Top lista iz prošlosti: najbolji filmovi 1998.

Kada se prisetite devedesetih, a niste iz Srbije s jezivim iskustvima, setićete se fenomenalnih kulturnih i umetničkih referenci. U to ime vraćamo se 20 godina unazad i analiziramo filmove iz 1998.

Te godine izbija afera sa Monikom Levinski i Bilom Klintonom, Predrag Mijatović promašuje penal u osmini finala Svetskog prvenstva u Tuluzu protiv Holandije, Google.com registrovan je kao domen, emitovana je poslednja epizoda sitkoma “Sajnfeld” dok su sukobi na Kosovo eskalirali potpisivanjem sporazuma Milošević-Holbruk kojim je izbegnuta vojna intervencija NATO snaga ’98. ali nas je sačekala u proleće ’99. Iako smo tu godinu zatvorili sa domaćim (ne)veselim zbivanjima, ona je, na kinematografskom planu, donela velike filmove, i epske i nezavisne. Zato objavljujemo našu liste koja će, u ovim postprazničnim danima, pomoći u, prvenstveno, tematskoj inspiraciji za pronalaženje novih filmova koji raspaljuju filmofilske strasti od pre 20 godina. Kao i svaka lista i ova mora imati precizno usmerenje pa smo odlučili da to ne budu samo objektivno najbolji filmovi, već i oni na koje su se građani Srbije najbolje reagovali tako da su na njoj, mahom, filmovi koje i dalje pamtite, a ložite se na većinu godinama.

VELIKI LEBOVSKI

Remek-delo braće Koen i nepresušna inspiracija većini gradskih blejača onog vremena kojima je paradigma kul života i opšte kurcobolje bio slavni Dude u nezaboravnoj ulozi Džefa Bridžisa. Ludi zaplet bez zapleta u kome već spomenuti Dude i njegovi ortaci sa kuglanja, pshotični vijetnamski veteran Volter (Džon Gudman) i uplašeni Doni (Stiv Bušemi) upadaju u koloplet neverovatnih situacija samo zato jer Dude ima isto prezime kao i milijarder Lebovski, te su mu se dvojica siledžija popišala na voljeni tepih koji bi želeo da očisti i dan danas pamti svaki iole pop kulturno obrazovani Srbin. Neverovatno duhovita komedija naravi i američkog mentaliteta spakovana u potpuno sumanuti narativ bila je jedan od najboljih filmova ’98. i jedno od prvih tzv. „pot head“ kinematografskih ostvarenja s urnebesnim rezultatom. Nezaboravno u svakom slučaju.

PI

Sigurno ste imali (ako to niste vi sami) ortake koji su se kleli u mističnost, mrak i apsolutnu narativnu napetost koja je proizilazila iz grozničave potrage glavnog protagoniste Maksa (Šon Đulete koji je bio i ko-scenarista filma) za univerzalnom matematičkom formulom za otkrivanje tajni zemaljske prirode. Reditelj, sada već kultni i pomalo potrošeni Daren Arnofski, skupio je budžet tako što je pozajmljivao pare od prijatelja i nekako iskamčio 60.000 dolara godinama pre nego što je IndieGoGo platforma uopšte postojala kao ideja. Rezultat: glavna nagrada na Sandensu i gomila piratskih VHS-ova po Beogradu i Srbiji, loženja budućnih studenata FDU kako da naprave mistični horor bez ikakvog budžeta i jedan od najboljih kinestetičkih primera kako nedostatak novca može pokrenuti lavinu kreativnosti. „Pi“ često repriziraju na kablovskim kanalima tako da ga možete ponovo overiti i prisetiti se sve genijalnosti ovog dela.

