LP DUO: kvantna muzika i hibridni klavir

Par dana pred početak Festivala Keyboard Days Belgrade na kojem će biti predstavljen projekat Kvantna muzika svratili smo do studija LP DUA i ćaskali na temu kvantne muzike i odrastanja… Pred vama je beleška jednog spontanog razgovora. 

Povod za naš razgovor je Festival, kažite nam malo više o tome i čemu se vi posebno radujete?

A: Da, treći po redu festival Keyboard Days. Pre tri godine smo počeli tu priču jer nam je bilo važno da napravimo nešto što ima veze, pre svega, sa klavijaturnim instrumentima i sa novom muzikom. Ove godine je sve tako skockano da je ceo festival posvećen projektu “kvantna muzika” kojem smo mi posvećeni već par godina. Radujemo se prvenstveno našem koncertu jer ćemo ovog puta imati produkciju na najvišem nivou do sada. A opet raduje me to što ćemo videti naše prijatelje naučnike – Vlatka Vedrala pre svega i Klausa Molmera i razne druge ljude koji će doći ovom prilikom.

S: Naravno, naš koncert je nama u prvom planu iako je u stvari i festival naša ideja (smeh). Ovaj koncert i za nas je donekle nov zato što ćemo imati razne goste. Odnosno, kvantni fizičar Vlatko Vedrel će biti zajedno sa nama na sceni i pričati o kvantnoj fizici i o kvantnoj muzici. Eto, to je nekako novo.

A: I super mi je radosno to što ćemo da sviramo jednu našu kompoziciju, po prvi put. Ta kompozicija ima simboličan naziv “Ostinato za Leonida Šejku”. Posvećena je slikaru Leonidu Šejki. Prijatelj i kolega, likovni umetnik Nikola Šuica nas je pozvao da za jednu izložbu gde su bila izložena Šejkina dela nešto pripremimo i to je sad pretočeno u ovu kompoziciju.

S: I to će biti kompozicija za dva klavira i jedan sintisajzer. To je isto nešto novo.

Dakle, šta je “kvantna muzika”?

S: Pa, ne znamo ni mi još uvek (smeh).

A: Kvantna muzika je projekat.

S: To je projekat u okviru kojeg ćemo mi pokušati da zvuke kvantnog sveta prenesemo u čujni opseg. O čemu se zapravo radi? Fizičari sa Oxforda sa kojima sarađujemo su u nekom momentu snimili nekakav zvuk koji se dešava u kvantnom svetu. Da su naše uši dovoljno male, mi bismo to čuli. Srećom, nisu toliko male jer bismo stalno čuli neke zvukove i verovatno poludeli. Mi ćemo probati da usnimimo to i prebacimo u čujni opseg. Kako? To će se desiti uz pomoć hibridnog instrumenta koji se projektuje specijalno za ovaj projekat i koji će biti izložen na festivalu pre našeg koncerta u Muzičkoj galeriji. I u stvari će taj instrument biti interface ka laserima koji će gađati atome i mi ćemo, ukratko, svirati atome- bukvalno, jer ćemo kontrolisati njihovo kretanje i usnimavati kratke semplove različitih muzika i videti šta oni vraćaju. Šta je to što atomi, kada čuju neku muziku, proizvode nama nazad. Mi smo čuli neke zvukove koji do sada nisu bili kontrolisani tako da otpirlike imamo neku predstavu, ali još uvek je to jedan eksperiment. Ne znamo kako će to zapravo zvučati. Ono što je bitno u ovom projektu, pored ovog eksperimentalno-teorijskog dela, jeste taj umetnički deo projekta koji će biti kompnovanje muzike i neka naša inspiracija koja se desila pri upoznavanju sa kvantnom fizikom i njenim fenomenima. I kroz završni događaj, u septembru sledeće godine, probaćemo da ispirčamo priču o kvantnoj fizici kroz muziku i vizuelne efekte. To je važno, da postoje dve strane tog projekta. Zajedno sa muzikolozima ćemo raditi analizu tih zvukova koje smo dobili iz kvantnog sveta, ali i dalje ne znamo šta to može biti.

