Top lista: najbolji zatvorski filmovi i serije

Svaki filmofil voli zatvorske filmove. Ovaj podžanr egzistira u gotovo svim filmskim žanrovima (drama, triler, akcioni). Studije karaktera se najbolje vide u zatvorskim filmovima i serijama, a neki od njih su postali deo filmske istorije. Evo i zašto.

Zatvorski filmovi su komplikovani i sa dramaturške i sa rediteljske strane. Sa dramaturške – u pitanju su studije karaktera izolovanih u zatvorenom prostoru i postavljenih pred ekstremne prepreke, a takve postavke zahtevaju vraški uverljive, strukturisane napisane karaktere. O dijalogu da ne govorimo.  S režijske strane – zatvorski filmovi su svedeni na već pomenute karaktere i mali broj radnji i situacija koje su moguće u zatvoru te reditelji nemaju prostora za trikove. Dakle, kako god da okrenete, zatvorski film traži vešte filmadžije.

S tim u vezi, zatvorski podžanr ima svetle primere u svakom žanru, a to je, pored kvaliteta filmova, glavni kriterijum ove liste. Tu je i nekoliko manje poznatnih naslova, a jedan od njih je i iz jugoslovenske produkcije kako bi se skrenula pažnja na neke od domaćih bisera zatvorskog filma. I to u crno-beloj tehnici.

Pošto su serije odavno uzele primat pogotovo u anglosaksonskoj, originalnoj dramskoj produkciji na ovoj listi će se naći i 3 koje u svakom smislu odskaču ne samo od podžanra nego i od kompletne serijske produkcije, i jedna koju smo svi voleli kao klinci (pretpostavićete koja).

Svako od nas ima svoj omiljeni zatvorski film, legendarnih ima koliko hoćete, a ima samo 10 mesta na listi pa sigurno izostaju neki kvalitetni naslovi. Akcenat liste je na žanrovskoj, nacionalnoj i vremenskoj raznovrsnosti pa praštajte ukoliko nema nekog zatvorskog remek-dela koji obožavate.

Ako vas ne mrzi navedite svoj omiljeni zatvorski film u komentarima. Možda zapodenemo zanimljivu diskusiju. Lepo je pročitati koje zatvorske filmove volite.

PROROK (2009.)

Da počnemo sa evropskom zatvorskom dramom, a i jednim od najboljih filmova podžanra: remek-delo Žaka Odijara, za koji je dobio Gran pri na Kanskom festivalu 2009. prati Malika, delikventa koji sa 19 godina dolazi na svoju prvu „odraslu“ robiju. U zatvoru biva surovo prisiljen da postane jedan od ubica korzikanske mafije pod vođstvom kapa Cezara. Vremenom, Malik shvata šta se dešava, snalazi se i daje sve od sebe kako bi se izvukao iz situacije u kojoj se nalazi, a, istovremeno, otkriva kako ima i natprirodne moći.

Odijar kombinuje mučnu zatvorsku dramu opisujući francuske društvene okolnosti na vanserijski način i nadrealni fantastični realizam u liniji priče koja se bavi Malikovim (pravim ili lažnim) proročkim sposobnostima. Francuski neo noir je višeslojni, gotovo magičan, zatvorski film koji, kombinacijom više različitih žanrova inkorporiranih u jedinstvenom vizuelnom stilu, predstavlja ne samo vrhunac podžanra nego i jedan od najboljih evropskih filmova u poslednih 20-ak godina.

OZ (1997 – 2003.)

Ko se seća programa pokojne (istoimene) televizije familije Karić, BK, sigurno je pogledao bar jednu epizodu prve jednosatne televizijske dramske serije u istoriji američkog TV programa i prve zatvorske serije ikada – Tom Fontaninog „Oz-a“. Ovo je priča o fiktivnom eksperimetnalnom odeljenju i zatvorskoj jedinici Smaragdni grad u nepostojećem zatvoru Osvald nazvanom po Raselu Osvaldu, upravniku zatvora Atika u kome je 1971. izbila najveća pobuna zatvorenika od kada postoji američki organizovani zatvorski sistem.