TANKA CRVENA LINIJA I SPASAVANJE REDOVA RAJANA

Dva epska ratna remek-dela velikih reditelja, Terensa Malika i Stivena Spilberga, podsetili su nas, te mirisno ratne ’98, na herojstva iz poslednjeg rata u kome su Srbi bili veliki pobednici. „Tanka crvena linija“ se bavi besmislom rata, uništavanja i osvete kroz epizodnu strukturu boraca zarobljenih kod Brda 210, poprišta glavne bitke u Gvadalkanalskoj kampanji 1942, najvećoj strateškoj pobedi Amerikanaca nad Japancima u Drugom svetskom ratu i početkom sloma istočnog carstva. Ovo je bio prvi film Terensa Malika posle 20 godina pauze i za njega je odmah nominovan za sedam Oskara (na žalost, ne dobija ni jedan) dok u Berlinu osvaja Zlatnog medveda. Ovo je jedan od retkih mejnstrim ratnih epova koji, i pored velikog budžeta iima potpuno neuobičajnu glumačku podelu : teškaši Džordž Kluni i Džon Travolta igraju minijature dok su nosioci radnje kultni Vudi Harleson, Šon Pen i kao glavni lik, dezerter Piti, Džim Kavizel. I najbitniji detalj : “Tanka crvena linija” šalje potpuno mirotvoračku poruku što je nezamislivo za američke ratne filmove ovog ranga, pogotovo one koji slave velike pobede.

„Spasavanje redova Rajana“ svi pamtimo: napeta, briljantno režiran suštninski Spilbergov pešački road movie o američkom bataljonu koji se probija kroz nemačke linije kako bi spasili jedinog preživelog od četvorice braće u sastavu američkih trupa tokom invazije na Normandiju 1943. Kada se nekako probiju do redova Rajana, koga tumači Met Dejmom, moraju nekako odbiti napad brojnijih nemačkih trupa i sačuvati sopstvene glave. Scena iskrcavanja na plažu Omaha verovatno je grafički najbrutalnija scena u ratnim filmu ikada snimljena, dok ritam filma tako radi da ne smete ni trepnuti. Spilberg dobija Oskara za najbolju režiju ’99. što je više nego zasluženo, a kako smo se ložili (opet) razmenjujući ovaj film na VHS-u prisećamo se sunčanog januara 2018.

CRNA MAČKA, BELI MAČOR

Poslednje velike nagrade na A festivalima Emir Kusturica osvaja ovim filmom: Srebrni lav na Venecijanskom filmskom festivalu, kao i nagrada „Laterna Magica“ na istom festivalu. „Crna mačka, beli mačor“ je, verovatno, i poslednji film koji je proizveo unisonu ljubav od svih Kustinih ljubitelja i bio vrhunac njegovom rediteljskog stila „magijskog realizma“ koji ovde dovodi do vrhunca. Te 1998. smo imali prilike da ga vidimo u bioskopima kao i, uostalom, „Spasavanje redova Rajana“ pošto su kulturne sankcije skinute i mogli smo da gledamo i holivudske mejdžor produkcije, a Žika Todorović je u ulozi romskog mafijaša Dadana Karambola ostvario jednu od ako ne najboljih, onda najzabavnijih ulogu u kojima je „šmiranje“ podigao do nivoa visoke umetnosti. Perje, kokoške, leteće mlade, svi elementi Kusturičinog stila su ovde u piku snage tako da se „Crna mačka, beli mačor“ slobodno može nazvati magnum opusom njegove karijere. Ko je film gledao u bioskopu te godine zna o kakvoj je vizuelnoj poslastici reč.

DVE ČAĐAVE DVOCEVKE

Debitanstski film Gaja Ričija doneo je sve kinestetičke elemente obožavane od strane prosečnog srpskog muškarac tog doba: engleski cinizam, kombinatorku i krimi šeme kao izašle iz beogradskih blokova, Vinija Džounsa koga je svaki iole dobar poznavalac fudbala znao kao sastavni deo „lude družine iz Vimbldona“ s kraja ’80’-ih i početka ’90-ih, fudbalskog kluba poznatog po beskompromisnom lomljenju svih kostiju na terenu i osvajanju FA Kupa 1988, prvu (i verovatno) jedinu ulogu Džejsona Statnama gde ima više dijaloga nego scena tuče i epizodnu dramaturgiju s neuralgičnom tačkom spajanja svih epizoda koju je Riči, zajedno sa brzim montažnim procesom, doveo do savršenstva i standarda koji je bio omiljen među autorima trilera i akcionih filmova narednih godina. Ako se tome doda kameo pojavljivanje Stinga kao vlasnika bara, oca jednog od glavnih junaka,  teško je navesti još neki razlog zbog koga ne pamtivmo ovaj film 20 godina. I da, fenomenalan soundtrack. Šta ćete više?

