(Ne)istražene teritorije tela

Kada je 2011. godine Lovefilm, kompanija specijalizovana za video distribuciju,organizovala glasanje za najseksepilniju filmsku divu, verovatno niko nije mogao da nasluti da će se na prvom mestu naći –Džesika Rebit, crtani lik iz igrano-animiranog hibrida Roberta Zemekisa iz 1988. godine Ko je smestio zeki Rodžeru (Who Framed Roger Rabbit). Crvenokosi vamp bujnih oblina koji senzualnim glasom peva u noćnom klubu, ostavio je iza sebe Odri Hepbern, Merilin Monro, Ritu Hejvort…

Očito da sjaj holivudskog glamura iz njegovog zlatnog doba (pa makar utelovljen i u izazovnoj supruzi jednog zeca) nikada ne tamni, ali je izazovnija činjenica da erotičnost animiranog karaktera poseduje tako omamljujuću moć. Govoreći o naglašenoj seksualnosti kao važnom gradivnom elementu animiranog karaktera, australijska autorka Džejn Gudol tvrdi da je Džesika eksponira na način na koji to pre nje nisu uspele ni Beti Bup, niti ijedna od zavodnica iz filmova Teksa Ejverija.

Ruski filosof Mihail Epštejn konstatuje da je eros, kao proizvod civilizacije, neuporedivo moćniji od polnog nagona. Izvodeći ovu distinkciju na lingvističku ravan, Epštejn tvrdi da je seksualnost “hoću”, a erotika “želim”. Rani holivudski crtani filmovi išli su niz dlaku sveprisutnom društvenom mačizmu, ilustrujući tezu o “hoću”. Odraz ovog stava, ali u formi duhovitog, subverzivnog pastiša pronalazimo u animiranoj anti-AIDS reklami Smutley (2011), britanskog kolektiva Againstallodds, u kojoj jedan mačor ostvaruje seksualni kontakt sa doslovno svakom ženkom koja mu se nađe na putu, a njegov promiskuitet vodi nas ka efektnoj završnoj poruci: “On ima devet života, a ti samo jedan. Zaštiti se.”

Mnoštvo žena san je mnogih muškaraca, ali je ponekad nepremostiv problem doći i samo do jedne. Introvertni osobenjak Berni očajnički “hoće”, ali žene niotkud. Za platu koju prima u fabrici mačje hrane on ne može da kupi celu lutku preko tele-šopa, nego samo ženski torzo, ali i to je bolje od masturbacije. Do kraja filma Bernijeva lutka (Bernie’s Doll, 2008) Jana Žueta svedoci smo jedne vrlo bizarne romanse, koja na tragikomičan način aktuelizuje poslovičnu nepomirljivost polova. Berni će uspeti da iz delova kompletira “ljubavnicu”, ali će ga žena-surogat, jer više ne želi da bude seksualni objekat, ni sluškinja, na kraju napustiti.

Za razliku od otuđenog Bernija, opsesivni junak filma Zapljunut poljupcem (2007), beogradskog autora Miloša Tomića, predstavlja inferiornost drugačije vrste. Njegov svet je horizontalan: poput nekog nepotrebnog predmeta, Tomić ga, zahvaljujući ubedljivim vizuelnim i dinamičkim rešenjima, posredovanim stop-motion animacijom, vuče ulicom. Iz svog sudbinskog rakursa on čeznutljivo posmatra lepe haljine i još lepše noge žena u vertikalnom svetu, i kada se, makar na trenutak, nađe ispod neke lepršave haljine, sasvim nadomak onoga što skriva nežni pamuk gaćica, njegov svet mu se čini manje lošim mestom.

Tomićev čovek-otpadak vizuelizovao je muške fetišističke maštarije, a film Tramvaj (Tram, 2012) češke autorke Mihaele Pavlatove, donosi nam na uvid „fantazije jedne tramvajdžijke“, kako i stoji u najavnoj špici. U njenom tramvaju svi putnici su muškarci, ona zamišlja raskopčane šliceve i penise koji se ljuljaju u ritmu klackanja tramvaja. Svako poništavanje karte u automatu nju podseća na penetraciju, dok povlači upravljačke poluge lascivnim pokretima, lako je zamisliti šta zamišlja u svojim rukama… Ovim nagomilavanjem Pavlatova ostvaruje vanserijski humorni efekat, ali ne izostaje, pa makar i iz drugog plana, jasna misao o slobodi žene da pusti na volju vlastitim erotskim sanjarijama.

Engleska animatorka Džoana Kvin je u svom filmu Devojački noćni izlazak (Girl’s Night Out, 1987) ovu slobodu realizovala u kontekstu ženske zabave u striptiz baru gde su muškarci ti koji se obnažuju. Beril, glavna junakinja, i njene prijateljice, bučno uživaju, cerekaju se i dobacuju, dok na podijumu maljavi mišićavi tip sa brkovima àla Fredi Merkjuri, uvija kukovima u tangama sa leopard šarom. (Zanimljivo će u ovom trenutku zvučati mišljenje Kamil Palje, autorke prevratničke knjige Seksualne persone, o tome da je ženska seksualnost nešto što muškarce opterećuje celog života, i da zapravo žene koje nastupaju u striptiz klubovima nisu ni žrtve ni robinje, već boginje.)