A: Ovo je prvi projekat koji pokušava zvukom da objasni kvantnu fiziku. Do sada je na vizuelni način objašnjavana. Taj segment predstavlja pokušaj popularizacije kvantne fizike. Naša ambicija je da, pored izgradnje instrumenta, pored komponovanja, pored toga da se koriste zvuci kvantnog sveta i fizičke realnosti, možda dođe i do stvaranja nekog novog žanra. To ćemo saznati negde recimo sredinom 2018.

Vas zanima nauka mnogo pre ovog projekta?

S: Pa, jedan pijanista prvih 20 godina sedi i vežba koliko god može, prvo 10, pa 12h dnevno, prolazi kroz klasičan repertoar itd. Onda stigne želja da se upoznaju neki drugi zvukovi – u našem slučaju analogni sintisajzeri koji su jako značajan deo našeg rada, tu smo se negde i mi upoznali u fazi analognih sintisajzera, dakle postavlja se pitanje šta dalje. Nauka je uvek tu, povezana je sa analognim sintisajzerima i oni traže osnovna znanja iz elektrotehnike, pomalo i iz matematike. Tako nekako smo došli i do kvantne fizike. Iako pre ovog projekta nismo imali predznanje vezano za kvantnu fiziku, uspevamo vrlo dobro da komuniciramo sa kvantnim fizičarima zato što je osnova filozofija. Dešavalo se da u razgovorima sa njima dođemo do istih ili sličnih zaključaka samo sa dve različite strane. I to je ono što je jako inspirativno za nas u ovom projektu.

I rešili ste da je to hibridni instrument (smeh). A kako bi trebalo da zvuči hibridni klavir?

S: Konkretno za ovaj projekat, inženjer Jovan Iljadica je projektovao, odnosno napravio softver – on je osmislio, odnosno sintetisovao zvuke koji su inspirisani ovim projektom. U principu, preko tog hibridnog instrumenta, koji će biti korišćen i za eksperimente, i na kom ćemo i svirati, koristićemo bilo koji softver i to će zvučati kao bilo koji sintisajzer koji već postoji. Taj instrument će biti gotov vrlo uskoro, prototip je već tu. To će biti instrument koji smo mi bukvalno izmašatali! Mi smo govorili inženjerima šta želimo, šta nam se sviđa od analognih sintisajzera koje već imamo i napravili neki naš savršeni sintisajzer koji će moći da se ugradi u bilo koji koncertni klavir ili pianino, a za kasnije planiramo i sintisajzer nevezan za klavir.

A: Samo da kažem zašto hibridni klavir. Zato što smo mi hteli da nekako objedinimo sav mogući zvuk na jednom mestu: i akustični klavir, analogni sintisajzer, digitalni… Hteli smo da imamo jedan instrument na jednom mestu. Bitno nam je da sve zvukove možemo da šaljemo atomima.

S: Nama je kao pijanistima sviranje klavira nešto najlepše – sviranje na klaviru omogućava veću virtuoznost nego sviranje na sintisajzerima, to je pitanje mehanike – plastične dirke sintisajzera i mehanika klavira stvaraju drugačiji osećaj. Sad ćemo probati klavirsku virtuoznost da prenesemo na sintisajzerske zvukove.

Čitali smo svuda kako ste se upoznali i krenuli kao duo, ali  ispričajte nam kako ste krenuli pojedinačno, kao deca?

A: To je išlo po nekoj inerciji. Ja se sećam te slike- u parku sam kao mali, sa mamom koja priča sa drugim mamama i sa decom se priča ko će u muzičku, ko će na jezike, sport… i ja tako nekako kažem da ću u muzičku. Moram da priznam da je meni ta muzička škola bila baš mučenje.

