Na Zemlji 2.0 – prolećne preporuke knjiga

Pred početak maja, predstavljamo vam pet novih naslova iz različitih književnih ćoškova.

Klasik: Berlin Aleksanderplac, Alfred Deblin (Laguna, 2017)

Berlin Aleksanderplac, često viđen član svih relevantnih lista najbitnijih romana XX veka, neizostavan je za nekoliko stvari – za razumevanja međuratne avangardne književnosti, za razumevanje istorijskih procesa u nemačkom društvu koji su bili uvod u pakao II svetskog rata i za razumevanje univerzalnih i svevremenih tegoba ljudske egzistencije. Glavni junak Franc Biberkopf je ubica koji sredinom dvadesetih iz zatvora izlazi na ulice Berlina koji je, kao i čitava Nemačka, gubitnica iz I sv. rata, grad greha, kriminala i nasilja. Žigosan pedigreom bivšeg robijaša, Biberkopf shvata da je osuđen da svoje mesto pod suncem traži u tom podzemlju i među polusvetom.

Ovaj roman predstavlja istaknut primer avangardne proze sa mnoštvom glasova, specifičnom upotrebom jezika, adaptiranjem tehnike montaže, korišćenjem referenci, citata novinskih članaka i drugih tekstova. Iz ovih i mnogih drugih razloga, stvaralaštvo Alfreda Deblina se smatra izrazito bliskim Džojsovom, u velikoj meri zahvaljujući sličnoj potrebi za eksperimentisanjem i korišćenjem tehnike “toka svesti”.

Čitajući Berlin Aleksandarplac, sa svim zvučnim efektima, bukom, napetošću, testiranjem čitalačke pažnje, stiče se utisak da je Alfred Deblin i te kako znao kako da upotrebi svoju medicinsku specijalizaciju u lečenju mentalnih oboljenja. Sa druge strane, očigledan je i uticaj Helderlina, Šopenhauera, Ničea i nemačkih ekspresionista. Sve to skupa, sa očiglednom manifestacijom književnog umeća autorovog, čini ovaj roman istinskim svevremenim klasikom.

Poezija: Zemlja 2.0, Ana Marija Grbić (Arete, 2016)

Treća pesnička knjiga Ana Marije Grbić istovremeno donosi promenu u njenom pisanju, ali i zadržava neke konstante njenog poetskog izraza. Ovaj put Grbić je napisala poemu u kojoj se bavi odrastanjem momka i devojke na političkim, ideološkim, ekonomskim i raznim drugim ruševinama SFRJ-a. Njih dvoje su mladi i nezaštićeni od porodičnog i kolektivnog sveta koji ih uslovljava i mogućnost njihovog otpora stvarnosti je pod velikim znakom pitanja, jer su je oni često nesvesni. U tom smislu ova poema daje glas generaciji millenials-a, za koje tek treba da se utvrdi kako su ih društvene i individualne traume devedesetih oblikovale.

Ova dva glasa u poemi rastu do pravih proznih junaka, sa preciznom karakterizacijom, sa ličnom istorijom i njihovim poreklom, i tu vidimo na primeru Zemlje 2.0 kako se moderna poezija približava prozi, preuzimajući strateški ono što u njoj prepoznaje kao neophodno za svoje oplemenjivanje. Bitno je pomenuti i autorkin odnos prema jeziku, ovom našem, regionalnom, koji svako može nazvati po svojoj volji, ali ne može poreći da on svakako jeste zajednički. Grbić se jezikom lirski poigrava, menja ga, rekombinuje, prilagođava – svime time otkrivajući njegovo bogatstvo i kompleksnost.

Proza: Uzvišenje, Milen Ruskov ( Dereta, 2016, prevod: Jasmina Jovanović)

Ako vam roman o bugarskom ustanku protiv turaka iz 1872. i saga o polupismenim hajducima koji imaju prosvetiteljske ambicije zvuči pomalo staromodno, a pritom i poznato iz domaće književnosti, samo ste dopola u pravu. Cela radnja je mogla da se odigrava i u Srbiji, i ništa tu ne bi zvučalo neprirodno niti bi izgledalo izmešteno. Dakle, poznato nam je sve u ovom romanu: i karakterologija neobično slična našoj, i ustanci, i hajduci, i pljačka u ime revolucije, i duh prosvetiteljstva u kome „prosvetitelji” jedva umeju da čitaju. Ipak, način na koji je sve to predstavljeno sve je samo ne staromododan. Ako bi mogli da zamislite tarantinovsku priču u kojoj Semjuel L. Džekson glumi Karađorđa ili recimo balkanske vesterne kakve zna da pravi Milčo Mančevski? Možda Dositeja i Vuka koji sa sobom nose dva fenjera, da ustanicima osvetle put i pritom naglas čitaju Život i priključenije i Srpski rečnik? Ako biste mogli da zamislite brkate harambaše koji pljačkaju po balkanskim vrletima i uredno izdaju potvrde o oduzetom novcu, jer žrtvama će država jednog dana nadoknaditi taj gubitak? Ili ako bi mogli da zamislite deliju sa zadenutim „koltom” i bukvarom za opasačem, a pritom se ne zna šta je smrtonosnije od ta dva? E, pa onda možete da zamislite i atmosferu ovog neobičnog, zanimljivog  i urnebesno smešnog roman Milena Ruskova. Nije uzalud Bugarska tako blizu, i geografski i kulturološki.