Švedska feministkinja Mia Engberg je 2007. godine snimila kratki film-kolaž Svršimo zajedno (Come Together), u kome ona i njene prijateljice kamerama mobilnih telefona snimaju svoja lica tokom masturbacije i orgazma. Odraz ove ideje vidi se u animiranom filmu Francuza Freda Žuajoa Orgazam (Un orgasme, 2012), u kome se izlistava flipbuk sa rotoskopski titravim prizorima nacrtanog lica žene koja se približava vrhuncu.

U filmu Konkubinin banket (La banquet de la concubine, 2012) Kineskinje Hefang Vei car kasni na gozbu u čast svoje omiljene konkubine Jang. Kada sazna da car nije sam u svojim odajama, Jang je suočena sa opasnošću od mlađe i poželjnije suparnice. Kipti od besa, ali se i priseća blaženstva u postelji i carevih ruku svuda po njenom ustreptalom telu. Prefinjeni erotski prizori u filmu odaju žudnju za najmoćnijim mužjakom carstva, ali su i čin potiskivanja frustracije. Hefang Vei konkubininu strast prenosi u dinamične, nadrealne slike ekspresivnog kolorita.

Ženski govor o vlastitoj seksualnosti, samosvesno i bez ustezanja, američka spisateljica Iv Ensler ponudila je svakoj mogućoj zainteresovanoj javnosti u svom dramskom komadu Vaginini monolozi (The Vagina Monologues, 1996). Vagina je tako dobila ne samo razum, već i sposobnost da govori o sebi i o svom doživljaju okruženja. Požar subverzivne ideje ženskog „vaginocentričnog“ mikrokosmosa preneo se sa off-Brodveja na bezbroj pozornica po celom svetu. Slično ovome, istražujući žensku seksualnost iz ženskog ugla, danska autorka Sara Kopel predstavila je u animiranom filmu Mala Vulva i njena klitoralna osvešćenost (Little Vulvah & Her Clitoral Awareness, 2012), za koji su je inspirisali razgovori sa aktivistkinjom berlinske seks scene Đovanom Balestrom, alias Vulvom van Klit.

Epizoda Kirbi (Kirby) animiranog serijala Zanimljivi detalji o seksu (Teat Beat of Sex, 2008) američke autorke Signe Baumane počinje scenama u kojima muškarci imaju penis na mestu nosa, uz komentar naratorke (autorkin glas): „Znate kako su momci uvek opsednuti svojim kitama… kažu, veći je bolji od manjeg… Znate, kad sam bila mlađa, veoma, veoma sam se plašila velikih kita…“. Baumane ne ispituje odnos dva žilava stereoptipa, da li je provokativniji govor žene o sopstvenom polnom organu i seksualnosti od njenog glasnog mišljenja o muškom polnom organu, ona jednostavno govori o ženskoj intimi, jednostavnim, kolokvijalnim jezikom koji ne zazire ni od opscenosti i slenga (auditivna sličnost naslova filma upućuje na izraz tit-bit ili tidbit, ali znači nešto sasavim drugo), vodeći uz pomoć duhovite animacija žovijalnu priču do efektne poente.

I u filmu Danile Ivanoviču, slobodan si (2012) zagrebačke animatorke i rediteljke Petre Zlonoge imamo ulogu autorke/naratorke i ličnu ispovest u fokusu, ali tu se sličnosti završavaju. Zlonoga na delikatan način upošljava dva narativna sloja: jedan je tekst oproštaja od negdašnjeg „ljubavnika“, ruskog nadrealiste Danila Ivanoviča Harmsa, a drugi je autorkino obnaženo telo u ambijentu šume. Uprkos golotinji, erotika je implicitna, telo se kroz proces trik animacije i piksilacije kontekstualizuje, te i samo postaje jedan u nizu prisutnih simbola. Pojačan melanholičan ton naglašava senzibilnost ženskog principa: mlada žena koja u poslednjoj sceni stoji na šakama, tela oslonjenog o drvo jeste, zapravo, Žena, u šumi-Svetu koji je i utočište i mesto sudbinskih iskušenja, jer, kako se može čuti u filmu, „sloboda je komadić stakla koji čuvaš ispod jezika“.

Dajući svoje viđenje misterije erotske privlačnosti, malih i velikih nesporazuma, i očekivanih i neočekivanih posledica, animatori čine to s punom svešću o ozbiljnosti teme čak i kada posežu za karikaturom, groteskom i parodijom. Taj proces je pokretački i uzbudljiv, kakvo je i ljubavničko istraživanje vidljivih i nevidljivh teritorija tela.