MOJE IME JE DŽO

Ovo je već za filmofile i anglofile. Još jedno remek-delo Kena Louča, kinematografskog zaštitnika socijalnih prava i jednog od najvećih živih evropskih reditelja, sa Piterom Malenom, još jednom legendom britanske kinematografije, o životu u najgorem kraju Glazgova i pokušajima glavnog junaka, lečenog alkoholičara, da se iskupi za sve životne greške. Amaterski fudbal, mafija, borba za pravdu i ljudskost, žrtvovanje za porodicu i prijatelje, „Moje ime je Džo“ je film o ljudskoj prirodi i njenim najgorim i najboljim elementima. Ko nije zaplakao uz ovo verovatno duše nema, a autor ovog teksta pamti gledanje filma na VHS-u sa ortacima iz kraja i kolektivno plakanje kada Džo ostaje bez svega pokušavajući da bude praveden, pošten i empatičan. Ako niste gledali, obavezno pogledajte. Čak i ako ne volite engleski fudbal, alkohol i iskupljenje.

TRČI, LOLA, TRČI

Ko je ’90-ih i prismrdeo klubu „Industrija“ kleo se u debitantski film Toma Tikvera koji, poput romana sa alternativnim krajevima, ima tri verzije iste priče koja se mora završiti u 20 minuta. Franka Potente, ofarbana u crveno kao mokri san svakog beogradskog rejvera, spašava život dečku (pod narkoticima, naravno) koji je izgubio 100.000 maraka (omiljena valuta ’90-ih). Tikver gotovo izjednačava filmsko i realno vreme što je bilo pionirsko tretiranje vremenskog okvira filmova u to vreme, a fragmentarnu dramaturgiju i montažu bukvalno stavlja u isti ritam s muzikom, berlinskim sirovim tehno zvukom ’90-ih. Koliko su se ljudi u Beogradu ložili na ovaj film za vreme bombardovanja 1999. najbolje govori podatak da ste morali da obiđete po 2-3 video kluba kako biste ga našli, a i kada je konačno izašao u srpskoj bioskopskoj distribuciji 2000. (baš kao i „Dve čađave dvocevke“) danima nije bilo karata za projekcije, iako su skoro svi već pogledali film na kaseti. I kada apstrahujemo ložačinu ljubitelja tehno zvuka, „Trči, Lola, Trči“ predstavlja revolucionarno evropsko kinematografsko delo. I zato više nego zasluženo mesto na ovoj listi.

PARANOJA U LAS VEGASU

Ubedljivi kinematografski biser bombardovanje Srbije. Ko ga nije pogledao bar dva puta, uz ortake, pivo i veoma često džoint dok „šizela“ i „smirela“ komaduju ponašanjem građanstva nije okusio jezivo predivno kinematografsko iskustvo. Prva i najbolja adaptacija najuspešnijeg romana Hantera S. Tompsona vizuelno prati hronologiju i narativ romana na maestralan način. Dr. Raul Duke, u interpretaciji nezaboravnog Džonija Depa, i Dr. Gonzo koga je podgojeni Benisio Del Toro, lansirao među najbolje satirične likove pod uticajem narkotika odlaze u Las Vegas 1971. kako bi Duke (alter ego Tompsona) izveštavao sa čuvene pustinjske Mint 400 trke automobila. Dr.Gonzo, koji je alter ego čuvenog borca za ljudska prava, advokata, i velikog obožavaoca LSD-a Oskara Zete Akoste, prati Duka u haluciogenim epizodama uzimanja najbizarnijih narkotika koje možete zamisliti a za većinu niste nikada  ni čuli. Reditelj Teri Gilijam veoma vešto koristi Tompsonovu kritiku vijetnamskog rata, hipi pokreta i njegove kontrakulture oličene u protestnim pokretima i pravi fenomenalan cinični osvrt na slavnu američku kulturnu mustru ’60-ih i ’70-ih. Što se tiče naše situacije, jasno vam je zašto je film bio omiljeno štivo za vreme „Milosrdnog anđela“. Ukoliko već morate da odete Bogu na istinu bolje da to bude u tripoznom raspoloženju, bili trezni ili pod uticajem. Interesantno je da su i stariji, privučeni totalnom bizarnošću filma, uživali u njemu dok su im deca i unuci objašnjavali o čemu je reč. Vesela vremena koja se, iskreno se nadamo, neće ponoviti.