Uzvišenje je nedavno proglašeno za najbolji bugarski roman napisan u poslednjih 25 godina, dobilo je Evropsku nagradu za književnost, prevedeno je na 12 jezika, adaptirano je za pozorište, a upravo se snimaju završni kadrovi istoimenog filma. Ovo je jedan od onih romana koji se čita u dahu , a svakako je tome doprineo i odličan prevod Jasmine Jovanović.

Pripovetke: Retorno 201, Giljermo Arijaga (Partizanska knjiga, 2017, prevod: Biljana Isailović)

Giljerma Arijagu većina (pre)poznaje kao scenaristu veoma zapažene trilogije filmova Amores peros, 21 grams i Babel. Međutim, ono što je malo poznato jeste da je Arijaga i prozaista, koji iza sebe ima objavljenih nekoliko romana. Retorno 201, što je inače ime jedne ulice predgrađa koje se nalazi na jugu Meksiko Sitija, njegova je za sada jedina zbirka pripovedaka.

Znamo da je tema smrti, pogotovo nasilne i tragične smrti, nešto čemu se Arijaga kao pisac opsesivno vraća. Takođe, za razliku od njegovih filmskih junaka koji umeju, uprkos svim svojim slabostima i karakternim manama, da dosegnu postupcima do određene čestitosti, likovi koje Arijaga portretiše u svojim pričama kao da su temeljno sastavljani od najgorih ljudskih osobina koje se mogu zamisliti. Doktor Del Rijo, koji se javlja u nekoliko priča, antipod je slici o humanom i požrtvovanom lekaru koji uvek postupa u skladu sa Hipokritovom zakletvom. Policajci su zainteresovaniji za mito nego rasvetljavanje zločina. Deca su u stanju da monstruzno fizički i seksualnom maltretiraju mentalno zaostale. Momak krvnički pretuče svoju trudnu devojku, plašeći se, kao u grčkoj mitologiji, svog nerođenog sina.

Možemo naslutiti da Arijaga ove probleme ne postavlja kao pitanje zanemarivanja ili odbacivanja etičkih normi njegovih likova, već on svoje likove predstavlja kao da te norme nikada nisu ni imali. Slabi, plašljivi, mizogini, prevrtljivi, pohlepni – ti likovi i događaji s njima u vezi predstavljeni su realistično, sa momentima brutalnog naturalizma, a Arijaga ih opisuje neposredno, jednostavno, hitro, veoma komunikativnim i razumljivim jezikom, bez ikakve hermetičnosti i uvijenosti u stilske figure.

Publicistika: Muzej prepiske, sakupio i uredio: Šon Ašer (Geopoetika, 2016, prevod: Jelena Lazić)

Ova knjiga koju nam je Geopoetika priredila u jednom bogatom izdanju, velikog formata, sa odličnim grafičkim dizajnom i mnoštvom fotografija, jeste oknjiženi izbor pisama sa popularnog bloga Muzej prepiske, koji vodi i uređuje Šon Ašer. Ovaj online projekat predstavlja eklektičnu zbirku najraznovrsnijih pisama, od kojih je najstarije ispisano na glinenoj pločici 1340 godine p.n.e. u drevnom Egiptu, a “najmlađe” potiče s kraja XX veka.

Ova pisma obuhvataju diplomatsku prepisku, intimnu korespondenciju istorijskih i slavnih ličnosti, oproštajne poruke pred odlazak u sigurnu smrt, protestna pisma… A tamo gde je to bilo moguće i dostupno, tekstovi su propraćeni fotografijama tih dokumenata, crtežima ili portretima autora pisama. Tako da ova zbirka jeste jedan važan i dragocen istorijski arhiv koji nam pruža perspektive za razumevanje mnogih društveno-političkih okolnosti iz prošlosti.

Ovde ćete moći da pročitate: kako je kraljica Elizabeta II poslala svoj recept za škotske palačinke predsedniku SAD-a Dvajtu Ajzenhaueru; pismo Džeka Trboseka koje je bilo poslano u kutiji sa polovinom ljudskog bubrega; zahvalnicu vlasnika kompanije “Kempbel” supe upućenu Endiju Vorholu; odgovor Džonatana Andersona, slobodnog čoveka a nekada roba, svom bivšem gospodaru koji ga moli da se vrati na farmu; zahtev Nika Kejva iz 1996. da ga MTV izostavi iz trke za nagradu „Najbolji muški izvođač“; potresno oproštajno pismo Masanobu Kunoa njegovoj deci, pred jutro u kojem će kao kamikaza sesti u svoj borbeni avion; CV koji je Leonardo da Vinči poslao kao preporuku Ludoviku Sforci, vladaru Milana, tražeći posao konstruktora vojnih mašina i oružja na njegovom dvoru… Međutim, zasigurno jedno od najpotresnijih pisama jeste ono koje je teškom depresijom izmučena Virdžinija Vulf pred samoubistvo poslala svom suprugu Lenardu.