Da li imate preko 18 godina?

Šta čitati ovog proleća: preporuke knjiga

Od poezije bivšeg fudbalskog reprezentativca, preko ispovesti južnoafričkog lidera, do debitantskog romana čuvenog argentinskog pisca.

76
1

Priručnik za čekanje, Ivan Ergić (Izdavač: Kontrast izdavaštvo)

Ljubitelji fudbala sigurno znaju ko je Ivan Ergić. Bivši reprezentativac koji se posle sjajne karijere povukao u sportsku penziju. Ali Ergić nije sedeo s mirom, već je postao jedan od najvatrenijih kritičara profesionalnog sporta i kapitalističke eksploatacije sportista kojima ova industrija podjednako invazivno uništava i psihu i telo. Međutim, ljubitelji poezije, verovatno kao i ljubitelji fudbala, moguće da nisu znali da je Ergić u jednom trenutku osetio potrebu da stvara poeziju. I to poeziju koja ni po čemu kvalitativno ne zaostaje za dominatnim poetikama aktuelne domaće književne produkcije.

Ergić piše savremeno i samosvesno, beskompromisno modelujući od svog traumatičnog životnog iskustva pesnički materijal.

Ono što nam ukazuje na jasno izražen tzv. „pesnički nerv“ jeste Ergićeva autentična autodidaktična sposobnost da taj pesnički materijal u procesu oblikovanja učini umetničkim. Bilo da piše o svom izbegličkom detinjstvu i tegobama sa kojima se susretao u odrastanju, bilo da piše, otvoreno i bez zadrške, o svojim psihološkim problemima izazvanim profesionalnom sportskom karijerom, on uvek piše tako što ostavlja svoju najdragoceniju intimu na papiru. Baš kao što je nekad, kako se to već kaže, ostavljao srce na terenu.

Izdaja Rite Hejvort, Manuel Puig (Izdavač: Dereta, Prevod: Bojana Kovačević Petrović)

Dereta nas još jednom upoznaje sa skrajnutim biserima latino-američke književnosti. Red je došao na Manuela Puiga, veliko ime argentinske književnosti, čiji je debitantski roman sada pred domaćim čitaocima. Puig je bio klinac koji je relativno rano otkrio svoju strast prema književnosti i filmu. Strastveno je gutao romane nobelovaca, psihoanalitičku literaturu i radove evropskih režisera. Opčinjen sjajem Holivuda, rešio je da svoj život usmeru u pravcu rediteljske karijere, ali u tome nije imao uspeha. Međutim, bio je i razočaran otkrićem da se iza bleštavih svetala najmoćnije svetske industrije pokretnih slika zapravo krije jedna perfidna kultur-imperijalistička propaganda.

Pa ipak, svestan da je nepovratno „navučen“ na film, u svom prvom romanu kroz autobiografsku vizuru Puig skicira uticaj ove umetnosti na jednu malu sredinu, sa običnim ljudima koji žive svoje jednostavne i nesavršene živote.

Dečak Toto, glavni junak romana Izdaja Rite Hejvort, u svom zabačenom argentinskom gradiću konstantno mašta o životima slavnih i velikih filmskih zvezda, dok društvo u kome stasava “ukrašava” njegove formativne godine svim onim intrigama, spletkarenjima, komičnim, gorkim i potpuno ljudskim dogodovštinama, od kojih se neretko i sami filmovi prave. Ovim svojim prvencem, Puig je rano u svojoj spisateljskoj karijeri otvorio sebi vrata književne slave. Kritičari su ga svrstavali u talas stvaralaca koji dolaze posle velikog latino-američkog literarnog buma, istovremeno naglašavajući i elemente postmodernizma u njegovoj poetici. Ljosa je za njega rekao da je jedan od najoriginalnijih stvaralaca druge polovine XX veka, a sada se možemo u to i uveriti.

Pisma iz zatvora, Nelson Mandela (Izdavač: Miba books, Prevod: Ivana Maksimović)

Nelson Mandela je jedno od onih imena koje će ostati zauvek uklesano na svetlim stranicama knjige istorije. I to one ljudske istorije, tog beskrajnog svedočanstva o nesalomivosti duha i snazi ideala, bez kojih inače nikada ne bi mogle da se prebrode najteža stradanja i patnje. Kao takve se mogu, bez ikakvog preterivanja, opisasti i 27 godina koje je ovaj južno-afrički lider proveo u zatvoru kao politički osuđenik. Svet je o njemu znao da je verovatno jedini čovek koji može slomiti aparthejd, ali ono što nije znao jeste koliko čudovišno velika jeste cena koju je za to morao da plati. Ova knjiga koja predstavlja zbirku od 225 pisama koja je Mandela pisao iz zatvora jesu šokantan uvid u nemilosrdnu nepravdu sa kojom se ovaj dobitnik Nobelove nagrade za mir borio skoro tri decenije.

U tim pismima, Mandela se obraća svojim saborcima, obraća se političkim zvaničnicima, upravi zatvora itd. Ali tamo gde ova pisma pokazuju svu dubinu patnje, istovremeno sa svim trijumfima čoveka koji se boreći se za svoju istovremeno bori i za slobodu svog naroda, jesu ona namenjena njegovoj porodici.