Tom Fontana, kreator kultnog „Odeljenja za ubistva“, napravio je naturalističku zatvorsku seriju postavljenu u šekspirijanske i antičke dramske idejne okvire. Pripovedač serije, Avgust Hil, jasna referenca na antičku, rimsku tragediju, prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta, funkcioniše kao komentator događaja, neka vrsta zatvorskog antičkog hora, u priči o upravniku odeljenja MekManusu koji pokušava da analizira i rasčlani živote raznoraznih zatvorenika koje vezuje jedna zajednička stvar: niko nije nevin.

„Oz“ nije samo prva zatvorska serija u Americi (Jugoslavija je, takođe, revolucionarno, imala jednu koja je, takođe, na ovoj listi) i nije bila samo vesnik HBO-ove transformacije od filmskog, prikazivačkog, kanala ka proizvođaču originalnog dramskog programa, već predstavlja najkompleksniji prikaz zatvorskog života i karaktera zatvorenika. Fenomenalna antička dramska poetika i galerija likova koji se tokom 6 sezona bore sa Fontaninim idejnim konceptima oprosta i spasenja čine jednu od najboljih serija iz recentne američke produkcije, seriju koju bi trebalo opet pogledati bar jednom godišnje. Ako to niste uradili do sada obavezno ispravite.

ZATVORSKI KRUG (1974.)

Neverovatna kombinacija komedije, drame i akcionog filma Roberta Oldriča, „Zatvorski krug („The Longest Yard“) prati zvezdu američkog fudbala Pola Krua, u interpretaciji odličnog Berta Rejnoldsa, koji zbog nasilja nad devojkom i divljanja završava u zatovoru. Pokvareni upravnik Hejzen i psihopatski šef stražara, kapetan Knauer, koga briljantno tumači glavni negativac „novog Holivuda“ ’60-ih i ’70-ih, Ed Loter, ubeđuju Krua, oduševljeni mogućnošću da maltretiraju tako veliku zvezdu, da sastavi tim od zatvorenika kako bi se odigrala utakmica sa stražarima. Prvo odbivši, Kru prolazi kroz „toplog zeca“ stražarskog maltretiranja, a njegova arogancija sportske zvezde teško uspeva da se uklopi sa ostalim osuđenicima pa odlučuje da sklopi dogovor sa upravnikom za manju kaznu i počinje sa treniranjem zatvorenika koji postaju sve bolji i bolji. Ali kada shvati da mu upravnik pakuje optužbu za ubistvo i ucenjuje ga životima drugara iz kruga koje je zavoleo Kru biva nateran da donese konačnu odluku.

Oldričeva besprekorna tvrdolinijaška režija, odlični glumci, sjajno napisani likovi i uzbudljiv narativ koji prosto tera da zavolite negativce čini „Zatvorski krug“ jedinstvenim klasikom za smejanje, pevanje i plakanje pošto se ovako efektivna mešavina žanrova teško može pronaći.

Vragolasti šarm Berta Rejnoldsa i njegova transformacija od umišljene zvezde kretena pa do pravog drugara je esencija karaktera akcionih komedija kakve znamo tako da je „Zatvorski krug“ ne samo odličan zatvorski film već i osnova drugog podžanra uz koji se apsolutno zabavljamo.

BEKSTVO IZ ZATVORA (2005 – 2017.)

Jedna od omiljenih serija pisca ovog teksta počinje odlaskom u zatvor jednog brata Linkolna, neivno osuđenog na smrt zbog ubistva brata potpredsednika Amerike. Linkolnov rođeni brat, Majkl, ga namerno prati s genijalnim planom za spasavanje svog brata koji uključuje neverovatno veliki broj obrta, iznenađenja i filmske (da, namerno filmske) napetosti što čini „Bekstvo iz zatvora“ neverovatno uzbudljivom akcionom serijom.

Kreator, Pol Šering, autor i jednog veoma interesantnog i dobrog zatvorskog filma „Eksperiment“ (nije na listi, ali nikako jer je loš već je ispao zbog preoštre konkurencije) iz 2010. inspirisan svojim životnim (serijskim) delom, u prvoj sezoni koja se kompletna dešava u zatvoru sublimisao je sve najbolje od zatvorskog filma dodavši tenzičnost, ritam i koncept akcionih serija kao što je „24“ a koje su promenile televiziju početkom dvehiljaditih. Iako je ova serija više akciona nego što se detaljno bavi zatvorskim životom intenzitet obrta i gotovo sumanuto neverovatnih rešenja za bekstvo iz zatvora i dalje stoje kao egzemplar novog serijskog programa pravljenog po uzusima igranog filma.