S: Kome nije?

A: Jedva sam to izdržao, ali nekako me je vuklo i zatim je kretalo u nekom drugom smeru – bendovi, istraživanje van klasične muzičke umetnosti, pa istraživanje muzike u okviru likovnih umetnosti… Pa, kad dođeš na fakultet i tamo ti je neprijatno, ali to je ono što je već ne znam ko napisao – niko nije postao umetnik u školi. Školu preguraš ko vojsku, naučiš se disciplini, stekneš radne navike i tome zapravo škola i služi. Ceo taj period našeg upoznavanja je bio vezan za SKC, mi smo zakačili vreme u kojem su se ljudi i dalje okupljali tamo. Eksperimentisalo se u različitim oblastima, ja sam najviše radio u okviru radija i u okviru likovnih umetnosti, neki performansi i tako….

S: Moja priča je slična. Starija sestra je svirala klavir, imali smo klavir u kući, pa šta ću onda ja nego klavir kad je već tu (smeh). Mama je svirala violinu, imali smo i violinu, ali sam se ja odlučila za klavir. Stvari se kristališu mnogo kasnije, ali ti počeci zavise od toga da li roditelji imaju ta interesovanja, stariji brat, sestra ili ne znam ko. Onda je divno da kad se stvari poklope, oni pripomognu. Mada, meni je negde uvek bilo jasno da je to to. Nikada nisam pomislila da odem u bilo koju sferu izvan muzike. Tek nakon završetka fakulteta, stvari počinju. Mi smo oboje diplomirali na FMU, pa otišli zajedno na master u Nemačku.

A kad se javila ideja o dva klavira?

A: To prati i Sonju i mene. Mi smo od malena svirali sa različitim ljudima.

S: Meni je uvek bilo dosadno da sviram sama. A najlepše mi je bilo da sviram sa još jednim klavirom jer dva klavira proizvedu najkompleksniji zvuk i harmonijski, i melodijski, i ritmički. To mi je uvek bilo lepše nego da sviram sa bilo kojim instrumentom koji nije klavir (smeh).

A: Shvatio sam da je za decu idealno da sviraju u četiri ruke. Tako se najbrže zavoli muzika. Nema svako koncentraciju sam. Kad smo mi počeli, to je bilo negde 2003. Kolege sa fakulteta uobičajeno nisu bile zainteresovane za isto što i ja i kad sam upoznao Sonju, njoj je bilo super što sam ja predložio da sviramo jednog čuvenog francuskog kompozitora Mesijana (Olivier Messiaen). To je bila jedna od ekstremnijih stvari za dva klavira.

S: Na Belefu smo to izveli, u okviru likovnog programa, zahvaljujući Milošu Gojkoviću Gojku koji je radio video.

Akademske studije isključuju, potpuno zanemaruju neke stvari. Zna se šta se radi i nema dalje od toga…

S: Ja predajem na fakultetu, sad je već šesta godina, predajem klavirski duo, kamernu muziku, na svim nivoima studija. I ja pokušavam da studentima ubacim nešto novo, a za poslednjih pet godina otprilike 1% studenata se uopšte zainteresovao. Kako je došlo do toga? Po mom mišljenju, celo klasično muzičko školovanje je potpuno pogrešno, ponašaju se kao da je muzika stala neke 1920. otprilike. Stravinski, Prokofjev i tada je sve stalo. Onda je nastala, za većinu ljudi, neka eksperimentalna, neslušljiva muzika. Što zaista jeste bilo u jednom periodu tako, ali je ta eksperimentalna muzika jako značajna jer je ona bila preduslov da se neke nove stvari razvijaju. I sad, malo skačem, ali nas kad pitaju šta mi izvodimo i mi kažemo da izvodimo savremenu muziku, često imaju doživljaj da će to biti nešto tako “neslušljivo” i onda im mi objašnjavamo…