Mandela je bio otac i muž koji je svojoj deci i supruzi samo rečima mogao da dokaže da su oni jedina svetlost njegovog života i jedina nada koja ga čuva od bezumlja i predaje. U tim pismima vidimo kako se osećao kada mu nije dopušteno da ode na sahranu sina, ili sahranu majke, ili kada je saznao da je njegova žena uhapšena i bačena u samicu. Ali ono zbog čega je vredno čitati ovo teško svedočanstvo o jednoj tragičnoj nepravdi sadržano je u tekstu Tima Adamsa koji je objavio The Guardian: „Mi svi znamo kako se ova epopeja završava – ali ono što je neobično kod čitanja ovog izbora iz intimne korespondencije jeste neizostavan osećaj da je i njihov autor, takođe, sve vreme znao kako će se sve završiti.“

Neispričane priče, Rajko Grlić (Izdavač: Laguna)

Oduvek sam voleo filmove Rajka Grlića, od „Samo jednom se ljubi“ i „U raljama života“, do „Čaruge“, „Karaule“ i „Ustava republike Hrvatske“. Njegovom filmskom izrazu kao da je uvek bilo blisko da skroz studiju jedne individue, partikularne čestice društva, pokaže temeljnu kritiku tog istog društva. Ali Grlić se odlučio da je došlo vreme da ispriča i svoju priču, da pokaže svoj život kao jednu od onih egzistencija od kojih je stvarao svoje junake, i time sebe samog objasni kao element društ(a)va u kojima je živeo i stvarao.

„Čitav život sakrivao sam se iza filmskih junaka. Živio njihove živote i pričajući njihove krio svoj. Neispričane priče ostajale su u režijskoj bilježnici kao u nekoj dobro začepljenoj boci. I odjednom, vjerojatno u nadi da ću time olakšati povratak, odlučio sam tu bocu otvoriti“

– stoje ispisane autorove reči na pozadini ove hibridne autobiografsko-dnevničke proze. U njoj sjajni režiser svoje zapise struktuira kao rečnik filmskog jezika i tehnike, i uz svaku kinematografsku odrednicu daje i jednu od svojih intimnih priča: o filmskoj umetnosti, o svom rediteljskom iskustvu, o jednoj državi i jednom vremenu kojih više nema, a u kojima je i o kojima je on snimao svoje filmove. U tim pričama ostavio je portrete svoje porodice (dede apotekara koji se družio sa Krležom u starom Zagrebu, oca i majke koji su kao levičari bili oterani na Goli otok), ali i prijatelja i saradnika (naročito dirljiv je onaj posvećen Nebojši Glogovcu). Od beleški i podsednika koje je pisao samome sebi da ih negde usput, na putu između setova u Americi i na Balkanu, ne zaboravi, nastala je ova knjiga za koju bi bilo šteta da mimoiđe, ne samo poštovaoce zlatne Grlićeve karijere, već i sve filmofile koji znaju da cene način na koji je ovaj autor doprineo, i još uvek doprinosi, jugoslovenskom i post-jugoslovenskom kulturnom prostoru.

Lepe strankinje, Mirča Kartaresku (Izdavač: Arete, Prevod: Ileana Ursu Nenadić)

Dokaz da u ovoj našoj maloj književnoj čaršiji vesti sporo stižu čak i kada putuju iz komšiluka jeste stvaralaštvo najpoznatijeg rumunskog književnika današnjice Mirča Kartareskua. Ovaj pisac duge i plodne karijere već godina slovi za jednog od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade za književnost, a u međuvremenu već je i dobio gomilu relevantnih nacionalnih i evropskih nagrada za književnost. Kartaresku je počeo da piše onda kada je to bio opasan poziv zbog kojeg je mogao završiti u nekom od zloglasnih Čaušeskuovih zatvora. Pa ipak, na svu sreću, on je neumorno, tvrdoglavo i hrabro pisao. Nešto od toga postoji i u ovoj njegovoj knjizi u kojoj kroz tri priče različite dužine opisuje rumunsko društvo i aktere njegove književne scene.

U portretisanju događaja i sudeonika sa kojima deli vreme i prostor, Kartaresku je podjednako duhovit, (auto)ironičan i kritičan. Njegov stil je živ, agilan, duhovit i veoma uspešan u dočaravanju atmosfere rumunske svakodnevice.

Osim toga, autor u ovoj knjizi piše mnogo i o Parizu i francuskim festivalima na kojima sreće svoje kolege, čije mane i komičnosti njemu daju i više nego dovoljno materijala da postavi dijagnozu književničke sujete. Osim toga, on koristi i svoju poziciju nekoga ko dolazi sa periferije evropske kulture (što je naravno samo predrasuda sa kojom Zapad večito dočekuje istočnoevropske umetnike i intelektualce), pokazujući time svoje pravo lice koje nije uspelo da se kamuflira pred Kartareskuovim analitičkim perom. Njegovi likovi promiču pred nama, kao da su u nekakvom road movie-u. Vizuelni umetnici, kriminalci, policajci, studenti i duhovi skupa nastanjuju i daju oblik jednom svetu koji kakav god da je, ne propušta priliku da nas konstantno iznenađuje. Ovo je odlična knjiga sa kojom možete početi upoznavanje sa satiričnim i ponekad grotesknim literarnim svetom Mirča Kartareskua.

Lajkuj:

Komentari:

  1. доки далматинац says:

    обожавам књиге, обожавам читање! Ех, кад бих више људи чита

Ostavite komentar:

Slični članci: