nivou.

Što se tiče muzičkih uticaja generalno, stvarno ih ima mnogo. Slušamo svašta, od raznoraznih grubih terenskih snimaka i egzotičnih kasetnih kultura, “sakralnog” i ostalih minimalizama, “akademske” i “nekademske” eksperimentalne muzike do najprimitivnijeg hevi metala ili najbanalnijeg popa. U principu, dosta se oslanjamo na psihodelično nasleđe 60-ih i 70-ih i na folk, odnosno tradicionalnu muziku sa raznih meridijana – posebne niše interesovanja predstavljaju balkanska i bliskoistočna muzika i mislim da ta dva polja neće nikad da nam dosade. Takođe, jako volimo celu tu američku neopsihodeličnu/garažnu scenu inspirisanu Sun City Girls, zatim bendove tipa Secret Chiefs 3 i Master Musicians of Bukakke, kao i sve što ima veze sa Zornovim Tzadikom. U vreme kad smo krenuli, recimo, slušali smo dosta rebetika, tuareške i tuvanske muzike. Poslednjih dana u plejeru su mi konstantno Killing Joke, Galina Durmušlijska i Malik Mansurov.

Sem toga, zanima me koliko na tebe ima uticaj mitsko i mistično? Da li i koliko istražuješ različite religije i mitologije i koliko je to isprepletano sa tvojim muzičkim stvaralaštvom?

Misticizam i religija su centralne teme benda. Te dve stvari su me zanimale od kad znam za sebe, iako niko u mojoj porodici nije bio nešto naročito religiozan. Naravno, kad to ljudima kažeš tako nešto uglavnom te posmatraju k’o dileju, ali ja stvarno ne mogu protiv sebe – skoro sve što sam radio u životu doticalo se ove dve teme. Često se zaboravlja da umetnost i religija imaju zajedničko poreklo, kao združeni pokušaj da se zajednica vrati u blaženo, primordijalno stanje – ono što se u ranim društvima manifestovalo kao “ritualna proizvodnja umetnosti” i “umetnička proizvodnja rituala”, da citiram Zerzana. Toj združenosti religije i umetnosti bih možda dao prednost u odnosu na združenost religije i filozofije, prirodnija je i u potpunosti čuva tu čednu iracionalnost koja je suština svakog verovanja. Danas je sve u nekoj završnoj fazi razdvajanja, iako smo fizički umreženiji nego ikad, štoje zapravo kompletna parodija tog principa ponovnog povezivanja.

Mislim da religija ima ogroman subverzivni potencijal  – ona nije tu da potkopa određeni sistem, već da uzdrma same temelje sveta na kojima ti sistemi stoje. Kroz istoriju se, nažalost, pokazalo drugačije i nemam nikakvih iluzija po pitanju religioznih institucija, ali i dalje svaki put kad čujem reč “crkva” pomislim pre svega na zajednicu ljudi koji je čine ili na mesto na koje ljudi odlaze da se mole. To nije neko romantizovano značenje te reči, to je njeno osnovno značenje.

Naravno, zanimalo me je puno stvari, na svašta sam se ložio i svašta sam čitao, ali to mi je samo obogatilo čitalačko i eventualno filozofsko iskustvo, ne nužno i duh. Duh se bogati tako što činiš neke konkretne, jednostavne i plemenite stvari, a ne tako što smlatiš pola kila mudrijaških knjiga. Uostalom, sve te knjige mogu da se se svedu na jednu rečenicu, koje se sticajem okolnosti sećam iz neke Hamvaševe. “Živeti čistim i svetim životom”.

Kako ste došli na ideju da celu priču povežete sa Basarinom knjigom?

Pa, čitava mitologija, tj. teologija knjige savršeno korespondira sa osnovnom idejom benda – da ne pominjem koliko me je mogućnost da Basarina vizija na neki način prodre u stvarnost kopkala još od vremena Kinovie. “Fama” je savršeno uhvatila tu dekadentnu atmosferu rascepa vekova u kojoj se kuvaju male apokalipse i velike duhovne potrage, to ničije vreme eonskog previranja koje je izrodilo gomilu planova za spasenje čovečanstva, od dade, nadrealizma, komunizma pa sve do fašizma, stavljajući u središte zbivanja najiracionalniji i verovatno najsmisleniji od svih – jevanđeoski biciklizam. Kao klinac sam bio potpuno fasciniran knjigom da bih, kako je vreme prolazilo, provaljivao gomilu Basarinih pozajmljivanja, referenci i igrarija, ali to mi nije umanjilo njenu vrednost.

Kad se očisti od svih postmodernih naslaga ironije i sprdnje, “Fama o biciklistima” nudi jedan savršeno čist koncept “ispadanja budalom Hrista radi”.

 

Vašu pevačicu ste predstavljali kao Kyriu Katerinu, gošću iz Grčke, dok je “A Night at Café ‘Constantinople’” predstavljen kao lajv snimak. Dosta bendova voli da se služi kostimografijom kako bi pojačali doživljaj scenskog nastupa, međutim ova igra identitetima je nešto što ide za stepen dalje od toga i postoji i onda kada niste na sceni. Kako ste došli na tu ideju, zbog čega vam je to bitno i u kakvom je to odnosu sa vašom muzikom?