A: Rano se počinje sa muzičkom školom, odmah decu dohvate i kao ti moraš da napraviš neki uspeh, da budeš nepogrešiv, da budeš spreman… Kod nas je i dalje prisutan taj ruski pijanistički model. Rano se počinje i rano se očekuje, ne teraju te da zavoliš muziku, nego si pod pritiskom odmah… Ljudi vežbaju ceo život, 25 godina, završe fakultet, a sve vreme im govore da je bitna samo vežba, nema o čemu drugom uopšte da se razmišlja, i ljudi se probude jedno jutro i ne znaju šta će dalje da rade, nisu ništa drugo razmišljali prethodnih 25 godina. A svet se promenio, ne možeš ti da proizvodiš hiljadu pijanista. I šta ćemo dalje? Mislim da je samo bavljenje muzikom pogrešno. Ideal ljudi koji se bave klasičnom muzikom je da ne pogrešiš nikada nijednu notu. To je opsesija, a potpuno je nebitno…

S: A to bi trebalo da se podrazumeva, normalno je da praviš greške.

I zato što ste to shvatili imate rasterećeniji pristup stvaranju, nemate strah od pop kulture, uvek zvučite sveže, na licu mesta se dešava muzika…

A: Ne, mi uopšte nismo rastrećeni. To deluje rasterećeno, ali mi smo mnogo strogi, prema sebi smo strogi. Uživamo mi u pop kulturi, volimo njene razne delove, prosto živimo u toj eri, sve te stvari u našoj umetnosti se negde prožimaju…

S: Ne samo Brams!

A: Drago mi je da to deluje relaksirano, i treba da bude tako!

S: U smislu tehnike sviranja, mi jesmo virtuozi, vežbali smo maltene ceo život po 12h i vežbamo i dalje, možda ne toliko sati… Međutim, osvestili smo da ne moramo da sviramo bolje ili lošije od nekoga drugog, mi sviramo kao mi. Škola, fakultet nudi sviranje tuđih kompozicija što možeš bolje i ništa više od toga. Ako bismo mogli što sličnije Horovicu onda bi to bilo najbolje. Tada se gubi umetnost. Pijanisti koji su to osvestili najbolje sviraju, tim koncertima se radujemo, a ostalo je dosadno. Meni je dosadno, meni koja uživam da uvek slušam klasičnu muziku, a kamoli drugoj publici.

A: Tako ne zainteresuješ publiku ni da ostane verna, a još manje da se interesuje nešto dublje. Mislim da je ono što mi radimo, da odgovorim na tvoje pitanje zašto to deluje uzbudljivo, sveže, na neki način kao da krećemo na sceni od početka, kao da imamo pred sobom belo platno, nema slike i sad od prvog tona kreće da se gradi kao da nismo vežbali. A naravno da mi vežbamo i spremamo i vežbamo…

Vi se trudite da svirate u različitim, ne samo koncertnim prostorima?

S: Mi imamo više iskustava sa sviranjem napolju i to je možda nešto najbolje. Jednom smo na Belefu svirali na nekom brodu koji je plovio i to je bilo neverovatno, brod plovi Dunavom i Savom…. Napolju se dešava priroda, a to je mnogo više nego što ijedan zatvoreni prostor može da ti pruži. Na poslednjem koncertu, meni je bilo predivno, lišće je padalo po klaviru, vetar je duvao, a to se pojačano čuje u Kapetan Mišinom zdanju, tako je bila lepa atmosfera da sam pomislila kako možemo i samo da sedimo, ne moramo ni da sviramo i biće divno…

Hajde malo o nastupu u Carnegie hall-u… nešto o čemu niste do sada pričali!

S: Naše oduševljenje što nastupamo na jednom takvom mestu, u stvari nije ništa predstavljalo u odnosu na sam koncert. Divno je bilo nastupati u takvoj sali, sa takvom akustikom, u Njujorku, ali opet smo tu mi koji nešto stvaramo. Radujem se i kada radimo na Kolarcu i u Kapetan Mišinom zdanju i bilo gde na svetu… Jeste to jedna užasno važna referenca, ponosni smo na to i voleli bismo da se ponovi, nadamo se tome, iako ne možeš sad baš svake godine da sviraš u Karnegiju (smeh).