„Bekstvo iz zatvora“ je prekinuto nakon 4. sezone. Na nastavak se čekalo 8 godina i to zbog velike gledanosti repriza i ogromne potražnje za serijom na Netfliksu što je potvrdio i sam Šering. Protekle 2 sezone odlaze u žanr špijunskog filma pošto se bave situacijom u arapskim zemljama i nisu ni blizu po kvalitetu prve, druge i, donekle, četvrte, ali ako posmatramo serijski zatvorski program „Bekstvo…“ pripada samom vrhu. I za kraj veoma bitna informacija: ovo je jedna od prvih serija koja se masovno delila na diskovima u formatu DivX-a i svaki filmofil je već pogledao pre nego što je zvanično emitovana na Javnom servisu. Ako to nije potvrda kvaliteta onda se ne zna šta je.

VELIKO BEKSTVO (1963) I LEPTIR (1973)

Oba filma idu u na jednu poziciju zbog glavnog glumca, Stiva Mekvina, iako se dosta razlikuju po stilu, žanru i tematskom okviru, ali u oba Mekvin igra ultra kul tipa čija upornost i želja za bekstvom iz zatočeništva postaje onostrana i omogućava mu gotovo nadljudski beg.

„Veliko bekstvo“ je ratni film Džona Sturdžisa, jednog od najboljih reditelja starog Holivuda i autora „7 veličanstvenih“ i prve (ponajbolje) adapticija „Starca i mora“ Ernesta Hemingveja. Film prati stotinjak višestrukih begunaca iz nemačnih logora za zarobljenike koje smeštaju, sve zajedno, u logor iz koga je nemoguće pobeći. To se pokazuje kao ključna greška pošto toliko majstora za bekstvo na jednom mestu može značiti samo nepresušni izvor ideja i pokušaja. Stiv Mekvin se izdvaja kao najdrčniji i sa najvećim mudima dok ostatak „stručnjaka“ ismeva nemačke vojnike i upravu logora obesmišljući njihova pravila i podmećući lažne pokušaje bekstva. Nakom prve, komične, polovine filma dolazi drugi, akciono-avanturistički deo, kada se planira pravo bekstvo koje je krunisano čuvenom sekvencom Mekvinovog (neuspešnog) bekstva na motoru. Ova scena, i dan danas, stoji kao jedan od najupečatljivijih kinematografskih simbola pobede Saveznika nad Silama osovine dok film svako obožava svako ko je, na letnjem raspustu, provodio vreme uz reprizni filmski program Jugoslovenske Radio Televizije.

„Leptir“ je adaptacija autobiografskog (mada više puta demantovanog) romana Anrija Šarijera u kome opisuje 11 godina provedenih u ozloglašenom zatvoru u Francuskoj Gvajani i prijateljstvu sa Luijem Degom, najvećim francuskim falsifikatorom svih vremena pokušavajući da pobegne sa zloglasnog Đavoljeg ostrva, kažnjeničke kolonije na litici usred okeana.

Dokazano je da je Šarijer izmislio preko pola svojih avantura, da je drugi čovek, najverovatnije, bio pravi „leptir“ a njegovu i druge priče koje je čuo od zatvorenika pripisao sebi pokušavajući da pobegne 9 puta, ali su Mekvin i Dastin Hofman, u ulozi Vega, autobiografiju pretvorili u univerzalnu, gotovo epsku pripovest o nerazdvojnom prijateljstvu dva muškarca i želji za slobodom koja prevazilazi ljudske granice i napore. I jedan i drugi film imaju Mekvina kao glavnu okosnicu i na njegovoj upornosti, mačističkoj hrabrosti i šarmu grade se dve zatvorske filmske priče koja više ostaju kao simboli kinestetičke magije nego realistički prikazi života iza rešetaka.

LOŠE CURE (1999 – 2006.)