Poenta sa simuliranjem snimka uživo nije bila da obmanjujemo ljude, nego da im ispričamo priču – na način na koji su to radili, recimo, 3 Mustaphas 3. “A night at café Constantinople” na neki način i jeste omaž njima. “Poigravanje identitetima” je prosto preduslov za tako nešto. A i nije tu bilo nekog preteranog naprezanja, pogotovo što se tiče Katarine, njena duša je u potpunosti grčka. EP je zamišljen kao deo “Cyclomanges” serijala koji za cilj ima oživljavanje dionizijske mrlje na velu, da tako kažem. Dionizijsko je oduvek bilo pratilac katastrofe, a prostor na kojem živimo je prebogat katastrofama – da ne pominjem koliko sadašnji trenutak podseća na period između dva rata.

Ako je sastajalište Male braće, ljudi od kontemplacije, katedrala u snu, onda je kafana “Konstantinopolj” mesto na kome se sastaju ciklomangasi, ljudi od akcije. Uostalom, kafana je najkonspirativnije mesto na svetu, a pretpostavljam da je i Basara pola knjige napisao na tako nekom mestu. Kroz kafanu smo hteli da omirišemo duh starog sveta  i osetimo dirljivost polusveta, proživimo sopstvene atavizme i identitet, kao i da je iskoristimo kao neku vrstu “saturnalijskog” prostora. Usput smo se i dobro zabavili.

Za sada u planu imamo još nekoliko Cyclomanges izdanja i nadamo se da će sledeće u nizu ugledati svetlost dana već ove jeseni. Planiramo i koncert do kraja godine, kao uvod u samostalni život Cyclomanges – ali, o tom potom.

Vrlo rano, već pri samom početku rada benda došlo je do saradnje sa izdavačkom kućom “Trashmouth records”. Kako je došlo do toga i ima li u planu još nekih saradnji sa diskografskim kućama?

Kako to već obično biva, sasvim slučajno. Pre Trashmoutha poslali smo demo na jedno 50-ak etiketa i dobili smo svega nekoliko odgovora u stilu “Super je ovo momci, ali imamo druge planove, frka, kriza…”. U trenutku kad sam hteo u potpunosti da dignem ruke od izdavača, Mileta Okiljević (a.k.a. Professor Zauberquelle) mi je poslao link za prvi album Taman Shuda – preslušao, pogledao na kojoj su etiketi, pisao etiketi, poslao par stvari i eto. Međutim, pošto nismo iz Engleske, što nam trenutno ograničava koncertnu aktivnost i samim tim prodaju fizičkih nosača zvuka, ponuda je ostala na digitalnom izdanju. “Mashallah Plan: Virility”, koji bi trebalo da se uskoro nađe na Trashmouthu, praktično je A strana albuma  i nadamo se da će sve da bude zaokruženo vinilom i nekom konkretnijom promocijom. Takođe, početkom ove godine smo potpisali i ugovor sa Balkanosapiensom, pod-etiketom Ammonite Records, za digitalno reizdanje i distribuciju “A night at café Constantinople”.

Takođe, video sam da vas je na društvenim mrežama počeo hvaliti King Dude, a zatim se pohvalama priključila i Julee Cruise. Da li je nakon toga bilo nekog daljeg kontakta, postoji li šansa za neku saradnju?

Da, kontaktirao nas je, i nadam se da će da dođe do nekakve konkretne saradnje. U principu, bio je zainteresovan da objavi materijal za koji smo već potpisali ugovor za Trashmouth, pa smo mu umesto toga poslali demo za novi EP (radni naziv “El Besa Della Muerte”). U međuvremenu se potrefio i taj koncert u Beogradu u avgustu, pa nas je pozvao da mu budemo gosti. Tomas deluje kao užasno otvoren čovek i prosto ne možeš da ostaneš ravnodušan na to. Recimo, kad smo pričali o tehničkim detaljima koncerta i skontali da kuburimo sa opremom, bio je u fazonu “Ma možete da koristite našu binsku opremu, nema problema”, što dovoljno govori o tome koliko ima zdrav odnos i prema onome što radi i prema ljudima oko sebe. Na stranu što je iz Sijetla, našeg omiljenog grada sa Zapadne obale.

I za kraj, koji su neki dalji planovi u narednom periodu? Imajući u vidu da postajete zapaženi i u inostranstvu, da li planirate nastupe van zemlje?

Poslednjih nekoliko meseci se zlopatimo sa montažom videa za “Virility”, koji nije baš ispao kako smo želeli, što nam je prolongiralo izdavanje EP-a u nedogled. Još uvek nismo sigurni šta će da ispadne od svega toga, ali nadamo se da će to da bude gotovo uskoro i da muku konačno skinemo s vrata. Uskoro bi trebalo da snimimo “El Besa Della Muerte” EP , kao i zajednički singl sa Lenhart Tapes, a od koncerata nam je za sada u planu samo nastup sa King Dude-om i Foei Gras 18. avgusta u Beogradu. Što se tiče koncerata napolju, to u velikoj meri zavisi od toga kako će da krenu stvari sa izdanjem – ono što sigurno znam je da ćemo pre ili kasnije imati koncert u Atini, možda već ove jeseni, i da ćemo sledeće godine probati da sastavimo neku manju evropsku turneju.

Fotografije: Marina Uzelac i Wood RS