TRUMANOV ŠOU

Prva ozbiljna uloga Džima Kerija za koju dobija Zlatni Globus i fenomenalna režija Pitera Vira, jednog od najvećih australijskih autora. Film je o Trumanu koji živi apsolutno artificijelan život dok jednog dana ne otkrije kako je njegov život, u stvari, televizijski šou u kome je rođen, živi, i najverovatnije će umreti pod komandom reditelja, Kristofa koga maestralno tumači Ed Heris. „Trumanov šou“ anticipira pojavu rijaliti TV programa i izgleda kao da su kreatori na primer „Parova“ baš ovaj film gledali svakodnevno kako bi nam što uverljvije preneli avanture Gastoza, Mace Diskrecije, Tijane Ajfon i Marka Crnogorca. Kada prenebregnemo domaće iskustvo, teško spojivo s bilo kojim svetskim, čitava industrija rijaliti programa izgleda jezivo proročki prikazana u ovom filmu, a medijska distopija koju živimo 20 godina kasnije izgleda kao preslikana kod Vira i Kerija. Većina nas koji smo gledali 1998. nismo mogli ni sanjati pojavu Trumana pod imenom Ekrem Jevrić na domaćim TV ekranima. Izgleda da nas je budućnost stigla. I to ne ona koju smo sanjali.

AUTSAJDER

Film Andreja Košaka o počecima panka u Sloveniji, a i SFRJ. predstavlja apsolutno lični favorit autora ove liste. Muziku za “Autsajdera” radio je Saša Lošić – Loša iz Plavog Orkestra obradivši sopstvene hitove Orkestra u pank aranžmanima što filmu daje bizaran muzički štimung koji ste morali voleti ako imate i malo jugonostalgične duše i srca. Autor teksta je gledao “Autsajdera” u, tada, novootvorenom bioskopu Kulturnog centra Beograda u Kolarčevoj.

Košakovo debitantsko ostvarenje je bilo prvi susret sa plejadom poznatih bosanskih glumaca u novonastalim (slovenačkim) okolnostima: glavnog junaka Seada Mulahasanovića koji dolazi u Ljubljanu zbog prekomande njegovog oca Harisa igra Davor Janjić, dok je Harisa igrao Zijah Sokolović.  Sead se, pošto je izopšten iz društva zbog svog „čefurskog“ porekla, veoma brzo pridružuje gimnazijskim pankerima, osniva grupu i zaljubljuje se u prelepu Metku, ćerku funkcionera i deo „crvene buržoazije“ dok cela zemlja čeka rasplet zdravstvene drame Josipa Broza – Tita i njegovu izvesnu smrt. „Autsajder“ baštini jugoslovensku filmsku tradiciju, a interesantno je da je ovaj film bio najgledaniji slovenački film do remek dela Gorana Vojinovića „Južnjaci napolje“ koji, simptomatično, takođe govori o tradicionalnoj slovenačkoj netrpeljivosti prema pripadnicima jugoslovenskih naroda sa istoka i juga. U svakom slučaju, lista se završava Lošinom pank obradom samog sebe i nadamo se da vam je ovaj mali vremeplov od 20 godina pomogao da se prisetite filmova koje se voleli i da, možda, pogledate neke nove inspirisani listom starih.