Kada se spominju zatvorske serije jedna od neprevaziđenih (i posebnih pošto je u pitanju ženski zatvor) jeste Netfliksova „Narandžasta je nova crna“. No njeno mesto na ovoj listi zauzima serija britanskoj ITV-a. „Loše cure“. Ova serija, samo 14 godina ranije, obrađuju istu temu kao i čedo Džendži Koen i to na Srbima prijemčljiviji način oslanjajući se na britanski humor, evropsku mrčinu i evropske (ženske) zatvorske sudbine.

Prateći narativ i zaposlenih i zatočenih i vešto preplićuće gotovo neverovatnu pripovedačku strukturu: epizode se iz simpatičnih, maltene komičnih situacija pretvaraju u jezivi naturalistički prikaz zatvorskog života začinjen pojačanom seksualnošću, nasiljem i teškom dramom sa obe strane rešetaka u najboljoj tradiciji britanskog dramskog programa. U seriji ćete teško razlučiti ko je negativac, a ko pozitivac što joj daje realističku draž prave zatvorske drame pošto i čuvari, „zatočeni“ najveći deo dana sa osuđenicima, poprimaju njihove karakteristike.

„Loše cure“ su napravile revoluciju na britanskoj televiziji, a serija je ostala nepoznata ostatku Evrope. Zato pored „Naradžasta je nova crna“, koju bi svakako trebalo pogledati, idu i britanske cure.

BEKSTVO IZ ŠOŠENKA (1994.)

Adaptacija kratke priče Stivena Kinga predstavlja ako ne najbolji onda najomiljeniji zatvorski film većine. Nominovan za 7 Oskara 1995 (najveći favorit uz „Foresta Gampa“ Roberta Zemekisa koji je i pokupio sve glavne kategorije) film prati 30 godina prijateljstva crnog zatvorenika Reda (Morgan Frimen) i belog, nevino osuđenog Endija (Tim Robins) baveći se opštim temama oprosta, kajanja, (tragičke) greške uz neočekivan obrt (ako ste gledali znate o čemu je reč, ali nećemo praviti spojler) prikazujući prilagođavanje na zatvorski život glavnog junaka Endija, naviknutog na lagodan život bankara.

„Bekstvo iz Šošenka“ je, prvenstveno, oda prolaznosti života i, opet, nepokolebljivosti u ostvarivanju slobode ma koliko to bilo opasno. Baveći se zatvorskom psihologijom reditelj i scenarista Frenk Darabont govori o ljudskom duhu i veoma vešto koristi dve Kingove zatvorske priče – „Zelena milja“ pet godina kasnije se bavi prvenstveno psihologijom čuvara – kako bi prikazao prilagodljivost karaktera bez gubljenja osnovne čežnje živih bića: želje za slobodom. I zbog toga „Bekstvo…“ nesumnjivo biva jedan od filmova koje bi trebalo pogledati bar jednom godišnje.

SIVI DOM (1986.)

O kvalitetu serije Darka Bajića i Gordana Mihića se iz ove istorijske perspektive može raspravljati ali potez RTB-a je u ono vreme bio revolucionaran ne samo za jugoslovensku već i za evropsku televiziju: praviti zatvorsku realističku seriju u istočnoj Evropi, o maloletnim delikventima, na narativnoj osnovi američkih filmova, predstavljalo je HBO pre HBO-a.

Prateći života štićenika i zaposlenih u vaspitno popravnom domu u Kruševcu „Sivi dom“ žonglira sa sudbima različitih karatkera sa socijalne ivice kao i ljudi koji pokušavaju da im pomognu da se vrate na pravi put. Iako dijalozi deluju pomalo prevaziđeno iz sadašnjeg vremena, režija i karakteri „Sivog doma“ oslanjali su se na tradiciju realističke jugoslovenske drame i američke rediteljske uzore sa svim dramaturškim elementima pravog zatvorskog filma kao što je nasilje, život posle izlaska, pobuna i slično. Uostalom, ova serija predstavlja najbolje (a ponekad i najgore) što je domaća kinematografija mogla ponuditi a sama realizacija serije ove, mračne, tematike i to na nacionalnoj televiziji u socijalističkoj zemlji predstavlja podvig sam po sebi s toga je mesto na listi više nego zasluženo.

GLAD (2008.)

Hard kor fanovi zatvorskog filma će verovatno zameriti na mestu koje dobija film Stiva Mekvina, alegorijska priča o poslednjim danima Bobija Sandsa, pripadnika IRE koji je preminuo posle 66 dana štrajka glađu 1981.