A: Dve stvari su meni tu bile ostvarenje nekih ideja, sada iz ove perspektive. Jedna je to što smo svirali baš tamo, a druga je naša gošća na koncertu – Margaret Leng Tan, čuvena pijanistkinja poreklom iz Singapura koja živi u Njujorku ceo život, bakica od sedamdeset godina u fantstičnoj formi. Ona je bila glavni izvođač Johna Cage-a i njemu najbliskija osoba.

S: Ceo život nam je ona bila jedna od omiljenih pijanistkinja u stvari.

A: Slušali smo mnoga njena izvođenja, stalno je pratimo, pitamo se šta je novo uradila Margaret jer ona je i sada vrlo aktivna, ima festival toy piana…(klaviri igračke). Sa njom nas je spojio kompozitor Miloš Raičković. Došao i rekao – sad ću ja da pričam sa Margaret,  da li vam je OK da vam neko gostuje, neko ko je iz Njujorka.. i to bilo za nas “WOW!”

S: Ona je tamo zaista velika zvezda.

A: Te probe sa njom su mi bile posebno zanimljive, iz više razloga. OK je bila ona sve vreme, ali istovremeno se evidentno pitala ko su sad ovi klinci.

S: Bilo zanimljivo to što je ona pre svega uopšte pristala da gostuje…

A: Bila je obazriva. Porudžbina je bila kompozicija za dva klavira koju je za nas uradio Miša Savić, naš kompozitor, dakle svetska premijera. Onda je ona pažljiva bila prema svemu – i ko smo mi, kakvo je to uopšte delo, pa se postepeno opuštala… Da bi na kraju svega ona rekla nama – Super je bio koncert! Retko kad se dešava da njujorška publika ustane!

S: Od tog momenta je prestala da bude prema nama kao neka profesorka nego  je počela da se ponaša kao prijatelj.

Osvajali ste nagrade, svirali u Carnegie hallu, komponuju za vas, vi komponujete… I šta je sad dalje?

S: Volela bih da imamo više vremena za komponovanje. Drugo, pravimo te elektro pesme za naš projekat LP Elektro, to je kao neki kao electro synth pop, pa bih volela da se tome posvetimo u najbližoj budućnosti što više i da završimo sve te pesme, kojih imamo baš mnogo. Jedan deo tih pesama je nastao dok je Andrija imao grupu Ola Horhe, a jedan iz muzike za pozorišne predstave koje smo radili zajedno u Beogradu i u Sloveniji… Zapravo, sve se svodi na to da želimo da što više sviramo našu muziku.

A: Imali smo i prvi nastup u emisiji Tri boje zvuka. Tri kompozicije smo izveli – jedna je bila samo za klavire, a dve su bile sintovi, ali sa bendom, sa naša dva drugara – Vladom Pejkovićem i Nemanjom Aćimovićem. To je onako lepo ispalo, a treba da bude emitovano krajem novembra, početkom decembra. A želja je i da se nađe neko ko će se baviti izvršnim stvarima, da ne moramo mi time da se bavimo toliko, to bi bilo lepo. I ima još lepih stvari koje će se desiti sledeće godine.

A šta slušate ovih dana?

S: U poslednje vreme grupu Auf Wiedersehen. Stalo ih slušam i to je strava grupa!

A: Čekaj da vidim šta meni kaže youtube… Slušali smo ovu ženu Sister Rozeta, ovu tetu koja svira gitaru i peva…

S: To je strava…

A: Ovde kad dođemo obično prvo pustim jedan album Cheta Bakera i to me strašno opušta.

S: E da, i ja Terry Rileya. Terry Riley i Auf Wiedersehen. To je to!