„Glad“ je film bez čvrste priče koji prati tri narativne linije: čuvara koji se bori s sa nasiljem koje primenjuje, dvojici zatvorenika koji se pridružuju štrajku pripadnika IRA odbijajući da nose zatvorsku odeću i da se kupaju i samom Sandosovom štrajku koji se završava smrću. Film je atmosferski do nivoa gledalačke mučnine te najbolje opisuje psihičko stanje zatvorenika, uslove kao i nepokolebljivost koja, naposletku, vodi u smrt. Mekvinov film je i politički pošto se bavi izrazitom brutalnošću tačerovske zatvorske politike i implikacijama iste. Iako nije klasičan zatvorski film „Glad“ predstavlja najbolji upliv art filma u zatvorske teme. Zloupotreba gledalačkih emocija je jasna i nedvosmislena no to i nije toliki problem. Nekako očekujete da budete zloupotrebljeni.

ZAZIDANI (1969.)

Za kraj i jugoslovenski primer bi bilo najlogičnije izdvojiti „Specijalno vaspitanje“ Gorana Markovića iz 1977, verovatno najbolji domaći zatvorski film. Ipak, sjajan, filozofski film Kokana Rakonjca rađen u najboljem maniru francuskog „novog talasa“ zaslužuje pažnju. Ljuba Tadić igra osuđenika koji prilkom bekstva spašava život čuvaru, Danilu Bati Stojkoviću. Pošto je uhvaćen čuvar dobija zadatak da neprekidno motri na zatvorenika kako ne bi opet pokušao bekstvo. Vodeći beskonačne dijaloge čuvar i zatvorenik postaju prijatelji i čuvar odlučuje da mu pomogne da pobegne.

Rađen po romanu Branimira Šćepanovića kamerni film prerano preminulog sjajnog sineaste ima veoma uzbudljiv vizuelni izraz i prilično je zanimljiv iako se mahom svodi na dijalog dvojice ljudi u ćeliji. Rakonjac je sjajno uspeo da, režijski, učini zanimljivom priču o ljudskom iskustvu, strasti i manipulaciji. „Zazidani“ su jedan od neotkrivenih bisera domaće kinematografije i verovatno prvi jugoslovenski zatvorski film. Potrudite se, pa ga otkrite.

VAN KONKURENCIJE 

PONOĆNI EKSPRES  (1978.) 

Ko  je rođen kasnih ’70-tih ili ranih ’80-tih sigurno je, na Jugoslovenskoj radio televiziji, u, gle čuda, ponoćnom terminu uhvatio adaptaciju životne priče Bilija Hejsa, Amerikanca uhvaćenog sa 2 kilograma hašiša zalepljenog o pojas i osuđenog prvog na 4 godina, a zatim na doživotnu robiju.

Filmska adaptacija Alana Parkera, po scenariju Olivera Stona koji je, zajedno sa genijalnim Đorđom Moroderom, dobio Oskara za scenario (a Moroder za najbolju muziku) slobodno adaptira Hejsove muke u turskom zatvoru koje se svode na preživljavanje i pokušaje da se izvuče iz bezizlazne situacije. Iako je Stoun, po Hejsovim rečima, prikazao sve Turke kao negativce i izmenio priču da bi je učinio dramatičnijom i izdvojio upravo negativnost turskog sudskog, a pogotovo zatvorskog sistema “Ponoćni ekspres” ima jezivu atmosferu i konstatntu, briljantnu, narativnu napetost (a podržava je i sjajna Moroderova muzika) prativši Hejsove (interpretira ga maestralni Bred Dejvis) pokušaje da ostane normalan u ozloglašenom istambulskom zatvoru družeći se sa drugim stranim zatočenicima Džimijem (Rendi Kvejd) i Maksom (Džon Hart) s kojim pokušava i bekstvo.

Zatvorske scene i psihologija glavnog junaka su posebno realistički i uverljivo prikazane kroz posebnu estetiku i igre sa svetlošću Alana Parkera  dok su već spomenuta napetost i jeza retko viđene u žanru trilera, a kamoli zatvorskog filma. I zbog toga se može zažmuriti na izneveravanje istinitosti priće. Jer zatvorski film i njegove priče su često veće od pravog, zatvorskog života.